Početkom ovog leta izašlo je nešto veoma lepo, barem ako imate godina kao i ja i ponovni susret sa starim prijeteljima vam okida podsećanja na mnoge lepe uspomene iz detinjstva. Američki Titan Comics je publikovao, a naši knjižari su uvezli kolekciju Hägar the Horrible: The First 50 Years, podebelu i veoma simpatičnu knjigu sa izborom dnevnih novinskih stripova iz celokupne istorije jednog od najpopularnijih strip-junaka u istoriji novinskog stripa, Hogara Strašnog.

Na ovom mestu je veoma važno i da damo kredit tamo gde je on DEBELO zaslužen. Beogradski izdavač Beli put Bobana Kneževića je pre deceniju i po bio zaslužan za objavljivanje tri kolekcije sa izborom stripova o Hogaru. Urađene u beskompromisnom kvalitetu opreme i štampe koji je karakterisao publikacije ove kuće sve do njene slavne ali neizbežne smrti, ove su knjige uglavnom i danas dostupne, što u knjižarskoj prodaji (ovo važi za poslednju, treću kolekciju, Sva čuda sveta, objavljenu 2013. godine), a što u raznim prijateljskim preprodajama i đoranjima među ljubiteljima stripa na Balkanu. Hogar je, dakle, kao jedan od najpopularnijih stripova i u domaćoj nedeljnoj i dnevnoj štampi, ovde dobio neku vrstu zasluženog memorijala u vidu publikacija koje odolevaju zubu vremena i mogu se prenositi iz generacije u generaciju.

Ali naravno da vreme protiče bez zaustavljanja i naravno da stižu nove generacije. Hägar the Horrible – The First 50 Years je kolekcija koja ne samo da od oko hiljadu stripova koje ćete videti na njenim stranama ima izbor od šesto komada koje je lično, svojeručno izabrao Chris Browne, već ona i u skladu sa svojim nazivom, ide mnogo dalje u Hogarovu budućnost nego što su to Kneževićeve kolekcije uopšte mogle da urade. Poslednji strip u Hägar the Horrible: The First 50 Years je iz 2024. godine, a što, tehnički znači da je kolekcija zagazila u pedesetprvu godinu izlaženja ovog stripa i, nimalo implicitno, najavila makar jako dobru nameru da za pola veka slavimo i stogodišnjicu Hogarovog neprekidnog izlaženja.

Jer, da se razumemo, Hogar je fenomen. Oh, on jeste tek starinski, old school novinski strip toliko sveprisutan da se doživljava skoro kao prirodna pojava o kojoj se ne razmišlja, koju ni ne primećujete, koja naprosto JESTE, ali on je istovremeno i novinski strip kakav svaki novinski strip priželjkuje da bude, ona proverbijalna munja u boci koja obara rekorde, uspostavlja paradigme, menja živote ljudi vezanih za tu, jelte, munju, iz korena i zauvek.

Čitajući stripove o Hogaru danas – a objavljuje ih u ovom trenutku više od hiljadu dnevnih novina širom zemaljskog šara, da ne pominjem  silne vebsajtove tih novina – sasvim je fer da čovek pomisli kako ne vidi oko čega se diže tolika buka. Hogar je sada tek još jedna od stvari u vašem danu koja služi da vam okupira pažnju nekoliko sekundi, proizvede svojim starinskim humorom malecni osmeh i mikroemisiju dopamina* i pusti vas da idete dalje, baveći se važnim temama i ne razmišljajući više o njoj.

*u trenutku dok ovo kucam, aktuelna epizoda, 29. Oktobra 2025. godine prikazuje Hogara i njegovu vojsku kako sklapa mir sa suparničkom vojskom jer Hogarovi kuvari kuvaju odvratne splačine a neprijatelj vrlo ukusne obroke

I nije ni netačno da je Hogar sa godinama postao VEOMA komodifikovan, da se u današnjim produkcijama veoma oslanja na reciklažu jednih istih koncepata, ideja, tropa, da ni vizuelno više nema distinktni šarm kojim se isticao u svoje zlatno doba, da je to na kraju krajeva jedna procesija „dad jokes“ viceva koje svi već znaju jer ih već više decenija autori variraju bez mnogo ambicije da odu u neke nove, neistražene oblasti humora. Ali ova kolekcija prikazuje kako smo do toga došli, odnosno kako je Hogar postao DE FAKTO standard novinskog humora u poslednjih pola stoleća, kako je spojio apsurdističku komediju o srednjeklasnom porodičnom životu sa kvaziistorijskom parodijom i društvenom satirom, a sve spakovao u vizuelni dizajn i identitet čija se distinkcija naprosto ne može prenaglasiti.

Hogar, naravno, ima snažnu nostalgičnu crtu u mom slučaju jer jeste bio jedan od prvih nedeljnih stripova koje sam voleo. Politikin zabavnik je stripove o Hogaru počeo da publikuje vrlo brzo nakon što su oni putem King Features Syndicate sindikacije ostvarili apsolutnu dominaciju u američkoj dnevnoj štampi. Zabavnik je, naravno, izlazio nedeljno a ne dnevno, ali jeste u svakom svom broju imao Hogara. U sećanju su mi pre svega ostale epizode koje su Dik Browne i Chris Browne radili za nedeljne novine, dakle, one od čitave table a ne samo jednog kaiša, što je bio standard za radne dane, a koje je Zabavnik publikovao i koje sam ja uredno cepao iz svakog broja ovog nedeljnika i pohranjivao u fasciklu u kojoj sam skupljao Hogare. Ovako nešto nisam radio ni za slične table stripova o Mikiju Mausu – koga sam i tada svakako više voleo kao strip junaka, a i sada je tako – naprosto jer je Hogar bio umetnički USPEŠNIJI kao strip čije humorističke poente treba da se naprave u okviru samo 6-7 panela, ili samo tri panela u dnevnom kaišu, ili samo dva panela, ili samo u jednom.

Kreator Hogara – a iz čijih je usta došla i potvrda da se, uprkos umlautu, Hogarovo ime na Engleskom izgovara naprosto Hejgar i da potiče od fiktivnog lika koji je on za sebe smislio kada je hteo da malo poplaši sinove i ćerke dok su bili jako mali – Dik Browne je i pre Hogara bio izuzetno uspešan autor dnevnih stripova. Browne je, naime, decenijama bio ilustrator jako popularnog novinskog stripa Hi and Lois, a koji je kreirao i scenarije za njega pisao legendarni Mort Walker. Walker je već prethodno imao uspeha sa svojim stripom Beetle Bailey, a koji je u nekom momentu preko King Features Syndicatea dospeo do, kažu, više od dve stotine miliona čitalaca u pedeset zemalja. Hi and Lois je zamišljen kao spinof ovog rada, a Walker će za saradnika na njemu uzeti Brownea, čoveka koji je u to vreme uglavnom ilustrovao za Njuzvik i crtao za reklamne agencije. 1954. godine će Hi and Lois biti lansiran i postati, uz Beetle Bailey, temelj Walkerove buduće imperije. Oba stripa su ostvarila veliku popularnost i danas i dalje uredno idu kao tekući projekti Walkerovih naslednika, sa brojnim adaptacijama u drugim medijima. Sam Walker je, iako svega šest godina mlađi od Dika Brownea, svog crtača sa Hi and Lois nadživeo za skoro tri decenije, preminuvši 2018. godine sa pune 94.

Ovo nije beznačajan podatak jer je jedan od glavnih razloga što je Hogar Strašni uopšte nastao bio taj da je Browne, koji je zarađivao dovoljno novca za komforan život od Hi and Lois, sa svojih pedesetšest godina počeo da pati od problema sa očima, a drugi zdravstveni problemi su takođe krenuli da se pomaljaju. Svestan da od plate „običnog“ crtača ni slučajno neće moći da servisira zdravstvene troškove koji su se videli na obzorju, a kamoli da izdržava familiju, uključujući sina hipika koji kao da nije imao nameru da počne da radi ikakav pravi posao, Dik Browne je prikupio svo svoje iskustvo stečeno skoro dvodecenijskim radom na Hi and Lois, seo i kreirao sopstveni strip. Postavku je bazirao na skandinavskim folklornim pričama koje je čuo od tetke-Šveđanke, likove je bazirao na sopstvenoj familiji a samog Hogara na sebi i sa nekoliko desetina nacrtanih dnevnih kaiševa otišao u King Features Syndicate da im ponudi da rade posao.

Hägar the Horrible – koji je prvo trebalo da se zove Hägar the Terrible ali aliteracija uvek trijumfuje u ovakvim situacijama – je bio nezapamćen uspeh. Više od dve stotine urednika dnevnih novina je potpisalo ugovore o sindikaciji pre nego što je ijedna epizoda štampana, a nakon lansiranja četvrtog Februara 1973, u isto toliko publikacija, stvari su rasle brzinom grudve snega koja se kotrlja niz padinu. Svega pola decenije kasnije je Hogar bio objavljivan na dnevnom nivou u više od hiljadu novina u SAD a do danas ga publikuje približno dve hiljade različitih publikacija u svetu.

Browneu je ovo, naravno, spaslo zdravlje makar na neko vreme, zarađujući mu dovoljno novca da se leči ali i toliko novca da je brzo postalo jasno da će ovo sada biti porodični biznis čitave familije. Pomenuti sin-hipik, Chris, je brzo deputizovan da sa ocem radi na ovom stripu (zajedno sa pomaganjem na i dalje tekućem Hi and Lois) a čitava proširena familija je bila zadužena da smišlja gegove koji mogu da budu predstavljeni u Hogaru. Opet, kako su likovi u stripu bili i zasnovani na članovima porodice (sin Hamlet na Chrisu, ćerka Honi na ćerki Sally itd.) ovo je nekako bilo i najprirodnije.

Dik Browne je Hogara radio petnaest godina, sve do 1988, kada je dužnosti preneo na Chrisa a zatim, nažalost, preminuo od kancera već sledeće godine. Chris je upravljao stripom sve do svoje smrti 2023. a njegov stariji brat, Chance, koji je takođe bio u timu (a nakon očeve smrti je i crtao Hi and Lois) je otišao naredne godine. Svakako, poslednjih decenija su stripovi i potpisivani samo sa „Browne“ jer se pored Chancea i Chrisa u produkciju umešao i ostatak porodice tako da ovu kolekciju potpisuju Debra Browne, Chanceova udovica i Chanceova i Chrisova sestra Sally Browne-Boreas. A ovde vredi istaći i da su, iako je u pitanju, očigledno, porodični biznis, Hogaru značajno doprineli i ljudi od izvan porodice: Ralston (Bud) Jones, kao autor gegova, Dick Hodgkins Junior kao tušer (od 1973. sve do 2014.) i Bob Weber Junior i Gary Hallgren koji pišu  i crtaju Hogara od 2014. godine.

Hogara ne možemo nazvati revolucionarnim stripom pre svega zato što on u svojoj srži i nije imao revoluciju. Dik Browne ga je svesno i ciljano radio kao komercijalni strip koji će pogoditi ukus najšireg mogućeg čitateljstva i uzeti porodični sitkom kao osnovu a zatim ga učiniti bezbednim od dnevne politike i društvenih trendova tim izmeštanjem u srednjevekovnu Skandinaviju. To da je nastajao u vremenu kada je Vijetnamski rat prolazio svoju najgoru fazu a urbano nasilje i džentrifikacija su američke gradove ubacivali u permanentnu paranoju naprosto nije doticalo Hogara.

Ali Hogar nije nastao iz pozicije hladne, iskalkulisane pohlepe i Hogar nije izrastao iz cinizma. Kao jedina alatka koja će Diku Browneu spasti vid – jedan od najvažnijih kapaciteta koje mora da ima crtač stripova – Hogar je rađen i kao strip kroz koji će autor obrađivati sopstvene probleme i brige. Kada su ga pitali gde nalazi inspiraciju za gegove, Browne je citirao Marka Twainea i njegovu opasku da „tajni izvor humora nije radost nego tuga; u raju nema humora“.

I ma koliko to delovalo kao najbezbednija društvena tema svih vremena, Browneova dobrohotna satira srednjeklasnog porodičnog života u SAD sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka je delovala STVARNO i rezonirala sa strahovito mnogo ljudi. I u stripovima u ovoj kolekciji se prepoznaje ta osetljiva vivisekcija braka kao neke vrste „otvorenog zatvora“ u kome supružnici pažljivo navigiraju dnevne rutine da ne izazovu sukobe i nadaju se odlasku u krevet koji će ih sve resetovati ako je do njih došlo, gde deca žude da budu slobodna i ispune svoje snove i da se nikada ne pretvore u svoje roditelje, gde kućni ljubimci žive svoje živote i ni ne pomišljaju na to da nisu ravnopravni članovi domaćinstva.

Ovo je i strip o čoveku koga posao ume da uništava ali čak i to ume da bude bolje od ostajanja u kući po ceo dan gde bi na površinu isplivale sve njegove protivrečnosti, prikrivene lenjosti, loše navike i ono najstrašnije za muškarca – prepoznavanje da nije BITAN. Jednako tako, to je i strip o ženi koja shvata da je biti domaćica i majka naprosto ropski rad bez kraja a koja svoje kraljevske prerogative često koristi kao puku duhovnu i simboličku kompenzaciju za nešto što je celodnevni kuluk bez zahvalnosti i nagrada.

To da je Hogar ovako REALAN a da opet čitaoca ne odbija od sebe prenaglašavanjem realnog je naravno zahvaljujući humorističkoj veštini njegovih autora koji su uvek umeli da idu do granice bola, ali bez njenog prelaženja – ili bar bez njenog prelaženja tako da ne možete odatle da se vratite. Ovde je pomogao koncept „slobodnog“ kontinuiteta gde su dnevni kaiševi po pravilu rađeni kao individualni zapleti nakon kojih se strip resetuje i naredna epizoda nije ni hronološki ni konceptualni nastavak, ali i IZUZETAN dar za grafičko uobličavanje viceva na način kojim je malo koji drugi novinski strip u ono – a i u ovo, da budemo iskreni – vreme mogao da se pohvali.

Browne je, uplašen da će mu vid još više popustiti programski crtao Hogara tako da može da ga sam vidi. Ljubitelj deblje, snažnije linije – kolekcija ga citira kako insistira da linija povučena perom ne treba da bude suviše glatka i da treba da se vidi da ju je povukao čovek a ne mašina – Browne je ovde radio sa velikim, oblim konturama, malim brojem detalja u pozadini, te senčenjem koje je uvek koristilo uredne, paralelne linije iste debljine za jedno intuitivno, uredno, a toplo prikazivanje svetla i senke. Ovo je sve manje-više standard za novinski strip osim što je Browne intenziviranjem ekonomije crteža došao do nečeg ekstremno ikoničnog u likovima – a bez toga da će im oduzeti ekspresivnost, naprotiv! – a da je istovremeno njegovo izvanredno oko za kompoziciju i perspektivu dalo Hogaru i meru zaista epskog, sa moćnim dizajnom vikinga i vitezova, komičnim ali fantastičnim zmajevima, bitkama na zidinama zamkova, utiskom da likovi žive u punom, stvarnom, „pravom“ svetu iako od tog sveta čitalac vidi samo detaljčiće.

Tematski su se autori držali te blage, samorazumljive satire, pomerajući se iz kruga porodice i dnevnih obaveza tek toliko da dobroćudno opletu po lekarima koji pacijente leče nagađanjem ili im daju dijagnoze tek nakon što se i sami razbole od istih bolesti, da se dotaknu filozofa koji govore velike stvari ali stvari koje u svakodnevnom životu nikome ništa ne znače, advokata koji najbanalnije situacije pretvaraju u formalnu pravosudnu dramu, da iznova prikazuju poreznike kao krvoločne mučitelje što malom, časnom zaposlenom čoveku zagorčavaju život u pravilnim razmacima. Browne se nije bavio ni politikom ni agitacijom ni propagandom u ovom stripu ali jeste pogađao stvari koje su ljudi prepoznavali kao nešto što se događa NJIMA i na šta su reagovali.

U kasnijim epizodama će Chris Browne uglavnom uspešno reciklirati ove postavke a pogotovo u poslednjih deset godina kada je kreativni tim promenjen, Hogar će postati i čista kolekcija internih tropa, jedna praktično konzervativna reciklaža poznatih koncepata i pančlajna. Naravno, utvrđeni format i voljeni grafički look and feel i dalje obezbeđuju da ovo bude sasvim prijatan strip, ali stoji i da se u poslednjih četrdesetak strana kolekcije oseća jedna mehanička replikacija u temelju stripova. Chris Browne u tekstu koji je napisao nekoliko godina pre nego što će umreti  i gde objašnjava kako to da Hogar nikada nije dobio filmsku adaptaciju (kriv je, uzgred, Kim Džong Un), takođe pominje i da je sedamdesetih i osamdesetih većina televizijskih producenata želela od Hogara da napravi crtanu seriju nalik na Flintstones a da su on, otac i ostatak familije bili time zgađeni. I mada moderni Hogar možda zaista prilazi preblizu ovoj koncepciji Hägar the Horrible: The First 50 Years je sa svojim iscrtavanjem putanje evolucije stripa vredan dodatak svačijoj kolekciji, čak i ako imate zbirke Belog puta. Ovaj izbor je drugačiji i zahvata više vremena i nudi zanimljivu perspektivu na celu stvar i, uostalom, na Engleskom je pa mnoge duhovite igre reči koje su neprevodive na Srpski ovde ostaju očuvane.

Ono što još treba prepoznati je da ova kolekcija decidno NEMA nedeljne radove koji su rađeni u formatu jedne cele table, a koje ja smatram veoma važnim delom klasičnog Hogarovog opusa jer su u njima autori imali prostora za nešto kompleksnije geg-konstrukcije i one su tokom jednog perioda razvijane i u tekuće narative kasnije sakupljane u albume. Domaći Biser strip je osamdesetih imao par ovih narativa (na primer Hogar Strašni i Bazilisk u broju 16 ove publikacije) i ne bih bio ni malo protivan kada bi neki savremeni izdavač ponovio ove kolekcije. No, do tada, Hägar the Horrible: The First 50 Years je nabavljiv u domaćim prodavnicama knjiga i stripova (evo ga na primer u Delfima) a čitaoci iz ostatka sveta ga mogu naručiti sa različitih prodavnica koristeći sajt izdavača.