Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Hladno vreme zahteva posebne mere. Danas zbog toga dva posebna albuma.

Za početak malo bebop i hardbop relaksacije. To da je muzika koja je u svoje vreme bila prevratnička, pa i posmatrana kao problematična grana razvoja džeza, a da je ja danas doživljavam gotovo isključivo kao feelgood sadržaj sa kojim znam da ću dobiti ono što volim, ono što me inspiriše i ono što me relaksira je verovatno svedočanstvo o mojim godinama više nego o ičemu drugom. No, Joe Manis: Take It with Me je album koji epitomizuje tu energiju, inventivnost, pa i ikonoklastičnost bebopa a da istovremeno možete da ga prodate i kao sasvim konzervativnu ploču na kojoj kvartet izvrsnih muzičara između ostalog svira Michelle od Beatlesa i daje joj razigranu, plesnu kompulziju i nabacuje bluzerski preliv na McCartneyjevu nevinu pop-melodiju.

Joe Manis je tenorista iz Oregona i ovo mu je tek četvrti album pod sopstvenim imenom od 2009. godine kada je debitovao sa pločom Evidence u triju koji je svirao energično, emotivno i, kako su drugi primetili, uspeo da Pink Floydovu legendarnu pesmu Money odsvira na način koji podseća na Johna Coltranea. Nema mnogo sumnje u to da je Manis dostojan baštinik tradicije sviranja tenor saksofona sa intenzitetom, emocijom i strašću koja je krenula od Sonnyja Rollinsa i doživela apoteozu u Coltraneovoj muzici i generaciji. Manis je trenutno predavač na više oregonskih visokih škola (Univerzitet Oregon, Univerzitet Portland, Lejn komjuniti koledž), i radi masterklas gostovanja po visokoškolskim institucijama širom SAD, pored drugog naučnog rada, ali njegova svirka ne pati od akademske suvoće i formalnosti, naprotiv. Take It with Me je ploča na kojoj se lako može čuti iskusni muzičar – i vrhunski tehničar – kako svira neke originale i neke obrade sa nepatvorenom ljubavlju i uživa u svakom tonu koji se proizvede.

Manis je svirao po Americi i Evropi u raznim postavama, čest je saradnika Davida Friesena a na ovom albumu mu je glavni sparing partner pijanista i orguljaš George Colligan, iskusna faca iz Nju Džersija koja je obišla svet više puta i svirala sa Leejem Konitzom, Cassandrom Wilson, Christianom McBrideom, Nicholasom Paytonom… Danas je Colligan nastanjen u Portlandu gde predaje na državnom univerzitetu i njegov album iz 2015. godine, Risky Notion, a na kome je svirao i Manis, je bio veoma dobro primljen i osvojio kritičke pohvale u svoje vreme.

Sa Colliganom i Manisom svira i odlična ritam-sekcija. Vicente Archer je na kontrabasu i električnom basu i ovaj takođe veoma iskusni profesionalac – svirao sa Paytonom, Johnom Scofieldom, Norom Jones itd. – pored svoje vrlo raskošne karijere koja obuhvata i sviranje folk i hip-hop muzike, pokazuje da nimalo nije zarđao kada je u pitanju hardbop svirka. Na bubnjevima je onda takođe veteran, Bill Stewart, čovek koji se proslavio sviranjem sa Johnom Scofieldom, kasnije sa Maceom Parkerom, pa Seamusom Blakeom, Patom Methenyjem, Georgeom Colliganom.

Dakle, rad se o ekipi ljudi koji se dobro poznaju i čiji se putevi često ukrštaju pa to i objašnjava kako su ova četvorica muškaraca mogla da ušetaju u studio hotela Astoria Queens u Njujorku 13. Oktobra prošle godine i tri i po sata kasnije izađu sa albumom od četrnaest kompozicija koji zvuči kao da ga svira jedan stabilan, dobro uigran kvartet koji stalno zajedno vežba i radi turneje.

Manis je, da se razumemo, najprominentniji glas na ovom albumu. Njegov tenor saksofon je topao ali snažan, njegova svirka je disciplinovana ali veoma strastvena. Slušajte ga kako solira na Bruceovoj There’s a Forest i čućete čoveka koji bi – da vremeplov postoji – mogao da izađe na bilo koju binu u SAD šezdesetih godina i da bude primećen između titana koji su tada tenor saksofon pretvarali u sakralni objekat prizivanja božanskog i metod transporta u druge ravni postojanja.

No, Manis zaista uz sebe ima strahovite muzičare. Slušajte Colligana kako vodi kvartet kroz vratolomni hardbop u Zizzer Zazzer Zuzz – koju je on već snimio sa Manisom pre nekoliko godina na albumu postave Theoretical Planets a gde je svirao bubnjeve! – i slušajte kako ova pesma ne zvuči kao trka niti takmičenje u tome ko je glasniji. Ovaj kvartet intuitivno pravi prostor u kome će svako da se čuje, ne nužno da bi solirao dok ostali samo prate, već tako da svi sviraju zajedno a da ne gube individualnost. Onda imamo izvrsnu baladu Jonas Brothersa The Love Bug, sa puno kinematske atmosfere i simpatičnim avangardnim razvojem pri kraju, pa onda, kad smo već kod kinematskih tema, ide skoro šest minuta rada sa Shireovom The Taking of Pelham One Two Three. Naravno, pomenulo smo Beatlese a tu je i Tom Waits čije je Take It with me albumu dala i naslov.

Ovo je savršena kolekcija autorskih i tuđih kompozicija odsviranih od strane kvarteta čiji su članovi na vrhuncu svojih kreativnih moći. Lakoća sa kojom ovi ljudi sviraju i transformišu nešto što je tuđe u nešto njihovo a onda i nešto svoje u prirodni deo korpusa džeza i bebopa, tako da ostane za naredne generacije u čoveku izaziva strahopoštovanje. Ovo je skoro neobavezan album, a opet je dubok, moćan i memorabilan, baš kako muzika koju ljudi žive i treba da bude.

https://freshsoundrecords1.bandcamp.com/album/take-it-with-me

Za drugi album ove Nedelje idemo u Budimpeštu ali preko Skoplja. Deni Omeragić + Ninoslav Spirovski SZOLIDARITÁS ORCHESTRA: Addāt Fōyya je ganc-novo izdanje skopskog PMG Jazz – a koji je samo jedan od kreativnih faceta PMG Recordings, više andergraund kolektiva nego „obične“ izdavačke kuće, o kojoj sam opširnije pisao ovde – a u saradnji sa Inverted Spectrum Records, malim, agilnim izdavačko-promotersko-organizatorskim entitetom „baziranim u Mađarskoj, Turskoj i Srbiji“ a kojim rukovodi preduzimljivi  Işık Sarıhan. Sarıhan je pored Vladana Drobickog i Denija Omeragića a koji predstavljaju PMG, potpisan i kao izvršni producent ovog albuma i sve ima jedan snažan osećaj regionalne saradnje koja buja i ne da se i pored svih „realpolitičkih“ barijera koje su veštački postavljene između društava u ovom delu Evrope.

Štaviše, u tekstu koji ide uz album postavlja se i pitanje da li Mađarska i Makedonija* uopšte pripadaju istom regionu i malo meditira o tome da regione ne definiše samo geografija, već i politika i kultura, ali se i sugeriše da se regioni mogu i stvarati intencionalnom saradnjom i prepoznavanjem deljenih kulturnih istorija. Mađari i Makedonci su možda razdvojeni Srbijom, jelte, ali jednako je tačno reči i da ih Srbija spaja.

*među ovim ljudima niko, primetićete, ne jebe prefiks „Severna“ a koji je došao kao rezultat pominjane realpolitike

SZOLIDARITÁS ORCHESTRA je onda neka vrsta deklarativnog stvaranja regiona i jedan sasvim smišljen napor da se kreira presedan koji će služiti i kao temelj za buduće saradnje i njihova grananja po regionu. Ljudi u ovom projektu smatraju da je geografska bliskost – po prirodi stvari – ključna i da će biti sve važnija u budućnosti „na planeti gde je nepažljiva globalizacija poremetila održivost“.

Nemamo nikakvih ozbiljnih prigovora na ovu inicijativu. Ninoslav Spirovski i Deni Omeragić su već prošle godine imali jedan album sa bubnjarem Kristijanom Novkovskim, kao trio Svetlost, a koji je bio prva kolaboracija između PMG Jazz i Inverted Spectrum Records. Za SZOLIDARITÁS ORCHESTRA Spirovski i Omeragić su se udružili sa petoricom mađarskih muzičara a koji su sa njima odsvirali triptih kompozicija što su ih ova dvojica napisala, petnaestog Marta ove godine u kafeu Három Holló u Budimpešti (tačnije u njegovom podrumu). Ovo je jedna vrlo klasična ploča avangardnog džeza kakve smo se navikli i da očekujemo od PMG Jazz, sva u kavernoznim odjecima, ritualističkim emanacijama, napravljena više kao obred koji izvode ljudi što svoje instrumente koriste da prizovu demone i nateraju ih u opsceni ples nego kao „običan“ džez album.

A što je, naravno, sasvim očekivano. Spirovski i Omeragić su sada već veterani skopske, makedonske i balkanske free jazz, improv i generalno avangardne scene, sa angažmanima u Svetlost, Odron Ritual Orchestra, Macedonian Free Society itd, i prilježnim akcijanjem unutar nekakve alternativne sene na ovim prostorima. Sa mađarske strane je tu krem budimpeštanske avangarde: Péter Ajtai na kontrabasu, bubnjar Attila Gyárfás o kome smo pričali koliko prošle nedelje, Viktor Kapusi na ternor saksofonu, David Karla na bas klarinetu i alt saksofonu i na kraju američki trombonista Christopher Robin Cox koji već izvesno vreme živi u Budimpešti i deo je tamošnje free improv scene (a čiji je album furioznog free jazza sa sa Ajtaijem i Gyárfásom početkom ove godine izašao baš za PMG Jazz).

Ovih sedam ljudi dižu, očekivano, MNOGO buke, ali  Addāt Fōyya nije samo slobodna improvizacija bez okvira i obaveza. Tri dugačke kompozicije na ovom albumu potpisuju Spirovski i Omeragić – kad se iskombinuju svi njihovi radovi za PMG Jazz, naglašava izdavač, to je četvrtina celog kataloga – i ovo su modalni komadi sporog, spontanog razvoja ali eksplozivnih kulminacija. Možda bi poređenje sa erupcijom vulkana bilo i najsrećnije jer se ono uklapa uz generalni senzibilitet ovog snimka – András Gáspár kao inženjer zvuka, Dávid Tamás Pap kao snimatelj i onda neizbežni Vladan Drobicki koji je ovo u Skoplju editovao, miksovao i izmasterovao da dobije prepoznatljivi PMG Jazz zvuk – a koji snažno asocira na podzemlje, poluosvetljene kavernozne prostore u kojima se orijentišete na osnovu odjeka ali brzo shvatate i da odjeci mogu da jako zavaraju.

Zvuk je taman, ali ne i mutan, ovde iz amorfnih grmljavina izranjaju čiste, jasne munje saksofona i bljeskovi klarineta, a Gyárfásove udaraljke su definisane i čvrste. No, same kompozicije ovde stoje kao monumentalni komadi kolektivnog rada u kome postoje i usmerenje i narativ, pa i harmonija.

Ovo nije, ako su te distinkcije uopšte bitne, „čista“, neidiomatska improvizacija u kojoj je baš svaki zvuk ravnopravan sa svakim drugim – mada delovi albuma svakako to jesu – i Addāt Fōyya se legitimno prepoznaje kao džez album dobar deo vremena. Divalj, brutalistički otesan od grubog kamena, ali džez.

Nije ovo ploča za početnike, njene tri kompozicije traju devetnaest, dvadesetosam i jedanaest minuta i zahtevaju slušaoca koji je spreman da se sa njima i pobije u nekim momentima, ali jeste ploča za ljude koji žele da čuju džez koji ne priznaje granice, ni geografske ni estetske, koji šiklja na površinu poput lave i razliva se po slušaocu da mu podari katarzu iz koje će izaći kao, u idealnom slučaju, bolja osoba. Zaronite:

https://pmgjazz.bandcamp.com/album/adda-t-fo-yya

https://invertedspectrumrecords.bandcamp.com/album/adda-t-fo-yya