Kupovina mašine kao što je Playstation Portal je verovatno najdekadentnija stvar koju sam uradio u životu. U pitanju je komad hardvera koji mi sa jedne strane olakšava život u primetnoj meri – ako se igranje videoigara uopšte može nazvati životom – i rešava mi sijaset sitnih first world problema – kao da je Srbija, božemeprosti, stvarno deo nekakvog razvijenog sveta – ali je infrastruktura koje je morala da nastane i profunkcioniše kako bi PS Portal uopšte imao smisla toliko opsceno složena i skupa da svaki put kad uzmem ovu mašinu u ruke osetim ozbiljan napad krivice i osećaja da sam počinio klasnu izdaju.

Sve ovo ima sve manje smisla što čovek o njemu više razmišlja jer, na kraju krajeva, kako su to pokojni Midnight Resistance rekli, igranje igara je istovremeno „uvredljivo buržoaska a ipak radikalna zabava“. Igrajući igre – na način na koji ih igramo „mi“, koji sebe neironično nazivamo igračima i trošimo nemali novac na hardver namenjen isključivo igranju igara – mi se osećamo kao da smo deo elitnog delića ljudskog društva što živi na secištu futurističke tehnologije i radikalne, još uvek ne-kontrolisane, ne (sasvim) komodifikovane kulture-u-nastajanju, ali je istovremeno istina da jašemo na talasu brutalnog, predatorskog kapitalizma koji koristi zemaljske resurse na etički STRAŠNO upitne načine. Konzole na kojima se igram pravljene su uz korišćenje „konfliktnih minerala“, broudbend internet bez koga je savremeno igranje skoro pa nezamislivo je omogućio hibridne softverske modele u kojima se deo matematike potrebne za odvijanje igre dešava „u oblaku“, a avet veštačke inteligencije više nije samo avet i neverovatne količine energije koju ova tehnologija potrebuje da bi funkcionisala danas su direktno povezane sa razvojem velikog dela igara koje igramo.

Čak i uz sve to, Playstation Portal se originalno ovaplotio u toliko besmislenoj formi da je to delovalo uvredljivo. Kada me je žena negde početkom prošle godine pitala kako to da nisam kupio jednu od tih mašina (lansiranih u jesen 2023.) napravio sam najveći moguć napor da joj – sve trudeći se da zračim ogromnom moralnom superiornošću – objasnim da bi to čak i meni delovalo kao bacanje para u bunar.

Originalno, Playstation Portal – a koji je zaista maltene samo ekran zarobljen između dve polovine Playstation 5 kontrolera, sa Snapdragon čipom koji opslužuje dekodiranje videa, inpute kontrolera i ulazne i izlazne WiFi podatke – je bio zamišljen kao bizarni dodatak (od 160 dolara) vašoj Playstation 5 konzoli i reklamiran kao „uređaj za igranje na daljinu“ a ne kao konzola. Svesni da je Nintendov Switch sa svojom hibridnom prirodom prenosne i istovremeno „prave“ konzole napravio malu revoluciju u tome kako ljudi igraju i kupuju igre, u Sonyju su napravili jedan, pa, trapav korak da pokažu da nešto slično mogu i oni, osim što je Playstation Portal u toj svojoj izvornoj formi zapravo imao funkcionalnost bližu Switchovom prethodniku, zlosrećnoj konzoli po imenu Wii U. Naime, Playstation Portal je originalno služio samo i isključivo da igru aktivnu na vašoj upaljenoj konzoli Playstation 5 preko WiFi mreže možete igrati na samom Portalu, koga biste držali u rukama, bez korišćenja televizora na kome drugi ukućani, pretpostavka je, treba da gledaju Belu lađu.

(Da ovde razjasnimo jednu čestu zabunu: Playstation Portal za komunikaciju sa Playstationom NE koristi Bluetooth ili bilo koju „direktnu“ tehnologiju i njihova razmena podataka se dešava isključivo preko interneta. Drugim rečima, iako je statistički najćešći način korišćenja Playstation Portala u poslednje dve godine bilo to da ste u istoj sobi, ili makar u istom stanu sa svojim Playstation 5 i koristite kućni WiFi za njihovu komunikaciju, nije postojala ni jedna tehnološka prepreka da istu tu komunikaciju imate preko interneta sa bilo koje druge lokacije, dakle, iz stana nekog prijatelja na drugom kraju grada, iz ugodnog, starog hotela u Kraljevu ili luksuznog bordela u Bangkoku opremljenog brzim internetom. Jedini zahtev bi bio da vam je Playstation upaljen, odnosno da ga možete „probuditi“ iz „rest“ moda sa udaljene lokacije, a što je pitanje elementarnih sistemskih podešavanja. Ovde vredi i dodati da je gorepominjani Wii U imao direktan kontakt između svog Game Controlera – sa sve ekranom – i konzole i nije morao, niti mogao, da ide preko interneta, što je značilo da morate biti blizu konzole da biste na Game Controleru igrati igre koje podržavaju ovaj mod igranja, pa ljudi po inerciji smatraju da isto važi i za Playstation Portal.)

Ukratko, originalno je Playstation Portal samo slao inpute Playstationu a sa njega dobijao video signal, a što je, ako ste imali dovoljno brz WiFi (bilo šta brže od 15 Mbps), bila sasvim uspešna imitacija igranja na „pravoj“ konzoli koju biste držali u svojim rukama, kao što su Nintendo Switch ili Valveov Steam Deck.

Da budemo fer, Sony je VEĆ imao sličnu funkcionalnost kombinovanja Playstation 4 i svoje (za sada poslednje) prenosne konzole, Sony Vita, gde je Vita isto tako mogla da strimuje video i šalje inpute svojoj moćnijoj sestri pa je Playstation Portal došao i kao nekakava logična naredna ekstrapolacija ove tehnologije, ali, naravno, razlika je svakako u tome što je Vita bila i konzola-za-sebe, sa punom individualnom funkcionalnošću i respektabilnim katalogom sopstvenih igara. Portal je, nasuprot tome, napravljen da bude „glupi“ terminal a koji ne možete koristiti drugačuje sem uparivanjem sa konzolom Playstation 5 koji već posedujete i koja mora da bude upaljena kako biste Playstation Portal uopšte koristili. Bez Playstation petice, Playstation Portal je bio samo lepi LCD ekran od osam inča na koji je zavaren kontroler i koji ništa ne može da radi „sam“.

Sve se ovo promenilo kada je početkom Novembra Sony – posle godinu dana zatvorenog beta testiranja – apdejtom firmwarea u Playstation Portalu dodao ovoj mašini funkcionalnost koju je ona, iskreno, trebalo da ima od samog početka. I odjednom je učinio MNOGO zanimljivijom ponudom. I još dekadentnijom, iako je delovalo da to nije moguće.

Naime, kada danas kupite Playstation Portal i, nakon povezivanja na kućni WiFi (ili ako ste baš buntovnik, na WiFi mrežu firme u kojoj radite, kao neki od nas*), pustite da apdejtuje firmware, ovo postaje mašina koja pored originalne mogućnosti strimovanja igara sa vaše Playstation konzole, može i da strimuje igre direktno sa Sonyjevih servera, sve dok imate uplaćenu pretplatu na Sonyjev servis Playstation+. Drugim rečima, ako ste PS+ pretplatnik – a takvih je u ovom trenutku više od četrdeset miliona na ovoj našoj napaćenoj planeti jer je ova pretplata uslov za igranje onlajn igara putem mreže Playstation Network – vi već imate pristup raznim igrama koje se mogu igrati bez instalacije na konzolu, putem direktnog strimovanja sa servera. Neke od igara koje kupujete onlajn već se mogu strimovati a i Sony vam već uz najniži nivo pretplate mesečno daje po tri igre koje možete smatrati „svojim“ sve dok plaćate pretplatu i kogod da je plaćao i taj najosnovniji Playstation+ paket već ima nekakav mali štek „besplatnih“ igara. Mi koji imamo više para nego pameti pa plaćamo skuplje verzije paketa imamo i pristup rotirajućem katalogu od nekoliko stotina igara a koje uključuju raznoliku ponudu, od hitova iz prošle sezone, preko raznih indi-igara pa do Sonyjevih klasika sa Playstationa 1, 2, 3, PSP-a itd. Veliki deo ovoga se može strimovati (Playstation 3 igre, zbog specifične prirode hardvera te konzole, ni ne mogu da se instaliraju na Playstation 5 i mogu se igrati isključivo kroz striming) a što je naravno rezultat Sonyjevog postepenog razvoja svog striming servisa koji je počeo još 2012. godine kada su kupili firmu Gaikai.

*mada sam ovo radio uglavnom u naučne svrhe, za potrebe pisanja ovog teksta

Playstation Portal sada može da ove igre strimuje direktno sa servera*, time ne samo ukidajući obavezu da vaš upareni Playstation 5 bude upaljen, već potpuno izbacujući Playstation 5 iz jednačine. Štaviše, da biste putem Playstation Portala sada igrali stotine igara kojima pristup imate u okviru najskuplje verzije PS+ pretplate, ne morate ni imati Playstation 5 već samo postojeći nalog na Playstation Network (PSN) i plaćenu pretplatu za PS+.

*za sada nažalost samo PS5 igre

A što jeste svojevrsni gejmčejndžer koji me je i podstakao da potrošim 30.000 dinara i sebi priuštim ovaj komad hardvera.

Strimovanje sa Sonyjevih servera sam periodično isprobavao tokom poslednjih nekoliko godina, jer sam mu imao pristup već plaćanjem PS+ i ono je postepeno evoluiralo od neupotrebljivog ređanja slike-po-slike i stalnih informacija da mi brzina interneta nije dovoljno visoka, do glatkog, perfektnog izvođenja gde bez ozbiljnog usredsređivanja na detalje slike nije moguće u prvom trenutku reći da li gledate igru čija se grafika renderuje na samoj konzoli ili na serveru negde u oblaku a odakle vam stiže samo slika ultravisoke definicije. Pošto moja sopstvena brzina interneta nije rasla nekakvom velikom, jelte, stopom, moram da pretpostavim da je unapređenje došlo sa Sonyjeve strane, možda delom i time da je firma zakupila datacentre koji su fizički bliži mojoj fizičkoj lokaciji, a verovatno solidnim delom na ime stalnog unapređenja algoritama za kompresiju i dekompresiju video-signala. Uostalom, Sony i dalje kao zvaničnu granicu za kvalitetno igranje putem Playstation Portala navodi sasvim skromnih 15 megabita po sekundi, a što je bio nekakav sasvim dostižni standard i pre deset godina.

Prvu igru koju sam više od pola odigrao samo putem striminga igrao sam prošle jeseni, ali od onda su unapređenja nastavila da se ređaju tako da u ovom trenutku igranje igara na Playstation 5 putem striminga za mene ima gotovo identičan kvalitet onome što vidim – i kako ga osećam – kada je igra instalirana na samoj konzoli. Moj poslednji test, pre nego što sam se zaputio u GameS da kupim Playstation Portal je bilo igranje Sword of the Sea i Patapon 3 putem striminga na konzoli. Sword of the Sea je izuzetno brza igra u kojoj igrač prelazi velike distance za vrlo kratko vreme i mada sama arhitektura mapa nije mnogo kompleksna, kombinacija boja, sitnih detalja i osvetljenja (sa, doduše, limitiranom primenom ray tracing algoritama) je ono gde očekujete da će strimovanje igre sa udaljenog servera značiti da ćete na ekranu videti „artefakte“ kao posledicu dekompresije video-signala, ili povremena štucanja i padanje frejmrejta. Ništa od ovoga se nije desilo i Sword of the Sea je izgledao i ponašao se gotovo identično kao da je instaliran na konzoli.

Patapon 3 nije igra kompleksne grafike ili brzog kretanja ali jeste igra u kojoj su pravovremeni inputi ključni. Ovo je, na kraju krajeva, kombinacija ritmičke igre i strategije u realnom vremenu i ako odlazak mog inputa do servera i povratna informacija o njegovom efektu unose u petlju igranja opipljivo kašnjenje, to bi bio jasan i razuman argument protiv igranja ove igre putem striminga.

No, i Patapon 3 – inače, nativno napravljena za Playstation Portable, Sonyjevu prvu, mnogima među nama nesrazmerno dragu prenosnu konzolu – se ponašao praktično kao da je instaliran na Playstation petici i ja sam nakon ove dve provere otišao i kupio Playstation Portal.

Playstation Portal je jako udobno igrati. Njegov osmoinčni LCD ekran podržava propisnu HD rezoluciju od 1080 linija i šezdesethercno osvežavanje ekrana – a što su nekakvi očekivani minimumi u ovoj epohi – ali ovo je ZAISTA DOBAR LCD ekran sa veoma dinamičnim bojama. Čitajući reakcije igrača tokom poslednjih par godina video sam da ga mnogi hvale kako, pogotovo u igrama sa življim bojama, on skoro da daje isti kvalitet slike kao OLED ekran. Po ličnom iskustvu, ovo je zaista tako. Nisam još na njemu igrao nešto sa preovlađujućim tamnim nijansama, ali igre poput Sword of the Sea – brza, izuzetno šarena, sa mnogo sitnih detalja u ogromnim, širokim eksterijerima – ili Blue Prince – spora, sva u prelivima iste boje, jako pažljivo definisanog dizajna svakog enterijera kroz koji se sporo krećete – izgledaju izuzetno dobro na ovom ekranu. Od svih „ručnih“ mašina koje imam u kući ovo je definitivno najbolji ekran u mom vlasništvu, sa najboljim odnosom veličine i kvaliteta slike i povremeno pomislim sa malo ljubomore kako bi lepo bilo da i Switch 2 igre mogu da „povučem“ na ovu mašinu ili kako bi bilo lepo da moja voljena Playstation Vita sa svojim OLED displejem ima ovoliko veliku dijagonalu.

Kontroler koji je „ugrađen“ u Playstation Portal – mada je zapavo ekran ugrađen u kontroler – je urađen bez vidnih kompromisa (sem jednog očiglednog, o kome samo malo niže) i osećaj igranja je gotovo isti kao da u rukama držite DualSense, to jest nativni Playstation 5 kontroler. Naravno, dobar osećaj je u dobroj meri posledica ergonomičnosti dizajna. Za razliku od „ravnih“ prenosnih konzola koje moraju da štede na prostoru (Switch 1/2 ili Playstation Vita, da ne pominjem sad Nintendo DS/ 3DS ili mučeni PSP), Playstation Portal, namenjen pre svega igranju u kući, nije morao da žrtvuje ergonomiju „lepoti“ ili portabilnosti pa ima propisne, debele, udobne drške kakve i Steam Deck gleda sa zavišću, svestan da je on sam smeo da ode samo do pola puta. Držanje Playstation Portal u rukama je i „prirodno“ i udobno i višesatne sesije igranja na njemu ne proizvode nikakav vidan umor u mojim šakama (a koji hoće da se oseti kod Switcha pa čak i Steam Decka). Trigeri, dugmad i stikovi na Playstation Portalu su „noviji“ nego oni na DualSense kontroleru, verovatno i jeftiniji, ali u svom dosadašnjem igranju nisam zapazio da su po bilo čemu različiti, dok isto važi i za haptički fidbek koji proizvode mali motori u kontroleru koji je jednako granularno i precizno distribuiran u vaše ruke, kao i za force feedback na L2 i R2 trigerima.

Naravno, jedan očigledni kompromis je odsustvo panela osetljivog na dodir koji DualSense kontroler ima na svojoj sredini, i ovo Playstation Portal rešava time da doticanje ekrana otvara dva „virtuelna“, transparentna panela na levoj i desnoj polovini ekrana a koje onda dalje dotičete kao da je u pitanju „pravi“ panel. Ovo nije najudobnije rešenje, ali je u 99% slučajeva optimalno, imajući u vidu da su igre koje ovaj touch panel koriste kao bilo šta sem još jednog ili dva dodatna tastera na kontroleru skoro pa statistička greška.

Zvuk je… pristojan, ali ovde Nintendove konzole imaju primetnu prednost i ne samo da Switch i Switch 2 imaju kvalitetniji zvuk od Portala – čiji zvučnici u odnosu na njih zvuči „tanje“ i manje dinamično – već isto važi i za stari 3DS. Naravno, uz kvalitetne slušalice je to sasvim druga priča, a pošto je dosta realno da ćete Portal često igrati uz korišćenje slušalica, ovo ne mora da bude neki značajan minus.

Samo korišćenje mašine je, nakon inicijalnog povezivanja sa WiFi mrežom, konzolom i Playstation Network profilom, savršeno jednostavno. Interfejs je jasan, nudi jasno odeljene igre koje „posedujete“ koje se mogu strimovati, i one koje su deo kataloga što stiže uz pretplatu, a kada ga povežete sa konzolom i ona je upaljena, sve što je na njoj instalirano se može odmah igrati. Igranje igara iz „oblaka“ zahteva samo nešto duži boot – ovo je, uostalom, tako i kada ih igrate na Playstation 5 – ali je posle toga iskustvo besprekorno. U nešto više od nedelju dana koliko koristim ovu mašinu samo sam u jednom momentu iskusio kreš – dakle, krešovanje igre na serveru – koji se nije ponovio kada sam, odmah potom, igru ponovo pokrenuo, i ni jednu instancu poruke da je internet prespor da bih mogao da igram (a što mi se samo jednom desilo tokom testiranja strimovanja preko konzole vikend pre nego što sam kupio Playstation Portal). Hoću da kažem da sam igrao i neke igre sa vrlo zahtevnom geometrijom, mnogo efekata i brzog kretanja, poput Sword of the Sea, Dragon Age: The Veilguard i Serious Sam 4 i da je moj subjektivni osećaj igranja bio praktično nerazaznatljiv od onog što bi bilo iskustvo igranja na mašini koja „sama“ renderuje video, radi logiku i sve ostalo.

A što, uz mogućnost instant-pristupa desetinama, pa i stotinama igara, bez potrebe da se išta instalira, pečuje itd. deluje jako, JAKO primamljivo čoveku poput mene.

Onda ovde treba da prodiskutujemo taj ideološki problem, kao i par objektivnih nedostataka ovog igranja u odnosu na igranje na Playstation 5.

Dakle ideološki gledano, iako je Playstation Portal po nekoj svojoj definiciji samo malo luksuznija varijanta „kežual“ igranja preko striminga, a koje ste i do sada mogli da radite koristeći telefon, on je po svojoj suštini zapravo mašina koja svoj puni smisao dobija tek uz neka supstancijalna prethodna ulaganja. Štaviše, ne bi bilo preterano reći da je Playstation Portal zapravo „Sunk Cost Falacy: The Machine“, sprava koju kupujete jer ste već unazad godinama plaćali Playstation+ pretplatu i kupovali digitalne daunloude preko PSN-a i već imate solidan izbor igara vezan uz svoj nalog, a koje sada možete da strimujete iz fotelje, bez potrebe da ih igde instalirate i majete se sa apdejtima, pa čak i bez potrebe da i dalje imate Playstation 5.

Naravno, ovo poslednje nije TAČNO tačno – veliki broj igara koje ste kupili ali i jedan deo onih koje dobijate kroz pretplatu , dakle igara za PS4, PS3, PSX PSP itd, ne mogu se strimovati i moraju se instalirati na konzolu, što onemogućava strimovanje sa servera kroz Portal i zahteva upaljen PS5 – ali je i dalje istina da čak i bez Playstation 5 imate na raspolaganju i desetine i stotine igara koje možete strimovati direktno na Playstation Portal i ovo je JAKO udobno iskustvo.

Naravno, cena te udobnosti je visoka, eksterno i interno.

U eksternom smislu, već sama infrastruktura koja se mora staviti u rad da biste igrali igru na Playstation Portalu je opsceno velika. Umesto da samo stavite disk u konzolu, sa njega se igra instalira na SSD i posle toga igrate lokalno, bez potrebe da uopšte budete prikačeni na internet, ovde je neophodno da imate konstantnu broudbend vezu sa serverom koji je pritom skupa, jaka mašina koja košta kao, verovatno, tri vaše Playstation petice i zahteva armiju stručnjaka koji taj ceo sistem održavaju i drže u funkciji svakog dana. To da igrač dobija povećanje u udobnosti igranja – ne mora ništa da instalira, ne mora da ima konzolu – a koje ipak nije neka SUPSTANCIJALNA promena iskustva igranja, plaća se vrlo visokom cenom na strani davalaca usluga, a koja se dalje distribuira na sve korisnike i gejming postaje sve skuplja i skuplja zabava.

U internom smislu, pa, ja sam ovo ovome već pisao pre deceniju i po kada su se servisi poput OnLive i Gaikai tek udvarali investitorima: prelazak na pretplatnički model i potpuno prepuštanje serveru da radi sve, dok će vaš hardver samo primati video i slati inpute je jedan nesrećni smer u kome industrija ide. On ne samo što erodira ideju posedovanja igre – koja je već decenijama problematizovana interpretacijama toga da li posedujete kod igre ili samo licencu da ga koristite onako kako kaže njegov „pravi“ vlasnik – već i potpuno odseca nezanemarljiv deo igračke zajednice od nečega što je bio „prirodan“ način da se uče programiranje i dizajn. Sprečavanje piraterije – koje podrazumeva prelazak na striming model – dolazi, dakle u paru sa činjenicom da igre koje igrate danas sutra niko neće moći da analizira, da na njihovom kodu uči i eksperimentiše, da pravi modifikacije ili samo dodaje prevode za druge jezike, onako kako znamo da je bila praksa generacijama unazad. Moderni kod je već komplikovan a sve veće oslanjanje na servere u dizajnu znači i da „nezvanična“ prezervacija igara – istorijski ona jedina koja je ZAISTA omogućila da današnje generacije imaju iole smislen uvid u igrački medijum od pre svega četiri ili četiri i po decenije – postaje sve teža. Igra kao što je Fortnite je u startu gotovo nemoguća za stvarnu prezervaciju zahvaljujući silnim promenama koda i nestanku „starih“ verzija, a kada sve bude prešlo na striming, igrači više neće imati nikakvog kontakta sa kodom igre i korporacije će brisati istoriju sa najvećom mogućom kuroboljom za kulturnu vrednost svojih produkata. Pre petnaest godina sam možda delovao kao sumorni, pesimistični prorok, ali danas ZNAMO i iskustveno je potvrđeno da je tako. Sony je, recimo, svoju igru Concord zbog vrlo lošeg performansa kod publike prošle godine ne samo sklonio sa interneta posle svega par nedelja, već je izbrisao gotovo sve njene tragove u svom promotivnom i komunikacijskom materijalu a pre par nedelja je poslao pretnju tužbom grupi entuzijasta koja je, koristeći komercijalni kod igre i modifikacije kako bi on radio na privatnim serverima, pokušavala da Concord sačuva od zaborava.

Povrh toga, pretplatnički modeli i striming su SKUPE, i uprkos svemu što će vas industrija ubeđivati, i dalje ekonomski nedokazane forme dopremanja zabave (ili kulture) do krajnjih korisnika. Ovo znači da ih u ovom trenutku sebi mogu priuštiti samo ogromne korporacije sa velikim zalihama kapitala a što doprinosi daljem ukrupnjavanju i oligopolizaciji gejming industrije, a to je loše samo po sebi. No, u ovom konkretnom slučaju to znači i da sva „investicija“ koju igrač napravi kroz višegodišnje pretplate na PS+, gomilanje kolekcije digitalnih igara koje sada može da strimuje, može biti izbrisana jednom odlukom borda direktora u Sonyju nakon jednog ili dva finansijski loša kvartala i da onda i nesretni Playstation Portal može da ponovo devoluira u samo spravicu koja vuče igre direktno sa Playstation 5, a i to samo dok tamo negde stoji server koji će mu to dopustiti.

Utoliko, moja kupovina Playstation Portal je direktno hranjenje nekih od najgorih, po korisnike neprijateljskih praksi i trendova u industriji i svaki put kada ga uzmem u ruke stresem se jer greh ne bi trebalo da daje ovako dobar osećaj. Ja sam ga počinio. Vi nemojte.

Za kraj još da prodiskutujemo jedan realni ali možda vama nebitni „nedostatak“ vezan za striming preko Playstation Portala, a to je snimanje video materijala. Kao čovek koji voli da snimi delove igara koje igra kako bi kasnije mogao da ih se podseti, već sam se osećao pomalo direktno uvređenim što strimovanje preko Playstation 5 podrazumeva snimanje samo poslednja tri minuta igranja (nasuprot tome, igranje igre instalirane na konzoli omogućava snimanje poslednjih sat vremena), a i ovo ne važi za igre sa Playstation 3 koje ne dopuštaju nikakvo snimanje videa.

Ovo je sa Playstation Portalom dodatno problematizovano time da se video snima na serveru – pošto ova mašina nema svoj skladišni prostor – a da je onda snimljene video-klipove NEMOGUĆE daunloudovati na samu konzolu kako biste ih editovali, kropovali, spajali itd. pa onda i aploduovali na, na primer YouTube ili na neki drugi način manipulisali njima.

Sony ovde nudi besmisleno komplikovano rešenje koje podrazumeva instaliranje Playstation App aplikacije na vaš Android ili iOS telefon a na koju se video-klipovi snimljeni tokom strimovanja automatski aplouduju (isto važi i za klipove snimljene na konzoli, bez obzira da li su od strimovanja ili od instaliranih igara, sve dok su u galeriji oni će biti automatski aploudovani sem ako ovo podešavanje ne isključite ručno) i onda stoje na Sonyjevom serveru 14 dana nakon čega se automatski brišu.

Ako, dakle, želite da ove snimke skinete na svoj telefon, gde biste dalje njima manipulisali, ovo se može uraditi preko Playstation Appa. No, ako kao neki od nas, živite u državama u kojima korišćenje Playstation Appa nije predviđeno, čeka vas malo vratolomija.

U mom slučaju, moj (sada već više od pola decenije stari) službeni Huawei telefon, koji ionako nema pristup Google Play prodavnici, pokazao se kao preveliko usko grlo da bih ga koristio za ove potrebe. Zbog toga sam posegao za nečim još glupljim, instalirajući BlueStacks emulator za Android na svoj Windows desktop računar, onda instalirajući Playstation App preko APK fajla zbog, jelte, regiona u kome se fizički nalazim a u kome ova aplikacija nije dostupna putem Google Playja, da bih onda morao da se ulogujem u svoj PSN nalog i dobijem pristup video klipovima koje onda kroz BIZARNO neintuitivni interfejs ove aplikacije (učinjen još neintuitivnijim jer ga koristim na dekstop računaru sa mišem umesto na telefonu sa touch screenom) na kraju mogu da, prebacivanjem kroz dve virtuelne „lokacije“ u samoj aplikaciji, konačno daunloudujem na računar i obradim po volji. Ovo je samo dodatno podsećanje da oni imaju sve i da nam – za naše pare – neće dati ništa što ne moraju a i to što moraju će da gledaju da vremenom bude sve manje. Utoliko, Playstation Portal mi je drag, ali me igranje na njemu podseća na to koliko smo još veći robovi korporacija postali za deceniju i po otkada sam napisao onaj tekst. I to boli.