Sa dosta zakašnjenja sam pročitao Subgenre, kolekciju koju je Dark Horse izdao Jula 2024. godine, a sakupljajući četiri broja stripa koji je izlazio krajem 2023. i početkom 2024. kao deo imprinta  Flux House Books kojim unutar Dark Horsea upravlja Matt Kindt. Matt je ovde za sebe iskopao lepu nišu, i, sedeći unutar veće korporativne strukture – Dark Horse je deo švedske gejming kompanije Embracer od 2022. godine – može da se krije i kreira zanimljive „male“ stripove koji nemaju ambiciju da budu buduće televizijske serije ili nekakvi DOGAĐAJI koji će „pocepati internet na pola“ već samo interesantni literarni eksperimenti negde između palpi žanrovske nostalgije i metafikcionalnog slipstrim eksperimenta. U Subgenre se eksplicitno pominje Paul Auster u sceni u kojoj glavni junak, inače privatni detektiv, sumorno kontemplira kako je moguće da je u slučaju koji istražuje upravo on počinilac zločina, „kao u romanu Paula Austera“. Ako već na samu pomisao o intertekstualnom, metafikcionalnom, intenzivno postmodernom stripu koji će vas prilično namerno zbunjivati svojim ekscentričnim idejama i referencijalnošću malo povratite u svoja usta, Subgenre nije za vas. U mom slučaju, ovo je naravno, TOTALNO MOJ DŽEM, samo mi je na red za čitanje došao dosta kasno JER SAM NEORGANIZOVAN.

Kindtov partner na ovom stripu je veoma iskusni Wilfredo Torres, čovek koji mnogo radi za obe velike superherojske kuće ali koga sam ja uvek video kao primerenijeg crtača za nešto drugačije, sa realističnijim tonom i kompleksnijim emocionalnim konstrukcijama. Torres i Kindt su već radili za Dark Horse na serijalu Bang i ovo je vrlo kvalitetno ujedinjenje dva čoveka koja vole da se šetaju između žanrova i mešaju fikcionalne svetove kako bi videli šta će ispasti. Torresa je ovde kolorisao Bill Crabtree a  leterer je bio Jim Campbell i Subgenre izgleda kao savremeni američki mejnstrim strip koji pritom dekonstruiše veliki deo imaginarijuma i tema koje čine savremeni američki mejnstrim strip.

Doduše bez mnogo eksplicitnog pozivanja na superherojštinu. A i kad kažem „savremeni američki mejnstrim strip“ mislim najpre to da Kindt i Torres razumeju da su žanrovski mešapovi danas dosta popularni (videti pod, recimo Bug Wars, The Sin Bin, Minor Threats, The Moon is Following Us za samo nekoliko recentnih primera) a postmoderno mešanje ličnog i žanrovske nostalgije predstavljaju idealan način da autor u sada već VRLO srednjim godinama imaju i jare i pare, dakle i strip koji će privući širu publiku ponudom žanrovske, fantazijske fikcije, ali i ličniji izraz kojim će, kroz kontemplaciju, samoanalizu i pokajanje barem malo spasti dušu svoju. Kako već rekoh, ovo je sasvim moja tegla džema i prijalo mi je kada je u Subgenre počelo dosta jako da se oseća da Kindt ne pokušava da ispiše strip-esej o stripovima, onako kako je to nekada radio Grant Morrison, već da će u nešto što dobrim delom jeste strip-esej o stripovima, on da poubacuje introspektivne momente koji su možda samo dobri austerovski trikovi ali dok čitate Subgenre deluju autentično i teraju vas da sve što se na nekoj površinskoj ravni ovog stripa događa tretirate sa mnogo više pažnje, analitičke strogosti, na kraju krajeva interesovanja da između naslaga žanrovske referencijalnosti uhvatite parčence ranjive ljudske duše.

Subgenre je strip o eskapizmu, a što od Matta Kindta nije neko veliko iznenađenje. Pisao sam pre par godina o Mister Mammoth, prvom grafičkom romanu za Flux House Books i ovo je takođe velikim delom bio strip koji se krio u formatu detektivskog noira a maštao o bekstvu u drugi svet. Revolver iz 2010. godine je bio pozno Vertigo izdanje koje je doslovno prikazivalo glavnog junaka kako „revolvuje“ između dva sveta, jednog u kome je službenik sa najdosadnijim poslom na svetu i drugog, postapokaliptične Amerike u kojoj se isti taj lik oseća mnogo više živim i svrhovitim.

Subgenre je u dobroj meri sublimacija ovih priča. On počinje kao detektivski noir smešten u cyberpunk budućnost i njegov glavni junak, Verge jeste neko ko u širem smislu upada u kliše privatnog detektiva koji nema ni drage ni druga, živi u svojoj kancelariji i čeka da mu neki novi slučaj dođe na sto kako bi mogao da plati kiriju na kraju meseca. U monologu koji Verge izvodi u svojoj glavi za čitaoca tokom akcione scene na početku gde ga u kancelariji napada bizarno obučena, neobična osoba, on naglašava da makar nije alkoholičar i da ne voli džez muziku pa je time ipak malo uspeo da pobegne od stereotipa. I reč „kliše“ i reč „stereotip“ su, podseća nas ovaj strip nešto kasnije, originalno nastale unutar štamparskog žargona i odnosile se na pripremu fizičkih predmeta kojima će tekst biti utisnut na hartiju.

Tekst kojim se ovaj strip eksplicitno bavi isprva deluje kao diskusija o savremenom (u našem vremenu) IP-farmingu. Kompanija koja unajmljuje Vergea da ispita trostruko ubistvo u njihovoj zgradi je opisana kao „najveća na planeti“, kao firma koja proizvodi sve vrste medija (tekst doslovno kaže „they generate all media“) i koja je u tome i najbolja i neizbežna. Njihovi produkti su doslovno adiktivni a kasnije se u stripu saznaje i da te njihove produkte već izvesno vreme proizvode utrenirani modeli veštačke inteligencije koji su par godna unazad počeli da preuzimaju posao od „ljudskih“ scenarista i kreativaca.*

*Kindt onda na kraju izvodi simpatičan trik dajući epilog stripa samo u formi scenarija, dakle, opisa scena bez crteža, a za koji tvrdi da ga je napisala veštačka inteligencija kojoj je zadat prompt da naiše finale u stilu Matta Kindta i sa preovlađujućim osećajem melanholije. Ja sam guglao da vi ne biste morali i ta veštačka inteligencija koja se navodi kao autor – ne postoji.

Iako bi vam bilo oprošteno ako ste posle ovakvog opisa odmah pomislili na kompaniju Walt Disney, istina je i da se kompanija u ovom stripu zove Decipher Cosmics* i da Kindt verovatno ima neke VEOMA traumatične uspomene vezane za svoj rad u DC-ju (a za koji je radio srazmerno malo i srazmerno davno) pa je rešio da starim šefovima malko zavuče kad je već tu.

*dakle, ne Comics već Cosmics

No, poenta je, iako Verge, kao, rešava komplikovan slučaj ubistva – a gde žrtve izgledaju identično kao čovek koji je njega napao u njegovoj sopstvenoj kancelariji jedva par sati ranije – ovaj strip NEĆE biti whodunnit misterija koju čitalac treba da rešava zajedno sa okorelim detektivom i njegovom slatkom AI-asistentkinjom koja uzima formu hologramske projekcije minijaturne žene što leti oko njega kao nekakv afuturistička Zvončica. Ovo odmah i jako napominjem jer Subgenre na početku ostavlja utisak da će biti zanimljiv detektivski cyberpunk narativ, sa sve pomenutom AI-asistentkinjom koja ima i neke nakalemljene hakove pokupljene sa crne berze i deluje kao ozbiljan komad alata sa kojim glavni junak možda ima i autentičnu emotivnu sponu (iako se pravi da je tvrd, armiran, neprobojan za emocije).

Ali Subgenre to nije. Detektivski noir je samo jedan od okvira u kome on radi, dok je drugi – a koji postaje očigledan u drugoj epizodi – varvarska fantazija sa mačevima, čarobnjacima i ženama obučenim u besmisleno malo odeće.

No, ovo su samo najočigledniji okviri i Subgenre je pomalo nalik ruskim Babuškama, sa postepenim otkrivanjem da nemamo posla sa samo jednom ili sa samo dve realnosti već sa slojevima i slojevima realnosti koje, što ih više ima, deluju manje realno. U nekim će se kadrovima eksplicitno pominjati i prethodni Kindtovi radovi (Revolver, Folklords…) i ovo deluje kao da nam Kind daje deliće lozinke za „rešavanje“ Subgenrea, ali ne tako što ćemo pokušavati da razrešimo uostalom trivijalno i vrlo brzo razjašnjeno ubistvo u hodniku DC zgrade već da, kako rekosmo, između varvarskih low fantasy scena probadanja mačevima i detektivskog šaketanja i skakanja kroz prozore, pronađemo pravog protagonistu ovog stripa, ali onda i pravog, ili makar delić pravog Matta Kindta.

Zavodljiv je to predlog i mada je Subgenre onaj tip stripa u kome ljudi pričaju u nerazumljivim aluzijama i čitalac dobar deo vremena nema pojma šta je „prava“ a šta je „fiktivna“ realnost i na kom se nivou nalazi glavni lik, na kom njegovi antagonisti, na kom sam čitalac a na kom autor, on je dovoljno dinamično pripovedan i uspeva da ponudi dovoljno autentično emotivnih momenata da bude snažno i zadovoljavajuće čitalačko iskustvo, pa onda i materijal za kontemplaciju gde će razdvajanje metafikcionalnih omaža i intertekstualnih igrarija od autobiografskih refleksija i fantazija o boljim alternativnim životnim putevima autora – sve posredovano kroz radnju stripa – biti prijatan način da se provede malo vremena po zaklapanju ove kolekcije.

Torres je ovde svakako upalio sve svoje cilindre i radi u jedno veoma nadahnutom modusu, sa sve skicama na zadnjim stranama kolekcije koje pokazuju ne samo njegove studije enterijera u kojima se neke od scena dešavaju već i crteže stvarnih lokacija koje je obilazio kako bi scenama u eksterijeru dao aromu autentičnog.

Naravno, ovo je strip koji se ogromnim delom događa u tekstu a koji se poziva na drugi tekst pa onda i Torres ima vizuelne reference koje čovek sa dosta slobodnog vremena i dobrom memorijom može da locira negde na vremenskoj liniji naše deljene popularne kulture. Na primer, uprkos tome da se na DC ovde referira u negativnom smislu (mada uz dosta satiričkog kikotanja), „varvarski“ delovi stripa mnogo više podsećaju na DC-jevog Warlorda nego na, na primer, Marvelovog Konana na koga ste bez sumnje prvo pomislili, dok sam dizajn glavnog junaka u ovim „varvarskim“ epizodama jasno aludira na OMAC Jacka Kirbyja, takođe strip koji je veliki autor radio dok je bio u DC-ju.

Torres nije crtač koga bih ja izabrao da mi radi akciju ali akcione scene su ovde uglavnom rađene da budu grafički intertekstualno povezane sa drugim scenama radije nego da budu krešenda radnje, pa to funkcioniše i dosta dobro. No, Torres je itovremeno crtač koji savršeno radi taj old school „realizam“ kakav je bio veoma karakterističan sedamdesetih godina u superherojskim stripvoma dok su ih crtali Neal Adams, Jim Aparo, Ross Andru i drugi PRAVI superheroji, dajući svojim likovima veoma „filmske“ fizionomije i smeštajući ih u uverljive urbane scene, ali i dobro osmišljena, geometrijski črvsto utemeljena fantazijska okruženja. Kako je Subgenre pripovest u kojoj se realnosti smenjuju tako i Torres ima priliku da demonstrira svoju izvrsnost kreirajući nove i nove svetove da u njima vidimo protagonistu (ili protagoniste?), često samo na jedan panel, i harmonija koja postoji između intenzivno fikcionalnih okruženja i intenzivno svakodnevnih, običnih, maltene banalnih a da ona opet imaju karakter, da imate utisak da neko u njima živi i nešto radi, ta harmonija je potvrda njegove veštine. Crabtree mu ovde jako pomaže, kolorno kodirajući različite svetove na način koji će našem umu sugerisati da se radi o drugim realnostima a bez nekakvog vulgarnog označavanja slika nekakvim egzotičnim simbolima, dok Campbell radi odlične stvari sa tekstom, pogotovo u momentima kada jedna realnost poklapa drugu i kroz imaginativnu upotrebu titlova na mestu gde bi inače bili dijaloški oblačići nam sugeriše da je ona „jača“ ili stvarnija. Na tablama gde glavni junak prolazi kroz bukvalno stranice drugih stripova se grafički dizajn, kompozicije, kolor i tekst spajaju na zaista impresivne načine i Subgenre apsolutno bude više od proste sume svojih (prilično mnogobrojnih) delova.

I, mada se radi o srazmerno „malom“ stripu, on je što se mene tiče veoma zanimljivo štivo. Naravno, još jednom ću napomenuti da morate imati afiniteta ka metafikcionalnom pripovedanju koje žanr (i podžanr) tretira kao alatku u jednoj dubljoj raspravi o ljudskom stanju, ali mislim da je Kindt to uradio vrlo pristojno a da u grafičkom smislu Subgenre itekako opravdava investiciju vremena i novca. Pa izvolite do Dark Horseovog sajta da vidite gde vam ga je najudobnije kupiti.