Pročitao sam pre nekoliko nedelja na našem jeziku izašli strip Marvel grafičke novele 42 – Venom, dakle, četrdesetdrugi, od stotinu planiranih, Marvelovih grafičkih romana koje ovde publikuje Hachette u svojoj ediciji Ultimativna kolekcija grafičkih novela. Kao što smo se već dogovorili, ne pišem o svakom od ovih stripova kada izađe jer onda maltene ne bi bilo prostora da pišem o drugim stripovima a i mnoge od njih sam već pokrio u vreme kada su originalno izlazili na Engleskom.

O ovom konkretnom nisam pisao, velikim delom jer me ova epoha Venoma nije specijalno privlačila, mada je i fer da kažemo da me ni jedna epoha Venoma nije specijalno privlačila. Više puta sam već ovde gunđao kako je Venom solidan kao antagonista Spajdermenu ali da je jedna od najgorih kreativnih odluka u istoriji Marvela bila to kada je odlučeno da se on odvoji od Spajdermena i dobije protagonizam. U krajnjoj konsekvenci, dobili smo tri grozna filma o Venomu o kojima sam pisao sa puno rezignacije, ali za moj račun ni stripovi o Venomu nisu bili naročito dobri sve dok ga se nedavno nije dočepao Al Ewing i napravio nešto kršteno od apsolutne salate motiva, retkonovanih prošlosti i haotične antiherojske prirode Venoma.

To nas ostavlja sa više od tri decenije stripova o Venomu koji su u najboljim svojim momentima čitljivi, često slabi a vrlo retko vredni mog vremena, pa nekako isto to mislim i o ovom periodu u kome ga je pisao jedan od mojih omiljenih scenarista a crtao ga jedan izvanredan crtač.

Naime, prve 22 pizode serijala Venom iz 2011. godine je napisao Rick Remender a na crtežu je bio Tony Moore u to vreme VEOMA tražen crtač na ime činjenice da je bio ko-kreator već tada jako uspešnog i cenjenog serijala The Walking Dead. Moore je, istini za volju, sa The Walking Dead otišao već posle šestog broja, predajući štafetnu palicu Charlieju Adlardu koji ga je onda momački dovezao do kraja i zapravo je u vreme kad je crtao ovaj Venom serijal za Marvel Moore bio u pripremnim fazama tužbe koju je podneo protiv Roberta Kirkmana, drugog kreatora The Walking Dead, u kojoj je tvrdio da ga je Kirkman još 2005. godine prevario da se odrekne svojih autorskih prava a što mu je, u svetlu tada već uspešne televizijske serije delovalo kao da će izgubiti mnogo novca. (I bio je u pravu.) Kirkman je bio tvrda srca pa podneo kontratužbu i sve se na kraju završilo vansudskim poravnanjem Septembra 2012. godine i zajedničkom izjavom za medije kako su postigli sporazum na opšte zadovoljstvo.

Ovaj sporazum MORA da je Mooreu doneo i ipak supstancijalnu sumu novca ili procenat od televizijske zarade jer je posle toga praktično prestao da crta stripove i posvetio se uglavnom ilustraciji. Nakon ovog Venoma uradiće još prvih šest epizoda Deadpoola kojeg su pisali Gerry Duggan i Brian Posehn 2012. i 2013. godine, te jednu jedinu epizodu Thora 2018. i posle toga se transformisao u crtača naslovnih strana i čoveka sa povremenim multimedijalnim projektima za koje je jasno da ih radi kad hoće i koliko hoće a ne jer mora. I koliko god da mi je drago zbog Moorea, žao mi je zbog nas jer, kako me i ovaj Venom podseća, Moore je bio FANTASTIČAN crtač i pripovedač čiji je izraz još uvek evoluirao i imao je, bez sumnje još mnogo toga da pokaže.

Moorea sam inače prvi put čitao u serijalu The Exterminators za Vertigo koji je on radio sa Simonom Oliverom od 2006. do 2008. godine i ta mračna humoristička priča o ekipi bubašintera koja se zatekne na braniku civilizacije je jako profitirala od Mooreovog prljavog, crnohumornog crteža. No, onda sam čitao i njegove druge stripove, Battle Pope, njegovu prvu saradnju sa Robertom Kirkmanom, pa onda i Fear Agent, strip koji je Ricka Remendera stavio na mapu i od njega napravio profesionalnog scenaristu. U tom smislu je Venom, kao ponovno ujedinjene Remendera na scenariju i Moorea na crtežu, samo u srcu superherojskog mejnstrima, ipak morao biti po nečemu poseban projekat.

I svakako jeste. Remender koji je u to vreme bio usred pripreme za svoju izlaznu strategiju iz Marvela – nakon što je uradio neke odlične stvari sa, npr. Uncanny X-Force a onda podigao mnogo talasa pretvarajući Punishera u Frankenštajnovo čudovište – je pričao kako je imao priličan problem u tome da vidi kako uopšte da pristupi pisanju Venoma. Ne mogu da ga krivim, videti da sam gore već napisao da mislim da Venom naprosto nije lik koji ima ubedljiv – ili makar zanimljiv – protagonizam, ali i dodatno ne mogu da ga krivim jer je upravo u ovom momentu i sve što je do tada važilo za Venoma okrenuto naglavačke.

Kao i uvek, krivac je Dan Slott, čovek koji je praktično karijeru napravio na tome da sve što je važilo do juče u široj Spajdermenovoj orbiti on preokrene da više ne važi i da od danas važi sve suprotno. No, stvari su i pre Slotta već stavljene u pokret, pa je u vreme kada je Marc Guggenheim pisao Amazing Spider-mana, Eugene „Flash“ Thompson, školski drug Petera Parkera – i, da dodamo, neko ko je Petera Parkera dosledno i redovno maltretirao u školi – otišao da ratuje i brani demokratiju Iraku i onda tamo, herojski se žrtvujući za druge, pretrpeo teške ozlede obe noge. One su mu kasnije amputirane i, hajde da kažemo da su čitaoci Amazing Spider-mana u to doba imali jako mračnu fazu svojih života. Prvi i jedini put kada sam napisao pismo Marvelu – i ono bilo objavljeno – bilo je baš da bih se žalio na Guggenheimovu, za mene neukusnu, supoziciju da američki vojnici u Iraku ratuju za, eto, pravu stvar. Guggenheim je bio, sećamo se, prilično uzdrman mojim tvrdnjama da ima i nečeg rasističkog u prikazu iračkih „ustanika“ kao krezubih Arapa na metamfetaminima, i insistirao da je on na američkom političkom spektru striktno „levo“.

Enivej, sve ovo napominjem jer je onda, ko drugi do Dan Slott nekoliko godina kasnije, pišući Amazing Spider-man došao na ideju da baš Flash Thompson treba da se spoji sa vanzemaljskim simbiotom i bude novi Venom. Stephenu Wackeru se to iz nekog razloga dopalo i Remender je dobio posao da piše novi serijal u kome će Flash Thompson, uparen sa simbiotom koji će mu nadoknaditi gubitak donjih ekstremiteta i generalnio ga obdariti supermoćima, biti tajni agent američke vojske koga ova šalje u nezgodne ratne zone da tamo obavlja „deniable-ops“ misije.

Valjda ne moram NADUGAČKO da opisujem zašto smatram da je ova „Agent Venom“ faza Marvelovih stripova bila žalosna greška iz koje su valjda i Stephen Wacker i ostatak Marvela ipak nešto naučili. Sa ovim Venomom ne samo da smo dobili tradicionalni misery porn provučen kroz marvelovsku optiku, i sa Remenderom koji razvlači scenario koliko igda može ne bi li nekako popunio zadati broj strana, već je tu i cela militaristička dimenzija koja mene nikada ne čini preterano srećnim.

Istorijske doslednosti radi, vredi napomenuti da za Flasha Thompsona odlazak u Aziju da tamo ratuje za demokratiju nije nekakav out-of- character eksces. Nakon što je u prvim godinama stripova o Spajdermenu on bio klasični „jock“, lepi, plavi, popularni školski delija koji je užitak nalazio u flertovanju sa devojčicama i maltretiranju „nerdova“ poput Petera Parkera, Stan Lee je, zajedno sa „odraslijim“ tonom stripa rešio da uozbilji i Flasha, pa je ovaj, kao već momak, otišao i dobrovoljno se prijavio da ratuje u Vijetnamu. Ovo je bilo u sklopu čitavog blago desničarskog skretanja Spajdermena u toj poznijoj fazi Leejevog pisanja scenarija za ove stripove, a koje je prilično brzo korigovano kada su lik preuzeli scenaristi iz hipi generacije sa silnim kontrakulturnim idejama u glavama – Gerry Conway i ekipa. Lee je i sa ovom pričom išao na to da napravi pouku o tome da se „oni drugi“ ne valjaju uvek posmatrati kao neprijatelji i Flash se u SAD  vratio izmenjen, odlučujući da napusti vojsku nakon što ga je lokalna vijetnamska devojka negovala posle ranjavanja a on nije uspeo da spreči potonje američko bombardovanje hrama u kome je ona sa ocem živela.

E, sad, Rick Remender jeste neko ko dolazi iz kontrakulturne sfere – pričali smo već o njegovoj hardkorpank istoriji – i za njega je pisanje Venoma koji radi kao black ops agent za američku vojsku bilo očigledan izazov. Izlaz je našao u tome da je Flasha pisao kao nepoćudnog vojnika, divlju kartu koja je svesna koliko vredi Ujka Semu pa će onda neretko i kompromitovati svoju primarnu misiju da bi pomogao ponekim civilima zatečenim u ratnoj zoni i, uz rizik da izgubi pristup simbiotu, a koji mu daje mogućnost da ponovo hoda i, u krajnjoj liniji, čini nešto potencijalno pozitivno, ide kontra onome što mu iz komande javljaju da mora da se uradi.

Venom, ovakav kakav je, u ovih pet epizoda sakupljenih u ovoj kolekciji, dosta podseća na neki Image Comics strip, i u dobrom i u lošem smislu, ali opet, možda pretežno u lošem. Prva epizoda je meni uvek bila i najteža za gutanje jer se u njoj Flash nalazi u „istočnoevropskoj zemlji“ Nrosvekistan (ozbiljno) koja je rastrzana ratom, u misiji pronalaska „Doktora Ferida Ekmečića“. Ekmečić je „trgovac oružjem“ koji je pronašao način da od vibranijuma konstruiše metke koji „tope svaki drugi metal“ pa im oklop i pancir „ne predstavljaju nikakav problem“ i zbog toga se sada u Nrosvekistanu ratuje.

Ovo je grozno, uvredljvo simplifikovana koncepcija „rata u istočnoj Evropi“, svedena na ideju da postoje neki trgovci oružjem i da su oni uzrok ratova, dvostruko uvredljivija jer Remender ne samo slobodno i bez ikakve pažnje koristi motive (i imena) koji asociraju na balkanski rat, već i jer Flash u svom uvodnom monologu uredno govori i o kapitalizmu i o imperijalizmu ali nikada se ne pravi jasna spona između njih i ratova u kojima Flash učestvuje samo epizodno.

Naravno, Flash će se, uprkos naređenjima, fokusirati na zaštitu civila, ali sve to deluje jako trapavo –na bojištu mu je najveći neprijatelj superzločinac Jack O’ Lantern, psihopata sa temom Noći veštica a Ekmečić se i sam pojavljuje vozikajući se unaokolo u teško oklopljenom vibranijumskom tenku – i strip u ovoj prvoj epizodi zaista deluje kao loša kopija već suspektnih Image stripova koji su povezivali superherojštinu sa tematikom modernog ratovanja. Uopšte, sam prizor Venoma koji nosi automatsku pušku deluje POGREŠNO i strip se ipak malo izvlači iz jarka u narednim epizodama kada se Remender udalji od „pravih“ bojišta i stavi Venoma naspram kostimirane bande ilegalnih trgovaca oružjem, lovca Kravena i Human Flyja (ali ne TOG Human Flyja).

Ne da ovo ikada postaje SJAJAN superherojski narativ, ali u toj kombinaciji gritty, visceralne akcije i Flashove pokajničke introspekcije Remender ipak nalazi nekakvu energiju. Da ne bi ispalo da je ovo najgori strip svih vremena – daleko je od toga – hoću i da naglasim da ovde ima mnogo stvari koje ja volim. Na primer to da čitav strip čitamo Flashove misli i refleksije i da su one karakterne i da nisu direktno prepisan Remenderov sociopolitički pogled na svet. Remender se ovde izmešta iz svoje uobičajene levičarske pozicije da nam da koliko-toliko kredibilan portret protagoniste koji je suštinski desničar (svakako Republikanac) a kome se ipak može pripisati makar plemenita namera i jedno zrelo samooptuživanje za činjenicu da vodi život koji niko ne bi trebalo da vodi – naime, ratuje po celom svetu a svoju devojku Betty Brant laže da radi u programu za veterane koji skuplja dobrovoljne priloge, kako bi sačuvao svoj tajni identitet.

U sklopu sa tim, volim i što ovde postoji „civilni“ deo stripa, dakle, scene kada Flash nije Venom, kada sedi u invalidskim kolicima, pokušava da navigira komplikovane socijalne odnose između društva iz škole, a koji su sve odrasli ljudi sa odraslim problemima. Njegova devojka, Betty, je prilično nsrećna aranžmanom gde često ne zna gde joj je dečko i šta radi a Peter Parker pokušava da je uteši, verujući da Flash čini dobre stvari, ili makar pokušava da ih učini (iako ne zna da je Flash Venom). Takođe, postoji i čitav podzaplet sa Flashovim ocem, alkoholičarem koji je sina tukao kada je bio mali a gde sin, sada kad je odrastao, mora da nauči kako da oca trpi a kako da majku, koja je svesna da joj je ovaj uništio život a ipak ga ne napušta, takođe trpi a da ona ne primeti da je on trpi. Jeste to solidan misery porn, ali je i solidno ispisan.

No, ne umem da shvatim iz kog razloga je ovaj strip odabran da bude jedan od sto „grafičkih romana“ što treba da čine ovu ediciju. U prvom redu, ova kolekcija naprosto nije „roman“, sa petom epizodom koja je sasvim odvojen narativ i nema previše veze sa zapletom iz prve četiri, a onda i jer je naprosto kvalitet same priče u najboljem slučaju osrednji. Remender scenario razvlači koliko može, pribegava raznim trikovima da popuni prostor i dramaturgija je ovde na kraju možda funkcionalna ali sigurno ne uredna. Sam lik Flasha Thompsona ima potencijala da se sa njim nešto uradi, nešto KAŽE ali Remender do kraja svog vakta na Venomu to neće uraditi a onda će strip preuzeti Cullen Bunn, poslati Venoma u svemir i ostalo je istorija koja se ne da ni nazreti u ovih pet epizoda.

No, možda je ideja bila naprosto da se publikuje jedan od poslednjih superherojskih radova Tonyja Moorea i to svakako mogu da razumem. Moore ovde zaista radi izvanredne stvari, kombinujući elastičnost i kinetičnost jednog Chrisa Bachaloa sa urednim pripovedanjem i jasnim kompozicijama. Venom je lik koji karakteriše amorfnost tela, mnogo lepljivih, rastegljivih komada tkiva, ali i visceralnost u borbi i Moore je ovde izvanredan, pogotovo kada dođe do neizbežne tuče između Spajdermena i Venoma u kojoj prosto možete da osetite snagu udaraca i mase kojima se vitla oko oblakodera. Pogotovo je lepo što Spajdermen tj. Peter Parker ne zna da je Venom zapravo Flash a ovaj ne ume da mu objasni da pokušava da spase Betty za koju je Spajdermen ubeđen da ju je upravo on kidnapovao. Klasična superherojska zabuna, ali Moore koristi prliku da pokaže svoje majstorstvo.

Da bi sve izgledalo kako treba, Moorea su tuširali Crimelab Studios, Sandu Florea, Karl Kessel i Tom Fowler i to stripu daje oštrinu i disiplinovanost potrebne da se sugeriše ta vojna dimenzija u koju je Venom ovde nekako na silu uguran. Što se kolora tiče, nisam ni u ono vreme bio oduševljen kako je John Rauch naglašavao tamne nijanse i sada, čitajući ovaj strip odštampan na sjajnom, lakiranom papiru, imao sam dosta problema da na mnogim slikama razaberem šta se dešava, a za to je kriv pre svega kolorista. Letering je radio Joe Caramagna i kogod da je njegov letering prebacivao na srpski i redizajnirao (moguće neko iz rumunske ekipe koja je radila na pripremi izdanja) je odradio fenomenalan posao.  Caramagna je i inače jedan od najzaposlenijih leterera u Marvelu a kada vidite ova izvanredna rešenja setite se i zašto.

Dakle, ovo nije sjajan strip, plus on se bavi epizodom u Venomovoj „karijeri“ koja je besmislena, i cela ta militaristička priča je brzo napuštena da se nikada više ne vrati, ali je ipak čitljiv, pogotovo ako ste Spajdermenov ljubitelj pa onda i čitate sve vezano za njega. Mislim, iz iskustva ću reći da je to više stokholmski sindrom nego zdrava radoznalost ALI U REDU. Tony Moore je ovde izvanredan i ma koliko da je ovo jedan od nasjalabijih Remenderovih radova za Marvel, ipak tu ima nekog njegovog glasa koji ja volim da čujem.

I ovo mi je sada šlagvort da se žalim na prevod. Da ne bude zabune, Gorana Skrobonju poznajem, volim i cenim njegov sada već četvorodecenijski kreativni rad u ulogama pisca, urednika, izdavača, i prevodioca, i svesta sam da izdavači stripova sa Skrobonjom znaju da dobijaju čoveka koji će se držati rokova i koji ima neko minimalno poznavanje „nerd shit“ materijala kao i Engleskog i Srpskog jezika. Na kraju krajeva, Skrobonja je prevodio i domaće izdanje Watchmena i to je, uz sve moje strahove koje sam mu još u toku njegovog rada na tom prevodu javno, nametljivo i drsko iznosio, ipak stavka u biografiji koja govori sama za sebe. Ali ne mogu da ne pomislim kako bi za ovaj strip ipak bilo znatno bolje da je izdavač prevod poverio nekome ko čita Spajdermena i, uopšte, Marvelove stripove.

Ovde čak i ne govorim o tome da Skrobonja ima neke termine koje ja smatram arhaičnim i perpendikularnim u odnosu na ton stripa (kao što je na primer njegovo istorijski često korišćenje reči „jašta“, ali i korišćenje reči „kaplar“ da se prevede Flashov čin u vojsci iako u našim formacijama odavno nemamo čin kaplara i koristimo reč desetar, kao i o tome umesto da se formalno „sir“, kada Flash razgovara sa nadređenima u vojnoj strukturi mora prevesti sa „ser“ a ne sa „gos’n“, ZABOGA), ali govorim o čestom promašivanju značenja idioma koji bi morali da budu jasni čoveku sa takvim iskustvom. Znam da je Skrobonja pravnik a ne filolog, ali nije sjajno kada stičete utisak da je prevodilac ovo ispržio kroz google translate, malo pogledao početak, video da je OK i ostavio stvari tipa „Vi marinci niste bili za zezanje“ a što zvuči kao da Flash marincu govori da ih je obična vojska zvala na žurku a ovi nisu hteli, umesto kao prevod fraze „You marines were no joke“ a koju biste mnogo prirodnije preveli kao „Sa vama marincima nije bilo šale“.

Dodajte na to neshvatljivu odluku da se Jack O’Lantern prevede kao „Bundevoglavi“ umesto da bude prirodniji „Džek Fenjer“ ili, evo, „fenjerdžija Džek“  i dobijate jako nezgrapne dijaloge gde u se originalu ljudi njemu obraćaju samo sa „Jack“ a Skrobonja uvek mora da piše Bundevoglavi.

Takođe, uprkos „sočnijem“ jeziku koji Remender koristi u dijalozima, ovaj strip u originalu nema psovki. Srpski prevod ih ima, bez razloga, valjda da bi se postigao više „gritty“ ton ali upravo je ovo mesto na kome biste očekivali da Skrobonja sa svojim raskošnim vokabularom pronađe zanimljivije rešenje za „You didn’t have the salt to take me when you had legs“ od „Nisi imao muda da mi odgovaraš kada si imao noge“. A što je i, u smislu samog značenja zapravo pogrešno.

Na sve to, dakle, dolazi nepoznavanje samog Spajdermena za koje ne mogu da sad nešto Skrobonju JAKO razapinjem, ipak ne očekujem da iko sedi i čita Spajdermena ako ima pametnija posla, ali koje znači i da Skrobonja ne razume reference na prethodne događaje koje Remender ubacuje u tekst i ovo dovodi do, recimo, mesta na kome lovac Kraven kaže kako je „sledio svoju majku. S pištoljem u ustima.“

Remender ovde pravi aluziju na samoubistvo koje je Kraven počinio, po uzoru na majku, ali to neće biti jasno čitaocu koji vidi ove replike, kao što, verujem, nije bilo jasno ni Skrobonji. „Pištolj u ustima“ naprosto nije slika koju će domaći čitalac automatski povezati sa samoubistvom – Amerika sa svojim kultom ličnog naoružanja i ogromnim brojem samoubistava počinjenim njime ima mnogo jasniju asocijaciju – a na sve to dolazi i činjenica da se Kraven nije ubio stavljajući cev pištolja u usta već stavljajući cev puške, sačmarice u usta i povlačeći obarač, što znači da domaći čitalac dobija pogrešnu informaciju.

OK, pretpostavljam da sam dovoljno kritikovao dobrog čoveka koji samo nije obavio sjajan posao u ovom slučaju, ali, jelte, ako ih nikada ne kritikujete, oni – izdavači – neće ni znati da treba da rade bolje. Marvel grafičke novele 42 – Venom je strip koji mogu da preporučim pre svega ljudima koji se BAŠ BAŠ BAŠ lože na Tonyja Moorea jer je on ovde u sjajnoj formi a onda manje i ljudima koji se BAŠ BAŠ BAŠ lože na Spajdermena i prirodno im je da pročitaju sve o njemu objavljeno na našem jeziku. Ljudi koji su postali ljubitelji Venoma na ime filmova – ako takvih ima – ovde neće nači ništa sebi poznato, Eddie Brock se i ne pojavljuje i biće skroz zbunjeni. Pa eto. Strip verovatno više ne možete naći na trafikama, ali Delfi ga ima za naručivanje na ovom mestu.