Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas smo skroz u avangardnom raspoloženju pa ćemo i poslušati dva recntna albuma slobodne improvizacije i džeza koji ne voli da ga stežu i ubacuju u kojekakve unapred pripremljene formate. Jedan album izvode ljudi koji su zasluženo upamćeni kao legende ove vrste muzike, drugi dva muškarca za koje verovatno nikada niste čuli. A OBA SU DOBRA. To je magija free jazza i free improva. Idemo!
Kerényi Róbert + Gyárfás Attila: Gyimesi improvizaciok je živi album improvizacija snimljenih na koncertu u kafeu Lumen Café u Budimpešti a koji je, taj koncert, održan 25. Februara ove godine. Lumen Café ima zapravo dva lokala, ali onaj manji nas danas ne zanima. BigLumen je mesto na kome se i jede i pije, koji ima i veliku terasu ali i prostor za radionice i male koncerte i mada će nasumični turisti u Budimpešti hvaliti ovo mesto na ime atmosfere i hrane (i žaliti se da je osoblje sporo i hladno KO DA NIKAD NISU BILI U MAĐARSKOJ), nama je ono zanimljivo pre svega jer je domaćin seriji koncerata pod imenom Freemusic a koji okupljaju uglavnom mađarske muzičare zainteresovane za improvizaciju i eksperimente.
Kao i ovaj album većinu ovih nastupa je snimio, producirao i izdao budimpeštanski Prepost Records, mala, partizanska firma posvećena upravo beleženju eksperimentalnih i avangardnih koncerata po budimpeštanskoj andergraund sceni, sa naglaskom na free jazzu i improvizaciji ali sa sasvim zdravim krosoverom u smeru razne elektronske i generalno neidiomatske muzike. Naravno da ovde niko ne halucinira da će se od toga nešto kao zaraditi pa se izdanja ove etikete mogu i dalje koristiti u nekomercijalne svrhe u skladu sa praviliima licence Creative Commons 4.0.
Na Bandcamp stranici izdavača ćete naći više desetina raznih izdanja, a da mi danas kažemo da su dvojica ljudi čiju muziku danas slušamo zanimljiv par jer dolaze iz različitih ali dovoljno srodnih polja muzičkog istraživanja. Attila Gyárfás je poreklom iz džeza, bubnjar i kompozitor koji već godinama radi u raznim postavama i formatima kombinujući različite instrumente u improvizatorskim kontekstima. Nije ni malo neuobičajeno da u onome što on radi jedne uz druge vidite saksofon, kontrabas, klasične udaraljke i perkusionističke sintisajzere i osetite se slobodnim da njegov opus pregledate posećivanjem njegove Bandcamp stranice. Ranije ove godine je imao album sa Seijirom Murayamom snimljen pre oko godinu dana i možete već da se unapred radujete na pomisao kako zajedno sviraju dva avangardna bubnjara kad nema nikog u blizini da im smeta.
Sa druge strane je Róbert Kerényi, čovek sa nadimkom Szigony* a koji je malo veća faca jer već duže od tri decenije radi i prepoznat je na mađarskoj sceni narodne muzike.
*direktan prevod ove reči bi bio harpun, ali prilično sam siguran da je u ovom slučaju to samo namerno drugačije napisana reč „cigány“
Školovan za izvođenje tradicionalne muzike, Kerényi negde od kraja osamdesetih pokazuje veliko interesovanje za muziku iz Gimeša, mesta u Transilvaniji sa (i dalje) većinskim mađarskim stanovništvom i osobenom muzičkom tradicijom. Nedugo potom počeo je da se zanima i za moldavsku muziku i njegovi konzervatorski i izvođački napori su mu u Mađarskoj doneli značajna priznanja, uključujući visoku državnu nagradu Magyar Érdemkereszt (krst za zasluge, u njegovom slučaju najviši, zlatni krst) koja se dodeljuje zaslužnima.
Gyimesi improvizaciok, album o kome pričamo se tako i zove jer on prenosi prvu polovinu ovog nastupa na kome su muzičari polazili od folklornih tema poreklom iz Gimeša a onda dalje slobodno improvizovali. Kerényi ovde svira nekoliko vrsta tradicionalnih frula i drži nastup u domenu autentičnog, improvizujući unutar širokog ali prepoznatljivog korpusa narodnog nasleđa. Gyárfás onda vuče više u avangardnom smeru koristeći preparirani žičani ütőgardon, koristeći razne efekte i bežeći od klasičnih metrika tako da obezbedi „gruv“ koji slušaoca iznenađuje inovacijom radije nego da ga vraća onome što već poznaje.
Ovo je, naravno, minimalna, svedena muzika, ali strast sa kojom Kerényi svira narodne teme i Gyárfásova disciplinovana, formalna istraživanja tradicionalnih ritmova tako da im se da osećaj novog, na mestu izmišljenog muzičkog sadržaja daju u rezultanti vrlo solidan program. Nije ovo album za neutreniranu publiku, pretpostavljam, ali njegova spona sa tradicionalnim znači i da nije RADIKALNO apstraktan kako je to inače slučaj sa većinom Gyárfásovih drugih projekata. Poslušajte, a ako vam se dopadne, Prepost records imaju i video snimak nastupa na svom JuTjub kanalu:
https://prepostpirate.bandcamp.com/album/gyimesi-improvizaciok
Za drugi album danas ćemo se obratiti ozbiljnoj veteranskoj jedinici. John Butcher, Ute Wassermann, Martin Blume: Leaflight: Close Calls je album slobodnih improvizacija snimljen u Kelnu na koncertu u klubu LOFT a koji je jedno od centralnih mesta na kome se dešava džez i sve što je džezerskog roda u ovom za avangardnu muziku neizmerno bitnom gradu. LOFT je odmah pored ugledne kelnske muzičke škole Hochschule für Musik und Tanz Köln i postoji već solidne tri i po decenije, koristeći nekadašnji fabrički prostor za koncerte nebrojenih avangradnih i džez muzičara, sa mnogo saradnje sa Kelnskim udruženjem za Novu muziku.
Neću ni da nabrajam ko je tu sve svirao i ugradio ciglu u istoriju LOFT-a (OK, samo malo: Dave Douglas, Dave Liebman, Evan Parker, Fred Frith, Han Bennink, Ingrid Laubrock, Jim Black, Kurt Rosenwinkel, Lee Konitz, Mal Waldron, Manfred Schoof, Marilyn Crispell, Mark Turner, Matthew Shipp…) ali ću dodati da je klub već dvaput u ovoj deceniji dobio naslov kluba godine u okviru godišnje dodele nemačkih džez nagrada.
Naravno, dvoje od troje muzičara koji na ovom albumu sviraju su Nemci i pripadaju bogatoj tradiciji avangarde ove države. Perkusionista Martin Blume rođen je 1956. i od 1983. godine radi kao kompozitor i izvođač, sa mnogo, mnogo sviranja po Evropi, uključujući i Srbijicu (ja sam ga gledao 2012. godine sa fantastičnim internacionalnim kvartetom Quat) i ogromnim brojem kolaboracija sa masom ne samo evropskih muzičara. Evo samo nekih imena: Peter Brötzmann, Peter Kowald, Phil Minton, Lol Coxhill, Frank Gratkowski, Roger Turner, Joëlle Leandré, Axel Doerner, Mats Gustafsson, Xu Feng Xia, Thomas Lehn, Fred van Hove, Paul Lovens, Wilbert de Joode, Ken Vandermark, Kent Kessler, Cor Fuhler, Frank Paul Schubert, Alexander von Schlippenbach…
Sa druge strane je pevačica i vokalna umetnica Ute Wassermann, legenda nemačke avangarde, sa formalnom naobrazbom koja se tiče vizuelnih umetnosti ali sa dugačkom karijerom u muzičkoj improvizaciji. Rođena 1960. godine i aktivna od osamdesetih, Wassermannova je i sama radila sa nebrojeno mnogo muzičara od kojih ću izdvojiti samo meni najdraža imena kao što su Phil Minton, Thomas Lehn, Rieko Okuda, Andrea Parkins, Michael Zerang… a razni kompozitori su pisali komade baš za nju, uključujući našeg (ipak nam je zet, jevemmu) Richarda Barretta. Redovno radi sa Blumeom.
Treći član trija je Britanac, John Butcher je, kako ja to obično kažem, institucija ne samo britanske free jazz i free improv scene. Rođen 1954, aktivan od sedamdesetih kada je sam naučio da svira saksofon, Butcher se rano uhvatio sa Chrisom Burnom i sa njim uzeo da svira free jazz a zatim i batalio studije teorijske fizike da bi se profesionalno posvetio ovoj muzici. 1984. godine je objavio debi album, godinu dana kasnije osnovao sopstvenu etiketu i od tada je snimio nebrojeno mnogo albuma, sarađivao sa svakim ko je neko, ali ću ja nabrojati samo postave poput AMM i Spontaneous Music Assemble, te imena iz krema internacionalne avangarde kao što su Derek Bailey, Otomo Yoshihide, Keiji Haino, Fred Frith, Okkyung Lee, Radu Malafati, David Sylvian (i to na ONOM albumu za koji sam popio dosta dugarskih kritika na ime svog pretencioznog ALI ISTINITOG prikaza). Butcher je i danas aktivan u mnogo postava (sarađujući sa Thomasom Lehnom, Eddiejem Prévostom, Axelom Dörnerom, Steveom Beresfordom) i izbacuje gomilu albuma godišnje. No, Leaflight: Close Calls ima poseban šarm.
Ovo je ploča apstraktnih, vrlo tuđinskih zvukova gde samo Butcherova povremena ulaženja u jazz skale i free jazz improvizacije prave sponu sa kakvom-takvom tradicijom. Osnova muzike je komunicranje sa pticama putem raznih vabilica/ pištaljki koje koristi Wassermannova ali se iz ovog semena onda razvija mnogo urnebesne improvizacije.
Blume je fenomenalan bubnjar – morate to biti da biste svirali sa ljudima sa kojima on već decenije radi – i on jako dobro drži ovaj trio u kinetičkoj, dinamičnoj ravni, ne dajući da ga ostalo dvoje odvuku u konstantne apstrakcije, drone meditacije i slojeve zvuka koji nemaju ni metriku ni ritam. Ovo je realan rizik jer Wassermannova ima tako fantastičnu kontrolu glasa sa praktično operskim tehnikama koje dalje ekspanduje u gotovo sasvim apstraktne ravni. No, kad se svira jako, svira se jako, 4th Call, recimo, eksplodira u smeru klasičnog free jazz freakouta, sa spretnim vraćanjem u apstrakciju i tišinu.
Generalno je album sklopljen od kraćih improvizacija – vervatno editovanih iz dužih – koje se mogu sklapati oko fraza što ih Wassermannova kreira glasom ili pištaljkama, gde će se ostala dvojica uključiti. 5th Call je tako skroz avetinjski napev iza koga u pozadini ide primordijalni haos, da bi se onda sve rasturilo u sasvim neidiomatsku svirku koja zvuči kao da se gomila novih životinja u zoološkom vrtu oprezno ali dinamično međusobno upoznaje. 2nd Call kao najduža kompozicija ima i dosta propisnog soliranja na sopran saksofonu za ljude koji ipak ovde očekuju da čuju muziku što ima tonalnost i poznaje skale, ali Wassermannova je tu STRAŠNA sa svojim distorziranim frajevima i demonskim disanjima u mikrofon.
Leaflight: Close Calls je onaj sveti gral slobodne improvizacije, muzika koju stvara troje ljudi što se dobro razumeju i poznaju – i dobro umeju da se uklope jedni uz druge – a koja opet zvuči smelo, spontano, eksperimentalno u meri u kojoj je slušaocu jasno da niko na bini ne zna šta će se naredno dogoditi. Naravno, nije samo i jedino nepredvidivost kvalitet ovog albuma (ili ovog žanra) i imamo posla sa vrlo sigurnom saradnjom ljudi koji već decenijama stoje na ivici koja razdvaja razum od haosa i donose nam stalno nova ptanja da na njih odgovaramo. I ja ništa drugo ne bih ni prihvatio:
