Ova nedelja je počela sporo i lenjo, ali se završila character assassinationom našeg predsednika u zapadnim medijima u isto vreme dok on pokušava da preuzme totalnu kontrolu nad srpskom vojskom, a onda i bujicom novih izdanja koja su me uhvatila nespremnog. Nisam očekivao da će treća nedelja Novembra doneti nekoliko kandidata za album godine, a od kojih su neki i iz Srbije, ali tu smo gde smo. Evo:

Deo 1: BLACK METAL

Idemo za početak sa malo blackened punk kombinacija. Prvi na redu su Drugioth, australijska ekipa što postoji manje od deset godina ali roka kao da je zalet hvatala od osamdesetih. Njihov četvrti album, The Indomitable Spirit of Merciless Vengeance je zaslepljujuća procesija sirovih, primitivnih pesama koje se sviraju u maltene samo jednom ritmu, sa gitarama koje biste mogli da odsvirate i vi, pa i pokojna Rahela Ferari. Prostota i neposrednost su ovde najviši  estetski imperativi i to ima svoju težinu:

https://drugoth.bandcamp.com/album/the-indomitable-spirit-of-merciless-vengeance

Estado Alterado su argentinski garažni blek metal/ blackened punk kombo sa EP-jem Dioses Químicos koji je, uprkos vrlo, jelte, sirovoj „produkciji“ (snimljeno telefonom u prostoriji za vežbu) emituje mnogo šarma. Ovo je energično, iskreno, minimalno tehnički korektno i generalno VARVARSKI a meni se to dopada. Naravno da plaćate koliko želite:

https://estadoalterado.bandcamp.com/album/dioses-qu-micos

1914 su dodali zanimljivu fusnotu na svoj prošlonedeljni, odlični, album Viribus Unitis. Naslovljen  Welcome to the trench club EP – Viribus Unitis Bonus LP, ovo je materijal sa par novih verzija starih pesama i dva remiksa koja su radili drugi umetnici. Ovo je vrlo ’90s način ekspanzije postojećeg materijala ali je i uzbudljiv i daje zanimljive, lepe rezultate. Odobrava se!

https://x1914x.bandcamp.com/album/welcome-to-the-trench-club-ep-viribus-unitis-bonus-lp

Corpse Bird iz Somerseta su nekoliko godina svirali kao Void Angel, sada su promenili ime i blago transformisali i muziku. Album Forge i dalje ima blek metal osnovu ali bend ovo sada zove Queer Chaos Metal, piše dugačke pesme i dosta eksperimentiše sa aranžmanima, idejama, dinamikama. Mislim da ovde ima solidnog štofa i bend apsolutno treba pozdraviti za to kako slobodno idu između blek metala, posthardkora, industrial metala i panka, tražeći sopstveni izraz. Fino je:

https://corpsebird161.bandcamp.com/album/forge

Grčki blek metal se ove nedelje obogatio prvim albumom projekta ΦΩΣ (odnosno PHOS)  a u kome sve svira i svu muziku piše Athanasios Papangelis koji isto to radi i u projektu SVET. ΦΩΣ je moderan blek metal ali možda za nijansu bliži klasičnom blek metal izrazu nego atmosferičnom blek metalu SVET-a, pa je album I Am The Light kao nekakav spoj helenske blek metal tradicije i severnjačkijih hladnoća i monotonija. Meni je ovo prijatno jer je svedeno, a opet ima neke originalne i zanimljive ideje tako da, poslušajte:

https://phosbm.bandcamp.com/album/i-am-the-light

https://hellenicmetalworld.bandcamp.com/album/i-am-the-light

Iz bratske Grčke su i Temple of Katharsis ali ovo je bend koji svira oko deceniju i po i Worshipers of the Ancient Necromancy mu je tek drugi album. Ali KRLJA. Temple of Katharsis sviraju old school blek metalčinu koja ide brzo i ruši sve pred sobom pa album zvuči kao procesija juriša velikih odreda orka na neprijateljsku vojsku sa podignutim oružjem i bojnim pokličima, producirana jeftino i odsvirana sa stopostotnim uverenjem. Bend očigledno obožava rani drugotalasni zvuk skandinavskih bendova iz devedesetih i lepo se snalazi u tome da ga adaptira na helenski senzibilitet. Meni jako prijalo:

https://theogoniarecords.bandcamp.com/album/worshipers-of-the-ancient-necromancy

Aposticum iz Viskonsina se baš lože na skandinavski blek metal. Njihov debi album se zove Sounding the Seven Horns a ima i crkvu u plamenu na omotu. Muzički, pak, on meša agresivni, disonantni black metal sa mošerskim death metalom i to dosta dobro radi. Nije ni najoriginalnije izdanje ove godine ni ništa slično, ali ko voli Dissection i slične bendove, ovde ima čemu da se obraduje:

https://aposticum.bandcamp.com/album/sounding-the-seven-horns

Dok smo u Americi da overimo i virdžinijski Morbikon i njihov drugi album, Lost Within the Astral Crypts a koji na meni vrlo simpatične načine kombinuje moderni, melodični blek metal sa trešerskim prženjem. Naravno, ovde sviraju dva člana Iron Reagan pa je ta thrash dimenzija i podrazumevana i moćna, ali vredi istaći kako bend spretno i pametno spaja blekmetalski epski, borbeni šmek sa dosta tehničkom, eksplozivnom svirkom. Teme i melodije su ovde baš za nekakav tolkinovski fan fiction, produkcija nije prebudžena i ima andergraund miris a svirka je pravoverna i moćna:

Kvebečani Forteresse imaju iza sebe pet albuma, ali je poslednji bio pre skoro jedne decenije. Od tada samo povremeno snimaju demo-radove pa im je tako À couteaux tirés drugi za ovu godinu i odličan je. Ovo je atmosferični blek metal kakav mislim treba da služi za uzor drugima, sa hipnotičkim, atmosferičnim gitarama preko urnebesno brze i energične pratnje. Melodičnost je ovde podrazumevana, ali ceo paket je toliko žustar i superiorno odsviran da bi postideo i mnoge war metal bendove. Odlične dve pesme koje uspevaju da vas transportuju u stanje bestelesnosti dok vas sve vreme bombarduju iz sve snage. U novoj godini će ovo izaći i na vinilu, i to je vrlo lepo:

https://forteresseqc.bandcamp.com/album/couteaux-tir-s

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Nikada nisam čuo za The Cult Ov Crowley, a koji sviraju vrlo prijatan okultni rok/ metal. Bend iz Ohaja svoju muziku naziva NEO Psychedelic Bloodrock a što je sasvim dobra kvalifikacija za album  Rise Ov The Rat King koji je melodičan i psihodeličan, teatralan i krvav ali ne gubi gruv i šmekersku rokenrol pozu ni u jednom trenutku. Kao Beatlesi koji su se rodili par decenija kasnije i odrasli uz Sabbathe , St. Vitus i razne psihodeličare:

https://thecultovcrowley1.bandcamp.com/album/rise-ov-the-rat-king

Za još okultizma tu su Witchseer iz Luizijane koji… ako je verovati internetu, ne postoje. E, sad, čini mi se da nije AI napravio EP Witchseer (mada je omot AI-generisan jedan kroz jedan) jer zvuči isuviše dobro, ali sad se stvarno više ne zna. Ako budem morao da pojedem govno za koju nedelju, poješću ga ali ovo je prilično dobro. Hoću da kažem, ovo je žustar, ali ne prepumpan okultni doom/ stoner rok sa finim rifovima, dosta razuzdanim solažama, dobrim vokalima. Prija a košta koliko sami kažete:

https://witchseer.bandcamp.com/album/witchseer

Budimpeštanski Entrópia Architektúra rade nekakav ritualni, eksperimentalni doom metal gde su pesme dugačke, spore, ekstatične, sa razvojem kompozicija koji je više evolucija i mutacija nego klasično „aranžiranje“. Nije da nikad nismo čuli ništa slično, naprotiv, mogao bih da se pozovem na milion funeral doom bendova sa jedne, na Neurosis sa druge, na Swans sa treće strane, ali Entrópia Architektúra imaju neki svoj originalni zvuk koji mi se dopada. EP Kapu ima samo tri pesme ali traje duže od pola sata pa ako vam je do malo transcendentnog plutanja iznad sporog, hipnotičnog gruva, ovo je dobar predlog:

https://entropiarchitektura.bandcamp.com/album/kapu

Deaf Devils su španski rokenrol bend, negde između garažnog panka i speedrocka (oni kažu „Death punk – Action rock“), brz, energičan, a veran klasičnim rokenrol harmonijama i temama. Njihov debi album, isto Deaf Devils je pošteno znojavo odsvirana ali i fino napisana ploča glasnog rokenrola koji igra na kartu jake ritam sekcije, razuzdane gitare i izvrsne pevačice. Plus produkcija je solidna, zvuk nije prebudžen, sve kako treba. Bend kaže i da mu je ambicija da dokaže da je „nova krv tu i da pank nije mrtav“ i mislim da eminentno uspeva u ovom naumu:

https://deafdevils.bandcamp.com/album/deaf-devils-2

Zagrepčani A Gram Trip imaju novi album, Bud Ends And Glass Bottoms koji je ceo o drogiranju i pijanstvu. Dobro, neko mora i to da radi, valjda. No, bend dosta uspešno svoj sludge-stoner zvuk ispliće kroz sedam pesama spore, teške svirke, brutalno faziranih gitara, jeftine produkcije i finog, drogiranog gruva. Nema promašaja:

https://agramtrip.bandcamp.com/album/bud-ends-and-glass-bottoms

Ako volite relaksirani, psihodelični gruv, tu su Belgijanci Apex Ten sa svojim drugim albumom, Atom. Ovo je 32 minuta instrumentalnog (i povremeno vokalno-instrumentalnog) opuštanja, taman dovoljno „heavy“ da se vodi kao heavy psych ali bez ambicije da vas smrvi težinom i odere abrazivnošću. Umesto toga, Apex Ten nude prijatan hipnotički gruv, svemirske gitare, relaksirano ritualne napeve… Dobar, topao zvuk i puno dobrih vibracija:

https://apexten.bandcamp.com/album/atom

Tu su negde, mada možda malo više heavy i Šveđani Maha Sohona i njihov album A Dark Place. Ovo su dugačke, spore, takođe relaksirane pesme koje umeju da budu heavy ali neće vas spljeskati. Psihodelija je lepa a bend ima malo “rokerskiji“, čak „grandžerskiji“ stil kada je u pitanju pevanje i generalno korišćenje vokala, tako da su možda bliži „mejnstrimu“ nego Apex Ten. Ali u svakom slučaju su prijatni:

https://mahasohona.bandcamp.com/album/a-dark-place

psychedelic source records su uvek tu da isporuče opuštene, prijatne psihodelične džemove. Civilisation is Dictatorship! je album sa pet pesama i sedam muzičara (dve gitare, dva basa, dva bubnjara, bongo bubnjevi) u prepoznatljivom relaksiranom gruvu old school psihodelije na koji nas je ovaj mađarski kolektiv navikao. Ovde, iznenađujuće, nema Bencea Ambrusa ni u jednoj ulozi ali se to ne oseća pa je u pitanju i dobro podsećanje da je ovo KOLEKTIV a ne projekat jednog čoveka. Sjajno je a cena je kao i obično – koliko date:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/civilisation-is-dictatorship

Francuzi Unité Douleur se onda nekako nadovezuju na ovu priču svojim debitantskim EP-jem  Below Zero jer je i on dosta „mellow“ i ima težinu i gruv ali ne i agresiju. No, Unité Douleur sviraju, po sopstvenoj deskripciji, „gorkoslatki post-metal“ i ovo je onda nekako muzika manje psihodelična, više melanholična, ne nužno SASVIM ono što ja tražim od ovakvih bendova, ali opet jako dobro i sa odlično napisanim, ne predugačkim, fino gruverskim pesmama. Pritom bend ima bubnjarku a to uvek treba pozdraviti. Povrh svega, daunloud se plaća koliko želite:

https://unitedouleur.bandcamp.com/album/below-zero

Simpatični su Aittala iz Severne Karoline (iz mesta Ralej koje je rasadnik genijalaca, sudeći po muzičkoj sceni). Njihov EP Ill Gotten Gains kombinuje tvrdi, ali ne pretvrdi sluge metal sa zanimljivo melodičnom doom komponentom koja zvuči skoro gotski (ili postpankerski, zavisi s koje strane je gledate) i to je dopadljiv spoj:

https://aittala.bandcamp.com/album/ill-gotten-gaines

Iz Omahe dolaze Beast Eagle i njihov minialbum Sorceress. Ovo je vrlo dopadljivi, vrlo poletni stoner rok sa merom hardrokerskih/ hevimetalskih stilizacija koje mu lepo stoje. Ovde pre svega mislim na pevačicu Kate Prokop koja ima moćnu glasinu i tehniku koja bi mogla da joj napravi lepu karijeru u nekom Whitesnake tribjut bendu, no i muzika Beast Eagle je solidna i ovo je eksplozivno, uzbudljivo izdanje:

https://beasteagle402.bandcamp.com/album/sorceress

Funeral doom publika ima da se obraduje debi albumu norveških Gloombound. Ovo je kvintet u kome imamo jednu ženu i jednu nebinarnu osobu što je uvek lepo videti na teritorijama ekstremnog metala, a muzika je teški, ubedljivi doom metal sa pesmama od po sedam, devet i petnaest minuta. Jeste malo zajebano – i hrabro – izdati ovakav album svega nekoliko dana nakon monumentalnog opusa Bell Witch, ali Dreaming Delusion je ploča koja ne da nema čega da se stidi nego će i lepo da legne ljudima kojima se otvorilo treće oko i sada kao žedni u pustinji ištu još funeral dooma. Gloombound zvuče dovoljno zrelo a opet dovoljno mladalački napaljeno da budu vredni svake pažnje:

https://gloomboundband.bandcamp.com/album/dreaming-delusion

Na split albumu  Latitudes Of Sorrow su mi, priznaću, italijanski Shores of Null manje zanimljivi. Oni odlično sviraju, ali ja nisam baš neka publika za gothic doom metal i, ako vi jeste, ovde imate tri njihove pesme koje su, pa, dobre. No, sa druge strane su Finci Convocation koji su mi se dopadali štagod da su do sada radili pa i ovde sa dve MOMAČKE pesme ruše sve pred sobom. Ovo je kod njih već uhodani funeral/ death doom metal sa skoro dvadeset minuta teškog ali pametnog gaženja i, mislim, ko ne voli da bude zgažen bolje da se skloni dok može;

https://everlastingspew.bandcamp.com/album/latitudes-of-sorrow

Dune Aurora su tri žene iz Turina koje cepaju odličan stoner rok. Za Italijane smo navikli da im je ovakva muzika uglavnom strašno prljava i zvučno i tematski (videti pod Black Spell ili Loose Sutures), pa su Dune Aurora fino odstupanje od pravila. Njihov debi album, Ice Age Desert je disciplinovani, odmereni stoner rok sa dosta dinamike u zvuku ali i sa stamenim, čvrstim gruvom i velikim rifovima. Fino pevanje gitaristkinje Ginny Wagon je samo trešnja na vrhu torte koja je spremljena kalorično i ukusno, da uživate u svakom zalogaju. Argonauta Records znaju šta objavljuju, a ovo su uradili u sadejtsvu sa Octopus Rising tako da imamo dve odlične italijanske etikete koje izbacuju u prvi plan odlični italijanski bend i to ženski. Idealno:

https://duneaurora.bandcamp.com/album/ice-age-desert

Ripple Music ove nedelje bogato sa dva nova albuma. Prvi bi bio Wizard’s Light, četvrti album za Wolftooth iz Indijane i ovo je ploča energičnog stonerskog heavy metala koji ima i atmosferu i psihodeliju i rifčine. Wolftooth nisu komplikovani i ne zvuče pretenciozno, ovo je telesna, snažna rok muzika, ali cerebralna komponenta je taman toliko izražena da ih ne potrošite na jedno slušanje i da se albumu vraćate sa apetitom:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/wizards-light

Onda imate i Stone Nomads iz Teksasa koji isto sviraju tešku i metaliziranu varijantu tog nekog sporijeg, stonerskog zvuka. Album Empires of Stone, treći za hjustonski trio je težak, energičan, sa jasnim uticajima i ekstremnijih bendova poput Crowbar i Obituary ali opet slojevit i  sa onom dimenzijom komunikativnosti koju očekujete od Rippleovih bendova. Heavy!

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/empires-of-stone

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL

Generalno ne pokrivam reizdanja u ovim pregledima jer nemamo beskonačno vremena na raspolaganju, ali Repression Tank nije samo reizdanje već donekle i rekonstrukcija petog albuma nizozemskih trešera Dead Head a koji se zvao Depression Tank. Dakle, ovo je remiksovano i remasterovano, dodati su skroz novi bubnjevi i masa živih bonus pesama, pa dobijamo zaista bogatu ponudu divljačkog, a tehnički upeglanog thrash metala koji svakom može (i treba) da ulepša dan:

https://deadheadhhr.bandcamp.com/album/repression-tank

Kill Ritual iz Kalifornije dosta osvežavajuće zvuče jer njihov thrash metal ima izvesnu progresivnu komponentu a koja je danas srazmerno retka. Njihov sedmi album, za deceniju rada, In My Head je žestok, moćan, pun klasičnih trešerskih rifčina i militantnog bubnjarskog nastupa, ali je aranžiran pustolovno sa mnogo zanimljivih vokalnih ideja i generalnih olpemenjivanja standardne matrice. Ovo nije onako ekscentrično kao što rade, recimo, Hammers of Misfortune, ali baš to da je blisko klasičnom mošerskom thrashu a da opet ima tu naglašeno avanturističku priču je zanimljivo:

Imamo i debi album za kanadski Zero Tolerance a koji izdaje pouzdani Witches Brew. Ovo je dobar, drusan thrash metal koji uspeva da ponudi sav mošerski, energični program koji očekujete (plus „kreatorske“ vokale) a da su pesme opet dosta nepredvidive i da rade svašta što NE očekujete. Hoće to kod debi albuma, dok bend još spaja različite ideje koje su mu dolazile godinama i sa A Test of Strength zaista ni sa jednom narednom pesmom nemate pojma šta će se desiti, a to je njegova prednost. Sveže je, osobeno je, smelo je. A krlja:

https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/a-test-of-strength

Šveđani Zadism prže tako prljav black thrash da je to milina. Ovo je praktično nastavak rada koji su ovi ljudi iza sebe ostavili u raspadnutom sastavu Maniak, samo se svira još manijačkije, a zvuk je sirov i stručno spaja blek metal borbenost sa thrash metal eksplozivnošću. Minialbum  Under Sadistic Law je simfonija dobrog raspoloženja i old school krljačine i ne treba ga propustiti:

https://zadism.bandcamp.com/album/under-sadistic-law

Mađari BridgeGod sviraju, hajde da kažemo, thrashcore, mada njihov album, Hetenm ima i dosta death metal elemenata. No, njegove su ambicije da bude nešto komunikativniji od prosečne death metal ploče pa je ovo gruverska, energična muzika sa dosta hrskavim, simpatičnim zvukom i pristojno raznovrsnim pesmama. Plaća se po želji a DOBRO JE:

https://bridgegod.bandcamp.com/album/heten-lp

Breath Play  je generalno jedan čovek iz Čikaga, ali ima i bubnjara na snimku 2025 Demo. Ovo je prilično dobar moderni blend hardkora i metala, sa screamo i shoegaze alementima ali i sa dosta agresivnim zvukom i simpatičnom blackened dispozicijom. Meni prilično dobro:

https://breathplaymusic.bandcamp.com/album/2025-demo

I francuski Lazhadek je jedan čovek koji svira i peva a drugi piše tekstove. EP ili demo, isto Lazhadek, ima četiri pesme jednostavnog, neposrednog thrash metala/ thrashcorea i to je vrlo prijatan, prilično old school metal koji trpa snažno, ima fini gruv, pristojan tempo i tekstove što su besni i prete na sve strane. Neće dobiti oskara za originalnost ali se lepo posluša:

https://lazhadek.bandcamp.com/album/lazhadek

Mass Shooter iz Kolambusa u Ohaju sebe taguju i kao Queercore, a demo snimak Rod of Iron im je baš energičan, bučan, pa i agresivan, tako da ako volite kad se hardcore i punk mešaju sa noiseom, ovde ima šta da se čuje. Pesme su relativno kratke, ali su dobre, zvuk je pristojan za demo i energija samo šiklja iz ovog materijala:

https://massshooter.bandcamp.com/album/rod-of-iron-demo

Filthbound sa Istočne Jave sviraju dosta stereotipan ulični, mošerski hardkor. No, njihov Demo 2025 pleni kvalitetom pre svega, sa dve pesme (i introm) dobrih rifova, dobrog zvuka, odličnog gruva. Trešerski, treskavo, tr00:

https://filthbound.bandcamp.com/album/demo-2025

Kad smo već kod metaliziranog hardkora, Poljaci Keep the Change sviraju dosta brutalno. Njihov EP  Suffer in Truth ima pet pesama ozbiljnog mošerskog zakucavanja uz koje idu i thrash i death metal začini. Kvalitetno, dobro producirano, kalorično ali pitko, ovo se lepo posluša a plaća se samo koliko vi kažete:

https://keepthechangehc.bandcamp.com/album/suffer-in-truth

Imamo i novi Born From Pain. Nizozemci su deo one generacije koja je osnovana devedesetih, da gradi na zvuku koji su postavili Agnostic Front i Biohazard pa kako su ova dva benda ove godine imala nove albume, evo ih i Born From Pain sa Siege Mentallity. Ovo je, mogu reći stereotipan gangsterski moškor sa gruverskim, dosta kratkim pesmama i napaljenim vokalnim, jelte programom. Ne baš moja muzika, ali Born From Pain su svakako dobri u onome što rade, i pritom ne odstupaju od tvrde linije što isto vredi ceniti:

Ja više volim metalizirani hardkor kad je bliži klasičnim crossover thrash podešavanjima pa su mi Bugari Death Squad onda lepo legli sa svojim (mini?)albumom Черно Сърце. Ovo je, onako, časno, pankerski, sa dobrim treš rifovima, ložačkim, jednostavnim gruvom i pristojno brzom svirkom, malo me podseća na rani Cro-Mags i sviđa mi se:

https://deathsquaddscp.bandcamp.com/album/-

I Leverage iz Atlante sviraju nešto najbliže crossover thrash stilu. Demo snimak Incineration je pošteno energičan, sa muzikom koja lepo sprinta napred (ali i spretno menja tempo da ne bi dosadila i da bi narodu u mošpitu diktirala promene ponašanja) i dobrim, ložačkim vokalima. Propisno dobra produkcija takođe a onda i cena od koliko vi kažete znače da se ovo lepo posluša i još lepše kupi:

https://leverageatl.bandcamp.com/album/incineration-demo

Gasket iz Baltormora su bliži panku i mada je njihov istoimeni album svakako ploča namenjena i hardkor publici, sa svojim teškim gruvom i vrištećim vokalima, ona ima jednu maničnu energiju i anarhični kvalitet koji je čini blsikom mome srcu. Dobar saund, perfektan haos:

https://gasketbaltimore.bandcamp.com/album/gasket

Zato su Finci Necro Weasel nađeni odlični na novom albumu, On Our Way to Death. Uprkos zajebantskom imenu, bend radi dosta profesionalno, sa evo već devetom dugosvirajućom pločom od 2019. godine. No, ova je dosta ozbiljna, sa odličnom produkcijom i pažljivo napisanim pesmama, nudeći bogat, kvalitetan meni crossover thrasha sa melodičnijim ukrasima. Spoj energije i melodičnosti ovde radi odlično i Necro Weasel su izrasli u respektabilnu pojavu na skandinavskom metal-nebu:

https://necroweasel.bandcamp.com/album/on-our-way-to-death

Imate onda i Internal Fixation iz Virdžinije sa EP-jem Pressure Tactics. Ovo je metalizirani hardkor koji malo vuče i na krosover, svakako na radne devedesete i nije sav u mošerskom gangsteraju nego voli i da zaprži solidan thrash. A i mošerski delovi su kul. Dobra produkcija, kratke pesme, dosta besa. Sve kako treba a pogotovo po ceni od koliko date:

https://internalfixation.bandcamp.com/album/pressure-tactics

Naiite su osnovani u Maju ove godine a sada imaju istoimeni demo i to je SUPERIORAN grindcore. Kliše je da istočnoazijski grindcore ima maničniju, anarhičniju dimenziju od svog zapadnjačkog parnjaka, ali ova ekipa iz Seula podseća da je to kliše jer je često istina. Ovih kratkih pet pesama RAZBIJAJU svirkom visokog tempa, aranžmanima u kojima nema vremena za gubljenje i urnebesnim vokalima. Ako volite Gridlink ili Wormrot, ovo je OBAVEZNA lektira a plaća se po želji

https://naiite.bandcamp.com/album/naiite-demo

Xain su dva pomatora lika iz Azerbejdžana sa izvrsnim EP-jem Xaraba na kome su tri pesme gde se mathcore i grindcore agresija spajaju sa džezom, poezijom i svadbarskim pesmama. OK, to ja citiram njih, ali u prvom planu je vrlo disciplinovan, progresivni grind/ mathcore, napisan izvrsno i odsviran HEROJSKI. Dobar zvuk, takođe, i ovaj debi se ne propušta:

https://xain-noise.bandcamp.com/album/xaraba

Iz Britanije dobijamo jedan lep split album manične energije i kvalitetne svirke. Atomçk / Thumbsucker Split je izašao za malu bristolsku etiketu Eggy Tapes čija sam neka izdanja već hvalio i ovo je kombinacija grindcore i hardcore razvaljivanja iz Bristola i Lestera, sa solidnim zvukom i tom dobrom ubedljivom svirkom koji su upregnuti u masu kratkih, furioznih pesama. Thumbsucker imaju za nijansu dublji zvuk, Atomçk luđe vokale ali i jedni i drugi su izvrsni. Nema greške:

https://eggytapes.bandcamp.com/album/split-3

Sickrecy i Brainwasher su dva švedska grindcore/ deathgrind benda sa split EP-jem bez imena a koji POŠTENO jebe keve. Brainwasher su čvrsti, moćni u zvuku (ipak je ovo geteborška ekipa, sa jednim članom Walking Corpse u postavi), sa pržačkim rifovima i deathmetalskom stabilnošću u izvedbi a još kroz tekstove plasiraju i sociopolitičku kritiku. Prelepo. Sickrecy su isto, jelte, kritičari štetnih mentaliteta, a muzički bombarduju iz orbite kao da je planeta puna ejlijena, nudeći sumanuti deathgrind za male pare. Dve pesme na obe strane će vas ostaviti gladnim za JOŠ ali makar ovo ima da se kupi i na vinilu. Ne propustiti:

https://brainwashergrind.bandcamp.com/album/split-with-sickrecy

https://sickrecy.bandcamp.com/album/split-with-brainwasher-2

Grindcore remek delo za ovu nedelju je Slucholam/Kostohryz split, odnosno split album čeških bendova Slucholam i Kostohryz a od kojih se ne zna koji je bolji. Ozbiljno, oba benda sviraju kompleksan, drsko progresivan mathcore/ grindcore, sa komplikovanim metrikama i sumanutim tempom, rafalnim blastbitovima, egzotičnim harmonijama i briljantnim korišćenjem sintisajzera i digitalnih efekata i teško mi je da odlučim koji mi se više dopada. Kostohryz imaju za nijansu dublji, teži zvuk (mada oba benda imaju odličnu produkciju imajući u vidu koliko im je muzika zahtevna i složena) i saksofon, a Slucholam manične imaju ženske vokale tako da, OBA MI SE VIŠE DOPADAJU. Nemojte da ovo neko ne posluša, izvanredno je:

https://anxtrecordspress.bandcamp.com/album/kostohryz-slucholam-split-ep

https://olgahepnarovarecords.bandcamp.com/album/slucholam-kostohryz-split

https://kostohryz.bandcamp.com/album/kostohryz-slucholam

U Rusiji ima gomila bendova sa imenom Cerber. Ali najstariji i dalje aktivni su Cerber iz Ivanova, koji su upravo izbacili EP dr. Merzotic. Ova ekipa radi od poznih osamdesetih, nikada nije snimila album i ima skromnu diskografiju singlova, EP-jeva i splitova, a koja je sva nastala u poslednjih par godina. dr. Merzotic je zabavna ploča death metala/ deathgrinda koji ima evokativnu, hororičnu atmosferu i mada bend ispisuje bogznakako pretenciozne reči o tome kako ovo nije samo projekat nego pokret i kult, sve ima šmek mladalačke, provokativne, ali onda i blago humorističke zajebancije. Ali svirka je kvalitetna, produkcija solidna i kogod voli vintidž slovenski deathgrind ovde će uživati:

https://cerbermetal.bandcamp.com/album/dr-merzotic

Nijemci Fear Connection na svom drugom albumu, Where Suffering Remains stručno spajaju crustpunk sa death i deaththrash metalom. Mislim, to su već srodne stvari ali Fear Connection ovo baš dobro rade, kombinujući furioznu neposrednost d-beat punka sa malo skandinavske death-melodičnosti za paket koji je brz, energičan, zabavan i razumno raznolik. Dobar zvuk, odlične pesme, jako lep provod:

https://fearconnection.bandcamp.com/album/where-suffering-remains

Uvek je lepo čuti malo sirovog old school death metala, pogotovo kad dolazi iz Srbijice. Deadspawned su upravo izdali živi EP Afterlives snimljen krajem Avgusta na festivalu Hellhammer u Srbobranu i, mislim, KIDAJU. Samo tri pesme ali tri old school monumenta kakve bih 1992. godine slušao u krug po ceo dan. Svirka je perfektna, kvalitet zvuka vrlo korektan a kompletna ponuda savršena. Ako volite Morgoth ili Pestilence, ali i domaće old school favorite poput Dead Joker, Mortuary ili, dakako stari Bloodbath ovo se ne propušta:

https://deadspawned.bandcamp.com/album/afterlives

Tremors je debi album za strazburški Devhyom i Francuzi se trude da u death metal unesu malo senzitivnosti koju uobičajeno čujemo u savremenim post-metal i post-blek metal departmanima, da ne pominjem sad screamo i metalcore…. To je časna ambicija i bend ume da svira i žestoko i brutalno, ali i setno i emotivno. Zvuk je solidan i ako vam se dopadne ovaj spoj, mislim da će vam album biti pitak i prijatan:

https://devhyom.bandcamp.com/album/tremors

Njemački duo Blood Court ima drugi album, The Burial i tamo gde ovi momci nemaju mnogo da ponude u domenu originalnosti, sve kompenzuju u domenu OPAKOSTI. Ovo je death metal kao da ga svira čopor uličnih pasa koji je gladovao mesec dana i onda su uspeli da provale u kasapnicu preko noći. Rifovi su zli i zujeći, tempo visok, gruv prijatan i sve je kao nekakav materijal ispao iz kombinacije za bilo koji album Cannibal Corpse iz devedesetih ali i dalje DOBAR. Zabava i hedbeng:

https://bloodcourtofficial.bandcamp.com/album/blood-court-the-burial

Ni Desecratory iz Los Anđelesa se ne ističe nekom originalnošću ali radi vrlo solidnu stilsku vežbu iz brutal death/ slamming death metala. EP Gnawing and Gnashing of Teeth ima četiri pesme i slutim da ih je sve snimio samo jedan čovek, no, za jednočlani bend ovo ima i solidnu produkciju i generalno zvuči vrlo kulturno napisano sa lepim gruvom i rifovima. Fali mu ta iskra osobenosti ali dok je ne nađe, ne može mu se oduzeti kvalitet:

https://desecratory.bandcamp.com/album/gnawing-and-gnashing-of-teeth

Marvel of Decay iz Konektikata nam saopštavaju da su ovde da žvaću, jelte, žvake i sviraju death metal ali da im je ponestalo žvaka. Uvek mi je slatko kad vidim da memovi iz vremena kad sam ja bio tinejdžer nekako i dalje žive, a Marvel of Decay i dalje nemaju propisan studijski album ali su dodali još jedan EP svojoj niski kraćih izdanja izbacivanih vredno tokom proteklih pola decenije. Display of Indifference zaista nudi solidan death metal, nekako prisan, radnički i seljački neposredan, sa gruvom i agresijom koji stoje u lepoj ravnoteži. Nema ovde ničeg specijalno inovativnog ili originalnog, ali je PRIJATNO a i omot sadrži suptilnu klasnu kritiku (ili makar zluradu maštariju) što isto treba prepoznati i ceniti:

https://marvelofdecay.bandcamp.com/album/display-of-indifference

Austrijanci Pater Tenebrarum se nominalno vode kao melodični death metal bend ali njihov drugi album, Meat Grinder, nije naročito melodičan. Ovo je više surovi deaththrash sa povremenim ukrasima u vidu melodičnih fraza i vokalima koji povremeno napuste duboki, životinjski opseg i kreću se u orbiti srednjih, demonskih krikova. Produkcijski ovo je napucano i glasno ali Pater Tenebrarum se makar trude da im pesme imaju neki identitet i osobenosti i mada stalno balansiraju na ivici generičkog, uspevaju da se spasu dosade najveći deo vremena:

https://runningwildproductions.bandcamp.com/album/meat-grinder

Hrvatska ove nedelje jaka. Zagrebački Decrepit Altar, osnovani prošle godine, izdali su svoj prvi EP, tri pesme sporog, teškog, MOĆNOG death-doom metala i to je odmah objavio ugledni londonski Me Saco un Ojo Records. Znamo dakle da ovome underground kredencijala ne manjka a i muzika na Egregious Defilement je sjajna, sa odličnim, teškim zvukom i pesmama koje zvuče kao oživljeni leš što pokušava da na pipanje pronađe izlaz iz grobnice. Ovo su ljudi koji već imaju iskustva, uglavnom u bendovima Metuzalem i Ka’rah, no vredi istaći da Decrepit Altar zvuči svetski i nadam se da osvoji srca mnogih mladih death metalaca širom zemnog šara:

https://mesacounojo.bandcamp.com/album/egregious-defilement

I Srbija ove nedelje jaka – mada u ovom partikularnom slučaju uz rusku pomoć – pa beogradski (ali suštinski ruski, sa petoro imigranata u postavi) blackened deathcore šefovi Ishimura imaju svoj debi album, Darketh. Ishimura su se već pokazali kao zanimljivi sa par kraćih izdanja koja su izbacili prošle i ove godine pa onda debi album zvuči ubedljivo i stilski jasno zaokruženo. Ja nisam verovatno najveći svetski ljubitelj deathcorea, ali bend ima simpatičnu naučnofantastičnu komponentu u onome što radi – pretpostaviću da je ime dobio po kosmičkom plovilu na kome se dešava najveći deo igre prve igre iz serijala Dead Space – i DOBAR je. Mislim, pesme su dobre, imaju identitet i producirane su solidno. Plus bubnjeve svira žena. Dovoljno za moju iskrenu pohvalu i preporuku:

https://ishimura-band.bandcamp.com/album/darketh

Da ostanemo u ruskom tonu još malo, ruski bendovi Bitter Loss i Anotherside imaju split EP bez imena i to su četiri pesme za koje autori kažu „No trends, No experimental, No modern stuff, only pure Black/Death Death metal in 4 track from two bands.“ Gramatika propo ali ljudi ne lažu, ovde se krlja MOMAČKI, sa dobrim zvukom i usredsređenom energijom. Svirka je kvalitetna, tehnička, sa puno lomatanja po gitarama, ali pesme nisu robinje tehnike i ovo su zli, opaki death metal komadi da vas osveže i pripreme za nastavak borbe. Sjajno:

https://bitterloss.bandcamp.com/album/anotherside-bitter-loss-split

https://anotherside.bandcamp.com/album/anotherside-bitter-loss-split

El Muerto je nizozemski projekat u kome glavnu reč vodi El Muerto a koji nije Nizozemac. Na debi minialbumu  Lost and Amsterdamned pritom bubnjeve svira Australijanac Robin Stone, a muzika je zanimljivo lično intonirani black-death metal nastao u momentu velike privatne krize. Sirovo to zvuči – iako je miks radio legendarni Tomas Skogsberg u svom studiju Sunlight – ali zaista ima jednu izraženu ličnu dimenziju koja ga čini posebnim i originalnim.

https://elmuerto2.bandcamp.com/album/lost-and-amsterdamned

Nisam previše veliki ljubitelj melodičnog death metala, ali kanadski Outlying u svom zvuku još imaju dovoljno trešerske neposrednosti da meni njihov treći album Oblivisci bude simpatičan. On i dolazi skoro deceniju nakon prethodnika i nekako je jednostavan, lišen velike filozofije, nošen prijatnim melodijama, dobrim, energičnim rifovima, uraganskim bubnjevima. E, sad, pesme su možda i duže nego što treba ali ovo je SRČANO:

https://outlying.bandcamp.com/album/oblivisci

Evoking the Abominations je 4-way split album četiri čileanska benda I SVI SU ODLIČNI. Ovo nije nekakav garažni, vokmenima snimani početnički death metal već ploča visokog kvaliteta i vrhunske svirke. Bendovi su  Sepulcrum, Blood Oath, Nigromancia i Phantom i ne zna se koji je bolji. Plus, produkcija je VRH. Death metal svetkovina:

https://chaos-records.bandcamp.com/album/evoking-the-abominations

Odavanje pošte velikanima i prvoborcima kao što su Repulsion je uzelo maha poslednjih godina, sa čestim obradama i kloniranjem njihovog zvuka među modernim bendovima pa su na ovaj trend uskočili i Nijemci Slaughterday. Novi EP, Terrified jasno aludira na jedini Repulsion album i imenom i omotom, a muzički kombinuje klasični OSDM sa korenima u Grave i Entombed koji Slaughterday istorijski sviraju, sa proto-grindcore pičkažom Repulsion. Da bude jasno, ovo je i sjajno napisano, i solidno producirano i odsvirano za sve pare i ja sam hedbengovao od početka do kraja. Ima i vinil:

https://slaughterday666.bandcamp.com/album/terrified

Kad se bend zove Flesher a EP Gore on Gore, znate na čemu ste i pre prve note koju čujete. No, ekipa iz Indianapolisa svira zaista kvalitetan death metal, nudeći old school ozbiljnost i jednu pročišćenu viziju moćnih rifova i teškog gruva. Ima puno modernih death metal bendova koji se kače na taj klasični Autopsy/ Grave stil, ali Flesher to rade tako prirodno, tako moćno  da ih treba koristiti kao pokazni primer kolegama. Odlično je:

https://flesher-maggotstomp.bandcamp.com/album/gore-on-gore

Sa dosta zainteresovane anticipacije čekali smo debi album hjustonskih Terror Corpse pošto ovo izdaje Dark Descent a oni ne greše u izboru death metala koji predstavljaju svetu. Terror Corpse su trio koji mučni (ali i atmosferični) death metal kombinuju sa grindcore eksplozijama i Ash Eclipses Flesh je ploča naoko jednostavnih ali monumentalnih pesama. Bend ih svira vrlo žustro, bez produkcijskog upeglavanja tako da se zature ljudski znoj i vrelina, a bend – inače sastavljen od iskusnih muzičara iz milion drugih bendova – taj neki legat Celtic Frost perfektno pronosi dalje kroz 21. vek:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/ash-eclipses-flesh

Strigiform su novi italijanski avangardni death-black sastav koji je svoj debi album, Aconite izdao za sicilijanski I, Voidhanger Records. Skoro da možete da čujete njihovu muziku samo čitajući opis, zar ne? Aconite sam čekao sa posebnim interesovanjem jer je ovo i bend sklopljen od članova nekih već uglednih projekata poput Afraid of Destiny, Thirst Prayer i Vertebra Atlantis, pa je i Strigiform ispunio očekivanja kroz šest pesama i malo više od pola sata KVALITETA. Ovo je, naravno, avangardna muzika, sa disonancama koje su pravilo a ne izuzetak ali je i odlično napisana, uz korišćenje standardnih black-death formi da se kreiraju višeslojne kompozicije koje osećaj strave i onostranosti  spajaju sa žestinom i brzinom. Treba naročito istaći i kako je zvuk prozračan i lagan, bez za ekstremni metal uobičajene kompresije i jake distorzije, a da ovo opet ne zvuči manje „metal“ od bilo kog drugog izdanja  o kome smo pričali ove nedelje. Dodajte i tekstove utemeljene u dekadentnim vizijama Bodlera i Remboa i ovo je onako jak debi kakvom se svaki bend nada, nudeći avangardni metal koji ne zvuči pretenciozno i iskalkulisano nego prirodno, spontano, MOĆNO. Ne propustiti:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/aconite

Italija ove nedelje zablistala, pa imamo novi, četvrti album postave Human. Ovo je, kako i dolikuje, kvalitetan tehnički death metal sa sve basom bez pragova i dosta nemetalnih harmonija. Naravno da je kasnija faza benda Death ovde glavna inspiracija i referenca, ali Concetto Transeunte ide nekoliko dobrodošlih koraka dalje od pukog obožavanja Death pa je ovo i u smislu melodičnosti i u smislu žestine „svoja“ muzika i vrlo vredi da se posluša:

https://human4.bandcamp.com/album/concetto-transeunte

https://humandistorted.bandcamp.com/album/concetto-transeunte

Australijski Depravity su se za desetak godina rada nametnuli kao ozbiljna death metal institucija. Meni su se prva dva albuma veoma dopala pa je onda i ovaj treći popriličan događaj negde pri kraju ove godine i služi da podseti da brutal death metal još uvek ima puno prostora za evoluciju i zdravu ekspanziju. Bestial Possession je naprosto vrlo kreativna ploča koja radi sasvim verno unutar granica brutal death metal žanra ali je sveža, puna odličnih ideja i pametno napisanih pesama. Prošli put kada sam pisao o bendu pominjao sam Morbid Angel i Hate Eternal kao reference, ali sa Bestial Possession su mi Depravity otišli nekoliko koraka dalje u kvalitetu komponovanja i usudiću se da ih uporedim sa personalnim svetim gralom, to jest sa samim Suffocation. Ne, dakle, u smislu imitiranja njihovog zvuka već u smislu raznolikosti i maštovitosti unutar zaista briutalne death metal matrice. Pritom, produkcija je odlična, glasna, tvrda, ali sa tako dobro odmerenom stereo slikom da sve čujete i ništa vam nije natrpano čak ni dok bend poliva tepih-bombardovanjem za kakvo se nekada išlo u zatvor. Vrhunski death metal sa kraja sveta:

https://depravitydeath.bandcamp.com/album/bestial-possession

Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI

Hounds Of Bayanay su iz Rusije, ali iz Jakustska pa je i njihov drugi album, КЭМ mešavia metala i jakutskog folklora. A ako znate kakav je to folklor neće vas iznenaditi grleno, alikvotno pevanje i „jahački“ ritmovi. Nisu, naravno, Hounds Of Bayanay jedini bend na svetu koji radi ovakve stvari ali imaju svoje osobenosti i pišu zanimljive pesme sa dobrim blendom tradicionalnih napeva, instrumenata i pevačkih/ sviračkih tehnika, sa tim nekim modernim metalom. Mogli bi da sviraju i na Kolarcu i u Dragstoru a koliko takvih bendova znate? ŠAH MAT DAKLE:

https://houndsofbayanay.bandcamp.com/album/kem

Heh, Spock’s Beard su iz Los Anđelesa i osnovani su 1992. godine ali zvuče SKORO kao da su iz Koventrija i da su osnovani 1965. Hoću da kažem, ova kalifornijska institucija svira prilično klasični progresivni rok i ja mislim da je to divno (u pozitivnom smislu). Četrnaesti album postave, The Archaeoptimist je prepun nemirnih klavijaturističkih bravura, optimističnih, melodičnih vokala, matematičarskih poliritmija i modularnog harmonskog rada što je početkom sedamdesetih sve bilo novo, sveže, uzbudljivo. Posle je došao pank i proglasio većinu te muzike za dosadno izdrkavanje, ali ako volite onda ćete voleti i Spock’s Beard. Zvuk je prozračan – ali i snažan, mastering je ipak moderniji – a pesme umeju da budu i opsceno podugačke. Mislim, poslednja je 11 minuta a ona pre nje skoro 21. Ali ko voli, voleće:

https://madfishmusic.bandcamp.com/album/archaeoptimist

Imamo još prog-roka, ovog puta u formi živog albuma norveških Airbag. Airbag su malko moderniji i „tvrđi“ od kalifornijskih kolega, ali ovo je i dalje muzika pre svega zainteresovana za postepeno, duboko istraživanje svojih ideja kroz sporo mutiranje osnovnih tema i struktura kompozicija. Dysphoria (Live in the Netherlands) je impresivan album jer je ovo koncertni snimak na kome bend demonstrira mnogo znanja i spretnosti. Imaju Airbag malo šmeka ’80s AOR muzike i time nisu baš skroz moja šolja otrova, ali da su dobri, jesu:

https://airbagsound.bandcamp.com/album/airbag-dysphoria-live-in-the-netherlands

Sinister Clouds je simpatičan kućni heavy metal projekat iz Finske. EP  A Broken Mirror verovatno nije spreman za, jelte, prajm tajm i neće im obezbediti turneju sa Iron Maiden ili Helloween ali je fina kolekcija NWOBHM pesama snimljenih u skromnoj ali funkcionalnoj produkciji. Bend još ima da radi i sazreva ali je ŠARMANTAN a cena je koliko date:

https://sinisterclouds.bandcamp.com/album/a-broken-mirror

Slatki su Parižani Sortilège sa svojim pevanjem na Francuskom i cheesy spotovima u kojima su koristili AI za neke zaista strašne rezultate. No, trećim albumom, Le poids de l’âme, ovi veterani, osnovani još 1980. godine, se pokazuju u prilično zabavnom svetlu sa modernim heavy izrazom koji mi je produkcijski malo upitan ali su pesme solidno napisane i ložačke. Dobri vokali pre svega:

Australijanci Fate’s Hand (projekat nekih iskusnih muzičara iz Mongrel’s Cross ili StarGazer) imaju debi album pa odmah za Dying Victims Productions i to je neko svedočanstvo o njihovom kvalitetu. I, mislim, DOBRI SU. Steel, Fire & Ice je superiorno cheesy album epskog hevi metala koji se ne laća moderne produkcije i studijskog budženja nego epiku nalazi u epskim gitarskim temama i klasičnom heavy metal pevanju po šnitu pokojnog Dia. Slatko je to, jako, a još slađe je što bend ne smara sa dužinom i album se okonča pre navršenog četrdesetog minuta, ispisujući svoj argument časno i bez smaranja. Fino:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/steel-fire-ice

Nemci Sainted Sinners voze melodični hard ’n’ heavy zvuk koji bi osamdesetih godina prošlog veka našao svoj put do radijskih lista ali i do kolekcija ljudi koji su sebe videli kao progresivnije, izbirljivije slušaoce. Mislim, novi album, High on Fire je cheesy i koristi svaki stereotip iz udžbenika da vam uđe pod kožu, ali, jebiga, UĐE. Dakle, ovde imate sve od Van Halena, preko ZZ Topa, do Whitesnakea iz Sykesove faze, sve sažvakano pa ponuđeno u svarenoj formi i mada ne mogu da Sainted Sinners hvalim za originalnost, egzekucija im je dobra:

Za vlo prijatan old school speed/ heavy metal imamo novi album nemačkih Blizzen. Ova ekipa (iz bendova Vulture, Thrashtanica itd.) se već više od deset godina bavi propisnim metalom koji bi trebalo da zagreje srce svakome ko je ikada voleo stari Agent Steel i rani Helloween ali i Judas Priest sa sredine osamdesetih. Treći album, Metalectric , ima sve što treba, od dugačkih, zajednički sviranih harmonskih gitarskih delova koji dopunjuju individualne solaže, preko vokalnih falseta, pa do gitare od koje puca kamen i koja izbacuje munje na omotu. Blizzen su deo onog modernog talasa u heavy metalu kome pripadaju i kanadski asovi Riot City i Metalian, samo sa osobenom nemačkom dimenzijom u zvuku koja, u slučaju ovog albuma dodaje još 15% savršenog cheesea. Sjajno je:

U Sacred Leather sviraju dva člana gore pohvaljenih death metalaca Flesher a sada i Sacred Leather moram da JAKO hvalim jer im je drugi album, Keep the Fire Burning odličan, ovo je tvrdi, brzi, žestoki NWOBHM/ speed metal u stilu, recimo, klasika kao što su bili Rage u svojoj najboljoj fazi osamdesetih godina prošlog veka. Sacred Leather ovde momački kolju i ne uzimaju taoce, nudeći energičan, brz, surov heavy metal koji svejedno pored ulične neposrednosti ima i epsku atmosferu i odlične gitarske melodije a Flesherov bubnjar Dustin Boltjes ovde peva pod svojim pseudonimom  Dee Wrathchild i nudi savršeno varvarsku predstavu kao neko izgubljeno dete Marca Storacea. U mutnoj, ali ŽIVOJ produkciji Arthura Rizka ovo je skoro pa savršeno:

https://sacredleather.bandcamp.com/album/keep-the-fire-burning

https://wisebloodrecords.bandcamp.com/album/keep-the-fire-burning

https://www.youtube.com/channel/UCHTZI53-GSifP7oQdinFxqQ

Imamo i nešto velelepnog power metala. Pre svega švedski Bloodbound koji svoj jedanaesti album, Field of Swords izbacuju za Napalm records i zvuče tačno kako ja zamišljam da power metal bend na Napalm Records mora da zvuči. Dakle, melodično, grandiozno, EKSTREMNO cheesy, ali uz eksplicitan kvalitet u domenu kompozicija i svirke. Bloodbound jesu preslađeni za mene, ali sviraju zaista dobro i moj najveći problem sa albumom je prebudžen zvuk sa onim glasnim, nedinamičnim masteringom koji uspeva da prilično ošteti i odlične pesme, kvalitetne rifove, vrhunske himnične refene. Kada bi ovo remasterovali da mu se vrati dinamika ja bih rekao da je u pitanju remek-delo, a ovako je „samo“ izvrstan album poletnog power metala za sladokusce:

https://bloodboundmusic.bandcamp.com/album/field-of-swords

https://bloodbound.bandcamp.com/album/field-of-swords

A onda, za Massacre Records svoj drugi album izdaju isto power metalci, ali iz Finske, Frozen Land. Icemelter je isto zabavna, energična ploča modernog power metala sa samo blagim dodatnim simfonijskim zanošenjima. Ovo je isto grandiozna muzika, tehnički impresivna i toliko melodična da je dobro da je brza i energična jer ja inače ne bih mogao da je slušam. Frozen Land ozbiljno krljaju na instrumentalnom planu a onda imaju celu tu klasičarsku/ simfo nadgradnju i to je meni jako simpatično:

Prošli put sam beogradski Númenor hvalio za album vrlo ambiciozno urađenih obrada svojih najvećih uzora, Blind Guardian. Runes of Power je, pak, novi album dve godine kasnije sa dve stare pesme u novim verzijama i još devet novih komada urađenih u prepoznatljivom, raskošnom fentezi stilu. Power metal koji Númenor rade nije originalan, naravno, ali jeste veran nekakvim ’90s vrednostima koje su moderni power metalci ostavili iza sebe i time zvuči osobeno i mojim ušima vrlo umiljato. Naime, ovde ima dosta old school heavy metal i hard rock zvuka – slušajte Tanerlon koja, pored toga što daje omaž Michaelu Moorcocku nudi i slatke posvete Rainbow iz njihove najbolje Rising/ Long Live Rock’n’Roll faze – i kogod voli propisan heavy program oplemenjen sa mnogo melodičnog power metal aranžiranja će se ovde lepo udati. Uopšte, album je – sniman četiri godine i bez žurbe – urađen studiozno i pored toga što se bavi Moorcockom radije nego Tolkienom generalno signalizira novu stepenicu u sazrevanju ovog odličnog, međunarodno priznatog projekta. To da ovde ponovo imamo masu uglednih gostiju na albumu,  uključujući senseija Hansija Kurscha na jednoj pesmi je samo potvrda da je Númenor sa razlogom cenjena grupa u svetskim okvirima. Svaka čast:

https://numenor-kingdom.bandcamp.com/album/runes-of-power

ALBUM NEDELJE

Sa posebnim zadovoljstvom želim da predstavim novi album beogradskih The Cyclist Conspiracy a koji su sa godinama tajno postali jedna od najuzbudljivijih pojava na domaćoj rok sceni. Ili makar onom delu rok scene sa ambicijom da se pored teške, gruverske svirke dotaknu i neke transcendentnije ravni ljudske percepcije i bitisanja. Nikola Urošević aka Nikola Mangas je, naravno, dragi prijatelj sa izvanredno zanimljivom kreativnom karijerom i mnogim ezoteričnim interesovanjima a sa kojim sam imao i neke muzičke susrete i bio uvek impresioniran njegovom maštovitošću. The Cyclist Conspiracy su kulminacija njegovog rada u mnogim poljima, muzičkim i filozofskim, bend koji je postupno izronio iz druženja sa Milošem Romčevićem – Romcem (Дажд itd.) i njegovom svojevremenom opsednutošću alhemijskom simbolikom u poeziji Vaska Pope. Iz ovoga je prvo nastalo Društvo za razvoj alhemijskih studija „Vasko Popa“ i nekoliko bendova. Naravno i Basarin kultni roman je bendu dao ime, a The Cyclist Conspiracy su sa godinama gradili zvuk kao kombinaciju teškog, psihodeličnog roka, ezoteričnih interesovanja, etničkog nasleđa (pomenuću saradnju sa ključnom ženom domaće vokalne tradicije, Svetlanom Spajić), mističkih ambicija. Back to Hermetics and Martial Arts Vol. 1 je i neka kulminacija svega ovoga, sa finom dozom surfrokerskog i morikoneovskog nasleđa u celoj toj briljantnoj kombinaciji (npr. u Estrella Marianna) a koja me je podsetila i da je Nikola pre nekih deceniju i po kada smo se muzički družili imao jaku opsesiju Treyjem Spruanceom i njegovim radom sa Secret Chiefs 3. Na neki način The Cyclist Conspiracy i jesu domaći odgovor na SC3, ali sa osobenim zvukom i mnogo ovdašnjeg tradicionalnog i narodnjačkog nasleđa perfektno umešanog sa rokenrol vožnjom (npr. The Verdant One). Ovaj album je odličan u tome kako predstavlja „anti-world music“ viziju benda kroz fuziju, ali onda više difuziju raznih tradicija i učenja koja se prožimaju i nehijerarhijski kombinuju tako da donose nešto NOVO iako deluju kao da samo spajaju više starih stvari u jedno. Sjajno je i zavređuje MNOGA slušanja:

https://thecyclistconspiracy.bandcamp.com/album/back-to-hermetics-and-martial-arts-vol-1