One Battle After Another Paula Thomasa Andersona je interesantna anomalija u današnjem studijskom krajoliku u kome se pare ulažu uglavnom u dugovečne franšize ili adaptacije visokoprofitnih propertija iz drugih medijuma. Warner Bros. je, naravno, ove godine već imao Minecraft, Superman, Mickey 17 i šesti nastavak Final Destination, što sve potvrđuje ovu filozofiju. Imao je, da se složimo, i Weapons, ali ovo je bila srazmerno niskobudžetna produkcija i investicija u novog, mladog, vrelog režisera, ali i u „novi“ horor u opreznoj nadi da će blokbaster horor filmovi možda jednom ponovo postati stvarnost.

One Battle After Another verovatno ne bi nastao, ili ne u ovako raskošnoj produkcijskoj formi, da iza njega ne stoji Anderson, čovek koji već skoro trideset godina prilično uspešno radi na nezgodnoj, sve užoj ivici između autorskog filma i studijskog mejnstrima. Anderson ima reputaciju autora što pravi filmove o kojima se priča i koji traju, čak i kada ti filmovi nisu nužno ono što će SVE gledaoce koji postoje dovesti u bioskop u prvih mesec dana prikazivanja.

Na kraju krajeva, poslednji put kada je Anderson radio za Warner, 2014. godine, to je bila ekranizacija Pynchonovog romana iz 2009. godine, Inherent Vice i ovo je bio priličan brodolom na boks ofisu, gde film sa skromnim budžetom od 20 miliona dolara nije u bioskopu uspeo da povrati uloženi novac. Zašto bi Warner onda jedanaest godina kasnije pristao da u One Battle After Another utoči šest i po puta* više novca?

*ovo je relativno konzervativna procena. Po onome što sada znamo, ovaj film je u produkciji koštao između 130 i 175 miliona dolara. Kada se na to pribroji marketinški budžet, One Battle After Another bi bio profitabilan tek kada zaradi približno trista miliona. A nije u ovom trenutku, neka tri meseca posle premijere u momentu dok ovo pišem, ni blizu toga.

Verovatno se radi o nekoj vrsti prestiža, ali i legitimisanja studijskog rada kao i dalje „prave“ filmske umetnosti. Anderson nikada neće praviti pare koje zarađuju Minecraft, Super Mario, Lilo & Stitch ili Avendžersi, ali Andersons je nešto najbliže Terrenceu Malicku što Holivud u ovom trenutku ima (ako ne računamo samog Malicka čiji The Way of the Wind nikako da izađe iz njegove montažne sobe), ali tako da radi u žanrovima koje široka publika voli, kao što su komedija i, evo, akcioni film. Utoliko, Andersonu su verovatno i bile sasvim odrešene ruke u kreativnom smislu kada je krenuo da radi One Battle After Another, sa političkim slojem filma koji se prilično eksplicitno bavi nekim kontroverznim američkim temama. To da su američki desničari i MAGA ćaciji na ovaj film reagovali burno („Napadnuta sam! U bioskopu!“) nije neko iznenađenje jer je Anderson napravio vrlo eksplicitan napor da satiriše konzervativnu desnicu i prikazao je u nedvosmisleno negativnom svetlu. No, to da One Battle After Another decidno NIJE film o woke manjini koja uspešno izvodi revoluciju u modernoj Americi je zapravo zanimljiviji deo njegove priče, ali o ovome kao da se ne govori u dovoljnoj meri na mestima gde se ovaj film hvali. One Battle After Another je elegična komedija o kraju „levog radikalizma“ pa i eksplicitna satira na ideju revolucionarnog delanja u savremenoj Americi, ali istovremeno film koji se značajno više bavi likovima nego idejama.

Ne sasvim neočekivano, naravno, jer je u pitanju neka vrsta labavije adaptacije jednog starijeg romana Thomasa Pynchona, Vineland iz 1990. godine. Vineland je bio eksploracija transformacije američkog društva, ali i revolucionarnog radikalizma u periodu između šezdesetih i osamdesetih godina prošlog stoleća, centriran na početak drugog mandata Ronalda Reagana na funkciji predsednika SAD 1984. godine. Reagan je još šezdesetih bio neka vrsta omiljene figure za pljuvanje od strane radikalne levice – još na prvom Woodstock festivalu su ga eksplicitno pominjali u negativnom smislu na ime njegovog nameštenja za guvernera Kalifornije – i, iako je Vineland objavljen svega godinu dana nakon kraja njegovog drugog mandata, sasvim je jasno da je s razlogom bio konstruisan oko figure koja je američku (a time i svetsku) politiku fatalno obeležila za mnogo narednih decenija okončanjem ideje države blagostanja i nasilnim skretanjem u smeru neoliberalnog libertarijanstva.

One Battle After Another nema ništa nalik reganovskoj figuri u svome centru jer ovo i nije direktna adaptacija Vineland. Anderson je godinama imao problem sa time kako da pristupi prevođenju ovog romana na film, objašnjavajući u nedavnoj konverzaciji sa Spielbergom svoj strah da mu je ovo isuviše blizak tekst da bi mogao da ispostavi korektnu kreativnu distancu. Na kraju je film sklopljen oko segmenata romana i Andersonovih priča koje je sam napisao kao dopune njegove teme, pa je i krajnji produkt više „inspirisan“ romanom nego što je direktno pretakanje teksta na filmsko platno. Fer.

No, neke od važnih Pynchonovih dimenzija su očuvane u Andersonovom postupku, a to je taj već pomenuti fokus na likove radije nego na ideje kojima ti likovi treba da služe, istraživanje njihove čovečnosti – sa svim njenim manama i vrlinama – u kontekstu sistemske represije u čijoj pozadini sedi grupa belih, starijih, konzervativnih muškaraca sa sasvim iracionalnim ideološkim utemeljenjem. Druga, ne manje važna stvar je to koliko je One Battle After Another pitak, pa i zabavan film, napravljen da bude  jedna raskošna, widescreen avantura sa uzbudljivim automobilskim poterama i jurnjavama preko krovova, evokativnim saundtrakom Johnnyja Greenwooda, puno humora, i intenzivnom glumom jakog ansambla. One koji Pynchona površno poznaju kao autora „teških“ cerebralnih knjiga što zahtevaju ne samo obrazovanog već i vrlo istrajnog čitaoca* treba podsetiti i da je Vineland bio neka vrsta prekretnice za njega, roman napisan da bude pitkiji i u konvencionalnom smislu zabavniji od njegovih prethodnih radova (a što je dosta podelilo kritiku u ono vreme. Neki su ga optuživali da je pisao u „Pynchon-lite“ modusu, nekima, kao Salmanu Rushdieju na primer, se dopadala ta komunikativnost teksta).

*Kada je 1974. godine tročlani žiri za dodelu Pulicerove nagrade u kategoriji romana jednoglasno izglasao Pynchonov kultni Gravity’s Rainbow, donesena je odluka na višoj instanci da se preporuka žirija odbaci i da nagrada za roman te godine ne bude dodeljena. Članovi borda su ovu kontroverznu odluku pravdali objašnjenjem da je roman „nečitljiv“, „napuhan“, „previše raspisan“ i „opscen“.

U tom smislu, to da je One Battle After Another komunikativan film jeste važno. To da ovde svaka scena i svaki set pis nude gledaocu nešto da se za njega uhvati i da u narednu scenu pređe sa osećajem da je video nešto smisleno nije ni malo beznačajno jer ovo nije film koji se lako raspakuje u narativnom, tematskom i ideološkom smislu. Štaviše ovo je film od skoro tri sata čija je drama prilično udaljena od uobičajenih pravila pripovedanja i, ponovo, počiva u likovima, njihovim emocijama, njihovim odnosima, više nego na iskonskoj borbi dobra i zla oličenoj u sukobu male grupe sanjarski nastrojenih levičara sa frakcijom američke administracije/ vojske koja i sama sniva, ali o rasno čistoj, ultrakonzervativnoj američkoj budućnosti.

Anderson ovo dosta jasno pokazuje već i time da je njegov glavni junak (DiCapriov lik koristi više imena u filmu ali zvaćemo ga Ghetto Pat jer je to najkulje od svih) neka vrsta levog smetala u radikalnom pokretu koji se, na početku filma što se dešava u „prošlosti“, bavi direktnim akcijama usmerenim na oslobađanje migranata zadržanih u američkim pograničnim centrima. Snažna, visceralna reakcija koju će svako – ili skoro svako – imati na slike migranata, pogotovo dece odvojene od roditelja, koji su zatvoreni u velikim kavezima i pokrivaju se folijom umesto ćebadima je ovde efektno iskorišćena da uspostavi dihotomiju dobrog i lošeg. Anderson vrlo korektno izbegava da na bilo koji način ovo veže za aktuelnu ili prvu Trampovu administraciju imajući u vidu da su, bez obzira na Trampove danas već skoro otvoreno fašističke akcije usmerene na ilegalne migracije, prizori dece u kavezima i folija umesto ćebadi krenuli da cirkulišu još za vreme Obame.

Film se i ne bavi davanjem „velikog“ iskaza niti pokušava da ponudi detaljne odgovore na teška politička pitanja. U njegovom središtu su likovi: Ghetto Pat koji radi relativno trivijalne stvari za POKRET, a onda njegova devojka/ nevenčana supruga Perfidia Beverly Hills, snažna, strastvena Afroamerikanka koja neustrašivo upada u neprijateljske utvrde i drži naoružane muškarce na nišanu dok drugovi iz pokreta (koji se zove French 75, da, baš kao koktel) ne oslobode utamničene migrante. Njihova veza je jaka, ispunjena strašću i energijom i čitavi njihovi životi su usmereni na revoluciju ili makar njene lokalizovane manifestacije kroz direktnu akciju.

Stvari se, međutim, menjaju kada par dobije ćerkicu. Pat je spreman da se pretvori u „pravog“ oca dok Perfidia počinje da shvata da majčinstvo možda nije za nju. Jedan nezgodan incident na „poslu“ (tj, tokom pljačke banke) dovodi do ozbiljnih problema za malu revolucionarnu ćeliju i Pat zajedno sa bebom beži u malu ruralnu zajednicu na jugu SAD gde će pod lažnim imenima oni imati nove, „civilne“ živote.

Jedan od glavnih likova je, pak, i pukovnik armije SAD, Steven Lockjaw, čovek koji je tokom perioda aktivnosti French 75 radio na tome da grupu nađe i privede poznaniju prava ali je istovremeno razvio i neku vrstu fetišističke opsednutosti Perfidijom. Ne da je ona tu bila sasvim nedužna i pitanje koje muči Lockjawa čitavih petnaest godina dok Pat i ćerkica mirno žive ispod radara je da li je dete Patovo ili – njegovo. Onda dođe do novog obaveštajnog uspeha službe i Lockjaw kreće u mali grad gde Pat i ćerka (Willa) žive, nazvan Baktan Cross*, zajednicu izuzetno zaštitnički nastrojenu prema ilegalnim migrantima**, pre svega da bi pronašao odgovor na ovo pitanje.

*originalni naziv filma je  trebalo da bude The Battle of Baktan Cross, makar u nekoj Andersonovoj viziji

**tzv. „sanctuary city“, dakle grad koji svojom lokalnom legislativom nastoji da zaštiti nedokumentovane migrante od deportacije i federalnog sudskog gonjenja za čin protivzakonite migracije

Lockjawa igra Sean Penn u jednoj karikaturi militarizovanog mačizma, duboko potisnutih maskulinističkih strahova i do apsurda zaoštrenog rasizma. Njegov karakter se nalazi u konstantnom rascepu između potrebe da se uklopi u belu, konzervativnu zajednicu oficira i političara koji sanjaju o „čistoj“ Americi i snažne, visceralne strasti – na granici ropskog obožavanja štaviše – koju je u njemu probudila Perfidia pre više od deceniju i po. Nažalost, film ne ispituje u dovoljnoj meri ovu šizmu unutar njegovog karaktera niti ima dovoljno scena u kojima bi Perfidia i Lockjaw orbitirali oko nestabilnog jezgra uzajamne mržnje i privlačnosti pa je Penn, dobar kakav jeste, ovde na kraju zaista ostao sa karikaturom u rukama i on to radi tako da svima bude neprijatno. Film sa njegovim likom najviše rizikuje da se strovali u ponor pukog ismevanja MAGA stereotipa fokusirajući se na psihologiju umesto na ideologiju, ali mislim da to nije Pennova krivica.

Srećom, sa druge strane je Leo koji se već prilično dobro svikao na to da igra pogubljene, nerdi likove kojima se stvari dešavaju a oni na njih imaju bizarne i smešne reakcije. Di Caprio ovde daje jedan raskošan portret bivšeg revolucionara i radikalnog aktiviste koji je, po promeni identiteta i odustajanju od dalje borbe, jedan zdrav nivo paranoje u odnosu na sistem koji će ga i dalje tražiti nekim niskim intenzitetom, doveo do apsurda obilnim korišćenjem opijata i vođenjem izolovanog, nezdravog života na rubu male zajednice.

Chase Infiniti koja igra Patovu i Perfidijinu ćerku, Willu, je vrlo dobra kao tinejdžerka koja je svesna da nikada neće imati „normalan“ život na ime toga da joj je otac praktično bivši terorista, ali i koja je svesna da joj je otac trenutno paranoični dopehead i da će, ako želi da ima išta nalik normalnoj adolescenciji, sa društvenim kontaktima i socijalnim životom, za to morati da se žestoko bori. No, Anderson je ovde bio svestan da mu je Leo najozbiljniji adut pa film u velikoj meri počiva na njegovim plećima.

I Leo to momački iznosi, dajući filmu zabavnu slepstik dimenziju kada krene akcija i u Baktan Crossu dođe do sukoba vojske i lokalnog stanovništva.* On je nesnađen, paranoičan, komično „opremljen“ starim mobilnim telefonom sa kraja osamdesetih koji današnja tehnologija prismotre ne može da prati, i na bizarne načine uspeva da ne bude otkriven i sproveden u nekakav federalni zatvor, ali i da ostane na tragu svoje ćerke koja se od njega odvojila na početku haosa.

*sa sve plaćenim ćacijima koji se umešaju među legitimne demonstrante da bacaju Molotovljeve koktele na policiju kako bi ova imala izgovor za suzavac i pendrečenje

Leov komički performans je zabavan i Anderson mu daje možda i više prostora nego što biste očekivali jer film nakon perioda u kome je najpre bio melanholična drama, oko sredine postaje praktično akciona komedija. Glavni junak se ne samo tetura po gradu u šlafroku u kome je bio kada je „the man“ započeo napad na njegovu kuću nego i ima ozbiljne probleme da se seti raznih lozinki i šifriranih fraza kada stupi u kontakt sa još uvek aktivnim ćelijama svoje stare revolucionarne organizacije. Anderson ovde i malo prekoračuje granicu elegantnog humora time da neke šale moraju u sebi da sadrže i objašnjenje zašto je šala smešna*ali je vizuelni humor uglavnom besprekoran, sa Leom koji radi dobru facijalnu mimiku – znatno organskiju od Pennovog karikiranja – ali i odličan fizički posao gde se akcione scene elegantno satirizuju njegovim nespretnim trčanjem, puzanjem, padanjem koje nije nedostojanstveno niti ponižavajuće već samo kvalitetno sugeriše ranjivost koju ovaj lik nosi u sebi.

*na primer u sceni u kojoj Pat na rubu nervnog sloma urla na „druga“ sa druge strane žice koji mu ne da potreban podatak sve dok se ne seti lozinke, ovaj mu na to kaže da se oseća nebezbednim zbog njegove agresije, a to Pata još više razbesni pa mora da se dodatno izdere na njega da nisu u istoj sobi i da on nema način da ga ugrozi

Još bolje je kada Leo naspram sebe ima jednako raspoloženog partnera pa su ovde scene sa Beniciom Del Torom dinamički vrhunci filma. Del Toro ovde igra Sergia St. Carlosa, Willinog instruktora karatea* ali koji je istovremeno i pripadnik meksičke, jelte, manjine u Baktan Crossu a koja, ta manjina, vodi računa o mnogo nedokumentovanih migranata, naravno, uglavnom pripadnika njihovih širih porodica koji su prešli u SAD da traže za sebe nešto bolje od beznađa. I Sergio je onda neverovatno kul lik sa oreolom ratnika, hladnokrvni strateg koji svoju zajednicu vodi u bitku sa ljubavlju i svešću da mora da bude sa njima da bi mu se verovalo, ali i lukavi kameleon koji će pred belom policijom izigravati skrušenog, priglupog meksičkog sirotana da bi, mameći u njima refleks osećaja bele superiornosti, postigao da ga percipiraju kao malu, nevažnu pretnju. Del Toro i Di Caprio imaju odličnu hemiju i šteta je da film – od, rekosmo, skoro tri sata – nema još više prostora za njihove zajedničke scene.

*Da budemo za trenutak nezdravo usredsređeni na detalje: u jednoj sceni na treningu vidimo da Willa izvodi katu Heian Nidan, a koja se, tipično, uči kada učenik ili učenica treba da polažu za narandžasti pojas, dakle, drugi po redu stepen učeničke lestvice („ni“ znači „dva“ a „dan“ je, jelte, „stepen“). No, ona preko svog gija ima vezan plavi pojas a koji denotira četvrti stepen učeničke sposobnosti za čije je dosezanje u moje vreme između ostalog bilo neophodno polaganje kate Bassai Dai (danas je to malo izmenjeno pa je Bassai Dai, kao jedna od najtežih kata pomerena za kasnije). Strogo gledano, najlogičnije bi bilo da Willa u ovoj sceni vežba katu Tekki Shodan, neophodnu za polaganje za naredni rang, no, moram da kažem da sam bio toliko prijatno iznenađen da vidim klasični shotokan stil prikazan u američkom filmu u 2025. godini da mi ova nekonzistentnost nije PREVIŠE smetala

No, nije da njegovo finale nije dobro. Anderson u poslednjih pola sata likove vodi ka neizbežnoj koliziji i spretno bilduje trilersku tenziju time da im se putanje nekoliko puta gotovo presecaju ali se onda razrešenja dešavaju iznenadno i u odlično osmišljenim set-pisovima. Ovde nema jalovih pokušaja borilačke koreografije i nekakve džonvikovštine i svaki kadar, svaki set pis je smišljen do najsitnijih detalja, slikan sa baletskom elegancijom a onda montiran besprekorno.

Ljudi sa razlogom ističu scenu automobilske potere kao vizuelni vrhunac filma, no, istina je i da su Anderson i Michael Bauman, a koji mu je bio direktor fotografije i na prethodnom filmu, komediji Licorice Pizza, tokom čitavog filma ponudili atraktivan vizuelni program. Ovde je, da se ne zaboravi, veliki deo posla obavljen već u departmanu kostimografije i scenografije – pa tako deo filma koji se dešava u „prošlosti“ ima neodređeni ali opipljivi ’70s look and feel, aludirajući na period kad su, pogotovo Evropom, harale radikalne, maoističke i lenjinističke levičarske grupacije poput danskog Blekingedade, italijanskih Crvenih brigada ili nemačkih Baader-Meinhof odnosno Rote Armee Fraktion – ali Bauman i Anderson pokazuju visoku vizuelnu svest u kompoziciji kadrova i kretanju kamere tokom praktično celog trajanja filma. One Battle After Another, naprosto, mora da emituje jedan stilizovani, povišeni ton da bi njegova postmoderna satira i melanholiča komedija radile kako treba da rade i fotografija ovo postiže obraćajući veliku pažnju na konture i svetlosne kontraste – videti recimo izvrsne kadrove trke po krovovima – ali i na postavljanje ljudskih figura naspram pozadine monumentalnih prirodnih lokaliteta. Čak i kada se radi u „običnim“ enterijerima, na primer u najdosadnijim od svih enterijera, kancelarijama, kadrovi su komponovani vrlo slikarski i sa pažnjom da se oplemene nekim distinktnim detaljima. To da film i pored svega nabrojanog ne tone u vizuelnu artificijelnost i larpulratizam se onda može zahvaliti kvalitetnoj montaži (Andy Jurgensen koji je montirao i Licorice Pizza, ali i radio na Inherent Vice) i tom generalno odličnom glumačkom ansamblu gde moramo još pomenuti Teyanu Taylor koja Perfidiji udahnjuje tu opasnu, nekontrolisanu energiju radikalne crne žene koja nikom neće dopustiti da je tretira kao vlasništvo, ali i ukazati na to da glumci koji igraju bele, konzervativne likove jako uspešno prenose tu normalizovanu degenerisanost onih desnih frakcija koje od psihopatskog odsustva empatije prave ideologiju.

One Battle After Another ne možemo nazvati „malim“ filmom jer on to po budžetu i trajanju nikako nije i sasvim je jasno da ga je Warner i plasirao kao veliki, ambiciozni film-iskaz. No, on to, uprkos svemu, suštinski jeste, po tome da odbija da diskutuje svoje velike teme, jer ih smatra samorazumljivim, i umesto toga forsira likove i njihove ranjivosti i potrage za unutrašnjom snagom i načinima da se ona bezbedno ospolji u društvu koje tone u represiju. On pritom snažno izbegava tragički ton – iako se skoro sve što se u njemu dešava može okarakterisati kao tragedija – i zapravo represiju prikazuje kroz individualne činove likova koji su očigledno psihopate ali i kroz urnebesno depersonalizovani službeni jezik koji koriste vojnici.

Ovo nije film koji vam govori da će sve na kraju biti okej i da će dobri ljudi bez moći pobediti loše ljude koji imaju svu moć, niti da će revolucija biti uspešna, čak ni da je jednom mogla da bude uspešna. On je pre svega smešna, melanholična ali dobronamerna priča o sazrevanju koje ne podrazumeva odustajanje od radikalnog MIŠLJENJA ma koliko ono bilo patetično u sudaru sa realnošću i kao takvo predstavlja apsolutno nikakvu pretnju za vladajući konzervativni establišment u SAD. One Battle After Another pruža pre svega empatiju onima koji i dalje sanjaju revoluciju, svestan da se ona verovatno nikada neće dogoditi, štaviše neskriveno se odajući nostalgičnim maštarijama kroz eksplicitne reference na „stare“ revolucionarne diskurse koji su inspirisali radikale od pre 50-60 godina. Heronova pesma The Revolution Will Not Be Televised se čuje na više mesta u filmu a Pontecorvov film La battaglia di Algeri se vidi na televiziji u jednom odsudnom trenutku i ova dva pola iste fantazije o revolucionarnom, radikalnom činu kojim se zbacuje represija establišmenta i uspostavlja pravičnije i slobodnije društvo su u jasnom kontrastu sa realnošću u kojoj likovi žive. Ali oni makar žive.

To da je One Battle After Another kod desnice u SAD izazvao odijum – Ben Shapiro je snimio očekivano nekoherentan video u kome pokazuje ne samo da nije shvatio „poruke“ filma već da verovatno ne shvata kako film kao medijum uopšte funkcioniše – je samo još jedno podsećanje da je u modernom trenutku naše povijesne zbiljnosti signalizacija sve a diskusija gotovo ništa i da je analiziranje umetničkog dela u pogledu njegove ekspresije a ne samo tema kojima se bavi gotovo zaboravljena veština*. I ovde mislim i na naše i na njihove. One Battle After Another prosto NIJE film koji daje ikakav odgovor na teška ideološka pitanja sem „preživi do sutra ako možeš“ niti podstiče ikakav radikalni diskurs. On je jedna prijatna, melanholična – još jednom mora da istaknem Greenwoodovu muziku kao veoma značajan deo atmosfere – verovatno značajno predugačka, ali ne dosadna, analiza likova i njihovih nesavršenosti smeštena u formu old school političkog akcionog trilera.

*da još jednom ukažem na prikaz koji je napisao Crippled Avenger a koji je miljama ispred bilo čega što sam o filmu pročitao u uglednim američkim i britanskim publikacijama poput NPR, Gardijana ili Ebertovog sajta.

Ne znamo kakva je Pynchonova reakcija na film – ako ga je uopšte video – ali biram da mislim kako je stari šmeker prepoznao Andersonov respekt za njegove teme, za njegove ekscentrične satiričke tonove, pa i prihvatio to da film ima značajno više optimističku završnicu od otvorenog kraja romana Vineland, kao na kraju krajeva, neophodnog zrna nade koje se mora dati publici što je preko dva i po sata gledala raspad veličanstvenih revolucionarnih ideja naspram bizarne zloupotrebe moći od strane najgorih ljudi na svetu. Pynchon je, uostalom, Andersonu dao sve potrebne blagoslove kada je ovaj ušao u predprodukciju filma i mada je One Battle After Another nimalo „normalan“ blokbaster a njegov politički iskaz nije onako žestok i radikalan kolika je njegova empatija za likove, ovo je onako verno čitanje Pynchonovog teksta i njegova transpozicija u drugi medijum koliko je bilo ko mogao da se nada u 2025. godini. Utoliko, iako mislim da je, recimo, Cooglerov Sinners bio narativno i tematski zaokruženiji, politički usredsređeniji i postmodernistički efektniji film ove godine (pritom, iako ga je distribuirao Warner, zapravo nezavisna produkcija sa budžetom od devedeset miliona!), One Battle After Another svakako zaslužuje da se gleda i voli. Pa možete, jer je sada dostupan na strimingu.