Proletos je na srpskom jeziku izašla kolekcija Frankenštajn, zbirka kraćih i dužih priča iz pera najcenjenijeg živog majstora horor-mange, čoveka po imenu Đunđi Ito. O Itou se kod nas dosta zna, uostalom, izašlo mu je mnogo stripova na našem jeziku poslednjih nekoliko godina – a i ja sam o njemu često pisao – i ova kolekcija onda ima tu čast da otvori novu ediciju u katalogu beogradskog izdavača Darkwood. Nazvana „Banzai“ i začeta luksuznim izdanjem vrlo poznatog japanskog horor naslova, ona kao da sugeriše da će biti mesto na kome ćemo čitati neke od klasika japanskog stripa, ali ovo uopšte nije tačno. Već drugo izdanje biblioteke Banzai je krosover između Moćnih rendžera i Nindža kornjača (deo aktuelnog rada u okviru izdavačke kuće BOOM! i iz pera Ryana Parrota i Simonea Di Mea) a ostala izdanja za koja smo čuli – nezvanične – najave dolaze iz raznoraznih sfera stripa i među njima nema očigledne međusobne veze niti ikakve veze sa Japanom.

No, svaka prilika da čitamo Đunđija Ita je i dobra prilika tako da se Frankenštajn u našem domaćinstvu dočekao podignutih ruku i sa mnogo klicanja, pogotovo jer je u pitanju VEOMA robusna prva knjiga za novu ediciju sa kvalitetnim tvrdim koricama u odličnom koloru i onda više od četristo strana dobre crno-bele štampe na odličnom prošivenom kunstdruku. U Darkwoodu znaju kako se ove stvari rade pa je Frankenštajn izdanje koje se svojih magazinskih korena ne stidi i bira tehniku štampe i kvalitet papira da se ugodi uz to kako je originalni crtež i pravljen da bude štampan, a da opet emituje aromu luksuza i bude knjiga koju ćete s ponosom  držati na polici i rado vaditi da je pokažete gostima kada zalutaju u vašu pećinu.

Za razliku od poslednjih nekoliko Itovih stripova o kojima sam pisao, Frankenštajn je rad iz prošlog veka. Originalni Frankenštajn je izašao prvi put kao integralni grafički roman 1998. godine u Japanu, a ovo je bila zapravo kolekcija trodelne priče što je izlazila u magazinu Monthly Halloween, u nastavcima između 1994. i 1998. godine. Za reprint iz 2000. godine u kolekciju je dodata i kratka priča „Fiksirano lice“ i par kratkih autobiografskih crtica koje su se bavile Itovim iskustvom posedovanja keruše po imenu Non-non. U najnovijim edicijama dodato je još stripova, kratka Hell’o Dollies (ili A Doll’s Hellish Burial, a kod nas prevedena kao Pakao pokopavanja lutke) kao i šestodelni ciklus o srednjoškolcu Ošikiriju koji živi sam u velikoj kući što podseća na evropske porodične građevine i ima neobične snove i priviđenja (u originalnim edicijama Itovih kolekcija sa stripovima iz magazina Monthly Halloween i ComicsOne, ciklus o Ošikiriju je izašao kao deveta a Frankenštajn kao šesnaesta kolekcija).

Darkwoodovo izdanje sakuplja sve ove radove u svojih 408 strana onako kako je i japanska kolekcija broj devet iz serijala Muzej užasa to uradila pod naslovom Oshikiri Idan & Frankenstein. U globalu, Darkwoodov Frankenštajn je identična kolekcija ovoj a razlika od one koju je američki Viz izdao na Engleskom jeziku 2018. godine – a što je nama, koji ne znamo ni Japanski ni Francuski do sada bio najlakši način da pročitamo ove stripove – je u redosledu priča.

Naime, pošto su u serijalu Muzej užasa priče publikovane hronološki, umesto da počne samim Frankenštajnom, Darkwoodov Frankenštajn nju stavlja iza priča o dečaku Ošikiriju tako možda i malo zbunjujući čitaoca koji je ovo kupio na ime naslova i obećavajućih crteža na koricama. Umesto gotske proze provučene kroz japanski filter, Frankenštajn počinje narativom koji je savremeniji pa i, ako je ikako moguće, jezovitiji nego što je slučaj sa naslovnim radom.

Naime, Ošikiri prvu priču koju o njemu čitamo počinje time što u dvorištu porodične kuće zakopava leš svog najboljeg druga, momka po imenu Nakađima. Ošikiri ne samo da hladno sebi kaže da će morati da leš, koji je prethodno veče zakopao, sada otkopa, pa da ga zakopa dublje kako bi bio teži za pronalaženje, već iz njegovog unutrašnjeg monologa saznajemo i da Nakađimu ubio baš on i to ne u okviru nekakvog incidenta ili iz samoodbrane ili tokom momenta povišenih emocija, već potpuno proračunato. Nakađima je morao da strada jer je, da bude vrlo jasno, ušao u pubertet, porastao, raskrupnjao se, postao privlačniji devojkama u školi, dok je Ošikiri još uvek ostao detinjast, malog rasta i sa nepostojećim socijalnim kapitalom u nemilosrdnoj džungli srednjoškolskih društvenih odnosa.

Ubistvo iz strasti koje se počini ovako hladnokrvno i sa skoro pa racionalnim objašnjenjem zašto je ono bilo neophodno je već dovoljan razlog da čitalac malo jače stisne zube i namesti se udobnije u fotelji, ali Ito mu neće dati vremena da se prilagodi na čitanje jedne psihološke studije japanske omladine jer će Ošikiri, na sopstveno užasavanje, shvatiti da sa lešom njegovog prijatelja nešto OZBILJNO nije u redu. On raste ili makar njegov vrat raste iako je Nakađima mrtav (u jednom kasnijem flešbeku videćemo i kako ga je Ošikiri ubio, te zašto je možda baš vrat to što u postmortemu odbija da miruje) a ovo je samo početak Ošikirijevih iskušenja okinutih zločinom koji je počinio. Prva priča je brutalna procesija nečega za šta ni čitalac ni Ošikiri nisu sigurni jesu li halucinacije ili se Ošikirijeva čitava realnost raspada, sa Itom koji deformacije i transformacije ljudskih tela crta sa zluradim zadovoljstvom.

No, serija priča o Ošikiriju nema jasan i linearan tok i ono što sledi na prvi pogled deluje kao gomila epizoda koje nemaju nužno direktne veze jedna sa drugom, osim što u centru imaju dečaka koji živi sam u velikoj kući urađenoj po evropskim standardima i ide u srednju školu dok su mu roditelji na radu u inostranstvu. Ošikiri je dovoljno star da ume sam da sprema sebi hranu/ održava higijenu i generalno ne popusti u školi, a u komšiluku ima i rođaka koji ga stalno moli da se preseli kod njega jer smatra da nije zdravo da tinejdžer živi u ogromnoj kući bez ikog drugog. Pogotovo što Ošikiri, umesto da stalno pravi neodgovorno velike žurke i isproba svako alkoholno piće koje postoji u Japanu zapravo živi usamljeničkim, izolovanim životom.

Izolovanost tinejdžera u savremenom Japanu i navigiranje komplikovanih socijalnih odnosa i struktura unutar srednjoškolskog mizanscena i jeste u velikoj meri tema priča o Ošikiriju i mada na početku čitalac ima možda i ozbiljan moralni problem da se saživi sa mladim psihopatom, kasnije priče ga prikazuju u sasvim prihvatljivom svetlu, gde on ima i racionalne i empatične epizode i jedno vreme deluje kao da će ova serija kratkih narativa biti zapravo trasiranje Ošikirijeve putanje od usamljenog, emotivno ranjivog ali u suštini simpatičnog i dobrog momka do ubilačkog psihopate.

Ali neće zaista. Ito u ovo sve počinje da ubacuje interesantne paranormalne elemente i teze i Ošikirijev ciklus prelazi u kombinaciju horora i naučne fantastike sa veoma intrigantnim katalogom motiva i etičkih dilema. Takođe, naravno, Itovo jukstapozicioniranje savremenog Japana, kvazievropskog enterijera Ošikirijeve kuće i brutalnih horor set pisova sa telima koja rade sasvim neprirodne stvari je potentno. No, ovaj strip izrazito pati od zbrzanog i donekle i nedorečenog zaključka gde se ti zanimljivi motivi raspetljaju u akcionoj završnici pre nego što je – po čitaočevom osećaju – autor stigao da ih podrobnije istraži. Pogotovo je ovo šteta imajući u vidu da je ovo manga – jedan medij na ovom svetu koji NIJE ograničen prostorom i ne mora da sažima svoju naraciju da bi se uklopio u nekakav arbitrarni format. No, verovatno je da je Ito ovo morao da završi jer je počinjao rad na Frankenštajnu…

Frankenštajn je onda jedan bogat, raskošan primer Itovog čitanja čuvenog zapadnjakog predloška, oplemenjen njegovim izuzetnim crtačkim radom i na interesantne načine izmenjen u odnosu na original. I kad već pričamo o Frankenštajnu, iako mnogi ovaj roman spisateljice Meri Šeli smatraju prvim primerom žanrovske horor-proze, sa svojim izraženim gotskim elementima i proto-body-horror motivima, vredi podsetiti i da je Zoran Živković, dosta jogunasto, ali i sa dosta argumenata (o kojima danas i na ovom mestu nećemo detaljno diskutovati, molimhvala) insistirao da se radi o prvom romanu naučne fantastike, odnosno da je „Moderni Prometej“ kao podnaslov koji je Šelijeva dala svom delu (ili mu je to dao izdavač) akcentovao motiv nauke koja ide nasuprot tradicionalnim verovanjima i konvencionalnim shvatanjima i da je ta nauka – i njene simboličke posledice – a ne osećaj strave i užasa koji je tekst izazivao, ono što je definisalo ovaj narativ.

Ne da je sad to previše važno. Ono što stoji je da je Šelijeva titan evropske i svetske literature, da je u nju – sa jedva dvadeset godina – unela nešto revolucionarno novo i kreirala narednih dve stotine godina popularne kulture. Njeno najpoznatije delo je i dalje fundament mnogih narativa, motiva i memova koji tu popularnu kulturu čine a njegove adaptacije su brojne.

Verovatno najpoznatija je film iz 1931. godine u režiji Jamesa Whalea sa nezaboravnim Borisom Karloffom u ulozi čudovišta i ovo ne samo da je verzija Frankenštajna koju većina ljudi danas ima pred očima kada se pomene Frankenštajn već je i Itova adaptacija snažno informisana njome i njegov je narativ zapravo najzanimljiviji po tome kako on čita neke stvari koje je Šelijeva stavila u originalni tekst – i njegovu, nimalo beznačajnu reviziju iz 1831. godine – kako ih stavlja naspram rešenja koja smo videli u filmu urađenom sto godina kasnije, i kako između svega toga nalazi neku svoju priču.

Ono što je najmanje neočekivano u vezi sa Itom je da će njegova priča o Frankenštajnu biti brutalna, pre svega prema glavnom junaku, Viktoru Frankenštajnu. On je ovde prikazan metodično, onako kako iz detinjstva ispunjenog ljubavlju i pažnjom izrasta u momka što vidi da će mu život doneti mnogo lepih stvari ali koji se po odlasku na studije odlučuje da ostavi trag u ljudskoj istoriji. Itov prikaz Viktorove transformacije iz deteta imućnih roditelja koje može da projezdi kroz fakultetske studije bez mnogo napora u čoveka opsednutog pronicanjem u najtajnije tajne života i smrti je elegantan sa pažljivim postavljanjem scena umiranja Viktorove majke i pronalaženja inspirativne figure u profesoru hemije jedne naspram druge. Viktorova opsesija proučavanjem mrtvih tela, procesa rastakanja tkiva, njegove posete obližnjem groblju, direktno obraćanje bogu kome kaže da je postao ravan kada je shvatio tajnu života i smrti, sve ovo su, jasno, momenti koji najavljuju veliku tragediju u budućnosti.

Ova tragedija je, naravno, velikim delom posledica čovekovog igranja boga, ali Ito ulaže veliki napor da nam prikaže samo čudovište kao figuru sa kojom možda ne možemo da se identifikujemo, ali čiji bol i samoću razumemo. Ova adaptacija je verna originalu utoliko što je čudovište inteligentno i osećajno i mada nema nikakvu krivicu u svemu što mu se desilo, brzo čini i sopstvene grehove tako da su i Vktor i njegova kreacija nesavršene, grešne figure uhvaćene u neraskidivom plesu resantimana, ucene, mržnje i fascinacije.

Ovo nije, naravno, PRIJATNO za čitanje, posebno sa nimalo ublaženim motivima infanticida i ubistava nedužnih i nemoćnih osoba koje nam je narativ do tada prikazao i sa kojima smo se i saživeli, ali Ito nam na drugoj strani daje veću i zanimljiviju ulogu za Viktorovog prijatelja Henrija, a onda je i čitav deo sa kreiranjem neveste za Frankenštajna zapravo proširen u odnosu na original i ima i dodatni sloj težine, oporosti i mučnine kada postane jasno da jedna nada čudovišta da neće svoj (kvazi)život provoditi samo i omrznuto od strane celog sveta naprosto nije dovoljno snažna.

Ito ovde ne preteruje sa tekstom pa je i fer reći da su likovi nešto jednostavniji i, pa, „stripovskiji“ od onog što znamo iz proznog originala, pogotovo što ovde nema momenta u kome čudovište čita Miltonov Izgubljeni raj i pronalazi neku vrstu spiritualnog sabrata u Satani (a što je dodato u tekst romana u reviziji 1831. godine). No, sa druge strane je Itov neprevaziđeni talenat da crta ljudska tela koja su izgubila svoje ljudske karakteristike pa su onda tela čudovišta i njegove nesuđene neveste strahoviti pokretni užasi grubih štepova i korodiralog tkiva, groteskni ali moćni sa svojim džinovskim proporcijama. Između tog sjajnog grafičkog rada i produbljenja dela priče vezanog za nevestu, Itova verzija Frankenštajna je vredan i memorabilan dodatak mitosu koji je Šelijeva utemeljila pre dva veka.

Pred kraj kolekcije, dakle, imamo kraće priče. Pakao pokopavanja lutke ima bizaran centralni motiv od koga će vam se dići kosa na glavi, ali njena glavna snaga je u sve strašnijim transformacijama ljudske fizionomije onako kako devojčica u centru narativa sve više postaje igračka, i poslednja strana, sa svojim kontrapunktom dijaloga njenih roditelja i nadrealističkim prizorom nečega što više sigurno nije ljudsko spada u vrhunce Itovog rada.

Fiksirano lice je, pak, neka vrsta horor-minijature sa skoro pa humorističkim pančlajnom ali Ito ovde demonstrira svoje majstorstvo uspevajući da jednu skoro banalnu, običnu situaciju pretvori u eksploziju čiste anksioznosti.

Dve priče koje zbirku zatvaraju i bave se razmaženom ženkom Maltezera su primer Itove „druge“ strane, one u kojoj se ne bavi hororom već pravi ljupke priče bazirane na sopstvenom, porodičnom životu. Najpoznatiji je njegov ciklus Itō Junji no Neko Nikki: Yon & Mū, odnosno Đunđi Itov mačiji dnevnik: Yon & Mū iz 2007. i 2008. godine u kome je predstavio hroniku svog navikavanja na život sa mačorom koji je u domaćinstvo donela njegova verenica. No, priče o maltezerki Non-non su znatno starije, jednostavne, ljupke i predstavljaju staru kerušu – i njen odnos sa Itom i njegovom majkom – u sentimentalnom, ali realističnom modusu. Divan završetak za kolekciju ispunjenu užasom.

Frankenštajn je, naravno, odlična kolekcija. Iako ne možda u nekakvom najužem vrhu Itovih radova koje smo čitali na našem jeziku, ona je svejedno puna odličnog crteža i dobrog rada sa raznovrsnim motivima strave a već to kako autor adaptira Frankenštajna na siguran i osoben nečin je vredno vaše pažnje. Izvolite do Darkwooda da se počastite, a ako želite Vizovu kolekciju na Engleskom, nju Amazon ima ovde.