Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas ponovo slušamo dva recentna albuma i pokrivamo lep raspon džez avangarde, a koja, uprkos svojoj avangardnosti, uspeva da istovremeno bude i nostalgična pa i šarmantno staromodna.

Prvi na redu je Brad Linde with Keefe Jackson, Jason Roebke, Dave Williams: Up and Down, album aranžmana kompozicija starih po više od pola stoleća – plus jedna originalna kompozicija – urađenih sa zaista MNOGO šarma, bez programske namere da se pruži nekakvo ikonoklastično čitanje stare, dobre, voljene muzike, ali sa jasnom intencijom da se između formalno suprotstavljenih pogleda na džez nađu prirodne spone.

Brad Linde je saksofonista, kompozitor, lider više bendova i predavač na više visokih škola u Vašington DiSiju, veoma cenjen kao izvođač na alt-saksofonu, u smislu da ga italijanska firma Rampone & Cazzani, a koja saksofone pravi ručno, angažuje kao svog ambasadora. Linde se smatra i „kraljem cool jazza“ u svom kraju, makar ako je verovati Giovanniju Russonellu, uglednom kritičaru Njujork tajmsa, pa se niko neće iznenaditi kada mu kažem da je on kroz svoju muzičku naobrazbu imao i tu privilegiju da mu Lee Konitz bude jedan od mentora. Tokom svoje karijere svirao je sa brojnim jakim muzičarima; počevši od Konitza, naravno, tu su se ubeležili i Oliver Lake, Jon Irabagon, Slide Hampton, Grachan Moncur III, Wadada Leo Smith, Anthony Coleman, Andrew Cyrille, Joe Chambers i MNOGI drugi.

Linde ima masu projekata sa kojima radi, od manjih komboa kao što su Third Wheel, Underwater Ghost, Urbane Outfit ili Team Players pa do Brand Linde Ensemble, odnosno Brand Linde Expanded Ensemble,a što su desetočlani odnosto sedamnaestočlani orkestri posvećeni izvođenju muzike koju su pisali recimo Lennie Tristano, Herbie Hancock, Thelonious Monk, Dewey Redman, Lee Konitz, Stan Kenton, Gil Evans, Duke Ellington, Allison Miller, ili Bud Powell.

Za ovu priliku, Linde se prisetio kako je dolazeći u Čikago uvek bio impresioniran inventivnošću tamošnjih muzičara i uživao u nastupanju sa njima. Sa saksofonistom Keefeom Jacksonom je svirao više puta i stvorio čvrstu improvizatorsku sponu, pa je onda 2022. godine, dok je u Čikagu nastupao sa pijanistkinjom Erikom Dohl, napravio svestan napor da se ponovo poveže sa Jacksonom i uradi studijsku sesiju. Dohlove nema na ovom snimku, a pored Jacksona tu je i lokalna ritam sekcija: kontrabasista Jason Roebke je sa Lindeom i Jacksonom već svirao 2014. godine u ad-hok sklopljenom kvartetu gde je bubnjar bio Deric Dickens, član team Players, a njega za ovu priliku menja Dave Williams, bubnjar za koga vele da trenutno radi mejnstrim muziku ali da je devedesetih godina prošlovg veka svirao u više free jazz postava.

Ovaj kvartet ne svira free jazz, ili makar ne u smislu da ova muzika nema teme, metriku, harmonije i, jelte, meru u volumenu zvuka koji se proizvodi. Ako, pak, u free jazz ubrajate i Erica Dolphyja sa njegovom vernošću osnovnim bebop harmonijama i eksperimentalni apetitom da svoje kompozicije odvede u apstraktnije vode, onda i ovaj kvartet svira free jazz, pošto su tri kompozicije na ovom albumu upravo Dolphyjeve. Osnovni etos ovog kvarteta, koji je odsvirao par nastupa pre ulaska u studio je bio da se spoji muzika dvojice ne-baš-srodnih ali neizmerno važnih i uticajnih alt-saksofonista iste generacije, Dolphyja sa tim njegovim apstrakcijama i istraživanjem neuobičajenih harmonskih intervala i Leeja Konitza sa njegovim legato cool-jazz nasleđem. Linde kaže da njemu ovaj spoj nije nelogičan, štaviše on misli da su razlike između dvojice velikih autora podsticajne za improvizatore i da se, štaviše, kroz sesiju u kojoj se improvizuje na njihove teme zapravo otkriva koliko su toga imali zajedničkog , naglašavajući rad sa intervalima i ritmičkom progresijom.

A što se svakako čuje i ovaj kvartet bez nekog vidnog napora uistinu pronalazi mostove između Konitzove i Dolphyjeve muzike, uspevajući da u tri Dolphyjeve kompozicije udene mnogo konitzovske mekoće i glatke, legato svirke, a da Konitzove tri pesme dinamizuje dolphyjevskim odvažnim skokovima po harmonskom spektru. Ritam sekcija je ovde zbilja sjajna, sa relaksiranim slobodnim pristupom ritmu i dinamici a da opet pesme imaju lep, tečan gruv i postavljaju saksofonistima odgovarajući temelj za neužurbane improvizacije. Sve – posebno u vrlo dobrom kvalitetu studijskog snimka – zvuči baš kao grupa dobrih drugara koji sviraju pesme što ih vole ceo život, relaksirano i sa guštom, sem što su ti dobri drugari i vrhunski muzičari. Linde je izvrstan alt-saksofonista ali moram da istaknem Jacksona koji je u trinaestak godina što je prošlo između njegovog nastupa u Beogradu sa Fast Citizen (gde sam hvalio tehniku ali zamerao nedostatak identiteta) i ove sesije izrstao u zaista vrsnog muzičara. Na ovom albumu on svira tenor saksofon i bas klarinet i ima jednu nenametljivu raskoš ideja i dobre tehnike koja se mora prepoznati.

Jedina autorska pesma na albumu je Ornette’s Nest i ovo je vrlo ugodan faksimil muzike Ornettea Colemana iz, recimo, Live at the Golden Circle faze samo sa ipak dodato malo nostalgične nijanse u temama a u nameri da se pronađe nekakva srednja vrednost između Dolphyja i Konitza. Album ima i dve verzije kompozicije Tenderly Waltera Grossa, bruklinskog džezera koji je – dve decenije stariji od Dolphyja i Konitza – sa ovom pesmom iz 1946. godine stekao izvesnu slavu, ali je već i pre toga bio bendlider za orkestar koji je sa Sinatrom svirao u CBS-ovoj radio-emisiji Reflections. Tenderly su u kasnijim decenijama snimili razni velikani, kao Nat King Cole, Ella Fitzgerald, Chat Baker, čak i Duke Ellington i u ovoj verziji je Linde i Jackson sviraju kao duo alt i tenor saksofona, vraćajući joj se ponovo na kraju albuma i ostavljajući slušaoca sa velikim osmehom na licu.

https://bradlinde.bandcamp.com/album/up-and-down

Zadržite taj osmeh jer stiže skoro sedamdeset minuta free jazza sviranog kako bog zapoveda u Svetom pismu, dakle, bez tema, zadatog ritma ili harmonije, improvizovanog na licu mesta sa svom strašću i i entuzijazmom ljudi koji su spremni na sve i koji ne razmišljaju dok sviraju već samo – sviraju. Luís Vicente / John Dikeman / William Parker / Hamid Drake: No Kings! je možda ne baš sasvim slučajno naslovljen kako je naslovljen, imajući u vidu da je izašao početkom Oktobra, dakle, verovatno nazvan tako da se podrži protest koji se u tom trenutku pripremao kako bi se istaklo nezadovoljstvo građana SAD Trumpovim autoritarnim pristupom predsednikovanju. Iako je „šef“ benda – ako se u ovakvim slučajevima uopšte može govoriti o šefovanju – Portugalac, ostala trojica su Amerikanci i to ima smisla.

Naravno, taj šef je trubač Luís Vicente, izvrsni portugalski muzičar i improvizator koji je danas praktično nezaobilazna stavka na međunarodnoj sceni avangardnog džeza sa brojnim nastupima i snimcima koje je radio sa njenim vedetama kao što su Paal Nilssen-Love, Frank Gratkowski, Jorrit Dijkstra, Mark Sanders, Roger Turner i gomilom sopstvenih bendova. O Vicenteu sam pisao više od jednom pa se možete dublje uputiti u moje misli o njegovom radu, a ovaj album, snimljen 2022. godine u kultnom amsterdamskom džez klubu Bimhuis je DRUGI put da ovaj kvartet izdaje ploču do vrha natrpanu improvizacijama. Prvi put je to bio takođe živi album Needless to say, but it has to be said, snimljen 2019. godine u klubu ZDB u Lisabonu, i izašao Oktobra 2020. godine, u najcrnjem delu pandemijske, jelte, depresije, za takođe lisabonski Jacc Records, a koji izbacuje u No Kings! Jacc Records je malo ali žilavo preduzeće posvećeno promovisanju džeza koji se ne plaši da bude, jelte, nekonvencionalan i sasvim je prirodno da će albumi ovog kvarteta naći svoj dom na toj etiketi.

Vicenteov česti saradnik je saksofonista John Dikeman, Amerikanac koji je iz rodnog Vajominga išao da studira i svira u Vermontu (i to kod Milforda Gravesa) pa posle u Bostonu i Njujorku, pa se pre nekih dvadesetak godina preselio u Kairo, pa posle u Budimpeštu, Pariz i na kraju se 2008. godine skrasio u Amsterdamu i sada ga smatraju jednim od najuzbudljivijih saksofonista nizozemskog džeza.

Naravno, ako su Vicente i Dikeman predstavnici još uvek srazmerno mlade generacije, koja na svojim plećima ne nosi odgovornost samo za sadašnjost nego i za budućnost free jazza, u ritam sekciji ovog kvarteta oni imaju legende. William Parker i Hamid Drake su toliko poznati i uticajni muzičari da je izlišno da o njima išta pišem. Dovoljno će biti da kažem da pored svih MOGUĆIH kolaboracija sa svim MOGUĆIM muzičarima kojih možete da se setite, ova dva čoveka, lidera i mentora čitavih generacija, zajednički sviraju, u raznim projektima, bezmalo četiri decenije u kontinuitetu.

Ovo u velikoj meri i objašnjava što No Kings! zvuči ovako prirodno, neusiljeno, skoro neobavezno. Za Drakea i Parkera, imate utisak, ovo nije nekakav poseban momenat na koji moraju da se specijalno usredsrede, već samo nastavak konverzacije koju oni ne prekidaju već godinama a ostala dva muzičara se u nju uključuju snagom, strašću, ambicijom da budu deo te i takve konverzacije i da je prenesu i u budućnost.

Ovim neću da kažem da je No Kings! rutinerski odrađena improvizacija, jer nije. Drake i Parker, pored toga što uz matične instrumente sviraju i razne dodatke – Drake udaraljke, a koristi i glas, dok Parker svira i drvenu sviralu ali i katalonski duvački instrument gralla, kao i marokanski žičani instrument gimbri – zapravo veoma pažljivo slušaju i učestvuju u muzici, podešavajući i dinamiku i metriku onako kako trenutak zahteva i obezbeđujući uvek organski mutirajuću ritmičku podlogu ali i osobene, karakterne solo-momente.

Ostala dvojica, naravno, probadaju nebo svojim ad-hok temama i uparuju se u ekstatičnim melodijama, a onda malo stanu pa uzmu da cvrkuću (Vicente koristi i frulu napravljenu od bambusa, pa i zvona, i Dikeman je jedini koji svira „samo“ svoj tenor saksofon) i provociraju apstraktne, užurbane odgovore sa ostale tri strane.

Ovaj album je, za razliku od prethodnog i odsviran i objavljen kao jedna neprekinuta improvizacija od šezdesetosam minuta i u njemu, naravno, ima mnogo promena tempa, volumena, boje… Ovo je muzika kojoj celina zapravo služi samo kao formalni okvir za eksperimentisanje i potragu i tako je treba i slušati, kao da ulazite u pustolovinu na egzotičnoj zemlji gde ćete, možda i sami iznenađeni, pronaći mnogo toga sebi poznatog, a što se možda i zaboravili. Energičan, ali ne agresivan, pristojno snimljen ali ugodno sirov, No Kings! je album za publiku koja free jazz voli kad je pustolovan i kada sebi ne postavlja nikakva pravila:

https://jaccrecords.bandcamp.com/album/no-kings