Dakle, kada nazovete film The Old Woman with the Knife, to deluje kao da imate u nameri i izvesne komične ili makar blago satirične efekte. Na kraju krajeva, Hobo with a Shotgun Jasona Eisnera je nastao iz fejk trejlera za nepostojeći film koji je bio deo simuliranog grindhouse iskustva za istoimeni film Quentina Tarantina i Roberta Rodrigueza i ovo JESTE bio eksplicitno kempi rad. No, The Old Woman with the Knife dolazi iz sasvim druge tradicije, i ima, zaista, sasvim druge namere. U krajnjoj liniji, ovaj film je ekranizacija romana južnokorejske spisateljice Gu Byeong-mo (pravo ime Jeong Yu-gyeong), jedne od pionirki fentezi literature za omladinsku publiku u svojoj državi. U svojim kasnijim delima Gu je napravila snažan zaokret ka mračnijim temama, baveći se promišljanjem životnih tragedija i nepravdi.

Iako veoma popularna kod kuće, na zapad se ova spisateljica probija tek sporadičnim prevodima na Španski, Francuski i Engleski a roman po kome je snimljen film o kom danas pričamo je u originalu objavljen 2015. godine da bi engleski prevod izašao 2022, možda  da se iskoristi povišeno interesovanje za korejsku kulturu i umetnost koje su izazvali serija Squid Game i globalni uspeh filma Parasite. Takođe, originalno ime romana – i filma – je Pagwa, a što na korejskom znači „gnjila voćka“ i ova slika zapravo nudi mnogo više materijala za tumačenje estetskih namera spisateljice od distributerskog prevoda filma koji je, sasvim očigledno, osmišljen da privuče publiku akcionih filmova kojima ne smeta kad se sipa malo parodije u njihovu akciju.

Dobra vest je da akciona publika neće biti razočarana jer The Old Woman with the Knife pakuje dosta atraktivnog, visceralnog programa borbe noževima, bodežima, raznim priručnim sredstvima, pa i vatrenim oružjem u svoje dvosatno trajanje. Loša vest je, ako ste zbog toga bili privučeni filmu, da ovo nije ni parodija, ni kempi lo-budget DTV akcijaš niti ikakav komični rad koji treba da profitira na „apsurdnosti“ ideje kako „baba“ od šezdesetdve godine sređuje četrdeset godina mlađe henčmene i ostavlja iza sebe trag razrezanih ruku i nogu, probodenih trbušnih duplji, noževa zarivenih u frontalni režanj mozga direktno kroz čelo. Ovo je, naprotiv, jedna srazmerno ozbiljna priča koja sa dosta melanholije govori o poznim godinama života, postepenoj realizaciji da čak i osobe koje su se potpuno identifikovale sa svojim poslom i nisu u životu imale ništa drugo sem njega, u jednom trenutku moraju da počnu svoju tranziciju ka penziji ili da se spreme da umru radeći ono što su radile decenijama, iako im ono više ne donosi zadovoljstvo već samo na bezbednoj distanci drži pomisao da se njihov život završava i da u njemu, uostalom, sem tog prokletog posla, ničeg drugog nije ni bilo.

Postoji u ovom filmu jedan element koji bi se mogao nazvati blago diruptivnim a to je da su producenti za glavnu ulogu odabrali Lee Hye-young, veteransku glumicu (i ćerku uglednog južnokorejskog režisera Lee Man-heeja) čiji se meteorski uspon dešavao tokom osamdesetih godina prošlog veka, a koja je poslednjih godina relativno redovna saradnica režisera Hong Sang-sooa za čiji je film iz 2021. godine, In Front of Your Face, dobila silne nagrade. To da Lee Hye-young umesto u tihom, melanholičnom filmu o običnim ljudima koji prolaze male, realistične životne drame igra u akcionoj ekstravaganci u kojoj će njen lik (doduše u flešbeku gde ga igra mlađana Shin Si-ah) jednom neprijatnom američkom nasrtljivcu koji ne zna da „ne znači ne“ proterati dugački gvozdeni ražanj kroz glavu jeste u izvesnoj meri provokativno.

No, režiser Min Kyu-dong je ovde svakako znao šta želi da postigne. Iskusan profesionalac koji je radio sve od horora preko romantičnih komedija do period-piece drama u svojoj karijeri, Min je ovde, kao koscenarista a onda i kao režiser išao upravo na spajanje ta dva žanrovska formata koje mi na zapadu nekako po definiciji asociramo sa novim južnokorejskim filmom: meditativne slice of life priče o običnim ljudima i ekstravagantne, visceralne žanrovske akcije.

No, The Old Woman with the Knife uprkos svom dvosatnom trajanju nije spor film, i on zapravo ne naglašava tu meditativnu komponentu. Ovde nema dugih, stačnih kadrova ili samo „mood“ scena u kojima će protagonistkinja ćuteći, zagledana u sebe, provoditi samotne trenutke, ne radeći ništa i puštajući gledaoca da uđe u njene misli i oseti njene samoće i tišine. Naprotiv, ovo je film brzog tempa sa mnogo rezova i naracijom koja povremeno ide vratolomnom brzinom kako bi ispriča priču koja je, ispostavlja se, nešto jednostavnija od komplikovanog pripovednog postupka koji Min koristi. Dobra strana ovoga je da je u vizuelnom smislu i uopšte, u domenu estetike, The Old Woman with the Knife žanrovski ugodno stilizovan, nudeći gledaocu ne neorealistički prosede presecan naturalistički snimanom, mučnom akcijom, već naprotiv, povišeni ton istočnoazijske pripovesti o profesionalnim ubicama koje imaju svoje komplikovane mitologije, etike, istorije i pravila, ukusne vizuelne stilizacije, ikoničke likove, odličan borilački program.

U nekim najjednostavnijim terminima, ovaj film, a koji je premijeru imao Februara ove godine na Berlinalu, govori o starijoj gospođi koja koristi „umetničko“ ime Hornclaw* i koja već decenijama radi za agenciju što se bavi ubijanjem po narudžbini.

*a što je zapravo neprevodiva kovanica od reči koje označavaju rog i kandžu. Ne znam koji izraz protagonistkinja koristi u originalu za sebe, ali u Engleskom jeziku Hornclaw je ime jednog od „owlbear“ stvorenja iz fiktivne istorije sveta Forgotten Realms vezanog za role playing igre utemeljene na sistemu Dungeons & Dragons

Kako je to i tradicija u radovima koji se oslanjaju na kineske wuxia predloške i sada već kanonizovane japanske narative poput Golgo 13, ovo su ubice koje po pravilu ubijaju loše ljude, radeći kao plaćeni društveni korektiv koji žrtve zlostavljanja i nepravde mogu da unajme kako bi kazna ili makar osveta stigla one koji narušavaju društveni ugovor. Da Hornclaw u ovaj posao ulazi nakon što je u samoodbrani ubila gorepomenutog američkog napasnika a nakon čega je njen poslodavac rekao da ne treba da se uzbuđuje jer je ubila samo štetočinu i ništa drugo, služi kao teorijsko utemeljenje ovog posla. Agencija ubija štetočine koje kvare društvo i mada su flešbek scene u kojima gledamo kako mlada Hornclaw i njen mentor odrađuju svoje poslove krvave i brutalne, implikacija je da su ovo svejedno „etička“ ubistva. Uostalom, vidimo da u sadašnjem trenutku agencija ima normalnu administraciju koju vodi jedna simpatična kancelarijska asistentkinja i da su ovo ljudi koji deluju više kao propisna firma a manje kao gomila sociopata nagurana u jednu prostoriju.

To jest, dok se ne ispostavi da u firmi duvaju neki novi vetrovi. Aktuelni menadžer agencije želi da olabavi etičke kriterijume oko prihvatanja poslova, insistira da je važno da se uzimaju dobro plaćeni zadaci a da manje akcenta treba stavljati na to da li je meta „zaslužila“ da bude ubijena. Hornclaw, dolazeći na posao jednog dana, vidi ženu kako plaće i moli da agencija prihvati da ubije osobu koja je njoj i njenoj porodici nanela mnogo zla ali unutra čuje da je ovaj posao odbijen jer nije dovoljno bezbedan – iako je jasno da je žena odbijena jer je imala da plati samo skromnu sumu novca.

Istovremeno, gazda u firmu dovodi i vrlo mladog, vrlo veštog ali i vrlo psihopatskog ubicu sa nadimkom Bullfighter koji je u seulskom podzemlju već izgradio reputaciju gotovo natprirodnih borilačkih kapaciteta i strahovite efikasnosti, no on je istovremeno i proverbijalna divlja karta, neko ko očigledno ne igra po pravilima i ima nezdravo mnogo entuzijazma za posao. U odnosu na samu Hornclaw koja je smirena, ćutljiva, vrhunski profesionalna, Bullfighter je bučni, nadobudni novajlija koji fatalno narušava atmosferu na radnom mestu ali je i glasnik nepovratnih promena što će doći sa odlaskom stare garde u penziju i zanavljanjem radne snage kroz regrutovanje klinaca koji su odrastali na legendama o profesionalnim ubicama, ali i stripovima i videoigrama.

Hornclaw i Bullfighter u startu imaju malo nategnut odnos ali onda se dešava drama – jedan od starih zaposlenih napravi fatalnu grešku obavljajući zadatak i pojavljuje se rizik da se javnost zainteresuje za rad agencije i dovede čitavu firmu u opasnost. Hornclaw dobija direktivu da ga ubije i naravno da onda ona, koja je godinama bila ubilačka mašina bez vidljivih emocija i grešaka u proceni, sada svesna da „stariji“ radnici neće imati ikakav popust kod agencije ako naprave grešku posle decenija perfektnog rada, i sama pravi grešku koja je gotovo košta života. Stvari komplikuje što je baš Bullfighter taj koji joj pritiče u pomoć i svedoči i njenom kolebanju i unošenju neželjene emocije u posao.

The Old Woman with the Knife ima zapravo prekomplikovanu priču ili makar pripovedni postupak koji dosta fatalano obeležava srednji deo filma. Nakon što se osnovne koncepcije obrazlože u uvodu, film se poduhvata toga da razjasni zašto Bullfighter i Hornclaw imaju neku vrstu sudbinske spone i da prikaže njihove motivacije u onome što rade, ali ovo drastično usporava pripovedanje uvođenjem velikog broja flešbekova od kojih su neki i čist višak.

Min nikada ne upada u manirizam niti zaista usporava naraciju unutar pojedinačnih scena i ovo je sve i sa vizuelne strane i u pogledu montaže vrlo solidno urađeno ali u strukturi čitave priče ovo je film koji maltene usred svoje naracije uglavljuje i opširni prikvel. Na pamet mi je tokom gledanja više puta pao Park Chan-wook koji u svojim filmovima često koristi nehronološko pripovedanje da bi gledaoca držao usidrenim u ovde-i-sada u svakom trenutku i tempirao razorna emotivna i simbolička otrkića tako da imaju najveći efekat. Min pokušava sličan, pa možda i jednako hičkokovski inspirisan pristup u svojoj naraciji – jedna scena blizu početka je i dosta očigledan vizuelni omaž Hitchovoj sceni sa slivnikom iz Psiha – ali on nema taj osećaj kako se odvaja bitno od nebitnog i ovde je i flešbekova i generalno naracije previše da bi film održao radnu temperaturu koju je imao na početku.

Opet, sve što radi, Min radi zanatski dobro, od vrlo solidne fotografije koju potpisuje Lee Jae-woo preko odlične, agresivne a efektne montaže (Jung Jung Eun)* pa do svetla, scenografije i odličnih kostima. Leejeva posebno dobro izgleda u pripijenim jaknama i pantalonama preko kojih nosi mantil i šešir, nudeći vrlo „stajliš“, stripovsku konturu profesionalne ubojice a da opet deluje i kao samo starija gospođa koja voli da se lepo obuče.

*u jednoj sceni pri kraju se borilačka koreografjija koju izvode kaskaderi briljantno pretapa u gotovo identičnu scenu iz igre Street Fighter i to je sjajno

Uopšte, zanat je ovde na visokoj razini. Leejeva radi odlične stvari u svom prikazu žene koja je decenijama posao radila hladno i bez emocija, a koja pod stare dane počinje da se preispituje, da shvata da njen život bez kučeta i mačeta, čitav posvećen poslu, nije doneo ni mir ni ispunjenost. Ona je melanholična na jedan uzdržan, stoički način i kada počne da čini skoro nasumična dobra dela gledalac to kupuje kao jasne pokušaje da se duša, iako je već minut do dvanaest, ipak nekako spase.

Sa druge strane je odlični Kim Sung-cheol kao Bullfighter, predstavnik  nove, mlade generacije od kojeg se pripadnici stare garde s pravom stresaju i njegova uloga, iako žanrovski stereotipna, jako profitira od Kimovog energičnog, psihopatski šarmantnog performansa.

I onda, kada se Min nekako izvuče iz srednjeg dela filma i uđe u poslednjih pola sata, a gde se po tradiciji akcionog trilera ovog tipa, dešava krvoločno i emotivno razrešenje, to je priličan spektakl. Gledalac sada razume emotivne uloge svih likova, zna za koga navija i zašto, ali razume i drugu stranu, vizuelno dobijamo kvalitetnu akciju u prostoru koji i likovno i simbolički ima dosta snage, a i borilačka koreografija ovde dostiže vrhunac.

I inače se mora pohvaliti to kako Min radi borbu u ovom filmu. Ne znamo ko je bio koreograf za borilačke scene, ali one su režirane ne samo znalački već i na momente natprosečno dobro. Rana scena u kojoj Bullfighter demonstrira svoju veštinu je urađena iz jednog kadra i urađena je odlično, a mada film, naravno, mora da koristi dublerku u scenama gde Leejeva pravi vratolomije i biva bacana unaokolo, neka razumna granica suspenzije neverice se ovde ne prelazi. Rezovi su na prihvatljivim mestima a glavna junakinja demonstrira jedan elegantni, skoro plesni borilački stil koji dolazi uz decenije iskustva, ali nije nedodirljiva superheroina i vidljivo je kada mora da napravi dodatni napor da savlada teže protivnike, ali i to kako stenje od bola kada trpi štetu.

The Old Woman with the Knife je pristojan film dobre premise i priče koja, ma koliko na kraju bila klišeizirana kulminira na zadovoljavajući način. Njegovi nedostaci su pre svega u tome da on gledaocu, izgleda ne veruje da će se snaći u toj priči pa na njega strovali previše flešbekova i prethodne istorije, na par mesta i ponavljajući već prikazane scene da ih se gledalac priseti. Ovo je nešto što bi MOGLO da bude sređeno u nekakvom „director’s cut“ izdanju gde bi montažerske makaze sa više strogosti pristupile naraciji i stesale film na devedeset ili sto minuta trajanja. Moja jedina druga zamerka odnosi se na bukvalizam metafora koje tekst filma koristi da pojasni svoju „poruku“ o tome da starije osobe nisu nužno dobre samo za sahranjivanje (smežurane i blago ugnjile voćke su jednako ukusne kao i one koje izgledaju perfektno, kaže nam film eksplicitno u više od jedne scene a tu je i cela priča vezana za starog psa koga bi drugi ostavili da umre ali ne i protagonistkinja), ali ovo je, očigledno, nešto prepisano direktno iz romana i zadržano da bi se ejdžistički stereotipi koji su nesrazmerno snažni u istočnoj Aziji eksplicitno istakli. Ovo The Old Woman with the Knife čini nepotrebno didaktičkim i čini trapav kontrast odmerenoj, uzdržanoj, estetski duboko zadovoljavajućoj glumi glavne glumice. Ali ostalo? Ostalo je odlično i, ako volite kada se žanrovski program ukrsti sa malo neorealizma, biće vredno vašeg vremena.