Prvi nastup trija Fire! u Beogradu otvara svojom najavom Bojan Đorđević jer je to najprirodnija stvar na svetu. I on naglašava da ovo nije Ring Ring festival, ali prepoznaje da malo i jeste, otkada je Aleksandar „Bad Music for Bad People“ Delibašić otkrio u sebi avangardistu i počeo u Beograd da dovodi izvođače koji su svojim nastupima obeležili ne jedan Ring Ring Festival. Prošle nedelje su to bili The Necks sa svojim četvrtim koncertom u našem glavnom gradu a ovog Četvrtka u Karmakomi po treći put gledam Matsa Gustafssona na trećoj beogradskoj sceni i to u postavi u kojoj ga nikada nisam gledao do sada, a sa kojom on svira već decenijama.

Fire! je, uprkos imenu, jedan od mirnijih, svedenijih, čak, da upotrebimo i tu užasnu reč, konzervativnijih projekata velikog švedskog saksofoniste. Kao jedan od najglasnijih, najintenzivnijih, najbeskompromisnijih muzičara koji su na ovom kontinentu operisali u prostoru što ga je svojim prevratničkim radom obezbedio pokojni Peter Brötzmann, Gustafsson je svoje ime izgradio na ime snažne, strastvene svirke koja free jazz ovaploćuje u nečemu što se radi bez rezervi i osvrtanja, uvek sa sto posto uverenja, pa ako se gine da ginemo zajedno. The Thing su, pogotovo, bili trio koji je uzeo ime po pesmi Dona Cherryja ali su onda zvučali kao Albert Ayler, John Coltrane i Cecil Taylor ubačeni u mešalicu za beton, radeći free jazz koji je, ne sumnjajte u to, poslužio za konverziju mnogih skeptika u vernike, lojaliste, zilote. Nastup u beogradskom SKC-u pre dobrih sedamnaest godina i dalje stoji kao kamen-međaš u percepciji free jazza među publikom koja se tada još mogla nazvati mladom i neupućenom.

Fire! decidno nije takav bend. Koncepcijski, ovo je power-trio bubnjeva, električnog basa i saksofona koji svira muziku što uzima čvrste, rok i fank osnove a onda preko njih nabacuje džez improvizacije. I mada Fire! ni izdaleka nije prvi bend koji je ovako nešto radio u istoriji muzike, oduvek su mi bili i pokazni primer za ozbiljne rizike koje takav pristup donosi. Free jazz nije „free“ samo jer ne drži jednu zadatu harmoniju i sviranje „free“ muzike preko čvrstog, rokerskog gruva po definiciji otvara šanse za to da i muzičari koji nisu „ritmičari“ upadnu u zamku predvidivog ponavljanja i relativno trivijalnog razvoja tema. Od Gustafssona tako nešto u teoriji ne bih očekivao, ali ne lezi vraže, još u prikazu Fire!-ovog albuma sa Jimom O’Rourkeom iz 2011. godine primetio sam: „Problem sa ovim Gustafssonovim projektom je najpre u tome što njihova kombinacija hipnotičkog ritma, sa saksofonom koji odozgo sipa moćne solaže, naprosto ume da zazvuči prilično šematski. Čak i Unreleased? ostavlja utisak da su muzičari album od 40 minuta snimili za pola sata i ponešto od ritualnog, magijskog elementa koji bi ovakva ploča morala da ima – izostaje.“

Na večerašnjem koncertu bih mogao od reči do reči da ponovim sve ovo sem toga da su materijal od 40 minuta snimili za 30. Koncert traje korektnih sedamdeset minuta i svira se gotovo sve vreme, sa samo malim pauzama da se Gustafsson obrati publici, prospe šaku pohvala za nekog našeg zemljaka Zorana koji im je u Austriji spremio najbolje šnicle na svetu i time obezbedio da bend i dalje bude na turneji i sposoban za akciju, generalno mnogo puta opsuje jer je situacija u svetu takva kakva je („sjebana“, kaže saksofonista, objašnjavajući šta predstavlja metafora o tamnoj unutrašnjosti kupusa a kako se zove druga pesma na njihovom prošlogodišnjem, još uvek najnovijem albumu, Testament) ali i izrazi autentičnu radost da bend svira u Srbiji. Uostalom, nije preterano reći da je zahvaljujući Ring Ringu i Bojanu Đorđeviću Beograd pogotovo ali i Srbija načelno jedna ozbiljna stavka na sceni nove muzike, improvizacije i free jazza i da to ovi iskusni muzičari i znaju i cene.

Fire! prvih dvadeset minuta sviraju bez stajanja mada su to dve kompozicije, povezane sa malo free improv stilizacija. Muzika je spori, ležerni gruv električnog fanka (sa naravno ipak malo više udaraca i sinkopa nego što je zakonski minimum jer su ipak svi u ovom bendu belci) preko koga Gustafsson radi simpatične, jednostavne fraze na bariton saksofonu. Naravno da je njegov ton prelep, uvek je bio, a ovaj veliki instrument zvuči moćno čak i kada se iz njega izvlače najjednostavnije harmonske progresije. Čim ga Gustafsson malo zalomi, pa se čuje malo prirodne distrozije i oštrih trilera srce mora da vam zakuca malo brže.

No, Fire! nisu bend napravljen da vam proizvede tahikardije i njihova krešenda su spora, uredna, lepo vaspitana. Više pokazne vežbe nego momenti u kojima se plašite da ćemo svi zajedno izgubiti kontrolu. Oko jedanaestog minuta Gustafsson uzima flautu i preko istog gruva a onda i preko apstraktne perkusionističke kavalkade radi simpatičan prašnjavi vatromet džezerskog fraziranja, zviždanja, duvanja i vikanja u ovaj instrument.

Onda ide malo priče, gde Gustafsson priča to o svetu koji je sjeban pa kaže „jebeš politiku i jebeš komercijalu“, pa se onda priseti i doda da imaju diskove i majice na prodaju u prostoriji pored glavne. Od nečeg mora da se živi a lepo je videti da je publika posle koncerta više nego entuzijastički navalila da kupuje. Vaš izveštač je zahvaljujući ljubaznosti njegove mnogostradalne žene dobio lepu majicu sa kosturom a moj drugar koji ima iste inicijale kao Deadpool – a koji je Fire! gledao u Atini pre mesec i po dana i svedočio da je nastup u velikoj meri bio sličan – odneo je kući vrlo lep tvelvinčer Testamenta i nadam se da će u radosti da ga sluša mnogo puta.

No, dakle, bend na koncertu ne pruža MNOGO veće uzbuđenje nakon onog iz prvih dvadeset minuta ali se primećuje zagrejanost i fokusiranija svirka. Fire! su, da ponovim, uprkos imenu, često kao grupa momaka koji samo džemuju. Kada sviraju sa drugim ljudima, kao na primer na pomenutom albumu sa Jimom O’Rourkeom, onda postoji kontrapunkt Gustafssonovom sviranju saksofona i to zna da stvori zanimljive improvizatorske dijaloge.

No, kada su sami, ovo je zaista često muzika predvidive šeme, očekivanih (raz)rešenja i prijatnih ali ni po čemu posebno memorabilnih džemova. Krautrokerska, mehanicistička komponenta se malo podebljava u drugom delu koncerta, sa ritam sekcijom koja zvuči kako treba i sa Gustafssonom koji svoje solaže razvija preko dužih vremenskih perioda, organskije, prirodnije. Naravno, kada svira tenor saksofon on je na svojoj teritoriji i koncert doseže neke fine hajlajte posle dvadesetog minuta.

Posle sledi petominutno sviranje solo basa, distorziranog i monotonog i ovo je podsećanje da Fire! ima eksperimentalnu dimenziju ali da ona nije nužno njihova najbolja strana. Gustafsson nakon toga ponovo hvata flautu pa za njom tenor saksofon i ovde, preko pratnje koja je apstraktna i bez ritma ili harmonije, odsvira svoju najbolju deonicu ove večeri. Ovde nema afektacije i glume, nema readymade trikova sa preduvavanjem i sve zvuči kao posveta kosmičkim eksploracijama Johna Coltranea, sa čistim, harmoničnim linijama koje se smenjuju sa distorziranim, ekstatičnim overblowingom. Podsećanje da imamo posla sa jednim od najvećih saksofonista svoje generacije, dakle, ne dolazi ni trenutka prerano.

Bend se onda vraća u plesni gruv i nudi energični, zabavni džem pokretan kompulzivnim bas-rifom i fanki duvanjem na saksofonu. Ponovo, ovo je zaista tek džem, fali mu možda da na nekom mestu odleti sa šina i šokira slušaoca ali iako se to ne dešava, zaista je prijatan.

Poslednja kompozicija u regularnom delu koncerta malo podiže i tempo i dinamiku i ovo pokreće i jedan deo – inače solidno popunjene sale – na ples. Pored mene je brat slamming death metalac u jakni kultnih Teksašana Devourment sa prijatnim podsećanjem da su avangardni džez i ekstremni metal prirodni saveznici i mada ne pada nikakav ozbiljniji hedbeng, u ovom momentu je jasno da je muzika koju Fire! sviraju pre svega za pokret i kinetiku, mnogo manje za kontemplaciju i filozofiranje. Bend to zna i zakucava ovaj komad sa jakim autoritetom a onda se vraća na binu za još jednu pesmu na bis. To je pet minuta energičnog, skoro no-wave/ pank rok gruvanja, jednostavnog ali efektnog.

Ipak, Fire! definitivno ostavljaju utisak projekta u kome ovi muzičari sviraju kad hoće da se malo odmore od svojih drugih bendova, jednostavan, šarmantan ali ne sad nešto REVOLUCIONARNO ambiciozan ili koncepcijski dubok power trio. Gustafssona obožavam, to se valjda zna, ali stoji i da su, na primer Italijani Zu u ovom trenutku značajno upečatljiviji bend kada pričamo o OVAKVOJ muzici. No, sve ove moje kritike dolaze najvećim delom na ime Matsovog praktično božanskog statusa u mojoj kući i treba prepoznati da se ovde svejedno radilo o zabavnom, prijatnom koncertu koji samo, eto, možda nikome nije radikalno promenio ceo njegov život. A možda zaista to ne mora da se dešava baš na svakom koncertu, ponekad je dovoljno samo da se relaksirate i zabavite sa prijateljima. ZAR NE? Svakako sam srećan što sam video Fire! u rodnom gradu a sa znatiželjom očekujem naredne produkcije Bad Music for Bad People jer je ovo sve VRLO dobro krenulo.