Marvel je miniserijal Predator vs. Spider-Man izdavao između Aprila i Jula ove godine, i, ako se na stranu stavi prirodna, praktično detinje iskrena želja da vidite dve ikone popularne kulture u neočekivanom ali neizbežnom krosoveru, ovo je strip za koji čak i ja, prilično terminalno zaljubljen u Spajdermena ne uspevam da nađem nekakvo veliko opravdanje. Pogotovo što je ovo pisao Benjamin Percy, čovek koji je nekada imao slojevitost i nijansiranje u svojim scenarijima, ali koga je, čini se, nekoliko godina pisanja tekućih serijala poput X-Force, Wolverine i Ghost Rider izdrilovalo da  stvari radi mehanički, po formuli, bez previše unošenja u materiju. Otud je Predator vs. Spider-Man jedan čitljiv strip koji ću zaboraviti verovatno nekoliko sekundi pošto udarim poslednju tačku ovom prikazu, a koji bi mi, ruku na srce, mnogo bolje legao da je izašao negde polovinom devedesetih.

Ovde ne mislim samo na činjenicu da je u toj deceniji Predator još bio prilično BIG DEAL i da smo se još uvek prisećali kvalitetnog filma koji je režirao John McTiernan – pa čak i schlocky ali zabavnog nastavka koji je potpisao pouzdani tezgaroš Stephen Hopkins – a većina cheesy krosovera sa Aliensima i drugim propertijima se nalazila u budućnosti. Mislim i na to da je Spajdermen tokom ove decenije bio temeljito prostituisan i da je Marvel, što je jasnije bilo da puki kvantitet stripova koje su izdavali zapravo vuče firmu na dole efektom VRLO tanano razmazanog sloja kvaliteta na površini tog, jelte, kvantiteta, smatrao da je rešenje u JOŠ kvantiteta. Spajdermen je u nekim momentima tokom ove decenije imao i po četiri tekuća serijala u isto vreme i neopisivo mnogo miniserijala koji su ispucavani kad god se za to pronašao zgodan momenat, i tu je čisto uzbuđenje što postoji TOLIKO Spajdermena, iako je veliki deo tog Spajdermena bio smeće, bilo nešto što je pomagalo da se i bizarne premise i substandardne egzekucije progutaju sa apetitom.

Da se razumemo, u 2025. godini našeg* gospoda i spasitelja Isusa Hrista, ponovo imamo veliki broj paralelnih stripova o Spajdermenu a njegovo pojavljivanje u drugim medijima je na granici prezasićenja, ali i pored tog aktuelnog KVANTITETA, kontrola kvaliteta je ipak NEŠTO bolja. Pre neki dan sam dao oprezan ali ipak suštnski pozitivan osvrt na aktuelni tekući Amazing Spider-man, a ima tu još dosta sasvim solidnih stripova i to onda čini da jedan ovako smandrljan miniserijal nekako štrči mnogo više nego što bi to bio slučaj u drugačijem Spajdermen-krajoliku (spajderskejpu?) gde je uglavnom sve smeće i bude vam zanimljivo da pronalazite razlike i partikularnosti između smeća.

*vašeg

Možda i jeste nepravično ili prejako da nazivam ovaj strip SMEĆEM, on je savršeno čitljiv, ali pored Kellyjevog ipak intrigantnog Amazinga, Hickmanovog vrlo dobrog Ultimate Spider-mana i sasvim solidnog Milesa Moralesa u izvedbi Codyja Ziglara, ovaj Percyjev quick ’n’ dirty krosover u kome Spajdermen mora da se suoči sa svojim najvećim neprijateljem na prilično krindži načine naprosto ne radi za mene ono što bi možda trebalo da uradi.

Sad se vi pitate otkada je to Predator najveći Spajdermenov neprijatelj, ali naravno da ne mislim na Predatora pa čak ni na lovca Kravena koji se, propisi tako nalažu, morao pojaviti u ovom stripu jer neće niko da lovi na njegovoj planeti a da se on tu nešto ne pita. Spajdermenov najveći neprijatelj, barem u ovoj veku, su scenaristi koji su 1987. godine u vrlo nežnom, osetljivom uzrastu pročitali Kraven’s Last Hunt J.M. DeMatteisa i Mikea Zecka, jednu klasičnu, univerzalno voljenu priču o Spajdermenu, i to ih je obeležilo za sva vremena. Poslednjih godina smo videli ne samo nekoliko pokušaja da se Kraven’s Last Hunt omažira, prepriča, rekonstruiše i nastavi (da budemo fer, jedan od tih pokušaja je bio iz pera samog DeMatteisa) već i generalno primetan kolektivni napor da se Spajdermen vrati njegovim horor-korenima. Koji nisu ZAISTA njegovi koreni ali ako ste DeMatteisovog Spajdermena čitali u određenom životnom dobu, on je upisan u vašu podsvest kao PRAVI Spajdermen i vi nemate drugu ambiciju u životu sem da pišete horor stripove o Spajdermenu.

Naravno, možda će biti i kontroverzno ako kažem da ne mislim da je ovo sjajna ideja jer MOJE detinje uspomene na pre-horor Spajdermena ne bi trebalo da budu jače od detinjih uspomena Benjamina Percyja ili Nicka Spencera ili Tabooa ili Saladina Ahmeda na horor-Spajdermena, ali mislim da naprosto postoji jedan jasan, skoro pa objektivan set vrednosti i motiva koji se „prirodno“ vezuju za Spajdermena i kada ih nema ili su groteskno izopačeni onda imate strip koji nije „pravi“ Spajdermen bez obzira na to što je u njemu nacrtan Spajdermen. DeMatteisovo skretanje u horor je bilo efektno upravo jer je veteranski scenarista dobro razumeo te sržne vrednosti i motive Spajdermena, kao i to da je njegov u tom trenutku „prirodni“ žanrovski šmek bio negde između tragedije, vodvilja i sapunske opere i onda je pažljivo i metodično napravo iskorak iz ovog formata i dao nam da vidimo „drugu stranu“ Spajdermenovog života, ulazeći u skurilno i groteskno sa punom svešću da ovo nije „normalno“ za Spajdermena i da će taj kontrast biti snažna estetska potencija u srži narativa.

Scenaristi koji rade u tragu koji su ostavili DeMatteis i Zeck, pak, KREĆU od skurilnog i grotesknog i veliki deo onoga što sam čitao poslednjih godina a što se bavilo horor-toniranjem Spajdermena sasvim je propuštalo da se pozabavi nekakvim psihološkim analizama, emotivnim krešendima, humanim dimenzijama ovog lika i njegovih stripova. Ako je DeMatteisov rad na Spajdermenu osamdesetih godina prošlog veka bio revolucionarni rad – nešto poput Hitchcockove ekranizacije Blochovog romana Psycho, sa puno slojeva i nijansi u izrazu – onda su mnogi od tih derivata iz ovog veka sličniji jeftinom VHS slasheru iz osamdesetih, samo sa još većom vremenskom distancom.

Hoću da kažem, meni Predator vs. Spider-Man negde od treće table deluje POGREŠNO. On kreće kao policijski procedural smešten u Njujork koji se guši u letnjoj vrućini i prati inspektorku (koja žvaće kocke leda da se rashladi) kako istražuje bizaran slučaj ubistva na Menhetnu, ali već na trećoj tabli videćemo izvitoperena, groteskno iskasapljena tela i dobiti praktično pornografsku salvu nihilizma u lice. Jasno je da u filmovima i stripovima o Predatoru imamo posla sa tuđinom koji inteligentna bića tretira kao lovinu i da je u tom grmu smeštena njegova horor-intonacija, ali problem sa Predator vs. Spider-Man nije samo u tome da Percyjev scenario tretira Spajdermena pogrešno i bez razumevanja njegovih sržnih motiva i vrednosti, već i u tome da se isto dešava sa Predatorom.

Naravno, određena mera eskalacije motiva je očekivana. I kada sam pre nekoliko godina pisao o Predator: Day of the Hunter, prvom Marvelovom stripu o  Predatoru nakon kupovine 20th Century Fox od Strane kompanije Walt Disney, ukazao sam da je osnovni, elegantni saspens originalnog filma odavno otišao u tandariju i da su ovde Predatori svedeni na malo nabudženije Stormtroopere koje glavna junakinja rešava bez previše napora. No, Predator vs. Spider-Man je značajno gori u tretmanu svojih motiva i ovde iz nekog razloga Percy ide na slasher-horror ugođaj, koji je, da se razumemo, vrlo teško izvesti unutar formata superherojskog stripa sa supermoćnim vanzemaljskim lovcima i, pošto je to teško, naglasak je na gadostima. Predator sa kojim Spajdermen – i Kraven – imaju posla nije „normalan“ Predator već neka vrsta psihopate koji voli da svoje žrtve ne samo „ulovi“ već da ih brutalno unakazi, da njihove delove tela ponese sa sobom kao trofeje, čak i da nosi njihovu kožu na svom licu, zbog čega ga u stripu zovu Skinner čak i pre nego što saznaju o kome i čemu se radi.

Ovaj „Predator, ali kao Ed Gein“ pristup je, nalazim, ne samo duboko neukusan  već i zbilja nema mnogo veze sa onim što izdvaja Predatora kao, jelte, distinktni popkulturni properti, a i sami možete da zamislite koliko se „dobro“ uklapa uz Spajdermena.

Naravno, ne kažem da DOBAR scenarista u svom najboljem izdanju od tih elemenata ne bi mogao nešto čitljivo da napravi, ali Percy je, bojim se, daleko od svoje životne forme i ovo se vidi već u tome kako tretira i neke stalne likove u Spajdermenu, počev od samog Pitera Parkera, preko Dž Dž. Džemisona pa do M. Dž. Votson, koji svi imaju nekakve „ekstremne“ karakterizacije, kao da ih gledamo u iskrivljenom ogledalu. Ovde mi smetaju i sitni detalji – na primer to da Spajdermen neironično na bar dva mesta kaže da oseća kako mu radi njegov „Spidey-sense“* – ali i krupne, to da se Džemison ponaša ne kao ekscentrični bumer već kao ful-psihopata kome je važiji biznis od ljudskih života, i koji psuje kao kočijaš (uz cenzuru), to da je Piter njegov zaposleni u Dejli Bjuglu – a ne puki frilens foto-reporter – kome je takođe posao važniji od familije itd.

*što možda JESTE aluzija na tviter-zajebanciju koga-drugog-do-Gail-Simone, ali se ne uklapa u ton stripa koji je sav ozbiljan i gritty

Na sve ovo onda dolaze i neke relativno neočekivane manjkavosti u samom zanatskom sloju pisanja, a koje, kako rekoh, u neko srećnije vreme ne bih očekivao od Benjamina Percyja ali je očigledno da je ovo za njega bila tezga odrađena bez previše ljubavi i bez previše vremena da se jedan mehanilčki sklopljen narativ sad tu nešto kao polira. Tako je ovo, iako zapravo kratak narativ, istovremeno i priča u kojoj ima gomila strana na kojima se ne dešava ništa pametno niti zanimljivo i samo nam se troši vreme. Najočigledniji primer je kada imamo scenu sa Kravenom u kojoj on stoji sam u sobi i prolazi kroz monolog od nekoliko sukcesivnih panela kojim objašnjava čitaocu stvari koje su njemu već jasne.

U globalu je Predator vs. Spider-Man ipak čitljiv kada se na stranu stavi da je premisa duboko ne-spajdermenovska ali i ne-predatorska*, a jednim solidnim delom na ime robusnog, kvalitetnog crteža.

*prethodne Marvelove krosovere sa Predatorom, dakle onaj sa Wolverineom i sa Black Pantherom nisam još pročitao ali sad i ne osećam neku veliku urgenciju

Marcelo Ferreira je iskusan brazilski crtač koji radi ekskluzivno za Marvel i ima dosta kilometraže na raznim Spajdermenima. Ovde ga tušira Jay Leisten a koloriše Frank D’Armata uz letering Claytona Cowlesa i ovo je strip koji mene malo i podseća na povišeni, teatralni ali gritty stil što ga je Mark Bagley perfekutirao u devedesetima a koji ima korene i u onome što je radio Mike Zeck pa onda i Todd McFarlane… Pošto je ovo horor-akcioni strip kolorit je intenzivan i atmosferičan ali Ferreira pritom odlično poznaje i razume likove sa kojima radi pa su mu i Spajdermen i Kraven odlični, sa mnogo ikoničkih poza, dinamičnih kadrova i ekstremnih rakursa. Manje sam ljubitelj njegove karakterizacije ali da budem fer, sasvim ju je dobro uklopio uz ono što je Percy napisao u dijalozima a D’Armatini kolori su tačno kakvi treba da budu da ne pokvare atmosferu a da podcrtaju tu visceru i pokolj koji se dešavaju „na ekranu“.

Moj život ne bi bio ništa siromašniji da nisam pročitao Predator vs. Spider-Man, ali nisam sad ni nešto UVREĐEN ovim stripom. Može da se pročita ali mislim da ne dodaje ništa ni bitno ni kvalitetno niti jednom niti drugom mitosu. No, ako volite akcioni horor može da vam se dopadne. Amazon kolekciju izašlu krajem Septembra prodaje ovde.