Standstill, osmodelni miniserijal koji je Image Comics izdavao počev od Avgusta prošle godine pa do Marta ove je jedna zanimljiva anomalija u američkom mejnstrim stripu. Ne neka sad REVOLUCIONARNA anomalija ali jeste nešto dovoljno pomereno od standarda da čoveku privuče pažnju.

Naime, Standstill je napisao Lee Loughridge. Ovo je ime koje čovek često susreće ako čita američke stripove glavnog toka i Loughridge je čovek sa nominacijama za Ajznerovu nagradu u svojoj biografiji, ali i radom na raznim nagrađivanim serijalima (na primer na stripu Somna koji je prošle godine i dobio Ajznera za najbolji serijal, a o kome sam ja pisao ovde). Po profesiji on je kolorist i praktično je neizbežan – pregledom svojih tekstova vidim da sam samo u ovoj godini o stripovima na kojima je on sarađivao pisao već četiri puta – a kako čovek ima višedecenijsko iskustvo, gotovo je nezamislivo da NISTE čitali neki strip koji je on kolorisao (na kraju krajeva radio je desetine brojeva serijala kao što su Fables, Hellblazer, Batman Gotham Adventures itd.).

Anomalija koju pominjem se sastoji u tome da je sa ovim stripom iskusni profesionalac na zanimljiv način istupio iz svoje uobičajene uloge i, mada naravno jeste kolorisao svih osam epizoda ovog stripa, ostvario se kao scenarista. Standstill je u kreativnom smislu prvenstveno Loughridgeova beba, nastala iz praktično stidljive ambicije da se oproba u drugoj profesiji. Loughridge kaže da je scenario za prvu epizodu serijala pokazao svom prijatelju iz umetničke škole, Andrewu Robinsonu još na San Diego Comics Con konvenciji 2013. godine i da je morao da ga „natera“ da ga pročita. Robinsona Loughridge opisuje kao veoma talentovanog, sebe kao netalentovanog (čime objašnjava to da je ovaj završio školu mnogo pre njega) ali da je na kraju imao sreće da se ovome dopao scenario i da su se dogovorili da rade na stripu.

Robinson je inače vrlo cenjen i vrlo zaposlen ilustrator koji ekstremno retko radi same stripove (možda ste čitali njegov nezavisni Dusty Star koji je radio sa Joeom Pruettom ili poludokumentarni The Fifth Beatle) i pre svega je specijalizovan za naslovne strane, a gde od devedesetih briljira, velikim delom radeći za DC (Starman, Hawkman, Detective Comics, Batman), ali naravno i mnogo drugih izdavača. Videti Robinsona kako crta strip sa Loughridgeovim kolorima je, prema tome, POPRILIČNA egzotika i takođe se klvalifikuje za anomaliju.

No, Robinson nije nacrtao čitav ovaj serijal. Loughridge navodi da je rad započet 2013. godine ali da se onda dogodio „život“ i da je sve stalo i bogami STAJALO (standstill, jelte), sve do 2024. godine kada je Rick Remender, ugledni scenarista o čijim stripovima pišem bar dva-tri puta svake godine, došao i išutirao ih u dupe i usput im dao nekoliko dobrih saveta. Jedan od njih je, slutim, bio taj da se manu perfekcionizma – a koji Loughridge i pominje kao jedan od problema – i da sednu i URADE strip. Robinson očigledno nije bio slobodan da uradi sve do kraja ali je dao amin da se nađe drugi crtač i onda je na kraju prve tri i po epizode stripa nacrtao on a ostatak Alex Riegel (gde mu je na par strana pomogao John Beatty sa tuševima) a onda je sve leterovao Rob Tweedie. Image je u Julu objavio i vrlo lepu tvrdokoričenu kolekciju celog serijala, a kuriozitet je da je ovo strip sa mnogo „horizontalnijom“ orijentacijom nego što je standard. Rađen u seriji vrlo širokih kadrova, koje se protežu na po dve table i zahtevaju da pratite radnju na obe strane, Standstill ostavlja utisak kinematskog luksuza na svom početku, naročito jer su Robinsonov crtež i Loughridgeovi kolori rađeni, očigledno, sa tim perfekcionističkim ambicijama. Svi likovi koji se na stranicama stripa pojavljuju su, tako, prepuni karaktera, blago stilizovani a ipak dostatno realistični da ovo bude jedan „filmski“ triler, osvetljenje i senke su studiozno raspoređeni na svakoj tabli a nivo detalja sa kojim se prikazuju scene je impresivan a da opet nemamo posla sa pretrpanim kompozicijama. Povrh svega toga, Robinson se pokazuje kao vrstan grafički pripovedač koji uprkos decenijama rada gotovo isključivo na naslovnicama demonstrira vrlo zrelu naraciju sa efetktnim kadriranjima, odličnim osećajem za dramu, akciju, komediju… Tweediejev letering je profesionalan, sigurno dizajniran, sa dobrim osećajem za ritam naracije i akcente.

No, ovde mora da se napomene da je promena crtača više nego primetna kada se desi na polovini stripa. U nekim drugim slučajevima ovo nije tako bitno, navodio sam proteklih godina pregršt superherojskih stripova kod kojih smene crtača nisu dovodile do značajno drugačijeg izgleda stripa jer su se crtači držali uspostavljenog stila a kolor je pomagao da se premoste razlike u samom crtežu. U ovom, pak,slučaju, razlika između Robinsona i Riegela je VELIKA. Riegel ima svoj stil koji značajno više forsira same linije i mnogo manje radi sa razmazanim tušom, svetlo mu je manje atmosferično a likovi su mu grublji i stilizovaniji. Riegelov crtež je, da ne bude zabune, vrlo korektan, pogotovo što druga polovina stripa ima i mnogo više akcije sa kojom se on solidno snalazi, ali razlika u tonu i generalnom karakteru crteža je tolika da nekako do kraja nisam mogao da se otmem utisku da sam počeo da čitam jedan strip a završio sa drugim.

Ovde je svakako mesto i da se kaže da dok je Loughridge imao vrlo zanimljivu ideju za Standstill, njegova egzekucija bi MNOGO profitirala da se udružio sa nekim iskusnijim scenaristom ili da mu je neki urednik ozbiljno pomagao u kreiranju ovog narativa. Nije Standstill jedini strip koji je ovaj kolorist napisao, prošle godine je izašao i MidState koji je on radio sa Mackom Chatterom, ali jeste PRVI koji je napisao i u njemu se vidi i to da se čovek učio kroz rad, ali i to da je Standstill nastajao desetak godina i nije imao iznad sebe autoritativnu uredničku figuru.

Primedbe koje imam na Standstill su tehničke i nisu beznačajne – strip, za početak, ne može da se odluči ko mu je glavni junak pa relativno nespretno skače od negativca do pozitivca i natrag, nesiguran čija vizura (ali i moralna pozicija) treba da bude glavna. On je i prerazuvčen, sa dramskom strukturom koja se ne uklapa u tročinski ili ijedan drugi uobičajeni format, što naravno nije nikakav greh, ali doprinosi utisku da je narativ krenuo od jake premise ali da se nije znalo kako će se stvari završiti kada se krenulo, pa da se onda prema kraju dosta improvizuje ne bi li se strip nekako završio na nekakvom logičnom mestu. Poslednje epizode su akcioni rolerkouster, što je takođe sasvim okej, ali vidno je odustvo nekakvog paralelnog razvoja samih likova koji bi trebalo da prolaze kroz katarzu, da sučeljavaju te svoje moralne pozicije, da se nekako sukobe i odrede ko je „u pravu“. Takođe, i na mikroplanu, Loughridgeov tekst povremeno ume da se zaplete u sopstvene noge, sa utiskom da su neke tangente i reference u glavi scenariste imale potencijal da se razviju u nešto sa ZNAČENJEM do kraja ali da on naprosto sa tim nije umeo da se izbori i da je ostavio dosta toga da visi i odlučio se za to akciono finale.

Ispade da sam sad Standstill napljuvao ali hitam da dodam da je ovo svejedno zanimljiv narativ od početka do kraja i da njegovo nepripadanje standardnom formatu akcionog trilera kakve čitamo u Imageu i kod drugih izdavača donosi i jedan dah svežine, pa i nepredvidivosti, sa čitaocem koji je zbilja investiran u priču i njenu atraktivnu premisu i ne može da ga ispusti iz ruke. Dodatno, ta blaga izmeštenost likova iz uobičajenih žanrovskih uloga stripu daje i jedan simpatični avangardni otklon koji će starije ljude poput mene podsetiti na to kada su francuski ili japanski režiseri poput Godarda, Melvillea i Suzukija krenuli da dekonstruišu američke krimi i špijunske trilere.

Standstill svakako čoveka uhapsi tom svojom moćnom spekulativno premisom a Loughridge i Robinson je na izvrstan način prikazuju čitaocu na početku, birajući „pokaži, ne prepričavaj“ pristup u kome iritantni turista – šarena košulja, čarape na sandale – ulazi u bajkerski bar Murder City Devils i krene da provocira sve, od šankera, do poslednjeg klijenta, da bi se na kraju, posle očitane lekcije momcima odevenim u kožu i nitne o tome kako je njihova subkultura imanentno homoerotska, sve završilo time da taj obični lik izađe iz kafane netaknut a bajkeri svi budu mrtvi.

Loughridge je smislio teglajn za ovaj strip koji zaista u dobroj meri komunicira prijemčivost te njegove premise. Kada biste mogli da zaustavite vreme šta NE BISTE radili? Ovo je pitanje koje, naravno, ima mnogo dubine jer se radi o tako fundamentalnom iskoraku iz konsenzualne realnosti da je sasvim jasno zašto se pomenuti iritantni turista, Ryker Ruel, ponaša kao da je potpuno s onu stranu ljudskog poimanja dobra i zla. Njegova moć da zaustavi protok vremena za čitav svet sem za sebe je neverovatna, ali strip je tretira u ključu klasične naučne fantastike, sa drugim glavnim likom, naučnikom što je radio na spravi koja je upravo dizajnirana da nosiocu omogući da zaustavlja vreme. Kada Ruel postane, jelte, bezbednosno interesantna osoba u lov na njega će pored vladinih agencija krenuti i taj naučnik.

Problem je da Loughridge ne radi sjajno sa drugim likovima. Naučnik je postavljen da bude drugi glavni lik, moralni kontrapunkt sopciopatskom Ruelu ali on nema skoro nikakav karakter i najviše što Loughridhe uspeva je da mu da malo živosti u dijalozima. No, njegove motivacije su tanke, a njegov odnos sa koleginicom – koja je apsolutni višak i nema praktično nikakvu funkciju u narativu – je nebitan za strip i ne ide nikud. I ovde je utisak da je Loughridge imao više ideja u glavi nego što je mogao da realizuje u izvedbi.

No, njegov rad sa Rykerom Ruelom je zanimljiv. Ruel ima sociopatsku dimenziju a koju bi, ruku na srce, skoro svako imao da mu je u ruke data ovakva moć, ali strip se hvata u koštac i sa tom idejom da kada možete da uradite praktično sve, motivacija da radite bilo šta ne dolazi tako lako. Ruel pokušava da nađe nekakvu svrhovitost u životu između ostalog odajući se razvratnom seksu i opijatima, ali jedina stvar koja deluje kao da ga stvarno motiviše je osveta raznim ljudima za delo koje je počinjeno pre početka stripa. Otud njegovi najintenzivniji potezi i najkomplikovanije sadističke gadosti koje radi nisu samo iživljavanja čoveka što zna da nikada neće biti uhvaćen i kažnjen, već imaju jednu ljudskiju komponentu koju čitalac može da razume i pronađe i u sebi.

Osim što bi i ovde bilo daleko bolje da je Loughridge imao pomoć u pisanju i izbegao naglašeno eksploatacijsku dimenziju Rykerove motivacije. Pomenuti Rick Remender je posvetio ceo svoj serijal A Righteous Thirst For Vengeance upravo ovoj temi i njome rukovao značajno suptilnije.

No, tako je kako je. Strip svakako pokušava da nađe – i delom i nalazi – prostor za diskusiju o moralnosti i etici korišćenja praktično natprirodnih moći ali njegovi najupečatljiviji delovi su upravo situacije u kojima se ta moć koristi, ili taktički ne koristi i to akciono finale je svakako simpatično. Ono uglavnom ne odgovara na većinu zanimljivih pitanja koja se nameću kroz narativ (predlažem da pročitate Sex Criminals za dublji tretman sličnog motiva), ali Standstill uspeva da se izvuče na ime te svoje dobre atmosfere, svoje naglašene fantastičke začudnosti i kvaliteta grafičke egzekucije. Pa ako sve to deluje dovoljno interesantno, Image kolekciju ima ovde.