Kao i svaki muškarac koji svoju dokolicu troši na ojačavanje teorijskog utemeljenja svoje nepokolebljive, neupitne i impresivne muškosti, pročitao sam studiju Istorija muškosti u Evropi (1450-2000) koju je potpisao Wolfgang Schmale, profesor Savremene istorije na odseku za Istoriju Univerziteta Beč. Ova studija objavljena je 2003. godine u originalu, kao Geschichte der Männlichkeit (1450–2000) a na našem jeziku (u prevodu Vladimira Babića) publikovao ju je Clio 2011. godine. Naravno, u pitanju je i interesantno, pa na neki način i kapitalno delo koje se bavi pitanjem što je u međuvremenu možda još više dobilo na značaju.

Zapravo toliko, da je u refleksiji na ovu studiju teško nemati barem dve reakcije:

• Šteta je što ova knjiga nije objavljena barem dvadeset godina kasnije, ne zato što „pristrasnost nedavnosti“ daje nesrazmerno veliku vrednost aktuelnim „kulturnim ratovima“ koji se vode oko koncepata roda, pola, identiteta i pravde, već iz čisto utilitarnih razloga. Ovakva kakva je, Schmaleova knjiga do čitaoca u 2025. godini stiže sa zaključkom koji je optimističan u pogledu „polimorfnog muškog identiteta“ i, u kontekstu onog što vidimo oko sebe deluje kao sasvim „out of touch“ sa onim kako muškarci sebe vide u ovom momentu naše povijesne zbiljnosti, onim kako ih vide drugi, onim kako im se kaže da muškarci treba da se vide, onim kako oni reaguju na „krizu muškosti“ koju je Schmale na poslednjim stranicama ove knjige otpisao kao prevaziđenu i nebitnu.
• Šteta je takođe da ovu knjigu pored istoričara, kao što je Schmale, nije pisao ili makar recenzirao i neko ko se bavi rodom, neko ko se bavi sociologijom, neko ko se bavi antropologijom. Naravno, njen naslov je „Istorija muškosti u Evropi (1450-2000)“ ali onako kako i autor u uvodnom poglavlju pojašnjava da je ovde već sam koncept „Evrope“ relativno fluidan (na primer, uključuje severnoameričke koncepcije muškosti iz dvadesetog veka a ne uključuje praktično ništa iz istočne Evrope sve do poznog dvadesetog veka), tako je i ovaj istoricistički zahvat na materijalu verovatno mogao a možda i morao da profitira od multidisciplinarnog pogleda na fenomen kojim se bavi.

Relativno je nefer knjigu osuđivati za nešto što ona nije, pogotovo ako znamo da ju je pisao istoričar i da ona samim naslovom saopštava da se radi o istoriji a ne o (multidisciplinarnoj) analizi fenomena muškosti, ali ovo jeste jedna vrsta propuštene šanse. Posmatrati muškost kao fenomen a nemati makar nekakav „ženski“ pogled na nju, više ili manje feministiki takođe deluje kao propust iz neke zdravorazumske perspektive.

Činjenica da je Schmale radio sa materijalima koje su uglavnom proizvodili muškarci, baveći se sobom i namenjene drugim muškarcima jeste neka vrsta datosti u istorijskom periodu u kome je pismenost često bila privilegija kojoj pristup nisu imale (mnoge) žene, ali sa druge strane, notabilno je da u periodu u kome smo IMALI značajnu populaciju pismenih žena koje su čitale i pisale i čiji su nam materijali danas dostupni, Schmale i dalje ostaje veran gotovo isključivo „muškim“ istorijskim izvorima. Vreme sredine devetnaestog veka, ono u kome je stvarala – i bila EKSTREMNO popularna – francuska spisateljica Amantine Lucile Aurore Dupin de Francueil, a koju su njeni čitaoci znali pod muškim pseudonimom George Sand je bilo vreme u kome je pismenost među ženama bila znatna pa čak i vreme u kome je postojalo i mišljenje da je pismenost – sada dostupna „manje važnim“ društvenim slojevima – i sama manje važna u smislu socijalne promocije. Imajući u vidu koliko su romani Georgea Sanda bili popularni  i uticajni među frankofonom publikom ali i da su prevođeni na Engleski, Italijanski, Nemački, Španski, pa i Ruski, ne čini se nerazumnim pitanje da li je za svoju studiju Schmale mogao da proširi pregled materijala tako da dobije rodno izbalansiranu formulu.

Ovo je zato što se čini da autor ovde radi sa pretpostavkom da je muškost samorazumljiva i ma koliko da njegov tekst nije usmeren na „slavljenje“ pa čak ni „spasavanje“ muškosti od istorijske nepravde, on često poistovećuje muškost sa društvenim, ili u najmanju ruku, kada analizira umetnost, književnost ili memoarske zapise (muškraca) iz vremena koja posmatra, filtrira druge perspektive i elemente koji bi mogli ponuditi možda ne objektivniji ali alternativni pogled na fenomen muškosti. Samosvedočenje muškaraca o svojim životima – kroz memoarske spise – a koje čini veliki deo prvog dela knjige on koristi kao praktično najvažniji materijal sa kojim radi i subjektivne napise muškaraca o sebi, svojim životima i okolini tretira eksplicitno kao reprezentativne za generalni pogled koji su muškarci imali na sebe (mada uglavnom na svoju klasu), što možemo da prihvatimo kao pouzdano jer je pretpostavka da je autor prostudirao mnogo sličnog materijala koji se pominje u bibliografiji, ali onda implicitno, kao maltene jedini važan izvor informacija relevantan za temu.

Schmale naravno nije nikakav početnik u ovom poslu – štaviše 2021. godine se zvanično penzionisao u smislu držanja nastave na univerzitetu – i veliki deo njegovih radova od osamdesetih godina prošlog veka naovamo odnosio se na istoriju ljudskih prava i kulturne raznolikosti sa naglaskom na evropskom prostoru. U tom smislu on jeste neko za koga se pisanje o istoriji muškosti može prepoznati kao prirodna naredna tema i zapravo to da je njegov rad kulminirao ovom studijom znatno pre nego što smo ušli u savremenu epohu „kulturnih ratova“ i preispitivanja rodnih identiteta jeste svedočanstvo o tome koliko je on držao prst na kulturnom pulsu ne samo Evrope već zapadnog sveta uopšte i podario mu jednu dobru početnu poziciju da se upusti u dalje analiziranje muškosti, kao jedne od komponenti ljudskog identiteta/ ljudskih identiteta.

Ovo je svakako i zanimljiva i informativna knjiga sa jasnim – možda arbitrarnim ali svakako korisnim – podelama između epoha u kojima Schmale argumentuje da postoje različiti modeli muškosti koji se mogu nazvati vladajućim. U intervjuu koji je dao podgoričkom T Magazinu (odnosno Vijestima) pre nekih jedanaest godina on u jednom odgovoru sažima ono što je i nekakav zaključak čitave ove knjige: „Ono što u medijima nazivaju kriza muškosti je ono što se oduvijek dešava: promjena muškosti. Ova promjena može da izazove na individualnom nivou osjećaj krize, nesigurnost u pogledu društvenih i seksualnih uloga… Ali društvo koje je otvoreno u stanju je da se prilagodi svojim konceptima za muškarce i žene u svijetu koji se mijenja.“

U okviru ovakvog mišljenja je i interesantno gledati kako se razvija model muškosti počev od renesanse preko doba prosvetiteljstva pa do modernog i postmodernog doba u prostoru koji je – uglavnom – zapadnoevropski ali koji, da budemo fer, i diktira jako veliki deo onog što se smatra „evropskom“ kulturom poslednjih nekoliko decenija. Naravno, to da „zapadnoevropski“ model nije nužno ni najbolji ni podrazumevan za sve druge Evropljane jeste nešto na šta moramo da se podsećamo kako ne bismo upali u istu zamku u koju je deo sveta uhvatio Francis Fukuyama pre tri i po decenije svojim traktatom o kraju istorije i poslednjem čoveku, ali svakako jeste zanimljivo gledati kako je uz renesansu uspostavljen model „novog Adama“ kao aspirativnog modela za muškarca – koji je tada već živeo u gradu, imao razvijen socio-kulturni život, komunicirao kroz umetnost, poeziju, dramu, pisao memoare itd. – kako su antički modeli reaproprirani u novom evropskom kulturnom diskursu, kombinovani sa biblijskim i hrišćanskim motivima, učenjima i etikama i služili kao predložak na koji su se ugledali muškarci. Jako je zanimljivo videti kako su se prirodno dopunjavali strogo povinovanje hrišćanskim verskim načelima i paralelno verovanje u „fortunu“ kao objektivnu silu koja upravlja ljudskim životima, ali i koncept „muškarca kao maga“ koji je poopštavan na sve muškarce, ili makar na one koji su učestvovali u tadašnjem kulturnom životu na iole značajan način.

Drugi interesantan aspekt iz renesansne faze se tiče biologije i medicine i filozofskog nerazlikovanja muškog i ženskog tela, ondosno rada pod pretpostavkom da su muški i ženski organizam identični i da je mehanička razlika u organima – pre svega polnim – samo rezultat njihovog drugačijeg razvoja. Ovo je na zanimljiv način u neobičnom skladu sa savremenim tendencijama u razdvajanju roda od pola i kreiranjem sintagmi od kojih se mnogima diže kosa na glavi („osobe koje menstruiraju“ n’est-ce pas?) a koje imaju makar dobru nameru demokratizacije i egalitarizacije koja je – vidimo – u doba renesanse postojala po definiciji.

U skladu sa modernim razmišjanjima o rodnim identitetima i seksualnim praksama – i njima odnosnim kolektivnm identitetima – Schmale, koga ova tema naglašeno interesuje jer je, uostalom, tesno vezana za koncept ljudskih prava, dosta prostora posvećuje istraživanju seksualne prakse muškaraca i tome kako je ona percipirana u društvu. Naravno, tvrdi zaključak je da je „pederski“ identitet kao kolektivni (i, kad je sve dobro, osnažujući) označitelj star jedva nešto više od stotinu godina i da datira praktično od početka dvadesetog veka je jasno potkrepljen dostupnom dokumentacijom što onda stavlja homoseksualne prakse muškaraca u prethodnim stolećima u interesantne perspektive.

Na primerima samosvedočenja iz renesansnog perioda Schmale demonstrira da je homoseksualna praksa bila ne samo srazmerno raširena među evropskim muškarcima već i da je stigma vezana za nju bila ponovo srazmerno niska. U smeni kulturnih epoha se da videti da dok je era prosvetiteljstva počela da donosi i muške prostore namenjene upravo upražnjavanju homoseksualne prakse, ona je i uvećala stigmu vezanu za njih. Schmale navodi da su zakoni kojima se sodomija kriminalizovala bili rašireni po (zapadnoj) Evropi te epohe, ali da se „nisu tako često primenjivali“, citirajući da su sudije često umesto izricanja smrtne kazne puštale optužene da se izvuku samo sa novčanom kaznom ili bez kazne, sa značajnim brojem onih koji nisu ni smatrali da su počinili ikakav prekršaj. Sa druge strane, onda, kaže da su nekada kazne i bile izricane i navodi primer presude u selu u okolini nizozemskog grada Groningena gde je više od dvadeset muškaraca živo spaljeno zbog sodomije u okviru jednog velikog procesa.

Epoha koji nazivamo provetiteljskom jeste karakteristična po tom zaoštravanju primene religijske dogme, naročito na području koje je pripadalo Svetom Rimskom carstvu* i onda je postepeno iz njega – posredstvom „novog muškarca“ nakon francuske građanske revolucije izraslo ono što Schmale naziva hegemonim modelom muškarca.

*progoni veštica i spaljivanje žena nisu bili sprovođeni metodično i sistemski u prethodnim periodima uprkos tome što je katolička crkva najmanje od desetog stoleća imala jasan i zvaničan stav o zabrani veštičarenja i postali su uobičajeni tek u šesnaestom veku, decenijama nakon što je Heinrich Kramer napisao Malleus Maleficarum a koji su njemu savremeni teolozi i pripadnici inkvizicije smatrali neusklađenim sa postojećm dogmama i, generalno, štivom koje je predlagalo nedopuštene metode.

Današnji zagovornici „muških prava“ ili samo „tradicionalnih vrednosti“ misle da je ovo „prirodni“ model muškarca, utemeljen u njegovoj političkoj i ekonomskoj dominaciji u društvu a koja se formirala velikim delom sa Napoleonovim osvajanjima i generalnom militarizacijom tadašnjih evropskih država, odnosno potonjim uvođenjem vojne obaveze. Ovde ima jako mnogo toga da se raspakuje i Schmale nudi pre svega smernice i teme za dalje istraživanje a koje bi obuhvatilo dalji razvoj kulture građanskog društva, ekonomije država ranog kapitalizma – i nacionalnih društava u savremenom smislu – i socio-antropološke dimenzije perioda koji će uslediti. Njegov pregled dvadesetog veka je srazmerno skromniji, velikim delom svakako i zato što je dostupna dokumentacija mnogo veća i odvajanje bitnog od nebitnog bi zahtevalo ogroman posao, pogotovo u svetlu prepoznavanja pomenute pristrasnosti nedavnosti. On u ovom periodu notira izvesne umetničke trendove, izvesne trendove u muškoj socijabilnosti, postepeno nestajanje hegemonog modela muškarca i njegovu zamenu polimorfnim modelom za koji smatra da je i u trenutku pisanja studije relevantan.

Schmale ne stiže da se bavi modom, filmom, organizovanim sportom i subkulturama koje su se rodile unutar ovog polimorfnog modela – ili koje su ga porodile – niti ima prostora da diskutuje o usponu feminizma i tome da muškost poslednjih pola veka ima kontekst u kome se ženski identitet stalno propituje, a što se nesumnjivo reflektuje i na muški identitet.

A što jeste značajno za naš današnji trenutak. Svedoci smo nekoliko veoma značajnih fenomena, od toga da se u nekim društvima smatralo neophodnim da se donese „zvanična“, pravna definicija žene (ali ne i muškarca), kao na primer u Ujedinjenom kraljevstvu ranije ove godine, beskrajne rasprave o potrebi da društvo reaguje na „epidemiju muške usamljenosti“ iako statistika ne pokazuje značajne rodne razlike u domenu usamljenosti, pa do čitavog kulturnog rata koji predvode konzervativne sile u globalnom (ne samo zapadnom) društvu a koje svoju neophodnost da se dela pravdaju (izmišljenim) ugrožavanjem društva od strane „woke“ ideologije, pervertiranja „tradicionalnih“ ili „prirodnih“ rodnih uloga i strukture porodice, te hiperboličnim diskursom da je samo čovečanstvo ugroženo onda kada je ugrožen, zaista, pre svega (neo-)hegemoni model muškarca.

U tom smislu je Schmaleova knjiga, koliko god da možemo da kažemo kako joj neke stvari nedostaju, ipak veoma značajna jer jasno i bez dileme predstavlja hegemoni model muškarca kao istorijsku činjenicu ali nedvosmisleno prevaziđen, za tadašnje okolnosti vezan model, skopčan sa procesima kao što su bili veliki ratovi u Evropi, akumulacija kapitala i klasna razdvajanja u kojima su žene (ali i muškarci koji se nisu uklapali u hegemoni model) gubile – simboličke, ali i konkretne – pozicije koje su im u nekim prethodnim vremenima podrazumevano pripadale. Epoha patrijarhata, kao „default“ modela društva je, u Schmaleovom tekstu se to jasno vidi iako on to ne govori eksplicitno, više simulakrum nego stvarna društvena okolnost i njena najjača realizacija u poslednjih pola milenijuma se zapravo dešavala u kontekstu ratnih osvajanja i klasnog razdvajanja. A što je važna polazna tačka u razmišljanju o muškosti, iz ma kog dela Evrope – ili sveta – da dolazite. Clio knjigu na prodaju ima ovde.