Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas slavimo. Jer, da se razumemo, u godini prepunoj izvrsnih džez izdanja moramo da priznamo da postoje i ona najizvrsnija. Ili barem ona najugođenija sa mojim muzičkim ukusom, preferencama, interesovanjima. Danas slavimo jer pričamo o jednom od njih, ali da bismo bili darežljivi, pre toga ćemo pričati o drugom izdanju, a koje sam sasvim nasumičnom pretragom Bandcampa pronašao i zaključio da mu vredi posvetiti malo vremena.
Dakle, prvo pričamo o izdanju Filament.: Live at MkeUltra, o živom snimku bruklinskog trija koji se zove Filament. Sa sve tačkom iza reči Filament kao integralnim delom imena.
Na ovom mestu je sasvim okej da prvo primetimo kako je ime Filament već zauzeto, što se tiče muzičke istorije, i da će za mene ono uvek označavati fantastični duo u sastavu Otomo Yoshihide i Sachiko Matsubara koji je radio nakon okončanja projekta Ground-zero krajem prošlog i početkom ovog veka. No, prošle su dve decenije od kad je Filament bio aktivan i valjda je vreme da novi Filament, odnosno Filament. popuni prazninu.
Filament. je osnovan u Njujorku prošle godine, i do Marta je imao snimljen demo. Ovo je bilo lako jer se radi o trojici muzičara koji se poznaju dugo i sviraju zajedno gotovo jednako dugo. Saksofonista Alex Carter i pijanista Tobe Tsuchiya se znaju još od 2005. godine kada su zajedno studirali na koledžu Bard (u klasi Johna Esposita i Erice Lindsay) a nešto više od deceniju kasnije je Alex bio u bendu Kleptokrats sa kontrabasistom po imenu Danilo Randjic-Coleman. Ova trojica muzičara od 2019. godine svirala su zajedno u raznim njujorškim improv-kontekstima i onda je početkom 2024. godine zvanično formiran Filament. Naravno, vredi napomenuti da su momci sticali iskustva sa raznim drugim muzičarima i postavama. Carter je svirao sa postavom Diez y Seis u kojoj je bio i Tsuchiya, kao i u Scrap Relation a Tsuchiya je dodatno bio i u Pitch Blak. Randjic-Coleman ima možda najvisokoprofilniju karijeru od sve trojice. Bio je osnivač postava James the Miserable i Eidetic Seeing (ovo drugo je bio vrlo glasan heavy psych/ acid rock sastav iz Bruklina gde je Danilo svirao električni bas), ali i svirao sa Downtown velikanima kao što su Elliott Sharp i John Zorn.
Imajući u vidu šarenu istoriju ali i programsku platformu da Filament. bude džez trio pod eksplicitnim uticajem teškog roka i metala (uključujući death metal), možda će vas i iznenaditi kada čujete da je muzika koju ova ekipa izvodi zapravo melodičan, emotivan džez čija avangardnost nije prepreka da se sviraju harmonične teme i da muzika bude ugodna.
Ranije ove godine Filament. je snimio prvi studijski EP, Once Upon a Time on the Sun, sa koga će se dve kompozicije čuti i na ovom živom snimku, i, ako vam se dopadne živi snimak apsolutno treba da poslušate i Once Upon a Time on the Sun. Ovo je postava sa lepom hemijom kojoj odsustvo bubnjeva ne smeta da svira dinamičnu muziku ali joj pomaže da izbegne agresivnost ili bar abrazivnost koja bi nekako prirodno došla kada imate posla sa prekaljenim downtown imprivizatorima i free jazzerima.
Live at MkeUltra je snimljen na prvoj turneji ove postave, konkretno krajem Septembra u Milvokiju, u prostoru MkeUltra a koji je manje klasičan klub a više kreativni prostor koji drže sami muzičari i Expensive Machinery, kompozicija koja otvara ovaj (mini?)album, a koja je bila i na prvencu, je odlična vizit-karta sa svojim melodičnim, odmereno ekstatičkim temama na saksofonu i raskošnom pijanističkom podlogom. Randjic-Coleman na fotografiji na omotu svira električni bas ali zakleo bih se da svuda, kao i u ovoj pesmi čujem akustični kontrabas sa svom njegovom toplinom i rasponom.
Iza ove pesme sledi Van Gundy’s Retreat, kompozicija njujorške legende avangardnog džeza, Tima Bernea i ovo je nervoznija, „klasičnije“ avangardna muzika energične, stakato svirke na klaviru, brzih pirueta na saksofonu i snažnog pletenja po kontrabasu.
Filament. ne sviraju „romantičnu“ muziku ali njihov džez nije ni hladan, cerebralni konstrukt bez emocije pa kada čujete narednu, autorsku Good Minus, to je povratak evokativnijim temama i plesnijim ritmovima. Naslovna pesma prvog EP-ja, Once Upon a Time on The Sun ovde dobija nešto prošireniji tretman sa kontemplativnom atmosferom ali i strastvenim, žustrim razvojem tema a album zatvara SZ2 kao najduža i najkompleksnija. Sa ovom kopozicijom Filament. možda i najavljuju smer u kome će se njihov rad dalje kretati, kombinujući melodične džez teme i klasičarske podloge, dosta improvizacije ali bez napuštanja harmoničnosti. Ugodno i obećavajuće:
https://filamentnyc.bandcamp.com/album/live-at-mkeultra
E, sad, glavno jelo za danas je naravno novi projekat nekih ljudi koje slušamo već godinama, skoro pa nepristojno nepristojna ponuda nečeg što bih bez velikih filozofiranja i rezervi nazvao savremenom free jazz supergrupom. Mats Gustafsson, Ken Vandermark, Tomeka Reid, Chad Taylor: Pivot je album izašao početkom leta (OK, tehnički krajem proleća) ove godine ali je on i intenzivan i žestok i raznovrstan da je fer reći da ćemo se njime grejati do duboko u zimu ove i naredne.
Matsa Gustafssona naravno dobro znamo. Švedskog titana saksofona smo u Beogradu gledali više puta sa raznim postavama (a i stiže nam ponovo sa svojim triom Fire! za koji dan pa otud i ovakav tajming ovog prikaza) i čovek je, uostalom, jedno od najvećih imena skandinavske avangardne džez scene već decenijama, ali onda i internacionalnog kružoka muzičara koji održavaju vatru i sviraju žestok, usijan, beskompromisan free jazz što ide brzo, udara jako i treba da bude revolucija svaki put kada ga čujete.
Jedan od najintenzivnijih – i najdražih – koncerata koje sam gledao u životu bio je nastup trija Sonore na festivalu ring Ring 2012. godine gde je Gustafsson svirao rame uz rame sa danas pokojnim patrijarhom Peterom Brotzmannom u postavi koja je imala samo saksofone. Treći član ovog benda bio je, naravno, Ken Vandermark a čiji tenor saksofon i klarinete čujemo i na ovoj ploči. O Vandermarku sam pisao toliko puta da nema neke svrhe da se ponavljam. Radi se o instituciji čikaškog i svetskog free jazza, čoveku koji drži stvari i dalje REALNIM i opipljivim, koji ne dopušta ni da se vatra ugasi ni da tradicija umre, ali ni da se zaplete u nekakvoj nostalgiji i zaboravi na uzbuđenje što ga donose istraživanje i inovacija.
Iz Čikaga dolazi i violončelistkinja Tomeka Reid, izvođačica, kompozitorka, aranžerka i žena koja u ovom kvartetu radi ono što bi inače u free jazz postavi radio kontrabas, ali to radi na dramatično zanimljive i originalne načine. I naravno, na bubnjevima iamo još jednu čikašku legendu (danas baziranu u Pensilvaniji jer od prošle godine sedi na čelu departmana za studije džeza na Univerzitetu Pitsburg): Chad Taylor je veteran scene sa ogromnom kilometražom u saradnjama sa Robom Mazurekom i Jeffom Parkerom, ali i, izvan Čikaga, sa takvim stožerima avangarde kao što su Henry Grimes, Marc Ribot, Darius Jones…
Pivot je snimljen kraje prošle godine u studiju Electrical Audio u Čikagu, glavnom štabu pokojnog Stevea Albinija, dakako, a Gustafsson i Vandermark su ga onda miksovali zajedno sa Gregom Normanom u istoj kući da bi ga posle Gustafsson i Martin Siewert izmasterovali u Beču početkom ove godine. Ovo je, da podvučemo, u svakom pogledu PREMIJUM izdanje – mada, nažalost, ne vidim da postoji vinil, švedski izdavač Silkheart Records je od fizičkih nosača uradio samo CD – i nudi izvanrednu muziku snimljenu u najboljim mogućim uslovima da se ona najbolje čuje.
Sa Gustafssonom i Vandermarkom u postavi znate da će ovo biti GLASNO i da se razumemo, prođe tačno pola minuta prve kompozicije The Sensation of Sliding pre nego što bend iz kontemplativnog uvoda eksplodira u vrišteći free jazz freakout. No, Pivot nije ploča suve slobodne improvizacije i avangardne buke podignute na desetu potenciju. Već treća kompozicija, Epistemological Glide, a koja dolazi iza fantastičnog post-bop komada Blowing out from Chicago sa masnim, bluzerskim solažama na saksofonima, je cerebralni, pointilistički oslikan prostor pojedinačnih tonova i ritmova koji su tu više da ponude dinamiku nego metriku. U tom smislu, impresivno je da se ovaj kvartet praktično okupio u studiju za snimanje, bez prethodnog vežbanja i da sve zvuči ovako zrelo, zaokruženo, PRIRODNO.
Naravno, Vandermark i Gustafsson sviraju zajedno tri decenije unazad, u raznim postavama koje je predvodio Brotzmann ali i u drugim projektima, dok Taylor i Tomeka Reid imaju bogatu zajedničku istoriju u projektima Roba Mazureka, Hamida Drakea i Lemuela Marca. Onda smo imali i Trio A u kome su Taylor i Vandermark svirali sa Håvardom Wiikom a postoji i snimak sesije improvizacija između Reidove i Gustafssona iz 2017. godine koji nikada nije objavljen (ali John Corbet koji je pisao prateći tekst za ovaj album je optimističan da će možda jednom biti). Dakle, ovo su ljudi čije su sudbine isprepletane a interesovanja zajednička i koji, sada kad su se našli zajedno u istoj prostoriji, zvuče kao najprirodniji, najuvežbaniji kvartet u univerzumu.
Epistemological Glide je, da se razumemo, veličanstven komad i kada saksofonisti u njemu pređu na klarinete otvoriće vam treće oko da vidite nove horizonte. Iza njega ide Drops of Sorrow. Accelerating, takođe prilično apstraktna ali više „džezerska“ sa emotivnijim linijama na saksofonu za koje bih se zakleo da ih svira Vandermark ali je kompoziciju napisao Mats. Taylor i Tomeka Reid joj daju opušteni plesni gruv a drugi saksofonista se uključuje da od svega nastane prkosan, skoro pa protestni bluz komad.
Ova sesija je produkovala čak četrnaest kompozicija koje su završile na albumu, ali prve četiri i poslednje četiri su kvarteti, dok središnjicu albuma čini šest komada sviranih u različitim duo postavama i ovo je mesto na kome muzičari zaista puštaju mašti na volju, improvizujući u kratkim, ljupkim vinjetama (samo dva od ovih šest Pivot Duos komada prelaze dva minuta) i uživajući u brzoj promeni perspektiva, boja, idioma. Ovde ima mnogo brzog, gesturalnog free jazz/ free improv sviranja ali svaki od ovih dua je drugačiji i zanimljiv na svoj način.
Poslednja trećina albuma je, dakle, povratak u fomat kvarteta i u nju ulazimo odmerenim, možda i romantičnim korakom sa Unmeasured Mile. Ovo je i dalje avangardna kompozicija ali Tomeka Reid ovde nudi neke jako lepe melodije na violončelu a saksofoni su setni i uzdržani.
I am aware. Standing in Snow. je velika dugačka kompozicija sa distinktnim ukusom njujorškog, ekstatičnog džeza iz vremena kada ga je svirao Albert Ayler – jedan, uostalom, od najvećih uzora Vandermarkovog i Gustafssonovog najvažnijeg mentora, Petera Brotzmanna – i ovo je marševska, optimitična free jazz proslava koja se završava apstraktnim dijalogom duvača i sablasnim prisećanjima na glavnu temu.
Drifting against the Wind i sama ima jasnu aylerovsku ekstatičnu dimenziju, sa moćnim, inspirativnim melodijama i mnogo žustrog duvanja u metalne cevi dok se zvuk ne izlomi i počne da liči na glas čoveka koji prolazi kroz mističko iskustvo. Finalni komad na albumu, Popular Music Theory je onda bliži johnzornovskim postmodernim minijaturama, sa svojom nervoznom energijom i zaslepljujućom brzinom svirke. Naravno da smo uvek znali da će album na kome sviraju ova četiri imena biti izvanredan, ali lepota je u tome da otkrijete kako će TAČNO on to biti. I, evo, slušajte:
