La città proibita, odnosno Forbidden City, odnosno Zabranjeni grad, odnosno, ako imate tu nesreću da film gledate na nemačkom govornom području, Kung Fu in Rome, je treći dugometražni film italijanskog režisera po imenu Gabriele Mainetti, a što, kad se uzme u obzir da Mainetti ima skoro pedeset godina i nije tako mnogo. No, Mainetti je zanimljiva pojava i divlja karta italijanskog filma, neko ko je nakon vrlo zapaženih kratkih filmova 2016. godine debitovao dugometražnim They Call Me Jeeg, gritty superherojskom dramom koja je u Italiji osvojila dosta nagrada i bila prilično zapažena. Drugi film, Freaks Out, mu je bio blago osujećen početkom pandmije, ali i ovaj film, istorijski/ fentezi spektakl u kome cirkuske nakaze sa nadljudskim moćima poražavaju naciste, je bio prilično dobro primljen, ostvarujući solidne rezultate i u Aziji, partikularno Japanu koji je uostalom bio Mainettijeva inspiracija i za neke prethodne radove (kratki film Basette iz 2008. godine kao omaž čuvenom anime serijalu Lupin the Third).

Možda se može napraviti argument da se Mainetti sa svojim trećim filmom i malo „prodao“ jer ova akciona melodrama koju je između ostalog koproducirao Netflix – ali i italijansko Ministarstvo kulture – deluje kao najmanje ekscentričan od njegovih celovečernjih radova, ali nemajte sumnje u to da imamo posla sa svakako ne savršenim ali prilično zabavnim filmom koji svoj žanrovski mešap izvodi sa mnogo energije i čije su manjkavosti više stvar estetskog izbora nego nedovoljnog kapaciteta da se ambiciozna koncepcija izgura.

La città proibita, čija je premijera bila proletos u bioskopima – italijanskim – čak i bez prethodnog obilaska festivala, a što je, mora se prepoznati, prilično kurčevit nastup, počinje jednom odličnim trikom koji mi je prosto žao da spojlujem, ali dovoljno je da kažemo da je gledalac prvih desetak minuta ubeđen da gleda kineski neo-wuxia film jer su svi glumci na ekranu Kineskinje i Kinezi, a akcija koju gledamo se odvija tečno i bez prekida na transverzali između kineskog boredela, kuhinje uglednog kineskog restorana i samog tog kineskog restorana gde su opet svi gosti i osoblje Kinezi.

I scena koja prethodi ovom set pisu dešava se u Kini, ali u flešbeku, negde duboko u provinciji tokom devedesetih godina prošlog veka dok je kineska politika samo jednog deteta po porodici – u naporu da se nekako redukuje rast populacije – bila sprovođena dosta ozbiljno. Gledali smo već neke filmove koji su nelagodu zabrane imanja drugog deteta tematizovali u žanrovskom formatu, a na pamet mi najpre pada Fruit Chanov segment antologije Three… Extremes iz 2004. godine, naslovljen Dumplings, i vredi se podsetiti da je u stvarnosti ova politika zaista imala neke teške posledice po porodičnu harmoniju i ravnotežu gde bi drugo dete u familijama bilo ono koje se ne pojavljuje u zvaničnim dokumentima, krije od vlasti, ne ide u školu i o njemu se generalno ne priča. Dokumentarac – američki produciran, doduše, ali sa kineskim autorima iza kamere – One Child Nation iz 2019. godine je o ovome govorio detaljno.

No, La città proibita nema velike dramske ambicije, makar ne u ovom domenu, i scenaristi (pored Mainettija su film potpisali i Stefano Bises i Davide Serino) uzimaju priču o porodici koja je imala dve ćerke ali je jednu uvek krila, pa joj je ova druga prepričavala kako je u školi i generalno davala sve od sebe da mlađa sestra ništa u životu ne propusti iako živi u kućnom pritvoru, kao jedan readymade motiv – uostalom prepisan iz već postojećih filmova – koji služi kao podloga za klasičan akcioni zaplet.

Naime, Xiao Mei je mlađa sestra koja je zajedno sa ocem i starijom sestrom vežbala kung fu u dvorištu porodične kuće i patila što prvorođena može da ide u školu i da se druži sa drugom decom – a što je njoj sve bilo nedopušteno – ali se sestra zaista trudila da joj olakša situaciju posvećujući joj sve svoje vreme kada bi bila kod kuće. Yun, kako se sestra zove, je, štaviše, odlučila da svoju mlađu sestru spase zle sudbine pa je, čim je porasla, uh, otišla u Rim da se prostituiše kako bi zaradila dovoljno novca da Mei može da započne novi život.

U trenutku kada gledalac hvata priključak sa događajima, Mei pravi HAOS u pomenutom kineskom bordelu i restoranu, sa usputnom stanicom u kuhinji i ovaj set pis je toliko urnebesno dobro snimljen da, kako rekosmo, imate utisak da gledate nekakav neo-Wuxia film napravljen u Kini, sa ambicijom da pokaže kako Kina ni malo ne zaostaje za najnovijim trendovima u akcionom filmu koje diktiraju Japan, Južna Koreja i Indonezija. Mainetti i njegova ekipa ne samo da su veoma dorasli izazovu snimanja brutalne kung-fu tuče usred velike kuhinje – bugarski koordinator akcije, Trayan Milenov-Troy ima ogromno iskustvo kao kaskader i glumac, sa gomilom visokobudžetnih superherojskih i drugih akcionih filmova u siviju – nego i u glavnoj ulozi imaju ženu sa više nego izraženom ambicijom da se pokaže i dokaže.

Yaxi Liu (tj. Liu Ya Xi) je, naravno, pre svega kaskaderka, sa karijerom koju je započela 2018. godine a bila zapažena kao dublerka glavne glumice u Mulan iz 2020. godine. U međuvremenu je bila kaskaderka i u Kingdom 3 i 4 a  La città proibita joj je druga uloga, nakon glumačkog debija u kineskom Second Life prošle godine i ona na ekran donosi ne samo fantastičnu borilačku ekspertizu već i sumanutu energiju koja je potrebna kako biste osvetnički akcijaš ne samo pogledali do kraja već i zapamtili.

Osvetnički? Da, osvetnički jer, posle urnebesnog početka filma i Meinog upada u porodični restoran koji u Rimu drže majka i sin, nakon što je otac porodice nekud odlepršao sa decenijama mlađom devojkom, Mei će saznati gorku istinu: Yun više nije živa. Upravo je ona bila ta sa kojom je matori Alfredo želeo da ponovo okusi kako je to biti mlad i stvari se nisu dobro završile.

Ovo je i momenat kada film menja i fokus ali i žanr i radi stvari koje NISTE OČEKIVALI.

Naime, La città proibita nije samo kompetentan kung fu akcijaš. On je i gangsterska melodrama koja prati sudbinu familije koja nekako opstaje sa istim restoranom u istom rimskom kvartu već decenijama i gde Marecello, sa majkom sada aktuelni suvlasnik ovog ugostiteljskog objekta, kune svoj život što ga je osudio da ceo dan provodi u kuhinji, iz koje izlazi samo da izgladi probleme koje majka pravi kada turistima pokušava da naplati više nego što su pojeli, nema drage, nema druga i generalno živi sa velikim sumnjama u to da je odabrao pravi životni put. Majka, Lorena, pak, na sve gleda dosta fatalistički, čak se i ne ljuteći mnogo što je suprug, Alfredo, napravio to što je napravio i ostavio i nju i sina bez zbogom. Ona računa da je to tako i da nema svrhe mnogo se sekirati. Podršku joj pruža Annibale, lokalni gangster i Alfredov ortak iz detinjstva koji se gura u prvi plan kako bi zaštitio porodicu sada bez glave, i porodični restoran koji je video i bolje dane, i on će, nakon što se otkrije da je Alfredo počivši, biti ubeđen da su za ovo krivi Kinezi koji drže svoj restoran nedaleko od Alfredove i Lorenine porodične firme.

Njegovo nagađanje nije bez osnova – familija koja taj restoran drži jeste gangsterska – ali stvarna osnova tog nagađanja je pre svega u rasističkim, ksenofobnim verovanjima. Annibale je klasični mediteranski toksični mačo muškarac koji svoj prezir prema imigrantima bazira na odavno dokazano netačnim mitovima i predrasudama, a Mainetti to pokazuje u jednoj spretno komičnoj dijaloškoj razmeni gde on, Rimljanin koji ceo život živi usred Rima, poredi sebe sa Asteriksom a imigrante sa okupacionom silom kojoj se malo selo mora odupreti.

Ovo je jako spretno izvedena narativna figura i zaprvo služi kao radna teza filma koji se i vizuelno i na sve druge načine upire da pokaže da je moderna Italija naprosto melting pot kultura i rasa. U jednoj od scena će Marcello voditi mladu Kineskinju u razgledanje grada, vozeći je na Vespi i oduševljeno joj pokazujući znamenitosti od kojih mnoge sežu do vremena starog Rima, ali će onda ostatak filma pokazivati da u tom i takvom Rimu danas žive mnogi pripadnici afričkih i azijskih kultura i da svi oni imaju neki svoj život, neki svoj grift, neke svoje ambicije, snove, potrebe i muke, i da je to naprosto italijansko društvo – makar u metropoli – u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti.

Što je sasvim u redu kao poruka i legitimiše taj mešap kung fu filma i mafijaške melodrame. Mainetti i kolege scenaristi imaju i neke dovitljive trikove da se premosti ta barijera „drugosti“ koja bi kineske likove svela na puke stereotipe pa, recimo, sin tog lokalnog kineskog gangsterskog gazde, a koji je odrastao u Rimu, neće ništa da ima sa ćaletovim biznisom i pravi svoju karijeru kao reper Maggio (jer mu je kinesko im Mai, naravno), repujući na italijanskom i gradeći solidno lokalno sledbeništvo. Ćale je, iako sin sa njim ne želi da ima ništa, zapravo tajno jako ponosan na svog mezimca i inkognito ide da mu gleda nastupe.

Što je sve prilično slatko, no, srž melodrame je u trouglu italijanskih likova Marcello-Lorena-Annibale i njihovom reagovanju na disrupciju koju je izazvalo Alfredovo neverstvo i nestanak. Marcello je generalno nesrećan uhvaćen u mrežu porodičnih odnosa i biznisa koji ga guše, ali shvata da je bez oca ipak nesrećniji, Lorena je snalažljiva i snažna mediteranska kraljica koja nije bez emocija ali uspeva da se uvek dočeka na noge, a Annibale je neko ko sebe vidi kao ozbiljnog mafijaša iako je zapravo lokalna jajara i pokušaće svaku, pa i najgoru situaciju da nekako eksploatiše u svoju korist.

Možda je ova priča i prekomplikovana, pogotovo kada se Marcello i Xiao Mei spoje igrom slučaja i počnu da zajedno rade u istom cilju, ali italijanski glumci su zapravo vrlo dobri i prodaju nam tu krimi-melodramu sa dosta uspeha. Enrico Borello je vrlo solidan kao večito umorni, rezignirani Marcello i, evo da kažemo, ako se ikada bude snimao biografski film o Tomi Moni on bi mogao ovom univerzalno prezrenom liku da udahne malo života i u publici izazove empatiju. Lorenu igra veteranka Sabrina Ferilli i ona ima takvu prezentnost u kadru da skoro ne mora da glumi. Onog sekunda kada je vidite shvatićete sve slojeve njenog karaktera i do kraja filma će joj sve biti oprošteno. Marco Gialinni koji igra Annibalea je takođe jako dobar, gradeći prirodno taj portret tragikomične budale koja celog života veruje u mitove o muževnosti, časti, teritoriji i moći iako je više nego svestan da je niko i ništa i da je njegovo glumatanje velikog gangstera pred preplašenim migrantima najviši domet njegovih kapaciteta.

Činjenica je da ova dva dela filma – osvetnički wuxia akcijaš i emotivna mafijaška melodrama – ne srastaju jedan sa drugim bez šavova i da je Mainetti sa svojim timom možda odgrizao više nego što može da sažvaće. Film ima primetne rupe u zapletu kojih ste svesni još dok on traje a ne tek nekoliko sati kasnije kada otvorite frižider i doživite epifaniju, a njegova struktura u kojoj se neke stvari bitne za razumevanje drame i tragedije otkrivaju tek pred kraj znači i da u smislu tempa pripovedanja prva trećina ima najviše energije i kreira najviše zabave.

Takođe, nisam sasvim siguran da je romansa između Marcella i Mai u potpunosti zarađena, ali se Mainetti ĐAVOLSKI trudi i onda tu imamo svu silu dovitljivih scena u kojima ona, koja ne zna ni reč Italijanskog  i on koji ne zna ni reč Mandarinskog komuniciraju preko mašinskog prevodioca na njenom telefonu i pronalaze spone između ostalog i na osnovu toga što su njegov otac i njena sestra bili tako bliski. No, mislim da film samom sebi ovde pravi inicijalni problem time što Mei prikazuje kao monoidejističku, na samo jednu stvar fokusiranu borilačku mašinu pa onda njeno odstupanje od ove prave linije kako bi napravila mesta za Marcella u svom životu ne deluje naročito uverljivo.

Ali je makar Yaxi Liu u tim scenama akcije izvanredna. I uopšte, film je neočekivano odličan u akcionim set pisovima. Da se razumemo, i ostatak produkcije je vrlo dobar, sa bogatim radom kamere (veteran Paolo Carnera kao direktor fotografije), svetlom, kostimima, scenografijom koji Rimu daju jednu raskošnu, vibrantnu dimenziju, sa snažnim saundtrakom italijanskog kompozitora na privremenom radu u Londonu, Fabija Amurrija, sa generalnim šmekom skupljeg Netflix filma u koji se vidi da je uloženo para i iz italijanskog državnog budžeta da se niko ne obruka pred svetom, ali akcija je nesumnjivo ono po čemu će publika pamtiti La città proibita. Trayan Milenov-Troy je ovde spakovao neke odlične koreografije a koje pritom mudro koriste set dizajn i kostime da se svaki set-pis upamti kao posebna scena i ne samo da kaskaderi ovde GINU za umetnost i naše zadovoljstvo (posebno u „fabričkom“ set pisu pri kraju gde bi me čudilo da niko nije polomio baš ni jednu kost) već su i kadriranje i montaža vrlo pristojni, nudeći uvek dobru preglednost akcije, umetnički impresivne slike i jaku kinetičnost borbe.

Yaxi Liu je u borbi i brza i moćna i snažna i, pošto deluje da je dosta visoka, ispada veoma uverljivo kada savladava desetine muškaraca koji imaju tu nesreću da se nađu na njenom putu. Scena u kojoj je ona maskirana u kurtizanu i u dugačkoj haljini se bori protiv gomile naoružanih gangstera je fantastična, pogotovo sa njenom demonstracijom maltene dijabolične posvećenost svom cilju, bez ikakve brige za sopstveni život, ali je za moj novac najbolja scena u filmu je pomenuta tuča u kuhinji.

Ne samo da ovaj obavezni sastav azijskog borilačkog filma Mainetti i njegova ekipa polažu sa visokim ocenama, već u sve ubacuju i dosta sopstvene maštovitosti, pa pored očekivanih udaranja tiganjima i lepljenja lica za ugrejanu roštiljsku rešetku imamo i jednu praktično GENIJALNU scenu u kojoj se zločinci susreću sa cunamijem vrelog ulja. Maestralno.

Ovakvi momenti drže La città proibita visoko u orbiti ovogodišnje produkcije akcionih filmova i samo to da se radi o filmu od preko stotrideset minuta koji ima sve manje akcije što više ide prema kraju ga sprečava da zauzme vrhovnu poziciju na nekoj listi na kraju godine. No, ako se u obzir uzmu svi prigovori koje smo izlistali ali i sve dobre strane koje La città proibita ima, ovo je nesvršen ali simpatičan, drag film koji možda ne nadrasta svoj status sume ne-nužno-kompatibilnih činilaca, ali uspeva da čoveku uđe pod kožu i tamo ostavi tragove. Nadam se da će Mainetti i Yaki Liu imati prilike da još sarađuju jer nisam jedini koji u njoj vidi novu Michelle Yeoh a Mainetti je neko ko joj je pružio izvanrednu šansu da zablista. Oboje zaslužuju da ovaj film pogledate.