Četvrti koncert australijskog trija The Necks u Beogradu dolazi u okviru promotivne turneje za njihov najduži, najmonumentalniji ali i po mnogo čemu najmonotoniji album, Disquiet, više od tri sata glacijalnog pomeranja velikih, toplih grozdova zvuka preko prozračne pozadine sklopljene od odjeka i halucinacija. Kao što je i običaj, na albumu The Necks „varaju” tako što preko sporih, spontanih improvizacija nasnimavaju još sporih, spontanih improvizacija. Na koncertima su, pak, i dalje spartanski svedeni. Jedan klavir, jedan kontrabas, jedan set bubnjeva i vazduh ustreptao od želje da ga ispune vibracijama. The Necks sviraju onako kako bi neko božanstvo menjalo godišnja doba. Dešava se nešto veličanstveno ali ste toga možda svesni tek u refleksiji. Dok ste tu, na mestu, u situaciji, niste sigurni ni šta se dešava ni da li se nešto zaista dešava. Muzika je svuda oko vas i vi ste njen deo i ko tu koga svira nije uvek najjasnije. Kako je uvek i plan.

Moj drugar, Neman, sa kojim sam gledao mnoge koncerte polušaljivo kaže za Tonyja Bucka da ima najudobniji posao na svetu. Svira bubnjeve u bendu koji ne mora da ima probe – članovi, uostalom, ne žive ni na istoj Zemljinoj hemisferi – i ne mora da ima čak ni kompozicije. Neko zloban bi dodao da ne mora ni da zna da svira, jer, barem tokom prvih desetak minuta prvog od dva seta koje The Necks večeras sviraju sasvim legitimno možete da pomislite da Chris Abrahams zna samo dva akorda na klaviru, da Lloyd Swanton zna samo dva tona na kontrabasu, da Tony Buck ne zna ni jedan ritam i samo pokušava da otkrije kakav zvuk pravi koja činela.

The Necks uspevaju da naprave nešto fascinantno svaki put kada sviraju, uzimajući naizgled najjednostavnije, gotovo nemuzičke gestove, ponavljajući ih opsesivno tokom bezbroj minuta i od njih na kraju nekako izraste nešto živo i toliko moćno da se ljudi po Dansing sali Doma Omladine i ne primećujući ljuljaju u transu. Abrahams na početku zaista svira samo zametke harmonije, opsedajući se desnim krajem klavira i bodući u njega stalno iste note, kao da pokušava da se seti šifre za otvaranje vrata za koju je SIGURAN da je 1234. Swanton kao da se još uvek štimuje, ponavljajući isti pokret minutima, sa levom rukom na istom mestu na vratu instrumenta koji je veliki kao čovek a sveden na jedan jedini ton. Buck ne broji taktove niti zadaje tempo. On treperi i šušti. Ako The Necks sviraju džez – a sami kažu da to nije BAŠ tačno – onda je njihov džez napravljen da ga sviraju roboti i to ne neki moderni, fensi roboti sa finom motorikom i po tri zgloba na svakom prstu nego primitivni prototipovi iz osamdesetih koje su Japanci dovozili na sajmove a svi se divili njihovim krutim pokretima i neljudskoj gestikulaciji. Repeticija je ovde sve, u njoj se dešava nešto neobično kada se naizgled potpuno nepovezani tonovi, nepostojeće, možda samo zamišljene harmonije i ritam koji živi sam za sebe spajaju u organski sklop koji se valja napred nepravilnim, bizarnim ponavljanjima i slušaoca uvuče u svoje sopstvene misli. The Necks sviraju mehanicistički, da, ali tim pre svaka, i najmanja promena koju unesu u opsesivnu repeticiju zvuči kao da čujete tuđe intruzivne misli. A onda te misli preuzmu celu svest i odjednom ste u drugom umu.

Ovo je dobar trik da ga izvede bilo koji bend na bini pred 150 i nešto više entuzijastičnih duša koje stoje, njišu se, ćute i upijaju, ali The Necks ovaj isti trik rade skoro punih četrdeset godina a to je već POSEBNO jak trik.

Jer treba umeti. Treba isprazniti svoju muziku od tehnike. Od fraza. Od idioma. Od harmonija, ritmova i generalne muzičke teorije. Treba umeti svirati izvan. Izvan idioma, izvan teorije, izvan formata trija – džez, rok ili bilo kakvog trija – ali svirati i dalje zajedno. Kao što smo već pričali, The Necks imaju tonalne centre u svojoj muzici, oni ne napuštaju ni harmoniju ni ritam u potpunosti i time se razlikuju od hardcore free improv bendova i akademskih modernista kojima su harmonija, tonalnost i metrika anatema. Ali The Necks tonalnost koriste i kao zamku za slušaoca. Abrahams posle dvadeset minuta prve kompozicije promeni tonalitet, pređe na sredinu i levi deo dirki i vi imate utisak da odjednom čujete muziku nekim novim organom.

Ako ste od ovog nastupa očekivali ekstremnu svedenost koja se čula na Disquiet, The Necks, naprotiv, sviraju skoro razuzdano. Prva kompozicija ima srazmerno mnogo promena. Buck u 24. minutu kreće sa dairama, dajući svom nepravilnom ritmu obrednu dimenziju. Deset minuta kasnija ostavlja daire i hvata drugu palicu u ruke, udara snažnije desnom rukom dok leva svira džezersku sinkopu (nogama i dalje svira sasvim drugu metriku). Abrahams i Swanton ga pronalaze. Oko tridesetog minuta praktično svinguju. Skoro da čujemo „pravi“ džez, sem što je ovo i daje apstraktna, robotska muzika ali takva da roboti spontano uče da plešu.

Onda pred kraj prvog seta Abrahams kao da beži iz rezervata i ulazi u zaista pravi, punokrvni solo na klaviru. Buck i Swanton i dalje polivaju užurbanu, praktično parodičnu bebop pratnju (i dalje primereno robotsku) a Abrahams sinkopira, puca modale, izleti mu i neka bluz-fraza. Staju svi u isto vreme. Aplauz razara. Zahvaljuju se, reklamiraju da ima da se kupi album ispred sale (i samo još jedna majica, pa da se stane u red), i da će odsvirati još jedan set ali moraju da se odmore jedno 20-25 minuta. Pošteno, ovo su ljudi u sedmoj deceniji života, a i organizator Aleksandar „Bad Music for Bad People“ Delibašić je ovo uredno najavio na fejsbuku tako da smo u ovaj okršaj ušli pripremljeni.

Neman je rekao još nešto dok smo čekali početak svirke: da mu je ovo četvrti put da gleda The Necks, „kao da sam neki intelektualac a ne da kod kuće slušam Ramones“. Ali ima nečeg prirodno-savezničkog između Ramones i The Necks. Minimalizam u formi, minimalizam u tehnici, prezir prema teatru i glumi, fokus na suštinu. Naravno, The Necks imaju duže kompozicije i nemaju pevanje, ali srodnosti su vidne.

Ima i drugih Njujorčana na koje me večeras podsećaju The Necks. Naravno, na kompozitore minimalizma od LaMonte Younga, preko Terryja Rileyja i Tonyja Conrada do Stevea Reicha. Naravno i na Johna Calea i njegov Theatre of Eternal Music. Ali mi je, pogotovo tokom drugog seta više puta na pamet pao Glenn Branca, čovek koji je spojio eksperimentalno pozorište i avangardnu rok muziku i krajem sedamdesetih pravio koncerte po njujorškim klubovima gde će gitare svirati samo jedan ton, od tišine do zaglušujuće buke alikvotnih tonova i mikrotonalnih interferencija, pa natrag do tišine. The Necks rade nešto slično sa drugom kompozicijom, sastavljenom isprva od mnogo malih krešenda, bez drajva ili makar onoliko gruva koliko je imala prva kompozicija. Onda Swanton uzima gudalo i njegov kontrabas počinje da zvuči kao ljudski glas. Onda ga Abrahams i Buck prate. Onda Swanton ostavlja gudalo, ali muzika ostaje kao kip napravljen od zvuka u vazduhu koji diše i sa svakim udahom raste. Dok shvatimo da slušamo jedan OGROMAN krešendo, već je prošlo još deset minuta. The Necks se penju sve više i više i više, dok ne krenu disonance za koje znamo da ih Abrahams proizvodi namerno ali zvuče kao da je zvuk naprosto narastao toliko da probija plafon sale, udara u nebo i rešava da naljuti same bogove.

Kada se The Necks na kraju ipak meko prizemlje, izbacujući molekul po molekul muzike, svodeći je na puki skelet a onda i taj skelet na puku koštanu srž i onda stanu svi u istom trenutku, publika ne može a da ne eksplodira u cunamiju odobravanja. Svedočili smo ekstazi i bili deo nje. Ponovo. I jedva čekamo da se ponovi. Vidimo se naredni put na The Necks a već iduće nedelje na Matsu Gustafssonu i The Fire.