Pošto je već izašlo trinaest brojeva novog magazina Amazing Spider-man a koji piše Joe Kelly, u skladu sa važećim propisima dužni smo da damo svoje mišljenje o ovom stripu. Pitanje koje je svima na usnama nakon prilično užasnog perioda u kome je ovaj strip pisao Zeb Wells, sa svešću da sada na scenarističkim dužnostima imamo veterana koji nam je dao i neke odlične priče o Spajdermenu u prošlosti, kao i da je ekipa crtača koja požrtvovano gine da bi ovo izlazilo na svake dve nedelje zaista prvorazredna, to pitanje je naravno DA LI SMO SE KONAČNO VRATILI? I odgovor je jesmo. Ali i nismo. Komplikovano je.

Čujte, naravno da je komplikovano. Spajdermen je najpopularniji superheroj na svetu, koji, kada ima dobar period, rutinski zaseni Supermena i Betmena, neko čije su adaptacije u medijima filmova i videoigara označile tektonske promene u ovim industrijama, neko ko je toliko ikoničan kao brend, ali i simbol da je od jednog Spajdermena nastao čitav ne univerzum već multiverzum, koncept eksploatisan, nakon stripova, i u filmovima i igrama, na način na koji ni jedan drugi superheroj za sada ne može da tvrdi da je na istom nivou. Danas, kako to često ponavljamo, MNOGO više ljudi Spajdermena poznaje po derivativnim radovima nego po stripovima iz kojih je potekao – na primer, serijal o kome danas govorimo, Amazing Spider-man, treći najprodavaniji strip u SAD ove godine odmah iza Absolute Batman i Absolute Superman je srećan kada dobaci do pola miliona kopija; istovremeno igra Marvel’s Spider-man 2 je prodala jedanaest miliona kopija – a onda postoji i izvesna disperzija samog identiteta Spajdermena kroz likove Milesa Moralesa, Ultimate Spider-mana itd, koja znači da onaj „pravi“ Spajdermen i njegov magazin Amazing Spider-man, o kome danas pišemo, u nekom globalnom smislu ima manji značaj za vitalnost i propulzivnost brenda nego što je to nekada bilo.

Sve ovo naglašavam jer će donekle objasniti i zašto Marvel ovaj strip tretira kao neku vrstu perpetuum mobilea torture za svog glavnog junaka, beskrajnu mučionicu u kojoj se Peteru Parkeru gotovo nikada ne sme dopustiti da sazri kao lik, da ostari, da ostvari stabilnu vezu ili da se mrdne iz svog status kvoa nervoznog dvadesetineštogodišnjaka koji zbog svog superherojskog alter-ega ne uspeva da zadrži ni jedan posao, ne uspeva da ima emotivne partnere, ne uspeva da se na nekom smislenom nivou poveže ni sa jednom osobim iz svoje okoline.

Ironija ovakvog pristupa glavnom liku stripa Amazing Spider-man je u tome što Marvelovo uredništvo misli da time Petera Parkera ostavlja otvorenim za mnoge životne mogućnosti, a da bi ga vezivanje za jednu ženu i jedan set prijatelja, jedan posao, jednog šefa i jedan predvidivi životni ritam učinilo dosadnim, dok je stvarnost bukvalno suprotna: savremene priče u Amazingu su često dosadne, nezanimljive i deluju nekonsekventno jer Peterova nemogućnost da ima ikakvu stabilnost i da uvek stvari objašnjava time ta ga prati zla „Parkerova sreća“ sama po sebi biva predvidiva, repetitivna i dosadna. U kontrastu sa tim, u vreme dok je Peter imao stalnu partnerku, a posle toga suprugu, kada je imao posao koji je po svojoj prirodi (frilens fotoreporter) obezbeđivao fleksibilnost i kredibilne izgovore za česta odsustva i nepoštovanja dogovora, dok smo imali galeriju likova koji su bili na „stalnim“ pozicijama i imali mogućnosti da unutar njih evoluiraju svoje karaktere (strina Mej koja se udaje za Doktora Oktopusa!!!), dobijali smo interesantne, dinamične priče koje danas publika smatra apsolutnm klasicima.

Joe Kelly je ovaj serijal započeo nakon što je bio Arhitekta događaja 8 Deaths of Spider-Man o kome nisam imao preterano lepo mišljenje, kao ni o njegovom neposredno prethodećem radu na Spajdermenu, miniserijalu Savage Spider-man. No, Kelly je Marvelv veteran, partikularno dobro upamćen po odličnom radu sa Deadpoolom, koji je i definisao njegovu (Deadpoolovu) personu kakvu danas znamo i njegov serijal Spider-man/ Deadpool od pre desetak godina je bio ništa manje nego odličan. Nada da će Kelly u Amazing Spider-man ubrizgati malo šarma koji je krasio taj strip, i možda vratiti Spajdija njegovim uličnim korenima nakon cheesy fentezija u 8 Deaths of Spider-man je dobila i materijalnu osnovu u prvoj priči u novom serialu, petodelnom Death to the Tyrant, relativno svedenom akcionom trileru u kome Spajdi otkriva da Hobgoblin, njegov stari neprijatelj, kroz niz povezanih kompanija truje građane gaziranim sokom koji izaziva snažne halucinacije samo da bi ovo podstaklo prodaju „leka“ koji ove efekte umanjuje.

Ovo zvuči kao old school zaplet iz Srebrnog doba ali Kelly ga tretira kao moderan narativ sa veoma naglašenom psihološkom dimenzijom gde glavni junak po ko zna koji put mora da se suoči sa svojim nerazrešenim traumama iz detinjstva koje je obeležila smrt roditelja i odrastanje sa stricom i strinom.

Kombinacija stare i nove škole je i u tome da reset Peterovog života koji Kelly izvodi u „civilnim“ delovima priče pomalo podseća na Brand New Day eru Amazing Spider-mana, sa novim poslom koji Peter dobija a na ime poznanstva iz detinjstva, a koji je vezan za njegovu akademsku naobrazbu i koristi njegove inženjerske i druge veštine unutar skupih eksperimentalnih projekata u korporaciji Rand. Ovo je sveže, novo okruženje sa tim Peterovim prijateljem iz detinjstva (za koga niko od nas nikada nije čuo) koji je zanimljiv, blago komički intoniran lik, čiji je anarhoidni karakter suprotnost Peterovoj starmaloj ozbiljnosti, a tu je i šefica koja u Peteru vidi nekakvog svog mogućeg naslednika na menadžerskoj poziciji iako je tek došao u firmu i zapravo stalno kasni na posao ili sa njega odsustvuje na ime superherojskih obaveza za koje nema sjajne izgovore.

Ovo je sasvim interesantno okruženje i to da Peter takođe ima stabilan odnos sa svojom strinom (i njenim novim jeste-nije dečkom koji se prema njoj odnosi simpatično zaštitnički), te sa Normanom Osbornom koji više nije Zeleni Goblin i, mada je i dalje ledeno efikasni kapitalista, trudi se da svoju zločinačku prošlost iskupi pružanjem sve moguće podrške Spajdermenu i Peteru, služi kao sasvim pristojna osnova za pripovedanje priča koje bi bile utemeljene u nekakvom stvarnom životu i dale nam Petera Parkera sa realnim problemima i životnim izazovima na koje on može da reaguje realnim emocijama – što je upravo onakav Peter kakvog publika istorijski najviše voli.

To da ovu prvu priču crta Pepe Larazz a koloriše Marte Gracia (ne treba ni da napominjem da letering radi Joe Caramagna zar ne?) u mnogome doprinosi osećaju da čitamo nešto dobro zaokruženo po svim pitanjima, jasnog identiteta i karaktera. Larazz je jedan od meni najomiljenijih španskih crtača koji rade za Marvel na ime njegove veoma ikoničke, veoma glamurozne „superherojske“ dimenzije spojene sa dinamičnim, maštovitim a jasnim, čitkim pripovedanjem, dok Gracijini snažni, pomalo i teški kolori stripu daju osećaj „opipljivosti“, Larazz strahovito snažnim akcionim kompozicijama meru težine. Ovo nije nimalo zanemarljiva komponenta znajući da imamo posla sa vrlo lakonogim likovima, od kojih neki i lete i da je onda tuča između njih često u opasnosti da izgleda samo kao nekakva uvežbana gimnastička tačka. Sa druge strane, civilni delovi stripa su karakterni koliko treba u svojoj kombinaciji sapunske opere i sitkoma a Larazz takođe veoma dobro radi crno-bele flešbekove koji nas vraćaju u detinjstvo Petera Parkera, ali izmešano sa halucinacijama kojima je i sam izložen.

Ovo je zapravo možda i najveća pobeda ovog stripa na vizuelnom planu – priče u kojima Spajdermen halucinira i zbog toga se ponaša „nestandardno“ su, posle više od šest decenija jedan vrlo distinktni kliše i to da se Larazz i Gracia vrlo, pa, graciozno snalaze sa ovim konceptom, eksperimentišući sa kompozicijama i dinamikom, ali ne gubeći na jasnoći naracije je signal da su želeli da ovaj strip učine onoliko „svojim“ koliko je to u korporacijskoj orbiti uopšte moguće.

Moja glavna zamerka na prvu priču je to da je ona ipak predugačka za svoj srazmerno jednostavni zaplet i da pet brojeva Spajdermena-na-drogama naprosto nije bilo ni neophodno niti poželjno da se narativ zaokruži. No, neke ikoničke slike, na primer to kako Hobgoblin sada ima krila i leti, će iza ove priče ostati.

U globalu, za prvu priču u okviru ovog serijala, ovo je korektno. Ne spektakularno, niti na bilo koji način EKSPERIMENTALNO, ali jeste u pitanju jasan, zaokružen narativ koji postavlja likove, ima razumljiv konflikt u svom središtu koji se pritom oslanja na prošlost ali ne zahteva enciklopedijsko poznavanje Spajdermena da bi se ispratio, i stvari se pomere od tačke A to tačke B na jedan sasvim logičan način.

I taman kada sebi kažete da je okej da ispustite vazduh i zavalite se udobnije, prošapućete nekoliko reči zahvalnosti bogovima i uredništvu što nisu stvar TEMELJITO usrali od prvog broja, dohvatite se naredne epizode i sa užasom shvatite da ovo NEĆE biti strip o „uzemljenom“ Spajdermenu sa stabilnim ansamblom likova i realističnijim trilerskim pričama. Od naredne epizode na dalje Amazing Spider-man postaje kombinacija fentezi i naučnofantastičnog narativa čiji se dobar deo događa u svemiru i ovo je toliko snažna, agresivna promena tona (pa i, tehnički govoreći, žanra) da sam najviše od svega iznenađen koliko mi to sve nije MNOGO smetalo.

Kredit treba dati tamo gde je on zarađen: Kelly uspeva da ne ispusti konce ove priče čak i kada zapravo uđe u jedan prilično opasan eksperiment sa veoma izmenjenom karakterizacijom glavnog junaka i tim pomenutim izmeštanjem dela radnje u kosmos. Kelly je, vredi na ovom mestu podvući, DOBAR pisac i mada to ne znači da je sve što napiše DOBRO, imam utisak da u svakom trenutku u kome pomislim da je Amazing Spider-man konačno sleteo sa šina i izgubio kompas, on uspeva da ubaci neku dobro ispisanu scenu, neku humanu ili racionalnu poentu koju ću odobravajućim klimanjem prepoznati kao primerenu prirodi „pravog“ Spajdermena. Kao neko ko je već decenijama prilično alergičan na priče gde se Spajdermen ponaša protivno svojim načelima – bez empatije, sa agresivnošću itd. – i ko je takvih transformacija njegovog lika video toliko puta da ih ne percipira kao išta drugo do readymade kliše da se čitaoci malo iscimaju pre nego što se vratimo u status kvo, to da sam sa ZANIMANJEM i bez gneva čitao epizode od šeste do trinaeste i da imam autentičnu želju da čitam dalje svedoči o tome da je Kelly NEŠTO ovde dobro uradio.

Sigurno ne sve. Sama tranzicija u kojoj se sve menja, dakle, epizode šest, sedam i osam su i razvučene – praktično tokom sve tri gledamo jednu produženu tuču – i oslanjaju se na prilično smelu pretpostavku da će glavni junak potceniti pretnju koja se pojavila niotkuda i na ime toga biti spektakularno poražen onako kako se iskusnom superheroju kao što je Spajdermen ipak ne dešava. No, Kelly uspeva da osmisli zanimljive set pisove i da u dijalozima bude dovoljno vitalan i duhovit da nam sve ovo nekako proda. Naravno, to da ovo crta John Romita Mlađi nimalo ne škodi jer je JRJR veoma jak kad treba da se kreira brutalna, dobro režirana akcija a kako mu pomažu i Todd Nauck, Scott Hanna (obojica na tušu a Nauck malo i docrtava olovkama), te Marcio Menyz i Erick Ariciega na vibrantnim, jakim kolorima, to sve ostavlja dosta dobar utisak.

Poslednjih pet epizoda se onda svode na misteriju oko promenjenog ponašanja i Spajdermena i Petera Parkera ali i na pomenutu pustolovinu u svemiru i da budemo iskreni, ovo su suštinski dva sasvim odvojena stripa. Ovaj na Zemlji crta Michael Dowling i malo i Ed McGuinness (Cliff Rathburn radi tuševe za McGuinnessa i drži ga koliko-toliko u istoj ravni sa onim što rade Dowling i Gracia) a svemirski deo radi Larazz i to je sasvim komotno mogao da bude potpuno odvojen strip, neka vrsta Kellyjevog Guardians of the Galaxy u kome se pojavljuje Spajdermen. Da bude jasno, oba ova odvojena dela istog stripa su sasvim okej, ali stoji da to naprosto više nije jedna priča onako kako bismo mi to tradicionalno shvatali.

No, dobro, to je superherojština, ne treba tu očekivati disciplinovanu naraciju i držanje formalnih pravila. U ovom konkretnom slučaju, naravno, Amazing Spider-man je veoma blizu tome da izgubi svoj identitet kao magazin i bude više kontejner za priče koje su Kellyju zanimljive, ali za sada su one makar ZANIMLJIVE. Ili su makar zanimljive MENI, dakle, uz sve primedbe koje stoje, a one uključuju i to da je Kellyjevo pripovedanje i dalje prerazvučeno, ali i da su neki od likova priličan višak (romantična partnerka nasleđena iz prošlog stripa, recimo). Meni ovaj strip u najmanju ruku izaziva radoznalost i želju da svake dve nedelje vidim šta je bilo dalje, i to ne iz nekog smrknutog osećaja dužnosti – da bih mogao sa argumentima da ga kritikujem ili štogod slično – već zato što imam utisak da Kelly zaista radi nešto interesantno sa likovima.

I ponovo, iako sam scenario ima dosta upitnih elemenata, ovo je u grafičkom smislu jako dobro. Pored zaista teške artiljerije koju čine Larazz, Romita i McGuinness, moram da jako nahvalim Dowllinga koga sam i ranije hvalio ali ovo je njegova prva šansa da zaigra u zaista premijer ligi i mislim da ju je iskoristio jako dobro. Njegove epizode su rađene sigurno, karakterno, sa odličnim likovima, briljantnim dizajnom, jako dobrom akcijom i kombinacija njegovog crteža sa Gracijinim kolorima se možda najviše približi nekom mom “idealnom“ Spajdermenu od čitavog ovog serijala do sada, nudeći i tu neku odraslu zrelost ali i propisan spektakl.

Sasvim je fer ako kažete da vas ovo ne radi, da je strip prerazvučen, da je prva priča suviše obična i više se oslanja na spektakl nego na karakter, a da posle nje strip agresivno menja svoje osnovne postavke i da to nije TO. Ja sam valjda toliko traumatizovan od Wellsovog rada na prethodnom Amazingu da mi je Kellyjevo pisanje do sada naprosto DOVOLJNO dobro da ne osećam agoniju sa svakom okrenutom stranicom, a OSEĆAM da ovo piše čovek koji likove razume, pa i poštuje. Ovaj Spajdermen svoju humanost nikada ne zaboravlja, i čak i kada se plaši ili greši, on je onaj superheroj koji je inspirisao tolike generacije i to je ZA SADA dovoljno. Uz dobru grafičku opremu, Amazing Spider-man se trenutno ipak dovoljno lako i lepo čita. Možete ga sebi priuštiti putem Amazona.