Prodigy. Slaves of Mars je treća priča o hiperinteligentnom momku po imenu Edison Crane a koji je neka vrsta omaža stripovima o „naučnim herojima“ što ih je Mark Millar čitao kao dete. Posmatran unutar njegovog Millarworld univerzuma, Edison Crane, kako je titularnom junaku puno ime, je neka vrsta blagog otklona od nihilističkih akcionih heroja, antiheroja i negativaca koji čine Millarowlrd ergelu. Crane je, pre svega, INTELIGENTAN i njegovi podvizi su, u teoriji, intelektualnog a ne akcionog tipa. Više Šerlok Holms na kreku nego Džems Bond na steroidima, Prodigy. bi TREBALO da je strip u kome se trilerska dimenzija postiže kroz zaumna kognitivna i deduktivna dostignuća, ali kako i stara škotska poslovica kaže, Millar’s gonna Millar pa je u dosadašnjim svojim pustolovinama Prodigy. svejedno bio naglašeno akcioni strip, sa mnogo eksplozija, visceralnog pokolja i set pisova koji bi pripadali nekom baš TVRDO R-rangiranom Džems-Bond-filmu, dok je intelektualna dimenzija svođena na technobabble dampove. Je li u svom trećem solo izlasku u narod (a bio je u međuvremenu i krosover Big Game u kome je Millar izmešao sve svoje Millarworld likove, uključujući Cranea) Crane konačno dobio malo osobeniju radnju i zaplet, koji bi ga izdvojili od ostatka Millarworld šuma?

Kratak odgovor je: ne. Duži odgovor, eh, pa čitajte dalje.

O originalnom Prodigy sam pisao pre nekih šest godina i jako veliki deo onoga što sam tada napisao stoji i za Prodigy. Slaves of Mars. Štaviše, kladim se da stoji i za srednju priču o Craneu, Prodigy. The Icarus Society iz 2023. godine iako nikada nisam imao snage da je pročitam. Ni Slaves of Mars nije bio visoko na mojoj listi prioriteta ove godine – miniserijal je izlazio od Avgusta prošle godine a kolekcija je izašla u Aprilu ove – ali ponekada se zateknem u predahu između većih, dužih, zahtevnijih čitalačkih projekata i u takvim trenucima Millarovi površni, ali zanatski i dalje ipak minimalno korektni stripovi mogu da posluže kao adekvatan fast food intermeco.

I Prodigy. Slaves of Mars pruža BAŠ to, strip koji radi najosnovniji minimum sa svojim konceptom, sa svojim zapletom, sa svojim karakterizacijama, akcijom i set pisovima, ali je Millarov minimum uvek bučan, energičan, i mada tu suptilnosti i slojevitosti NEMA, kalorije su obezbeđene.

Jedna od stvari koje sam uvek naglašavao za Millarworld radove, i čitav njegov creator-owned autput unutar ovog velikog projekta je da je Millar savršeno iskoristio svoju reputaciju bad boy mejnstrim scenariste koji urednike i izdavače dovodi do ludila svojim igranjem protiv pravila (neretko veoma neukusnim prelaženjem linije finih manira i zdravog razuma) ali im uvek garantuje PRODAJU, pa je onda od početka prelaska u creator-owned orbitu mogao da izdavače ubedi da će stripovi koje bude radio biti popularni i tiražni i da je zato važno, korisno i ISPLATIVO da se za njih angažuju kvalitetni, poznati i popularni crtači. Od Johna Romite Juniora na Kick-Ass i Stevea McNivena na Nemesisu, pa do Valerija Giangiordana na nedavnom Nemesis: Rogues’ Gallery, Millar je dosledno pokazivao da ma koliko da ima dobro mišljenje o sebi kao scenaristi, on u fullu razume da su crtači ESENCIJALAN deo stripa, tehnološki, estetski, kulturološki, i Millarworld stripovi su zato uvek imali vidno iznadprosečan kvalitet crteža i generalne produkcije.

Orignalni Prodigy. crtao je, tako, briljantni Brazilac Rafael Albuquerque, onda je The Icarus Society radio jednako briljantni Italijan Matteo Buffagni a onda na Prodigy. Slaves of Mars u pilotsko sedište sleće takođe Italijan, Stefano Landini, čovek sa ozbiljnim iskustvom u američkom stripu, koji je ekstenzvno radio i za Marvel i za DC, a u trenutku dok ovo kucam je glavni crtač na miniserijalu We’re Taking Everyone Down With Us, eksplozivno popularnom projektu Matta Rosenberga za Image.

Međutim, odmah moram da kažem da sam bio neprijatno iznenađen koliko mi je Landinijev crtež u ovom stripu bio, pa… neimpresivan? Navikao sam da u Millarworld stripovima Millar bude taj koji zabušava i daje suvi minimum, verovatno dajući crtačima prvi draft scenarija da po njemu rade a onda, kad dođe vreme da se dijalozi rafiniraju on umorno slegne ramenima i promrmlja „Eh, ma dobro je i ovako“, ali utisak je da je i Landini ovde bio smoren Millarovom kuroboljom pa je i on svoj deo posla odradio sa pola gasa.

Da se razumemo, za Landinija ZNAM da je u pitanju vrstan strip-umetnik, tako da ovde zaista moram da krivim Millara i pretpostavku da se veliki deo teksta njegovog scenarija sveo na generičke set-pisove i vrlo malo stvarne „režije“ akcije koja se pred čitaocem odvija. Protagonisti ovog stripa najveći deo njegove radnje ispričaju u dijalozima pa Landini onda mora da nacrta samo najosnovnije elemente koji će nam signalizirati promene lokaliteta i to njega očigledno nije naročito inspirisalo. Opet, naravno da je njegov lejaut dinamičan i istovremeno čitak, kompozicije su mu, pogotovo kada vidimo da je hteo da se potrudi, vrlo dobre, ali što se tiče samih crteža, veliki deo izgleda beživotno, sa digitalno rađenim konturama, kopipejstovanim elementima pozadine, praznim kadrovima koje na momente spasava samo prilično dinamičan kolor Michele Assarasakorn (i korektna dizajn rešenja leterera Clema Robinsa). Tajlanđanka pogotovo spretno uspeva da pomiri mračniji, realističniji ton koji Landini sugeriše crtežom sa nestašnom, pomalo infantilnom komponentom koja se sadrži u šašavim idejama glavnog negativca, pa je, recimo, sjajno kako uklapa psihodelične šarene leptire sa gritty tonom ostatka stripa.  Opet, da damo kredit tamo gde je on zaslužen, Landini se dosta trudi oko samih likova i daje im potreban karakter, a što je posebno važno jer je ovo priča u kojoj upoznajemo i druge članove porodice Crane.

Naime, Edison Crane se na početku ovog stripa nalazi na jednoj od svojih tipičnih avantura na koje odlazi svakih par meseci jer mu je dosadno da se bavi poslom u svojoj firmi. Kao, jelte, genije planetarnog ranga, on ionako svoju kompaniju može da vodi tako što će predvideti sve varijable na tržištu mesecima unapred i siguran je da, kada firmu ostavi na staranje zaposlenima, koji neće moći da ga dobiju ni na telefon nekoliko nedelja, stvari ima da se odvijaju onako kako je on predvideo.

Međutim, onda vidimo da se stvari ne odvijaju UVEK kako je Crane predvideo i on prvo prolazi kroz seriju pomalo osramoćujućih incidenata dok, tipično za njega, običnim ljudima obećava da će da ih zadivi svojim genijem, a onda, kada se vrati na posao, dočekaju ga vesti da ga je bord direktora smenio jer je firma, bez njegovog vođstva, upala u ozbiljne probleme.

Crane ne uspeva da shvati kako je sve to moguće – a za čoveka koji misli da sve zna i da je najpametniji na planeti to je neobičan osećaj – samo da bi ubrzo postalo jasno da se iza svega krije mračni genije grafički rešen pomalo kao Dr. Robotnik u tumačenju Jima Careyja u filmovima o plavom ježu Soniku, a koji, iz nepoznatih razloga, nastoji da uništi Edisona, pribegavajući tipično komplikovanim planovima koji uvek za žrtvu ostavljaju malu ali realističnu šansu da se spase i preživi.

Edison shvata da je po prvi put u životu u defanzivi i pomoć traži od svog starijeg brata, takođe genija ali koji je od kuće pobegao još dok su obojica bili deca, želeći da se skloni izvan sfere uticaja genijalnog ali autoritarnog oca što je od svojih sinova nastojao da napravi supergenije. Elijah je, jelte, danas čovek koji ima svoj mir, dok bleji sa beskućnicima u Baltimoru i puši solidnu gandžu, ali kada Eddie dođe do njega sa molbom da mu pomogne, ovome ne treba MNOGO ubeđivanja da napusti svoj mirni život i uleti u pustolovinu koja će dva brata prevesti preko pola sveta, ubaciti ih u mnogo krvavih vatrenih obračuna sa armijom naoružanih psihopata a onda i sa, hm, normalnom armijom (isto naoružanom) pa ih na kraju dobaciti i do Marsa.

Ovo odsustvo frikcije, jedna inercija akcione pustolovine koja se podrazumeva u ovakvim stripovima je i neka vrsta njihove najslabije karike. Millar razume kako treba da izgleda dinamika ovakvog narativa, da posle velikih akcionih set pisova moraju uslediti mirniji momenti refleksije u kojima likovi odrađuju najveći deo svog karakternog evoluiranja, a da preokreti u minut do dvanaest i šokantna saznanja o prošlosti za koju su svi mislili da ne čuva više nikakve tajne trena da posluže kao eksplozivna kulminacija zapleta. Ali Millara STVARNO mrzi da sedne i odradi onaj pravi rad koji bi karakterima dao, jelte, karakter, a akcione set-pisove učinio memorabilnim.

Umesto toga, likovi govore gotovo isključivo u samohvalisavim readymade objašnjenjima zašto su oni takvi geniji da ostatak sveta protiv njih nema nikakvu šansu, njihova rešenja za bezizlazne situacije su bukvalno „a sad ću od ove hemijske olovke napraviti lanser supersoničnih projektila“ i sve ima – baš onako kako sam primetio i za prvu Prodigy. priču – snažan prizvuk farse. Ovo akciju čini bledunjavom i pored svog Landinijevog vatrometa u scenama eksplozija i krvavih pucačina a dijalozi su dosadni, predvidivi, bezkarakterni, kao da ih je pisao ChatGPT.

Na kraju ostaje samo pitanje da li je finalna tajna koju ovaj strip otkriva svojim protagonistima ali i čitaocu dovoljno uzbudljiva, dovoljno inspirativna da opravda čitanje ne sad NEPODNOŠLJIVIH ali u principu prilično bledunjavih stočetrdesetak stranica ove kolekcije. Millar ovde poseže duboko u riznicu palp-klišea i nudi dva-u-jedan spoj šokantnog otkrića tajne porodične istorije i objašnjenja „prave“ istorije planete Zemlje i njene civilizacije, ali i generalnog stanja stvari u kosmosu u kome je ta naša planeta Zemlja ipak samo jedna grudva blata male, mada ne i nepostojeće ekonomske vrednosti.

I, mislim, koliko god da su ovaj finalni preokret i pojašnjenje meni simpatični na nivou koncepta – ja sam, kao i Millar, odrastao čitajući stripove i romane koji su svoje pustolovne zaplete rolovali ovako sumanutim otkrićima na kraju kako bi mozgove svoje mlade publike izduvali kroz njihove uši i dali im nešto o čemu će da pričaju sa ortacima u školi sutra ujutro – Millarova egzekucija je, naravno, ono što svemu oduzima energiju koju je moglo da ima. Ponovo, ovo je POVRŠNO, readymade rešenje koje, iako ima jedan hajde-de pametan preokret na kraju, naprosto deluje jeftino i, pogotovo u kontekstu Millarworld univerzuma, gde već znamo određena pravila i istorije, deluje kao da je izvučeno iz dupeta, kao deus ex machina razrešenje za strip o kome Millar nije imao ambiciju da razmišlja duže od petnaest minuta. A, mislim, to je zato što to upravo i jeste tako.

Prodigy. Slaves of Mars je čitljiv, makar utoliko da ima ipak nešto niži nivo nihilizma i insistiranja na sadističkim dehumanizacijama nego što je to bio slučaj sa recentnim Milarovim stripovima i mada je ovo jedna science-hero pustolovina koja pati od deficita maštovitosti i egzekucije u kojoj ništa ne ostavi ikakav dublji utisak na čitaoca, ona makar nije uvredljiva. Sem ako niste afričkog porekla i ne nažuljaju vas stereotipne, skoro-pa-rasističke prečice u karakterizaciji koje Millar koristi bez razmišljanja. Ali, eto, kad ga svuda boli kurac da se potrudi, što bi smo baš na TOM mestu očekivali nekakvu suptilnost? Dark Horse kolekciju ima ovde.