U Beogradu je u poslednjih nekoliko nedelja, i to na dve vrlo lepe lokacije u toku izložba pod naslovom Layering, a koja predstavlja radove iz najnovije faze beogradskog vajara, slikara, multimedijalnog umetnika, akademskog profesora i kulturnog poslenika, Marka Lađušića. Verovatno ste i sami, prolazeći beogradskim Terazijama u izlogu tamošnje galerije Arte primetili video-rad ovdašnjeg ilustratora Luke Tilingera a koji na velikom ekranu animira jednu od Lađušićevih kompozicija tako što pokazuje od koliko je slojeva ova slika zapravo urađena. Ovaj rad – dostupan i na Instagram nalogu galerije – sa svojom kombinacijom disciplinovane geometrije i kolorne agresivnosti ima upravo onu futurističku psihodeličnu dimenziju koja bi morala da moderno slikarstvo učini primamljivim ili makar interesantnim novijim generacijama što su odavno internalizovale tu intersekciju dizajna i hipnagogičkih priviđenja, animacije i ritmičnosti nastalih iz sudara elektronske, klupske muzike, japanskog animea i video igara i doživljavaju je kao de fakto kod unutar kog se jedino može razumeti poslednjih tridesetak godina života na Zemlji.
A ipak, obe lokacije galerije Arte – ona na Terazijama i ona na Andrićevom vencu – u kojima je izložba postavljena su bile sasvim prazne oba puta kada sam odlazio da gledam slike u njima. Sa jedne strane je ovo, naravno, pouka o mojoj sopstvenoj privilegovanosti da pauzu za ručak na poslu i povoljnu geografsku lokaciju kancelarije mogu da koristim da se duhovno nahranim, ali sa druge je i podsećanje da prisustvujemo možda i poslednjim trzajima kulturnog života u Srbiji i njenoj prestonici. Svakako, apstraktna, nefigurativna vizuelna umetnost nikada nije bila nekakav poseban magnet za mase, ali u ovim Lađušićevim radovima ima nečeg neodoljivo atraktivnog pa i MODERNOG – na jedan istovremeno i retrofuturistički način – i čovek očekuje da ispred ovih slika vidi mlade osobe kako pokušavaju pogledom da prodru kroz površinu platna i spoznaju šta se to nazire IZA.
Marko Lađušić je u nominalnom smislu vajar jer je diplomirao primenjeno vajarstvo na beogradskom Fakultetu primenjenih umetnosti pre tačno trideset godina. No, kao predavač – na istoj školi – se on bavio slikarstvom, a kao autor je radio veoma raznolike projekte, dobijajući razne nagrade za crtež kao i za skuplturu, kreirajući kolekciju nakita za učešće Roksande Ilinčić na Londonskoj nedelji mode pre dve decenije, uvršćujući svoje skulpture u postavke različitih muzeja i drugih javnih prostora u Srbiji i Bosni i Hercegovini, izlažući na više od devedeset grupnih i dvadesetšest samostalnih izložbi kod kuće i u inostranstvu, radeći i više javnih instalacija. Pre dve godine je bio deo projekta Infinity of Structure na dvadesettrećoj međunarodnoj izložbi Trijenale u Milanu, autora Ivana Mangova, radeći sa Aleksandrom Vacom, animatorima Markom Todorovićem i Lukom Tilingerom, muzičarem Dorianom Jovanovićem i kustoskinjama Biljanom Jotić i Natašom Radojević. Tekstovi njih dve o Lađušićevom radu kao i tekst koji je napisao Domenico De Chirico o Infinity of Structure nalaze se i u monografiji što je izdata kao katalog izložbe Layering.
Odmah vredi i pomenuti da je ova monografija skoro obavezna kao deo iskustva odlaska na izložbu Layering – uprkos njenoj zaista povisokoj ceni – jer je produkcija urađena na veoma visokom nivou. Thalber & Arte – koji su i originalni autori ove izložbe – ovde nisu pravili kompromise i u monografiji se pored autoritativnih tekstova dobija veliki broj izuzetno kvalitetno reprodukovanih Lađušićevih slika koje proširuju ono što se u samim izložbenim prostorima na Starom gradu može videti, ali ga i kontekstualizuju, obezbeđujući jasniji uvid u kreativni proces iza ovih radova i mutiranje njihovih ideja kroz varijacije na oblike i boje sa, čini se, beskonačnim brojem parametara koji se postepeno menjaju.
Lađušić je u svojim ranijim fazama radio u figurativnom ključu, slikajući ljudska tela i postepeno uvodeći boju kao ekspresivnu alatku. Više od dve decenije nizvodno, figuracija je nestala iz njegovih slika, a boja je preuzela primarnu ekspresivnu ulogu. Naziv izložbe, Layering, bi se kod nas preveo kao „slojevitost“ ali ovo, iako tačan prevod, nije i dovoljno DOBAR prevod jer ta reč označava svojstvo a ne proces. Layering je ovde ređanje slojeva, stavljanje jednog sloja boje preko drugog, pažljivo pritom radeći sa formama dok finalni „produkt“ umetničkog postupka ne bude strahovito gusta, isprepletana mreža linija koje se seku pod pravim uglom, tačaka boje koje između njih prskaju sa platna kao elektroni iz katodne cevi što udaraju o ekran televizora na kome nema nikakvog signala i oblika koji se često naziru, ali ponekada i samo haluciniraju u pozadini.
Neke od ovih slika imaju i po pedeset slojeva i moja opaska kustoskinji u galeriji da ni jedan ni drugi prostor ne dopuštaju da se čovek odmakne dovoljno daleko od Lađušićevih najvećih slika – i da onda uvek osećate kao da ćete u njih upasti i izgubiti se u svim tim slojevima – dobila je jednostavan i tačan odgovor: ovo su slike oko kojih nikada nemate dovoljno belog.
Naravno, to je realnost galerijskih prostora koji možda i nisu projektovani za platna koja će imati i duže od dva, pa i tri metra po jednoj od svojih dimenzija, a ipak, u obe galerije slike – pogotovo one najveće – su postavljene dovoljno daleko jedna od druge da njihova gravitaciona polja ne interferiraju i da posetilac može svaku da iskusi individualno.
Opet, ovo su delovi ciklusa i po prirodi stvari komuniciraju jedan sa drugim, dobacujući iste tonove i forme sa platna na platno gde god da se okrenete. Onaj najvažniji, Megastructure, koji dominira na izložbi i datira uglavnom iz 2019. godine je neka vrsta fokusiranja koncepta iz prethodnih par godina autorovog rada, zaoštravanje geometrije i unošenje velike količine različitih akrilnih boja u kompozicije. Megastrukture koje se mogu videti na izložbi i u katalogu su strahovito guste rešetke paralelnih linija i pikselizovanih bujica koje između njih prodiru u svet i mada Nataša Radojević u svom tekstu pravi komparacije sa (ili makar reference na) savremenim autorima kao što su pokojni italijanski slikar Piero Dorazio, Nemac Gerhard Richter, Kinez Ding Yi i Amerikanac Mark Grotjahn, istina je i da Lađušićeve kompozicije najpre deluju kao da ste sve njihove slike stavili jednu preko druge a onda skakali po njima dok se nisu stopile u jedno. Jer možda (skoro) sva Lađušićeva platna na ovoj izložbi dele jednu osnovnu ideju – geometrijska apstrakcija, kolorna slojevitost, disciplina i nasumičnost u idealnoj ravnoteži – ali svako od njih je kolekcija Petrijevih šolja lokalizovanih ideja koje na svojim malim, autonomnim teritorijama ključaju, praćakaju se i mutiraju, nudeći mikro-pustolovine i dobar provod, ali i nepatvorenu agresiju kojoj nisu potrebna unakažena tela sa autorovih platana od pre trideset i više godina da vas natera da se trgnete i malo odmaknete iz straha da ste prišli preblizu nečem oštrom i vrelom.
U ovoj fazi svog rada Lađušić kao da je uzeo za polaznu osnovu urednu geometrijsku apstrakciju i izražajni kolorit zrele – pariske i njujorške – faze Pieta Mondriana a onda je proterao kroz Bossovu HM-2 distorziju, onaj komad muzičke opreme koji death metal bendovi koriste da zvuku gitare daju strahovitu debljinu i teksturu toliko vrelu da njome možete da ošurite svinju. Na kraju krajeva, Lađušić je multimedijalista već dugi niz godina – pre mnogo decenija je sarađivao u projektu Supernaut gde je sa jedne strane bila Sonja Savić a sa druge Srđan Đile Marković – i u radovima iz ciklusa Megastructure ali i onim drugim koji uz njih stoje na ovoj izložbi mogu se nazreti odjeci mnogih kulturnih artefakta koji, imajući u vidu da je slikar rođen 1967. godine, apsolutno imaju smisla.
Tako su Lađušićeve megastrukture kao da posmatrate Moebiusov svet Inkala dok se uvrće u sebe i na drugu stranu izlazi kao gigantski stambeni blok iz Scottovog Blade Runnera a onda svedočite kako on u realnom vremenu počinje da se raspada, distorzira, korodira, da gubi i funkciju i čovečanstvu-primerenu formu da bi na kraju nestao u apokaliptičnom nuklearnom udaru iz Otomovog seinen manga remek-dela Akira. Osete se tu i ehoi Kordejevih i Janjetovljevih stripova, nazru se svetla sa naslovnih strana izdanja Prosvetine naučnofantastične biblioteke Kentaur (i stroga, monohromna oštrina „crnog“ Kentaura), pa i pikseli i testeraste kose duži osmobitnih video igara.
No, ono što je najzanimljivije kod Lađušićevog tretmana geometrijske pravilnosti i repeticije formi na slikama je što one čije samo sloj – ili samo pregršt slojeva – čitavog dela. Kada priđete slikama dovoljno blizu da gledate teksturu i povezujete tačke sa pravim linijama a kolorne gradijente prepoznate kao mikro-ritmove u glavi će vam se rojiti previše vizuelnih informacija u isto vreme. Odmaknite se od platna i videćete da se ispod pravilnih redova i kolona naziru senke i oblici koji prkose geometriji, ali i tim post-ljudskim ambijentima koje ove strukture i njihov sprženi kolorit sugerišu. Natađa Radojević pravi poređenje sa Grotjahnovim multifokalnim perspektivama, ali Lađušić, mislim, radi sa mnogo manje „organskim“ kompozicijskim pristupom. Tamo gde Grothjan vozi izuvijane linije i koristi kružne pokrete, Lađušić uglavnom i dalje koristi prave linije ali ih iskosi ili polomi, postižući opipljivo agresivniji, stroži efekat, terajući posmatrača da preispituje sopstveni centar za ravnotežu baš zato što sve deluje formalno uredno, ali ne obezbeđuje potrebnu stabilnost. Ako su ovo strukture u kojima se nekada živelo, one nisu više prikladne. Suviše su opasne, prepune oštrih uglova, suviše iskošene i okrenute same sebi umesto čoveku.
Iako epiteti kao „pravilno“ i „formalno“ sugerišu jedan uhodan, strog metod rada, istina je i da su ovo uglavnom spontano nastale slike, bez prethodnih skica, rađene tako da disciplina forme i pravilnost geometrije dođu kroz proces a ne da budu zadata meta koja se mora postići da bi slika bila „uspela“. Ovome onda sasvim pasuje to da su platna rađena u ciklusima, kao varijacije iste ekspresivne intuicije (radije nego nužno konkretne diskurzivne „teme“), to da nastaju u slojevima koji dolaze jedan preko drugog i usložnjavaju prizor, dajući mu sa svakim novim prelaskom još kolornog uznemirenja, još belih tačaka koje se probijaju kroz slojeve akrilika, još crnih žica i belo usijanih kablova dok ne dođe vreme da se pređe na narednu sliku. Istovremeno, kada u njihovoj dubini vidite oblike koji nisu simetrični (npr. Profile ili Face, obe iz 2020. godine) oni deluju kao otisci, ostaci, odjeci nečeg što je nekada bilo živo a sada samo ostavlja trag na neživoj geometrijskoj strukturi.
Sve ovo deluje kao da se radi o kolekciji brutalnih, post-ljudskih slika koje se bave apokalipsom ispucalog betona i armature, svetom svedenim na urušenu arhitekturu ofarbanu rđom i poprskanu mahovinom i buđi, ali barem jedan deo izložbe, onaj zasnovan na ciklusu Svemirski brodovi je eksplicitno utemeljen u Lađušićevim detinjim maštarijama podstaknutim naučnom fantastikom i slikama kosmičkih plovila na pozadini crnila beskrajnog kosmosa. Ove slike, rađene najcrnjom akrilnom bojom za pozadine, otpornom na svetlosne refleksije, su i same geometrijski disciplinovane i formalno oštre, ali su i daleko svedenije od megastruktura. Ovde je kolor u načelu daleko uzdržanije korišćen, sa blještavo belom bojom da sugeriše metalne oplate i samo tačkicama ili tankim linijama drugih tonova koje pomažu da se sugeriše pokret i protok vremena (uz par izuzetaka gde dominira crvena boja). Lađušić je i ovde apstraktan, i zapravo kosmička plovila ovde kao da su prikazana iz ogromne blizine, sa detaljima geometrije ili samo teksture iz kojih se ne da naslutiti forma celine. Ovo su dugački, pravilni metalni profili i njihovi spojevi, posmatrani negde iz svemira, sa filterom koji će posmatraču sačuvati vid ali uz cenu da će sve imati jedan halucinantan, psihodeličan geometrijski i kolorni kvalitet, kao finale Kubrickove Odiseje u svemiru koje gledate iz velike blizine i na baš lošem PCP-ju za koji ste jedino imali novca.
Layering je, dakle, prilično snažan trip, ali i impresivan rad slikarske discipline u spajanju strogih geometrija i bogatih kolornih slojeva sa halucinacijama koje su možda i uspomene na trenutke za koje nekada davno niste ni znali da će vam toliko značiti, rad istraživanja pred-svesnog koji uvlači posmatrača i remeti mu balans istovremeno mu poništavajući percepciju vremena. Nećete biti sigurni koja je godina kada završite sa ovom izložbom, ali pošto ona traje još nedelju dana, podstičem da odšetate do Arte galerija i sebe izložite ovom iskustvu. Bićete bolji.
