Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

U pripremama za nastup kultnog australijskog benda The Necks u beogradskom Domu Omladine sad u Četvrtak tempirali smo prikaz njihovog najnovijeg albuma, Disquiet taman tako da počnete da ga slušate čim pročitate tekst i završite negde u Četvrtak predveče. The Necks: Disquiet je ne samo iskaz već praktično monument koji su trojica veterana podigla sopstvenoj opsesiji sporom, apstraktnom, eteričnom muzikom i sada je već fer malo se pribojavati šta će ovi ljudi uraditi da obeleže četrdesetogodišnjicu svog rada naredne godine.

Doduše, fer je pitati se i da li je Disquiet uopšte za vas. Naravno, u krajoliku savremene avangarde, ovo nije muzika nekakve ekstremne amplitude, abrazivne teksture ili agresivne atonalnosti, The Necks se još uvek, mada uz seriju upozoravajućih fusnota, mogu smatrati dovoljno bliskim džez muzici da se slušalac koji je voleo Milesov In a Silet Way, ali se uvek nadao da će u narednim decenijama biti otkrivena neka njegova još sporija i tiša verzija, aktivno zainteresuje. Ali Disquiet je ploča duža od tri sata, prezentirana na tri skoro do vrha puna kompakt diska koji nisu čak ni numerički označeni da slušaocu sugerišu redosled kojim treba da ih sluša. Još ekstremnije, Disquiet je ploča sa samo četiri kompozicije čiji je prvi „singl“ bio komad od dvadesetšest minuta.

Drugim rečima, Disquiet nije samo album koji ćete preslušati i možda će vam se dopasti a možda i neće. Ovo je poziv da odvojite deo svog života i uselite se u građevinu zvuka koju su Tony Buck, Lloyd Swanton i Chris Abrahams sagradili ali vam nisu ostavili nikakvo uputstvo, nikakav plan ili kartu koji bi pomogli da se u njoj snađete. Ulazak u Disquiet – jer nema drugog načina da se opiše interakcija sa ovom muzikom – je kao svesno prlaženje praga sna i stupanje u esherovsku kuću u kojoj više ne važe geometrijske zakonitosti što ste ih smatrali za date, samorazumljive i nepromenljive.

Naravno, ono što je M.C. Escher radio sa prostorom, to The Necks rade sa vremenom – ista magija, druga dimenzija – i Disquiet je njihov do sada najekstremniji ritual sa kompozicijama koje ne beže od tonalnosti, čak ni od ritma, ali će učiniti sve da vas nateraju da sami preispitate svoj odnos ka tonalnosti i ritmu, harmoniji i temi, dinamici i boji muzike. I prema vremenu. Pre svega prema vremenu. Pre dobrih šesnaest godina sam intervjuisao Tonyja Bucka povodom njihovog tadašnjeg nastupa na beogradskom festvivalu Ring Ring* i tada je rekao da se „nada kako će publika biti tako uronjena u zvuk da će joj se percepcija vremena, možda i trajno promeniti“. Eto, bili ste upozoreni.

*i postavio mu neumerenu količinu preglupih pitanja…

Kada su pre tridedetdevet godina The Necks izdali svoj prvi album, Sex, on je imao samo jednu kompoziciju: Sex, pedesetšest minuta neprekidne improvizacije pohranjene na kompaktdisk jer konvencionalne gramofonske ploče ni tada, kao ni sada, nisu mogle da ponesu ovoliko muzike a da je ne prekinu. A što ne bi bilo optimalno. Da do 1989. godine LaserDisc – koji je mogao da izgura šezdeset minuta zvuka ili videa, bez prekida – već nije bio praktično mrtav medijum, The Necks su mogli biti najbolji argument za njegovu promociju u premijum analogni nosač za muziku koja od slušaoca zahteva mnogo strpljenja i nudi mnogo pitanja da on na njih sam odgovori.

Tridesetšest godina kasnije, počinjem da se pitam da li je neizgovoreni deo naslova tog albuma bio „tantric“. The Necks nisu starili kao vino, već kao vrsni majstor hokuto šinkena, neko ko je sa decenijama naučio da nije neophodno da se čakre u vašem telu pritiskaju SNAŽNO kako bi rezultat bio eksplozivan, naprotiv, da su dovoljni sve mekši, sve neosetniji dodiri tokom dugog vremenskog perioda, toliko dugog da prestajete da razlikujete tuđe prste i svoje telo i sve postaje deo jednog sporog, transcendentalnog procesa u kome ostajete i kada dodira spolja više nema.

Ako slušate digitalni daunloud albuma Disquiet, prva kompozicija, Rapid Eye Movement će vas možda i zbuniti nazivom jer u njoj nema ničeg što biste opisali kao „rapid“. Nema ni mnogo pokreta, ovo je više nalik sporom disanju osobe koja spava i u snu prolazi kroz različita stanja, bez izranjanja da se probudi ali sa promenama boje i tempereature koje se osećaju intuitivno. Ova kompozicija traje pedesetsedam minuta i sedam sekundi, verovatno ni malo slučajno tačno pedesetdevet sekundi duže nego čitav prvi album The Necks.

Iako su The Necks, formalno gledano, džez trio bubnjeva, kontrabasa i klavira, njihov pristup „svirci“ uvek je bio da iz svojih instrumenata izvlače zvukove kao da su svesni da sa svakom notom koju proizvedu u instrumentu ostaje MANJE nota da ih sviraju u budućnosti. Rapid Eye Movement ima sitne, tihe grozdove nota na električnom klaviru, harmonično brujanje klavijatura u pozadini, retka, pojedinačna okidanja žice kontrabasa i umesto ritma samo periodične udare o činelu koji mere vreme. Postoje dinamičke varijacije, na udaraljkama, na kontrabasu, poneka nota koja zvuči kao izvučena gudalom, ali ovo je poput malih incidenata u snu, kada se čovek, ne budeći se, promeškolji, možda nešto promrmlja i okrene se na drugu stranu. Generalno, ništa se ne menja. Generalno, vi ste u muzici i muzika je u vama. Ne razlikujete više sebe od nje.

Kada Chris Abrahams posle punih dvadeset minuta i četrdeset sekundi odsvira na klaviru prvu stvarnu temu, sledeći kontrabas koji ga poziva, ovo je kao da ste u svetu sastavljenom samo od boja naišli na svoj prvi oblik. Neodređeno orijentalna, mekana ali prominentna, ovo je improvizovana melodija koja će album vratiti nekoliko stepeni u smeru džeza, rekontekstualizovati ostale zvuke koje čujete, pobuditi vas da se pitate šta će se Još DOGODITI. Ali ako ste slušali The Necks i ranije, znate da ovo nije ni muzika tema ni muzika razrade, ni muzika krešenda ni muzika razrešenja. Bend sam za sebe kaže da nije ni sasvim avangardan, ni minimalističan, ni ambijentalan ni džez. The Necks su The Necks.

I dok je sasvim prirodno da vas boje i tonovi koje bend koristi asociraju na pomenutog Milesa Davisa i fuziju akustičnog i električnog instrumentarija koju je on pionirski istraživao krajem šezdesetih, ponovljena slušanja Disquiet – koji je izašao desetog Oktobra – su me po ko zna koji put podsetila da je jedna velika preteča ovog benda došla zapravo iz smera savremene kompozicije, akademske avangarde, njujorške scene pustolovne, inovativne kompozicije.

Govorim, naravno, o Mortonu Feldmanu, čoveku čije su kompozicije bile spore, tihe, dugačke, toliko „mekane“ da su zahtevale da ih slušalac sluša aktivno, usredsređeno, uz svesno poništavanje svega ostalog u okruženju dok ne ostanu samo muzika i slušalac. Feldman je ne samo bio sumnjičav spram grafičke i deskriptivne kompozicije – smatrajući da će se izvođenja lako degenerisati u „cirkus“ – i vratio se formalnoj notaciji šezdesetih godina prošlog veka nego je za njega Cageova proklamacija da je svaki zvuk muzika bila problematična jer je on apsolutno svaku notu u svojim kompozicijama duboko promišljao, postavljajući joj visinu, trajanje i volumen tako da ima svoju individualnu ulogu. Ovo je bio i razlog što je za njega do tada uobičajeno trajanje moderne kompozicije do dvadesetpet minuta bilo prekratko. Feldman je želeo da slušaoca potpuno odvoji od svega drugog sem od muzike, da ga navede da joj priđe toliko blizu da počne da opaža detalje što ne bi bili notabilni u relaksiranijem slušalačkom kontekstu, da mu onda svaka promena boje, dinamike ili visine bude ZNAČAJNA onako kako bi to bilo nemoguće kod drugih kompozitora. Zato su mu bile potrebne dugačke, po mišljenju mnogih ekstravagantno duge kompozicije da napravi svoje tihe ali monumentalne poente. I onda, kada mu je sugerisano da bi u svoju muziku trebalo da unese više drame ako misli da bude prepoznat na istoj razini kao njegovi savremenici (Cage, Wolf, Brown), on je razmislio, seo i napisao svoj Drugi gudački kvartet, kompoziciju koja, u zavisnosti od izvedbe, traje između četiri i šest sati.

String Quartet No. 2 nije bila poslednja kompozicija koji je Fledman napisao. Posle nje su došle još posveta Christianu Wolfu, Stefanu Wolpeu i dve posvete Beckettu, da bi 1987. godine završio sedemdesetpetominutnu Piano, Violin, Viola, Cello i ubrzo potom umro.

Možda ni ovo nije slučajno: The Necks su sa radom počeli baš te godine.

Kada završite Rapid Eye Movement sledi najduža kompozicija na albumu, Ghost Net od sedamdesetčetiri minuta koja za razliku od prethodnice ima ritam.

Genije The Necks je, makar što se tiče njihovog studijskog rada uvek bio i u tome da su sa jedne strane projektovali sliku klasičnog džez trija, opremljenog hardcore akustičnim instrumentima, a koji svira posvećeno i usredsređeno kao da je ovo jedina mogućnost ikada da se svirka uhvati na traci, ali su onda u stvarnosti, uvek bili otvoreni za studijske manipulacije i mahinacije koje su njihovoj muzici davale „nemoguća“ svojstva.

Ghost Net je, tako, kompozicija koja ima više od jednog ritma i ritmovi koji se u njoj čuju kao da samo povremeno, a slušalac nikada nije siguran i da li namerno ili pukim ćudima statističke verovatnoće, imaju iste akcente i usklađene metrike. U Ghost Net se ne samo jasno čuje da ovo nije muzika napravljena u potpunosti uživo i samo snimljena da bude sačuvana od zaborava, već, naprotiv, da je ovo „nemoguća“ muzika u kojoj jedan trio improvizuje preko muzike koju je improvizovao drugi trio a oba ta trija su The Necks.

Ovo nije nimalo stran pristup za australijske veterane, štaviše već njihov debi, Sex je bio sklopljen time što je preko jednog snimka improvizacije urađen još jedan, ali sa Ghost Net The Necks poništavaju vreme ne samo u smislu premošćavanja raspona od skoro četiri decenije u svom opusu već i u praktično svakom taktu, rastežući i komprimujući korake kojima prolaze kroz note, postižući da slušalac bude uhvaćen u jednoj kinetičkoj iluziji kretanja koje ga neće odvesti nikuda sem samom njemu. The Necks nisu bend koji svira „gruv“, ali sedamdesetčetiri minuta ove muzike će vam uraditi više nego da vas pokrenu. Daće vam i bluz i ples i rif i temu i harmoniju i ritam, ali ćete ih čuti kao da ste došli sa druge planete i otkrivate muziku kao koncept koji vam je do sada bio nepoznat.

Pomenuti singl, Causeway je možda jedina kompozicija za koju se može reći da ima neku vrstu prepoznatljivog krešenda. No, on je razvučen preko dvadesetšest minuta postepenog građenja akorda i volumena i onda kao i prethodne kompozicije, u tolikoj meri utiče na vaš osećaj za vreme da zapravo shvatate da ovo nije nikakav krešendo, jer da jeste onda biste i plime i oseke, izlazak i zalazak sunca ili rast pa košenje trave morali da zovete krešendima. Topli zvuk orgulja i klavira ovde rastu i bujaju preko pozadine koja nema ritam, čak ni punktuaciju, već samo udare, odjeke i senke.

Konačno, Warm Running Sunlight donosi tridesetdva minuta i četrnaest sekundi čistog pointilizma. Kao i Feldmanovi dugački komadi, i The Necks u svojim kompozicijama imaju barem tonalni centar i teme za koje niste sigurni jeste li ih halucinirali ili su zaista zazvane iz vibrirajućih molekula vazduha, a Warm Running Sunlight je komad u kome, ako tema postoji, ona nema ni razvoja ni razrešenja, ako ritam postoji, on nije prebrojiv, i iskustvo slušanja jeste nalik onome kada posle duge zime izađete na sunce, zatvorite oči i osećate svaki pojedinačni zrak svetla kako vam pogađa i greje kožu.

Da li je moralo da traje tri sata, pitaće po neki skeptik. Recite mu da ne znate jer ste, kao i ja, odmah po završetku krenuli da slušate album od početka. Život je, uostalom, prekratak i niko ne može da bude siguran da će u alociranom vremenu uspeti da Disquiet čuje DOVOLJAN broj puta. Vidimo se u Četvrtak.

https://thenecksau.bandcamp.com/album/disquiet