Zna se koji je danas datum, zna se šta obeležavamo i da se nadamo da je užasna tragedija od pre godinu dana zbilja ovo društvo promenila na bolje. Naravno, neprijatelj je iskoristio vreme da se konsoliduje i borba će biti duga i iznurujuća. Nadamo se da i ovim izborom saundtraka možemo da doprinesemo. Kako je sinoć bio samhain, metalci su tradicionalnoi podivljali i izbacili MNOGO muzike. Veliki deo poznatih izdanja ovde nećete naći jer nisam imao ni vremena ni volje da se bavim bendovima poput Trivium ili Despised Icon za koje znam da mi se ne bi dopali a vi ćete ih naći i bez mene. No, garantujem da se u današnjem pregledu nalaze bar 2-3 albuma koja zavređuju titulu albuma godine u zavisnosti od vaših preferenci. Da, Takafumi Matsubara se vratio i NIKADA nije bio ovako dobar. A uvek je bio najbolji! Plus, zanimljiva srpska ponuda. Idemo.
Deo 1: BLACK METAL
Teksašani Cavyrns tvrde da sviraju atmosferični blek metal ali njihov drugi EP, Astral Grief je i mišićaviji i mračniji nego što sam očekivao. Ako ima atmosfere ovde, a ima, ona je više nekakvog kinematskog blackened-doom tipa i kako se sve pakuje u finu, jeftinu produkciju i svira sa puno ubeđenja, meni se to prilično dopalo:
https://cavyrns.bandcamp.com/album/astral-grief-ep
Članovi italijanskog Araphel sviraju u masi drugih bendova ali The Endchanter im je prvi album u ovoj postavi i simpatičan je. Ovaj bend je 2021. godine krenuo kao duo projekat i zapravo i na albumu imamo tri prava člana i sešn bubnjara, ali vidi se jasna ambicija da ovo bude pravi bend i pesme su i napisane tako da ponude kvalitetan, karakteran blek metal. Kome, da se razumemo, agresija nije u prvom planu, već su to dobre, pamtljive teme i impresivna, snažna izvedba. Fino je:
https://araphel.bandcamp.com/album/the-endchanter
Iz Meksika nam dolaze Spewer a njihov demo snimak, Rotten and Ridden ima četiri pesme zabavnog blek metala koji ima u sebi malo thrasha i malo deatha, taman koliko ja volim. Dakle, Spewer sviraju i brzo i „tehnički“ i mišićavo, ali glavno je da vole rifove i propisne teme u svojim pesmama i da tu ima „pravog“ ili makar tradicionalnog metal ugođaja, pogotovo u trećoj pesmi koja je kao hiperubrzani power metal. Produkcija je prilično jeftina, ali ovi ljudi lepo ovo rade:
https://spewer666.bandcamp.com/album/rotten-ridden
Malakhim su švedski blek metal bend u kome između ostalog svira i Andreas Nilsson iz Naglfar. Tako da, ako niste čuli prvi album Malakhim, imate doista dobru sliku kako im drugi album, And in Our Hearts the Devil Sings zvuči. Zvuči lepo, naravno, ovo je epski, melodični blek metal koji Satanu slavi otmeno i svečano i mada ja na albumu ne čujem previše napora da se probiju granice odabranog stila, Malakhim ovo što rade, rade veoma dobro. Mračno, melodično, emotivno, ekspresivno i ljupko:
https://malakhim.bandcamp.com/album/and-in-our-hearts-the-devil-sings
A iz komšijske Norveške stižu Ulvehyrde koji sebe nazivaju „fundamentalnim blek metal bendom“ što valjda označava da su fundamentalistički nastrojeni, pošto je u pitanju srazmerno nov bend osnovan 2018. No, njegovi članovi sviraju u mnogo drugih bendova i ovo je vrlo posvećena andergraund ekipa ljudi koji pevaju o istoriji i ne jebu trendove. I muzika na drugom albumu, Dødsdømt je vrlo tradicionalan, vrlo ’90s norveški blek metal, a što bend i obećava, pa su stvari taman kako trebaju, uz dobar zvuk, propisno ledenu atmosferu i zle, a opet epske rifove. Taman po mom ukusu:
https://ulvehyrde.bandcamp.com/album/d-dsd-mt
Imamo i druge komšije. Orm su danski bend u kome niko nema kosu a svako ima bradu ili brkove. Nije to jedina notabilna stvar za ovu ekipu iz Kopenhagena jer ona svira i dosta dobar, moderan a opet ne trendi blek metal. Četvrti album, Guld, dosta autoritativno spaja krljačinu sa avangardom, bežeći i od preovlađujućeg razmazanog zvuka ali i od maniristički hermetične atmosfere. Pesme su dugačke, ambiciozne i rade izvan najčešćih kalupa na sceni i meni se to prilično sviđa:
https://indisciplinarian.bandcamp.com/album/guld
Finsku će onda u ovoj prilici morati da predstavljaju Outlaw a koji su brazilsko-finski trio sada baziran u Nemačkoj. Njihov četvrti album, Opus Mortis mi se prilično dopao na ime svoje velike brzine i agresivnosti, te rifaškog rada koji, iako melodičan, muzici daje potrebnu količinu raznovrsnosti i idejne dinamike. Produkcije nije idealna – bučna je i stvari umeju da budu natrpane jedne preko drugih – ali pesme su idealna kombinacija krljačine i post-mejdnovskih melodija i to je vrlo lepo:
https://outlaw218.bandcamp.com/album/opus-mortis
Athame iz Merilenda se posle poludecenijske (i nešto jače) pauze vraćaju EP-jem All Is Vanity koji pored vrlo cool omota nudi i tri pesme ozbiljne krljačine. Athame svom blek metalu pridaju avangardnu dimenziju ali on je pre svega solidan u osnovi, sa čvrstim ritmom i jakim rifovima, jeftinim ali moćnim zvukom, pesmama koje imaju teme i melodije ali u prvom redu vas GAZE. Odlično je ovo i kada avangardni momenti i nastupe, umešani su u muziku organski i sa razumevanjem.
https://athame666.bandcamp.com/album/all-is-vanity-2
Melodični belgijski blek metalci Nyrak imaju drugi album, Phoenix Mortis i ovo je prilično lepa ploča. Produkcija jeste nabudžena, ali album zvuči kao da ga sviraju dobro uvežbani i napaljeni ljudi a ne mašine a pesme, i pored izražene melodične dimenzije, rade krljački, pošteno, energično. Bend postiže primereno epsku i magičnu atmosferu i to se mora poštovati:
https://voidwandererproductions.bandcamp.com/album/phoenix-mortis
Komšije iz Nizozemske, Embraced By Darkness onda dolaze sa debi albumom, Ex Inferis i ovo je lepa ploča krljačkog, satanističkog a opet minimalno melodičnog blek metala. Ja, zna se, više volim kad se svira rifčina a ne samo melodična tema i Embraced By Darkness mi izlaze do pola u susret time da je njihov album dosta čvrst, sa dosta rifova i blastbita, ali onda i za modernu publiku imaju puno te melodije i epike. Korektno! Ni produkcija nije rđava, čuje se bas itd:
https://embracedbydarkness.bandcamp.com/album/ex-inferis
Pa onda dođe Flesia iz Lajpciga a čiji debi album, Achterbahnekstase ima samo tri pesme, ali najkraća traje jedanaest minuta i dvadesettri sekunde. Ovde se radi mnogo i dobro, sa puno Žestine i krljanja i tek povremenim očiglednim skretanjima u avangardu. Flesia svakako računaju i na hipnotičnost repeticije i ujednačene dinamike ali njihova muzika nije ni prostačka ni banalna i ovo je jako solidan i odvažan prvi album odsviran iz sve snage i bez rezervi. Pritom bend ne kaže koje je instrumente koristio ali naglašava da na ovom albumu nema gitara. ŠMEKERSKI:
https://flesia.bandcamp.com/album/achterbahnekstase-2
https://cultkillmusic.bandcamp.com/album/achterbahnekstase
Nemački Pest su se pre jedanaest godina oprostili od sveta svojim „poslednjim“ albumom, Buried. No, ljudi se predomišljaju pa evo Pesta opet, sa šestim albumom, Eternal Nightmares i mada sam malo frknuo kada sam video da su album nazvali gotovo identično kao Vio-lence svoj legendarni debi, odobrovoljio sam se kada sam čuo muziku. Jer ovo je sirov, andergraund blek metal koji ne jebe trendove, uključujući trendove u sirovom, andergraund blek metalu, i zvuči dementno, originalno i osobeno. Super je što blek metal u 2025. godini može da bude i, u principu, postpank, a da onda taj postpank bude siroviji i zajebaniji od 90% blek metala koji je izašao ove nedelje:
https://truepest.bandcamp.com/album/eternal-nightmares
U post-blek metal uglu danas imamo Nobody, ekipu iz Ohaja, sa drugim albumom, No Light, No Life, No Salvation. Ovo je, uobičajeno, gorkoslatka muzika koja spaja melanholiju i krljanje i mada Nobody nemaju MNOGO originalnih elemenata u svojoj muzici, nije da nemaju nikakav karakter. Pesme su dopadljive, svirka strastvena, ima ovde štofa:
https://waragainstyourself.bandcamp.com/album/no-light-no-life-no-salvation
Bečlije Misanthropic Might sviraju blek metal po mom ukus, dakle, njihov četvrti album za malo više od dvadeset godina rada, Qualzucht nudi besomučno polivanje blastbitovima, testeraške rifove, vokal od koga laringitis dobija laringitis. Zvuk albuma je vrlo solidan, dakle, čist i jasan a opet ne preupeglan a ljudi imaju veliko iskustvo i znaju kako da napišu pesme koje ne umiru u komplikovanosti i pretenziji već koje, jelte, krljaju. No, ima ovde i finih, maštovitih momenata koji ukazuju da ploča nije napravljena baš za pola sata i koji fino presecaju rafalnu paljbu da se malo odmorite pre nego što krene drugo poluvreme jebanja. Jako korektno:
https://misanthropicmight.bandcamp.com/album/qualzucht
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Ugodan, gruverski a opet dovoljno agresivan i abrazivan sludge metal isporučuju nam filadelfijski Sunburster na svom debi albumu, No Semblance of Peaceful Existence. Bend radi već duže od decenije i do sada je izbacio mnogo kraćih izdanja tako da album zvuči zrelo, prosvirano, sa dobrim pesmama i vrlo zdravim zvukom. No, prvenstveno je važno da ovde ima KARAKTERA i Sunburster veoma dobro kombinuju uličnu, nabadačku agresiju i doom metal rifove. Odlično je:
https://sunburster.bandcamp.com/album/no-semblance-of-peaceful-existence
Velšani Lacertilia sviraju gruverski teški rok sa, kako kažu, pank etitjudom. Album Transcend je svakako neuredan, ali je bučan u jednom dobrom smislu, ne stidi se da proba svakakve pristupe rok pesmi i ultimativno proizvodi dobro raspoloženje. Nije nekakva revolucija ali ima šarma:
https://lacertilia-uk.bandcamp.com/album/transcend
Mičigenska doom/ stoner/ sludge ekipa Bog Wizard ima četvrti album, Satanik Panik i to je sasvim lepa, pitka i dopadljiva ploča sporog, ugodnog gruva, toplih, faziranih gitara i doom metal napeva. Za razliku od nekih kolega koje imaju sličan zvuk (npr. Black Spell), Bog Wizard nemaju želju da vas mnogo uplaše ili zgade i njihova muzika uz sav satanski imaginarijum zapravo je feelgood rekonstrukcija detinjih sesija igranja Dungeons & Dragons, sreće, opuštenosti i mašte. I to je prelepo:
https://bogwizard.bandcamp.com/album/satanik-panik
Za malo jako teškog, skoro do parodije mučnog sludge-doom gaženja su tu šefildski Saltbuck i njihov EP Gorb. Ovo su četiri pesme brutalnog, monstruoznog metala koji ide sporo i melje sve pred sobom a onda se vrati da preživele dovrši demonskim vokalima i dementnim solažama na gitari. Fino je ko voli ovakve stvari. A ja volim:
https://saltbuck.bandcamp.com/album/gorb
https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/gorb
Vaara su manje mučni a njihov novi EP, Transition pokazuje i napor da se u sludge metal doda i malo melodije, atmosfere, progresive i eksperimentisanja. Bend je švedski, dolazi iz polarnog kruga a muzika im je mračno dostojanstvena i uzdržano heavy. Dobro je to prilično a daunloud plaćate po želji:
https://vaara.bandcamp.com/album/transition
Funeral doom publika ove nedelje ima peti album finskog jednočlanog projekta Shades of Deep Water, a koji se zove The Years on Borrowed Time. Ovo je relativno pitak i komunikativan funeral doom sa pesmama razumnog trajanja i razgovetnom izvedbom. Naravno, tempo je spor, melodije su jako tužne i čitava atmosfera je svečano depresivna i meni to zvuči sasvim okej:
https://shadesofdeepwater.bandcamp.com/album/the-years-on-borrowed-time
Za malo STVARNE tragedije imamo De Syv Dødssynde kanadskog jednočlanog projekta Sakna a čiji je jedini član odavno umro. Materijal je rađen pre više od deset godina i sada je remasterovan i po prvi put publikovan u celini i, mislim, lep je. Ovo je kombinacija doom metala, black metala i folka, koja profitira od te neposrednosti i naivnosti što često ide uz jednočlane projekte, a puna je ideja i zanimljivih eksperimenata. Greota da je čovek otišao, ali jeste iza sebe ostavio nešto lepo:
https://sakna.bandcamp.com/album/de-syv-d-dssynder
https://hypaethralrecords.bandcamp.com/album/de-syv-d-dssynder
Dwelling Below je jedan od bukvalno desetina projekata multiinstrumentaliste Jareda Morana iz Misisipija a koga najpre znate po hermetičnim bendovima Acausal Intrusion ili Hierarchies. U ovom partikularnom projektu sa njim rade i dvojica članova Hierarchies (od kojih Nicholas Turner svira i u Acausal Intrusion) a na programu je ODLIČAN death doom metal. Debi album je bio pre dve godine a Wearisome Guardians je vrlo sigurna kolekcija sporih, teških pesama koje nisu ni komplikovane ni pretenciozne ali su pitke i zabavne, makar onoliko koliko ovakva muzika može da bude. Hoću reći, ovde ima i melodija i finih komponovanih solaža i mada disonance ima, ona nije sto procenata ove muzike a gruv ume da bude prijatan. Odlično je meni to:
Kome to nije dovoljno mučno, imamo novi album Primitive Man. Denverska sludge/ doom/ death/ noise atrakcija ne gubi ni korak i svoj četvrti album, Observance spušta pravo na vas onako kako bi neko ko vas ne voli na vas spustio tonu cigala. No, Primitive Man se razlikuju od vašeg lokalnog garažnog sludge benda po tome što umeju ovakve stvari da rade sofisticirano i učine SUPERIORNO agresivnu muziku iznenađujuće transcendentnom. Ovde ima sedam pesama i trajanje je u proseku duže od deset minuta (ako se izbaci jedan kratež koji je samo tiši power electronics intermeco) ali album ne zvuči kao izazov već kao obećanje. Moćno je to:
Imamo i Believe in Nothing, britanski blackened sludge bend sa nihilističkom dispozicijom i ODLIČNIM prvim albumom, Rot. Ime benda i albuma, ali i omot koji ne želim da ovde pokažem obezbeđuju da ne očekujete ništa lepo od ove muzike ali ona je FASCINANTNO pametna i kvalitetno producirana kad se ima u vidu da joj je svrha to da vas baci u depresiju i, ako može dovede do ruba samoubistva. Ne kažem da Believe in Nothing žele da stvarno umrete ali žele da osetite kako je to poželeti da se umre. Što jeste strašno ali umetnost jeste ponekad strašna:
https://believeinnothing.bandcamp.com/album/rot
Da ne bude sve ovako crno, evo, nešvilski Howling Giant su na novom, trećem albumu, Crucible & Ruin, uprkos njegovom mračnom nazivu, skrenuli u jednom optimističnijem, melodičnijem smeru u odnosu na prethodna izdanja. Ima ovde i dalje težine, distorzije, psihodelije i stonerskog gruva koji pamtimo sa starih albuma ali Crucible & Ruin ima bestidno melodičnu, štaviše neskriveno pop dimenziju u svom tom teškom roku i mada će vas isprva možda i šokirati, posle će vam se dopasti:
https://howlinggiant.bandcamp.com/album/crucible-ruin
Spaceship Landing: A Tribute to KYUSS je, očigledno, kompilacija obrada ključnog desert rock benda u istoriji rokenrola, Kyuss i ovde ima gomila pesama od gomile bendova za koje nikada nisam čuo ali onda i neka – uglavnom italijanska – imena koja znamo i cenimo, poput Isaac ili Loose Sutures. Mislim, ima tu svačega, i sa dvadeset pesama u ponudi čak i da ne volite Kyuss, mislim da ćete naći nešto za sebe i lepo se provesti:
https://witchingbuzz.bandcamp.com/album/spaceship-landing-a-tribute-to-kyuss
I onda imamo i Islanđane, godchilla i njihov treći album, psionic dreams, sveže izašao ispod prese. Godchilla svoju muziku klasifikuju kao „gonzo surf sludge“ i mada je to, naravno, pre svega sludge metal njega karakterišu dobri rifovi, dobri refreni, generalno šmekerski gruv. Dakle, iako je na površini ovo agresivna, hermetična muzika, ovaj bend radi dosta na tome da vam je približi i pretvori njeno slušanje u dobar provod. Surf rock elementi su tu sa malo slatke gitarske pirotehnike ali opšti utisak je da slušate vrlo heavy noise rock album A to je ODLIČAN utisak da ga imate:
https://godchilladoom.bandcamp.com/album/psionic-dreams
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Grci The Usurper su već proletos imali jedan album, ali očigledno je da im se nekud žuri pa evo i novog, četvrtog, pod naslovom The Seventh Circle. I, mislim, sve je to manje-više isto, ali je i uglavnom dobro, sa prštećim, bučnim zvukom i pesmama koje se oslanjaju na standardizovane speed/ thrash rifove iz ranih osamdesetih i jednostavne, efektne aranžmane. Nisam siguran šta se dešava sa glasom Nikolaosa Nikolaidisa jer efekat koji on koristi postaje dosta zamoran dosta brzo i čini da album zvuči kao nekakav AI proizvod, a to je POSLEDNJE što želite, no, mislim, generalni paket je OK:
https://theusurper.bandcamp.com/album/the-seventh-circle
Sypsis su isto grčki, tehnički thrash metal bend a Annihilated Existence m je drugi album i, er, ne zvuči kao Coroner. Mislim, „tehnički thrash metal“ je danas skoro obeznačen termin jer svi thrash metal bendovi zvuče „tehnički“ ali Sypsis se trude da imaju kompozicije od po pet minuta koje neće nužno pratiti formu rok pesme, a da to sve ipak bude unutar formata thrash metala. Nije rđavo, mada nije ni nešto veličanstveno originalno. Najviše mu smeta slab, nemaštovit vokal, i da bend ima pevača umesto da ovo radi basista Ignatios Stamatonikolos, sve bi bilo ubedljivije:
https://sypsis.bandcamp.com/album/annihilated-existence-4
Apsolutno, pak, thrash metal slavlje priredili su nam Čileanci Demoniac izbacivanjem još jednog živog albuma. Nube Negra En Vivo je prosviravanje čitavog njihovog recentnog studijskog albuma, Nube Negra uživo i Demoniac su naprosto UBILAČKA MAŠINA visoke efikasnosti. Bio sam jako impresioniran studijskim radom kada je izašao 2023. godine a Demoniac ne samo da uživo ponavljaju sve što je potrebno da se iznova divimo progresivnom thrashu koji su učinili svojim trejdmarkom – sa sve harmonikom i klarinetom – nego su za dve dodatne godine pesme legle još jače, sviraju se još sigurnije, udaraju još moćnije. Zvuk je odličan pa nemojte ovo propustiti:
https://demoniac.bandcamp.com/album/nube-negra-en-vivo-2
https://nubenegraprod.bandcamp.com/album/nube-negra-en-vivo
Za debi album argentinskih Morbum je jedan komentar na JuTjubu bio da zvuči kao demo kaseta iz 1985. godine. I jeste tako, ali to je donekle i snaga ovog benda. Dok je zvuk na Inexorable Putrefacción definitivno sirov a izvedbe su grčevite i fali im možda studijski glanc, pesme imaju vrlo simpatičnu old school energiju, zle rifove i trud da tu bude zanimljivih diverzija. Plus solaže KOLJU. Nije za svakoga ali vredi da se čuje:
https://morbumthrash.bandcamp.com/album/inexorable-putrefacci-n
Beyond the Grave Fire je novi EP sa dve pesme i jednim introm za čileanske blek-trešere Hell Possession. Nije ovo sad neka fontana invencije i mašte ali je u pitanju šarmantan latinoamerički metal koji voli horor filmove osamdesetih pa im pravi mali umetnički omaž. Sasvim na mestu:
https://hellpossession.bandcamp.com/album/beyond-the-grave-fire
Album pun napaljenog black thrasha isporučuju filadelfijski Bastard Cröss na svo prvencu, Crossripper. Bend postoji od 2021. godine ali svi članovi imaju druge aktivne projekte a i sa ovim su uradili gomilu kraćih izdanja i vidi se da ovde postoji zanat i iskustvo. Muzika je ugodno jednostavni, pankerski black-thrash metal satanističke provinijencije, zaraznih rifova, mračno-veselih melodija i sasvim pristojne produkcije. Užasno primereno za period u godini u kome se pojavljuje, ovo je jedno čisto feelgood iskustvo za publiku koja voli speed, thrash i black metal podjednakom strašću:
https://morbidandmiserable.bandcamp.com/album/crossripper
https://bastardcross.bandcamp.com/album/crossripper-2
Poljaci Dragon postoje već duže od četrdeset godina i odigrali su bitnu ulogu u razvoju poljskog metala sa svojim izvornim thrash tendencijama i entuzijazmom. Najsvežiji studijski album je bio pre dve godine, a sada imamo koncertni, Live in Pain, koji hvata bend u vrlo dobroj formi, upravo na turneji iz 2023. Ovo je, čak i ako stilski niste sasvim zaljubljeni u zvuk Dragon, izuzetno ubedljiv nastup, sa četrnaest pesama beskompromisne metal svirke u svakom pogledu. Pesme umeju da budu i dugačke i komplikovane, bend ih radi bez kalkulacija i štednje a zvuk je živ, dinamičan i hrskav. Jako lepo:
https://dragonofficial.bandcamp.com/album/live-in-pain
Evil Beast je jedan majstor iz Tokija, Lord Metal, a koji ima još masu jednočlanih projekata u raznim podžanrovima metala, za koje realno niste čuli. Mislim, projekte. A podžanrovi su uglavnom death i thrash metal i sve između. Za Evil Beast, Kenta Inoue, kako je čoveku ime, radi old school trešinu i debi album, Summoning the Beast, ima osam pesama u manje od pola sata ozbiljne krljačine i vriske. Inoue je vrlo kompetentan kao muzičar i kompozitor i da je ovo producirano nešto bolje, bilo bi spremno za prajm tajm. Ali i ovako kako je, sa tim blago lo-fi šmekom, ovo je ploča za ljude od ukusa, sladokusce andergraunda i ozbiljne stare, jelte, glave thrash metala. Rifovi su dobri, dualni vokali zabavni, izletanja u falseto redovna a vratolomni tempo pravoveran. Jebiga, nismo ni mi od kamena a daunloud se naplaćuje samo koliko date:
https://evilbeast.bandcamp.com/album/summoning-the-beast
Ponekad mi lepo legne klasičan metalizirani hardcore/ metalcore pa su mi tako Heldtight iz Arkanzasa fino seli na volej. Njihov EP The Way It Is je bučan, ekstrovertan, sa mnogo energije, jakim mošerskim programom, vokalom koji zabacuje i na nu-metal, a produciran je solidno i radi sve što treba. A plaća se koliko hoćete:
https://heldtight.bandcamp.com/album/the-way-it-is-2025
Simpatičan beatdown/ metalizirani hardcore sa elementima death metala dolazi ravno iz Indonezije na demou Promo 2025 projekta Chains of Dread. Ovo je vrlo lepo producirano, ima odlične metal rifove i pesme su jako kratke tako da predstavlja zametak nečeg DOBROG:
https://chainsofdreadbrutal.bandcamp.com/album/promo-2025
Estonski Childbeater sa dve pesme na EP-ju Semtex uspešno ruše sve pred sobom. Ovo je jako teško, sa chainsaw zvukom a onda i sa disciplinovanom, brzom svirkom u tradiciji powerviolencea i obe pesme su po 29 sekundi, pa je ovo manje od jednog minuta čistog užitka. Cena, naravno, po dogovoru:
https://childbeater.bandcamp.com/album/semtex-ep
Glazgovski Jorogumo za svoj prvi album, ako im se tako vodi Babylon, imaju solidnu, energičnu i dosta eksplozivnu kombinaciju hardcorea, sludge metala, malo blek metala… Ovo su ambiciozne pesme čija oštra, abrazivna spoljašnjost ne treba da zakloni njihovu ipak srazmerno inteligentnu suštinu. Zvuk je takođe dosta dobar a bend ima puno mašte i razuzdano je koristi:
https://jorogumo.bandcamp.com/album/babylon
Garguts (da) iz Nju Orleansa, pak, mešaju sludge metal i nekakav slemerski beatdown. To deluje dosta nategnuto na papiru ali gruv je gruv i bend ga svira pošteno. EP Hoodrat Shit ima tri pesme i OKEJ JE:
https://garguts.bandcamp.com/album/-
Kad smo već kod bitdauna, Slaat iz Virdžinije sviraju „slaatcore“ i to je sirov, neprerađen beatdown sa mnogo besa ali i solidnog gruva, dobrih rifova, čak i grindcore, Memphis rap i hardcore techno komada… EP Tip of the Iceberg je pun kratkih, agresivnih pesama solidne garažne produkcije i kanališe propisnu energiju provincije kojoj je dosta ćuškanja u stranu i hoće da POKIDA:
https://slaat.bandcamp.com/album/tip-of-the-iceberg
Wiltwither su predstavnici nove generacije metalkor bendova iz Južne Kalifornije i njihov debi album, Pure Light ima dosta eksperimentalne energije. Spoj kao granit tvrdog i agresivnog zvuka sa neprirodnim aranžmanima i mehaničkim promenama smera ovde dosta dobro radi i bend odmah deluje zrelije i ozbiljnije nego većina kolega koji ovakve stvari rade još uvek iz pozicije mladalačke napaljenosti. Ne kažem, da svaki metalkor bend treba da bude kao Wiltwither ali meni su fino osvežili tjedan:
Onda imate Gumm iz Čatanuge u Tenesiju i njihov drugi album, Beneath the Wheel sa deset pesama žestoke, emotivne rokenrol svirke koju će jedni zvati posthardkor a drugi samo pank rok. Sa koje god strane te diskusije da stojite, treba da poslušate Gumm jer oni ovo rade prilično dobro:
https://convulserecords.bandcamp.com/album/beneath-the-wheel
Brazilci Fit of Rage imaju tri pesme nisko štimovanog, metaliziranog d-beat hardcorea na EP-ju Sinta o Machado. Muzika je jednostavna ali ljudi dobro štrikaju, zvuk je kul i jeftin a vokali simpatično nekompetentni, dakle, meni je ovo PANK EZ FAK. Plaća se po želji:
https://fitofrage.bandcamp.com/album/sinta-o-machado
The Most Australian Band Ever! – The Secret Origin of the Hard-Ons je, nagađate, saundtrak album za prošlogodišnji dokumentarac o jednom od najvažnijih australijskih rok bendova ikada a svakako najvažnijem pank rok bendu ovog kontinenta. I to ne kažem samo zato što sam im onomad svirao kao predgrupa i uverio se iz prve ruke koliko su Hard-Ons kul likovi. Enivej, The Most Australian Band Ever! – The Secret Origin of the Hard-Ons ima četrnaest komada od kojih neke znate ali u verzijama koje gotovo sigurno niste čuli. Naravno, rani Hard-Ons je bio VEOMA inspirisan Ramonesima pa je ovo pank rok vrlo ramonesovskog tipa i tu nema greške, sa sve dokumentarističkim uvodima za pesme:
Killed By Deaf – A Punk Tribute To Motörhead je, kako i nagađate, album prepun dobrih pesama ali koje sviraju pank bendovi odavno preleteli u korporacijske vode. Pennywise nisam voljno pustio bar četvrt veka ali oni ovde sviraju Ace of Spades i mada to nije ni izdaleka najbolji Ace of Spades koji sam ikada čuo, JEBIGA DOBAR JE. I ostalo je tako, pa bendovi koji su bili na vrhuncu devedesetih (Rancid, Lagwagon, Murphy’s Law itd.) daju korektne verzije pesama koje su originalno izlazile osamdesetih. Ima tu i još starije garde, tipa GBH i ANL i mada album pati od ulickane produkcije i rutinirane svirke – a što su sve antipodi motorhedovske estetike – ipak je TEŠKO zajebati pesme koje su ovako dobre pa kompilacija MOŽE da se čuje:
Ne znam ko su i odakle su Goram ali njihov 4 Track EP je odlična kolekcija faziranog, sirovog, podrumskog panka. Ili hardkora. Ili, evo, sladžkora. Ali, mislim, sve je to pank, kratke pesme, bes, a opet dovoljno šmekerskih rifova da vas solidno izvoza:
https://mentalvacationrecordings.bandcamp.com/album/4-track-ep
Montrealski Glued Mouth kažu da sviraju kombinaciju powerviolence hardcorea i death metala ali album Self-Medicated je pre svega moderni grindcore-thrash ako mene pitate. No, mislim, klasifikacija je za naučnike, nas zanima da li ovo lomi i, da, lomi, sa tvrdim, četvrtastim zvukom i pesmama koje nisu ni onako kratke ni onako spastične kako bi čovek očekivao a od death metala zajme štim i gruv. Fino:
https://gluedmouth.bandcamp.com/album/self-medicated
Beograđani Gnoj su mi osvežili nedelju demo snimkom prelepog grindcorea pod naslovom Anujka. Gledajući sliku benda i čitajući naslove pesama, rekao bih da su ovo mladi momci ali baš ta mladost i obeležava njihovu muziku neposrednošću, spontanošću, odsustvom preteranog promišljanja. Ovo je zakivački deathgrind sa lepim, zdravim, jeftinim old school zvukom i pesmama koje nisu uopšte glupe u svojoj jednostavnosti. Grindcore profitira od toga da radite umesto da konceptualizujete a ovi momci RADE. Plaćate po želji a VREDI:
https://gnoj1.bandcamp.com/album/anujka
Iz Španije dolazi dvojac Blasting Rott sa debi (mini)albumom goregrinda koji ima naglašeniju atmosferu i razgovetniji je nego što je danas standard. No, ovo su dva matora čoveka pa nije neko čudo da bend, iako osnovan ove godine, zvuči kao nešto iz devedesetih. Tales From The Cutting Plant ima devet pesama, one su kratke, ali nisu banalne i Blasting Rott vole i parčence kinematske atmosfere po uzoru na Impetigo da ide uz krljačke Regurgitate/ Carcass momente:
https://blastingrott.bandcamp.com/album/tales-from-the-cutting-plant
Bestial Tongues iz Nju Džersija kolju vrlo solidan deathgrind i death metal na debi albumu, Nachzehrer. On dolazi kao kulminacija rada iz prethodnih nekoliko godina gde je izašlo mnogo kraćih izdanja i predstavlja svetu bend koji je veoma dobro formiran i radi vratolomnu, energičnu a zrelo napisanu muziku. Produkcija je takođe veoma solidna i ovih jedanaest pesama pružaju ciljnoj publici veoma mnogo kvalitetnog provoda:
https://frozenscreams.bandcamp.com/album/nachzehrer
Iako Hand of Doom svoje ime duguju pesmi Black Sabbath, njihova muzika nije, jelte, doom metal, već kombinacija death metala, thrash metala, panka, grindcorea i, er, rokenrola. Novi EP, Be Still And Rot fino demonstrira kako bend sve to spaja nudeći četiri pesme poletne, praznične atmosfere, ali u skladu sa estetskim, jelte, postulatima ekstremnog metala. Prijatan andergraund provod:
https://handofdoom.bandcamp.com/album/be-still-and-rot
Nephasto ne daju mnogo podataka o sebi, sem da su iz Denvera i puštaju da njihov prvi EP, Deformed Deviation govori sam za sebe. To je OK jer je ta jedna autorska pesma koju bend daje da se čuje vrlo solidan old school death metal, dobrog, čvrstog zvuka i kvalitetne svirke. Druga pesma je obrada Demigoda i to takođe zvuči veoma dobro. Ima i vinil pa urgiram da ovo čujete, i uzmete u posed jer je odlično:
https://nephasto.bandcamp.com/album/deformed-deviation
https://nephasto-death.bandcamp.com/album/deformed-deviation
Imamo i Severe Headwound iz Litl Roka u Arkanzasu i njihov novi EP, The Collapse. Ovo je u osnovi gruverski, mošerski slamming death metal mada bend niti koristi taj termin niti ima hiperkomprimovani, hermetični zvuk koji ide uz slem. Naprotiv, produkcija je garažna, sirova, a Severe Headwound zvuče vrlo old school i meni je to slatka kombinacija. Pesme su dobre, bend posvećen a sirovina koja izlazi iz zvučnika je pravoverna:
https://severeheadwound.bandcamp.com/album/the-collapse-2025-ep
U death metal krateže spada i Misery Through and Through, novi EP finskih Scythrow. Nova, studijska pesma koja daje naslov EP-ju je mošerski, hororični skandinavski death metal kakav volite i treba vam u redovnim razmacima a sa druge strane je jedan solidan i energičan živi snimak. Lepo!
https://scythrow.bandcamp.com/album/misery-through-and-through
Šveđani Seventh Sight su originalno osnovani još 1991. godine ali su debi album snimili evo tek sada. Bend je zaista studijski aktivan tek poslednjih par godina ako se ne računa demo iz 2007. i vidi se da se put do albuma Wings of Perdition gradio postepeno, studiozno i da nije ni mogao da se ubrzava. Jer, da se razumemo, Wings of Perdition zvuči autentično, vrlo old school, sa jednom spontanom, prirodnom death metal aromom, bez usiljenosti, ili ikakvih nametljivih napora da se replicira stil ranih devedesetih. Seventh Sight jednostavno zvuče kao ljudi kojima ova muzika dolazi nesvesno, bez ikakve brige o tome šta su trendovi u death metalu i šta mladi danas vole. No, pesme su dobro napisane, produkcija je puna i zdrava i to je onda najbolja kombinacija za slušaoca, pogotovo po ceni koju on sam određuje. Uživanje:
https://seventhsight1.bandcamp.com/album/wings-of-perdition
Meksički trio This-Is-Hell ima iza sebe dva albuma a In My Funeral im je novi EP pripremljen, slutim, za helouvin. I to je sasvim korektno, sa pet pesama časno odsviranog, rifaškog old school death metala. Bend direktno navodi Bolt Thrower i Grave kao uzore i naravno da se tu čuje dosta njihovog uticaja (Frontera Cero je bukvalno kao da ste spojili ova dva benda u jedan), pa ko voli ovde neće pogrešiti. Produkcija je solidna, svirka raspoložena, sve je kako treba:
https://this-is-hell.bandcamp.com/album/in-my-funeral
Nijemci Archaic Thorn sviraju maltene bukvalno pećinski death metal pa im drugi album, Malicious Spears već omotom asocira na nešto primitivno i staro. No, muzika je zdrava, propulzivna, pa i maštovita i ne oslanja se samo na reciklaže pesama Autopsy ili Grave. Opet, Archaic Thorn imaju jednu spontanu, primitivnu energiju, dobar, dinamičan zvuk i puno entuzijazma i to je onda jedan idealan koktel death metala koji osvaja šarmom i snagom:
https://archaicthorn.bandcamp.com/album/malicious-spears
Isto iz Nemačke su i Stillbirth koji rade već više od četvrt veka i Survival Protocol im je deveti album. A ovo ne samo što je konceptualna ploča o postapokalipsi i nestanku čovečanstva nego se ovde i death metal – sada očišćen od većine deathcore sadržaja iz prošlosti benda – kombinuje sa zanimljivim melodičnim temama i solažama, ali i sa surf-rock gitarama. Ovaj spoj na papiru deluje bizarno, možda i parodično ali Stillbirth ga izvode ozbiljnog izraza lica sa visokim kvalitetom i disciplinom svirke i rekao bih da uspevaju u svemu što su naumili:
https://stillbirthofficial.bandcamp.com/album/survival-protocol
Nisam neki veliki, jelte, ložač kad je u pitanju melodeath ali Burned In Effigy iz Čikaga su mi nešto simpatični na svom drugom albumu, Tyrannus Aeternum. Ovo je bend koji je prešao put suprotnim smerom od onog koji je danas uobičajen, polazeći od metalkora a završavajući u (melodičnom) death metalu sa neoklasičarskim ambicijama pa je ovaj album zanimljiv spoj još uvek prisutne ulične neposrednosti i neoklasičarskih harmonija, sve u truplu pristojno žestokog melodičnog death metal programa:
https://burnedineffigy.bandcamp.com/album/tyrannus-aeternum
Škoti Feral Ghoul na EP-ju Deathwasher imaju dve žive pesme u krš-kvalitetu zvuka ali i prvi studijski snimak – naslovnu stvar – i to dosta zabavno udara. Ovo je old school death metal i dalje dosta krševitog zvuka ali iznenađujuće ambicioznim aranžmanom koji dobacuje i do heavy metal korena. Plaćate koliko želite a slatko je:
https://feralghoul1.bandcamp.com/album/deathwasher
Za Helouvin su nam u HPGD zapakovali novi EP benda Chained to the Dead iz Nju Džersija. Naslovljen Something Happened on the Way to Hell, ovo je drugi EP u trilogiji započetoj prošle godine i nudi kvalitetan, dosta rokerski death metal koji uprkos svom horor imaginarijumu i agresiji zapravo ima zabavnu atmosferu, pesme nepredvidivih, interesantnih aranžmana i mnogo kreveljenja koje ne kvari ozbiljnost muzike ali dodaje meru zajebancije gde treba. Imate i jedan kaver Genesisa a poslednja pesma se zove Unsuccessfully Coping With the Loss of Type O Negative u naravno da je u pitanju omaž poslednjem bendu pokojnog Petera Steelea odnosno kaver pesme Unsuccessfully Coping with the Natural Beauty of Infidelity urađen na osoben način.
https://hpgd.bandcamp.com/album/something-happened-on-the-way-to-hell
Torn Apart iz Notingema sviraju „death metal iz paviljona“, dakle radnički, primitivan, jednostavan i zarazan. Demo 2025. ima intro i dve pesme teške, brutalne, plesne i gruverske muzike i obećava lepe stvari. Cena po dogovoru, užitak zagarantovan:
https://tornapart0115.bandcamp.com/album/demo-2025
Australijski Abominator postoje već trideset godina i drljaju primereno old school black death metal. Na svom šestom albumu, The Fire Brethren, ova dva momka, a koja sviraju i u Cemetery Urn, resetuju i sebe i vas na fabrička podešavanja nudeći primitivne, jednostavne a ložačke rifove i urnebesno napaljenu izvedbu. Produkcija jeste blago prebučna i doprinosi monotoniji zvuka a koji već ne puca od dinamike, ali ovo je generalno prijatna muzika za ljubitelje old school black-death krljačine. Skoro pedeset minuta te muzike je možda i previše da se odradi u jednom cugu ali prija:
https://abominator.bandcamp.com/album/the-fire-brethren
Iz iste države ali u potpuno drugoj formi death metala su Binah, čiji treći album, Ónkos ima samo dve pesme. Ali one traju po dvadeset minuta i nude avangardni pogled na ekstremni metal, sa dugačkim narativima, mnogo distinktno nemetalnog, apstraktnog zvuka, ali onda i propisne, death metalske krljačine. Meni to dosta dobro leži, ali čak i ako niste avangardista po opredeljenju, death metal gruv je ovde dobar i maštovit.
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/nkos
Teksašani Hope Deferred na svom debi albumu mešaju gruverski death metal i dosta zreli deathcore izraz pa su me malo podsetili i na Ingested. Ali, mislim, nije ovo imitacija britanskog benda i Darkness Remains je sasvim pristojan album munjevitih rifova i dobrog mošerskog gruva. Mastering jako glasan, ali to je skoro pa pravilo u ovoj muzici. Valja da se čuje:
https://hopedeferred.bandcamp.com/album/darkness-remains
Imamo i još kombinovanja death metala i deathcorea na drugom EP-ju pensilvanijskih Pile Of Knives. Driven By The Blade nije sad neki najintelektualniji komad muzike koji sam čuo prošle nedelje ali nije ni skroz banalan i ovo je kombinacija „tehničkijih“ rifova, blastbitova i sporih, klecačkih delova koja može da se zguta i lepo svari:
https://pileofknives.bandcamp.com/album/driven-by-the-blade
Crook iz Pomone u Kaliforniji imaju prominentnu Dismember majicu na promo slici pa im i muzika dosta pozajmljuje od legendarnih Šveđana. No, EP Seizure je jednostavniji, neposredniji i pankerskiji i predstavlja muziku kakvu bu Dismember možda svirali da je sada 1988. ili 1989. godina. A to je, da ne bude zabune, dobra muzika. Primitivna ali MOĆNA i pitka:
https://crookdways.bandcamp.com/album/seizure
Poljaci Ashur na svom drugom albumu, Puzur, za svaku pesmu imaju i poseban autro. Deluje dosta KONCEPTUALNO a takva je i muzika, sa kombinacijom black i death metala i dosta progresivnih ideja i narativnih ambicija. Bend pravi dobru, maštovitu muziku, ume da je odsvira i lepo producira i ovo bi trebalo da je dovoljno da odvojite koji minut da ga poslušate:
https://ashur1.bandcamp.com/album/puzur
Abysmal Descent su nova briselska death metal ekipa ali osnovana od strane članstva prilično reputabilnih andergraund atrakcija, od Putrid Offal, Dehuman i Echo Solar Void pa do Neptunian Maximalism. Predvidivo, debi album, Dismal Thoughts zvuči moćno, kombinujući pećinski, grubi pristup old school death metala sa kompleksnijim, progresivnim aranžmanima i avangardnim tretmanom harmonije. Za „običnog“ death metalca ovde ima dovoljno gruvčine i krljanja da ne ode kući ni malo nezadovoljan, a za zahtevnijeg slušaoca koji želi da čuje nadgradnju klasičnog formata, Abysmal Descent su spremili izvrstan program. Ako volite ono što su bendovi poput Tomb Mold, Afterbirth i VoidCeremony uradili severnoameričkom death metalu, oduševiće vas Abysmal Descent i njihova evropska aplikacija istih metoda:
https://nuclearwinterrecords.bandcamp.com/album/dismal-thoughts
Lugubrious Garment je novi projekat u kome je sve napisao i sve instrumente (sem u ovom slučaju bubnjeva) svira talentovani Gabriele Gramaglia, Italijan koga znamo po projektima Cosmic Putrefaction, Vertebra Atlantis itd. Za prvi snimak novog projekta, Demo MMXXV, GG je spremio tri pesme prljavog death metala sa malo grindcore začina i to je, iako ne onako naglašeno ekscentrično kao neki njegovi drugi projekti, veoma ugodno. Naravno, ako volite hermetični, svemirski death metal koji poliva iznurujućim rifovima i bolesnim solažama sve vreme:
https://nuclearwinterrecords.bandcamp.com/album/demo-mmxxv
A Heteropsy je tokijski death-doom bend čiji debi album izdaje Caligari Records i to odmah mora da privuče pažnju. Naravno, Embalming je ploča do vrha natrpana boleštinom, sporim, meljućim ritmovima i kao kuća teškim rifovima, disharmoničnim solažama, ispadima brze, haotične svirke, neljudskim vokalima. Ako volite bendove koji na isti album uspevaju da strpaju pesme o gušenju, metadonu i sodomiji i da svuda trijumfuju odličnom muzikom i do granice karikature posvećenim, krvoločnim izvedbama, Heteropsy će vam biti najbolji drugovi:
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/embalming
Za nešto progresivnije, a i modernije tu su Belorusi Leprethere čiji novi EP, No Future ima samo jednu pesmu u šesnaest minuta trajanja. Ali to je jedna pesma kompleksnog aranžmana i dosta zanimljivih ideja, i to da Leprethere levitiraju između metalcorea i death metala mi čak i ne smeta:
https://leprethere.bandcamp.com/album/no-future
Čileanci Chaos Perversion sviraju mračni, preteći black death metal koji više forsira mrtvačke rifove i zagrobnu atmosferu nego nekakve harmonije i slojevitosti. I meni se to dopada, pogotovo što bend, koji još zvanično nema album svoje aktuelno izdanje, The Judgment of Malkuth naziva EP-jem i pored dobrih 35 minuta trajanja. Kavernozno, demonski, hermetično i znojavo:
https://chaosperversion.bandcamp.com/album/the-judgment-of-malkuth
Meksikance Cemican sam i ranije notirao kao interesantan, originalan bend koji meša (ekstremniji) metal sa folklorom iz vremena pre evropske kolonizacije američkih teritorija, pa ću reći i da je novi album, četvrti u njihovom opusu, naslovljen U k’u’uk’ankil Mayakaaj vredan svake pažnje. I ovde postoji imanentna napetost između trešerskih rifova i folklornih tema na fruli, ali ako vam ta napetost nije bila problem na ranijim albumima, neće ni na ovom. Bend ima jedan teatralan, ritualan nastup i dosta se tu interesantnih stvari dešava u kombinaciji raznih nasleđa i stilova:
https://cemican1.bandcamp.com/album/u-kuukankil-mayakaaj
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Ne slušam baš često shred albume ali kada su ovako visokog kvaliteta nema druge nego da se čovek pokloni do poda i podigne rogove visoko u zrak. Masahiro „Godspeed“ Aoki, uostalom, nije tek neki mladunac koji u svojoj spavaćoj sobi na laptopu snima brza arpeđa nego iskusni muzičar koji je godinama radio za Capcom na masi visokoprofilnih igara radeći za njih muziku, a poslednjih desetak godina vodi svoju etiketu i povremeno pravi muziku i za doujin igre. Enivej, album Chronicle II je izvrsna kolekcija raskošnih melodičnih heavy metal pesama u stilu koji čujete u svojoj glavi dok čitate ove redove, dakle, instrumentalnom, virtuoznom, ali dovoljno „pop“ da normalna publika takođe u njima prepozna virtuoznost i sponu sa klasičnom muzikom i bude impresionirana. Pa, evo:
https://vivixofficial.bandcamp.com/album/chronicle-ii
Kad smo već kod shreda, danski progresivci Defecto u svojoj muzici imaju dosta i tog shred programa pa mi je album Echoes of Isolation, njihov četvrti čudna kombinacija modernih proggy metal elemenata i shred egzibicija koja mi se nekako dopada, iako individualno ni jedno ni drugo ne bi bili neki moji prvi izbori. Bend svira odlično i dosta se loži na virtuoznost, a pesme opet imaju i nekog smisla i to je na kraju iznenađujuće OKEJ za mene:
Chat Pile nastavljaju da izbacuju eksperimentalne stvari i interesantne kolaboracije između „pravih“ albuma pa ove nedelje imamo album In The Earth Again koji potpisuju Chat Pile i Hayden Pedigo. Ovo je najviše, recimo, avangardni folk ali nije da nema heavy momenata i krljanja. No, bend i u tim trenucima čuva dostojanstvenu, svečanu atmosferu i nudi iskustvo koje me podseća na to da Swans i Melvins nikada nisu ništa zajedno snimili a trebalo bi! Dok čekamo, ovo je prilično dobro:
https://chatpile.bandcamp.com/album/in-the-earth-again
Tapeworm Electric je ženski hard rok bend iz Atine. Formirane 2018. godine ove žene kao neku svoju orijentaciju vide britanski hard rok iz sedamdesetih a zvuče kao britanski hevi metal iz osamdesetih. Sasvim korektno, dodaću, album Moonshine je prijatan, cheesy hard rok i hevi metal, lepog gruva, dobrog zvuka, iskrenog izraza. Sve je to namenjeno pre svega nostalgičarima među nama ali je DOBRO:
https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/moonshine
Kanađani Starlight Ritual imaju drugi album Rogue Angels i ovo je drugorazredni heavy metal u najboljem smislu te reči. Dakle, mislim, produkcija je malo mutna, svirka je na mahove blago brljiva, a pesme imaju momente nadahnuća a onda i momente čiste reciklaže i na gomili to, iako možda ne deluje na prvi pogled, ima šarma i pitko je. Naprosto, deluje old school i iskreno i to dosta pomaže:
Poljaci Aquilla, pak, cepaju vrlo prijatan, vrlo solidan heavy metal sa svemirskim temama ali epskim energičnim muziciranjem. Sentinels of New Dawn je drugi album za ekipu iz Varšave i ovo je brzi, razmetljivo dobro svirani heavy zvuk u klasičnom maniru koji se transformiše u smeru power metala dok ga slušate. No, prednost rifa nad klasičarskim izletima je velika, gruv je pravoveran, a solaže su nervozne. Vokali neće biti po svačijem ukusu ali ima ovde uličnog bezobrazluka koji lepo temperira svirku što bi sa drugačijim pevanjem možda zvučala suviše „muzičarski“. Meni je ovo vrlo lepo plus, naravno, omot je kao da ste krenuli da igrate Helldivers 2 i Warhammer 40K Space Marine II u isto vreme i pali u glikemijsku komu na pola puta:
https://aquilla.bandcamp.com/album/sentinels-of-new-dawn
Škotski Volcano X svoj hevi metal opisuju epitetom „zapanjujući“ i mada nisam siguran da bih potegao tako tešku terminologiju, njihov oproštajni album, One Last Ride, je dosta dobar. Ovo je energičan heavy metal koji nema problem da koketira sa elementima ekstremnog metala a da opet sranje drži realnim, sa zaraznim rifovima i velikim, epskim refrenima. Solidna poslednja ploča ako bude stvarno poslednja:
https://volcanox.bandcamp.com/album/one-last-ride
ToxicWorks je srpsko-američki heavy metal projekat baziran u Čikagu (naravno) sa debi albumom Final Stage of Grief koji je vrlo uredna, prijatna ploča melodičnog metala. ToxicWorks imaju zdrav studijski zvuk a muzika im se smešta na široki spektar između NWOBHM pravovernosti i alternativnijeg metala. Verujem da će sa vremenom stil da se jasnije isprofiliše ali i ovaj debi album je PRIJATAN za slušanje, sa lepim gruvom, razigranim gitarskim solažama, dosta dobrih rifova i pristojnim pevačem. Vredi čuti:
https://toxicworks.bandcamp.com/album/final-stage-of-grief
Šveđani Sarayasign sviraju melodični, neonski osvetljeni heavy metal/ hard rock i ne spadaju u ono što obično zovemo novim talasom švedskog heavy metala. Misli, hronološki su u redu, osnovani su pre svega pola decenije, ali muzički oni ipak ispadaju iz ove kategorije i parkiraju se unutar zvuka koji najviše podseća na Whitesnake iz druge polovine osamdesetih i druge projekte pokojnog Johna Sykesa. No, kako to Šveđani već umeju da urade, treći album benda, Shadows of the Dying Light, je izuzetno kvalitetan sa potpuno pogođenim zvukom, stručno napisanim pesmama, jednim opštim autoritetom. Pa ako volite, volećete:
https://sarayasign.bandcamp.com/album/shadows-of-the-dying-light
Francuski Listenable Records imaju drugi album španskog heavy metal benda Redshark. Naslovljen Sudden Impact on će vam napraviti jasnu asocijaciju na osamdesete i pre nego što vidite slike benda na kojima dominiraju brčine i tamne naočari. Muzika je ista takva, mesnata, energična heavy/ speed rokačina smeštena negde na transverzali Rage-Razor, sa slatkim mejdnovskim gitarskim egzibicijama, vokalnim lansiranjima u stratosferski falseto, moćnim, nabijačkim ritmom i puno instrumentalističke dominacije. Vrlo solidno:
https://listenable-records.bandcamp.com/album/sudden-impact
Atinjani Black Soul Horde rutinski dovoze u naše slušalice i zvučnike svoj četvrti album, Symphony of Chaos a u kome, spojler, nema mnogo haosa. A ni simfonije. U stvarnosti, dakle, ovo je uredan i melodičan heavy/ power metal. Rifovi su zdravi, svirka ozbiljna a produkcija solidna i mada ovo JESTE melodično i epski, izbegava onu plastičnost koju često imaju nemačke i italijanske power metal kolege. Ja naravno volim što ljudi sviraju uglavnom u visokom tempu, a volećete i vi:
https://blacksoulhorde.bandcamp.com/album/symphony-of-chaos
ALBUM NEDELJE
Bukvalno posle tri-četiri takta debi albuma internacionalne ekipe Barren Path znate da slušate novi bend Takafumija Matsubare i Bryana Fajarda. I ovo je veličanstveno. Matsubara je pre nekoliko meseci časno sahranio prethodnu avanturu, Gridlink, i očigledno već imao gomilu genijalnih pesama u šteku jer je Grieving album strahovite energije i ogromne sigurnosti u nastupu. OK, znamo da su ovo sjajni muzičari – a pored dvojice veterana tu su Mitchell Luna na vokalima (iz Maruta i Shock Withdrawal), te Mauro Cordoba (koji svira u oba ta benda) i Rory Kobzina iz Bea$ters i Lorelai. I mislim, Barren Path je kao Gridlink na steroidima, odnosno kao Gridlink da je imao priliku da dalje sazreva i evoluira. Sličnosti su velike a razlike suptilne, ovo je za nijansu bliže deathgrindu jer Luna češće peva dubokim grlenim stilom nego što je to radio legendarni Jon Chang u Gridlink, a melanholija pozne faze Gridlink ovde je zamenjena ili transformisana u komprimovane kinematske teme i atmosfere koje proleću pored vas brzinom od trista kilometara na sat. Fajardo je i dalje NEVEROVATAN bubnjar a Matsubara i dalje piše pesme koje su NEVEROVATNO brze i NEVEROVATNO guste u domenu ideja, tema, iskaza, a da nikada ne deluju ni neprirodno ni natrpano. Grieving je remek-delo grindcorea, metala i, uopšte, moderne muzike i, čak i ako nikada niste slušali grindcore, treba da ga čujete:
https://barrenpath.bandcamp.com/album/grieving
