U skladu sa sezonom koja podrazumeva interesovanje za makabr, grotesku, stravu, užas, jezu i gađenje – uostalom pogledajte koji je danas datum – a i zato što mi je, u skladu sa tom istom sezonom MUBI nametljivo nudio razne filmove iz nekakve umetničkije horor-orbite, podvrgao sam se gledanju meksičkog filma iz 2016. godine pod naslovom Tenemos la carne (u američkom distributerskom prevodu We Are the Flesh), dugometražnog prvenca čoveka po imenu Emiliano Rocha Minter, inače češće  u svom poslu zaduženog za kameru nego za režiju, a koji, evo, devet godina kasnije i dalje čeka da dovrši svoj drugi celovečernji film. Kao što će se videti, Minter ima sreće što nakon ovog prvog filma (pre koga je uradio i dva kratka uratka) nije vezan konjima za repove kako bi ga kaznili onako kako su se nekada kažnjavali najteži zločinci, u naporu da se drugim potencijalnim prestupnicima utera strah u kosti i izbriše svaka pomisao da urade nešto slično.

Kako ne bi bilo zabune, da odmah kažemo da je ZA MENE Tenemos la carne bio ako ne prijatnih a ono pozitivno intenzivno provedenih osamdeset minuta. Ili, evo, da ne okolišamo, BILO je prijatno ući u ovo grotlo ljudske izopačenosti i provesti u njemu – bezbedno odvojen ekranom – tih nekih nepunih sat i po, notirajući da Minter ima neke vrlo ozbiljne veštine ne samo kada je u pitanju kamera – ali ćete rad kamere možda prvo od svega primetiti – već i generalna direkcija filma pa onda i rad u montažnoj sobi gde je asistirao Yibranu Asuadu u sklapanju finalnog reza ovog nestašnog filma. Jedno je sigurno, Tenemos la carne je Minterova beba i najveći deo pohvala a praktično i sve osude koje možete da smislite u vezi sa ovim filmomm valja da budu poslate na njegovu adresu.

Hoće li Tenemos la carne biti prijatan i nekom drugom gledaocu? Hoće li biti prijatan VAMA? Na ovo ne možemo da odgovorimo tako lako*ali možemo da obezbedimo jednu malu alatku koja će pomoći da dođemo do približnog odgovora a bez nužde da se izložite osamdesetominutnom iskušenju koje bi i jače iskušenike od vas nateralo da malo bace peglu po mački koja ništa ne sluteći spava na naslonu fotelje.

*mada, statistički gledano: ne, neće.

Tenemos la carne je dakle film u kome ćete videti:

• Nasilje koje se po stepenu nestilizovanosti mirne duše može nazvati snuffom (ili makar snuff-adjacent materijalom)
• Prisilan incest između sestre i brata
• Dobrovoljan incest između sestre i brata
• Starijeg muškarca koji masturbira posmatrajući sestru i brata kako upražnjavaju incestuozni snošaj
• Starijeg muškarca koji pada u nesvest tokom ejakulacije jer mu je TOLIKO LEPO dok posmatra sestru i brata kako upražnjavaju incestuozni snošaj
• Čekajte, jel’ on to u stvari umro tokom ejakulacije?
• Pretnju seksualnim nasiljem
• Aplikaciju seksualnog nasilja, doduše, ako vam je lakše izvodi ga žena na ženi
• Nekrofiliju
• Kanibalizam
• Umetanje staklene pipete u šupljinu na ljudskom telu kako bi se unela lekovita tečnost u organizam. Ne treba ni da naglašavam da se šupljina nalazi na najgorem mogućem mestu
• Troje ljudi kako urlajući pevaju meksičku himnu koja je, naravno, napisana polovinom devetnaestog veka, sva u điru teološkog militarizma i bezpogovornog žrtvovanja za oradžbinu, kulminirajući u praktično sadomazohističkim slikama. Ima indicija da se u ovom tekstu krije dobar deo ključeva za tumačenje ovog filma.

Ako ste na bilo šta sa gornjeg spiska sebi malčice povratili u usta i pomerili se unazad da budete malo dalje od ekrana, onda je fer da zaključimo kako Tenemos la carne NIJE za vas. Ako ste, pak, u sebi prezrivo frknuli i prkosno u ekran povikali „MA DAJ MEHMETE, NE POKUŠAVAJ DA ME UPLAŠIŠ OBEĆANJEM DOBROG PROVODA“ treba da imate na umu i ovo: Tenemos la carne nije horor film mada se kvalifikuje za prikazivanje horor-publici jer je prepun jezive atmosfere, grotesknog – vrlo simboličnog – imaginarijuma i te neke nihilističke energije prezira prema ljudskom, a prevashodno građanskom.

Ali on nije horor film u nekom užem žanrovskom smislu i u njemu nema prepoznatljivog zapleta i rada sa motivima koji su tipični za horor. Ovo ne znači da ga Minter, koji je pisao i scenario, nije možda video kao horor, ili makar imao nameru da ga proda kao horor, ali ako Tenemos la carne jeste horor, ovo je horor  avangardnog tipa, arthouse film koji poseže za horor stilemama i čiji iskaz nije tu da vam bude ni jasan ni, nužno katarzičan onako kako to dobar deo horor filmova planira da napravi.

Atmosfera koju Tenemos la carne tako uspešno kanališe već svojim prvim kadrovima je mučna ali ne napeta u smislu trilerskog saspensa. Ovde nema – barem na početku – prikazivanja potencjalne žrtve i potencijalnog dželata i zapravo svoju prvu pobedu Minter izvojuje kada reši da prve kadrove filma usredsredi na čoveka-koji-nešto-radi. Noé Hernández, koji igra glavnu ulogu, muškarca po imenu Mariano, je IZVANREDAN čovek-koji-nešto-radi i mada do kraja filma nećete biti sigurno šta on to zapravo radi dok kazan oblepljuje širokim selotejpom, sipa u njega nešto što IZGLEDA kao komadići starog hleba, pa onda to kuva koristeći plamenik, pa potapa ruke u tu masu pa je pažljivo presipa u olupane limene sudove…

Ovakvo otvaranje filma nam sugeriše svu silu mogućih stvarnosti u kojima Mariano živi, ali najjače neku  u kojoj je on jedan od retkih preživelih nekakve apokalipse, što se krije u ruševinama i iz smeća ostalog za umrlim svetom pokušava da ekstrahuje dovoljno nutrijenata da još malo potraje. Sve je u ovom njegovom životu improvizovano, od poluurušenih prostorija zgrade gde se sklonio, preko opreme i alata, do načina na koji komunicira sa NEKIM ko mu kroz prorez na zidu dotura jaja.

Sve je improvizovano, ali, čini se, ništa nije slučajno – zaključno sa jajima koja u hrišćanstvu simbolizuju vaskrsnuće – i Minter ovde demonstrira jako dobru kontrolu nad svim elementimam filma. Enterijer je opremljen i snimljen SAVRŠENO, sa osvetljenjem i scenografijom koje fantastično rade zajedno (da ne pominjem fluide kojima se mažu glumci), Hernández je neumoljivo moćan kao čovek koji je skoro sigurno sišao sa uma ali u kome, sa strahom, prepoznajete da je zapravo prilagođeniji da preživi nego što ste vi ili ja, dizajn zvuka je izvanredan, pa još kada se uklopi sa brzom, drsko agresivnom montažom – na primer u sceni kada Mariano udara u veliki bubanj – ovaj film ostavlja strahovit utisak i pre nego što ste stigli da se okrenete oko sebe i zapitate da li će ovo biti monodrama sa likom koji jedva ume da govori.

Ali neće. Mariano, za početak, govori sasvim dobro i artikulisan je kada to želi, a onda se u filmu pojavljuju i dvoje mladih likova, sestra i brat Fauna (María Evoli) i Lucio (Diego Gamaliel) i počinje jedna kamerna drama u kojoj mator, sumanut čovek kao da pruža skrovište i hranu dvama mladima koji ne umeju sami da se snađu, ali u zamenu za to želi da sa njima upražnjava sve svoje – nimalo skromne – seksualne i druge perverzije.

Tenemos la carne se sa uvođenjem dvoje mladih glumaca – oboje su vrlo solidni u ulogama koje zahtevaju skoro potpuni raskid sa realnošću – transformiše iz postapokliptičkog horora u brutalnu eksploataciju dok Mariano svoje dvoje „gostiju“ tretira kao robove i žrtve ali film nikada ne gubi jednu naglašenu artističku dimenziju. Kada Fauna i Lucio moraju da „rade“ za Mariana, on im daje zaštitne kombinezone da ih obuku i tera ih da lepljivom trakom spajaju letve i kartone od jaja, u nekakvom sumanutom projektu za koji nam nikada neće biti jasno čemu služi, ali izgleda apsurdno svrhovito. Ovde sam imaginarijum radi u korist satirizovanja činjenice da film nema jasan verbalni zaplet.

Sa druge strane, kada Mariano tera tinejdžere da imaju snošaj, sa sve vređanjem, prinudom, emaskulacijom i drugim zamislivim užasima, ovo su scene snimljene FUL pornografski, uključujući erekcije, penetracije, ejakulacije, polne organe snimljene iz velike blizine itd. No, Tenemos la carne JESTE arthouse film i svaka od ovih scena je urađena sa merom jasne likovne discipline, iskombinovana sa zvučnim dizajnom i pažljivo biranom muzikom da u gledaocu izazove oluje emocija i kolizije reakcija na motive. Ljudska seksualnost kao najprirodnija stvar na svetu je ovde stavljena unutar imaginarijuma eksplicitnih i implicitnih fetiša i film joj na neki dan poklanja nevinost što više ide u dubinu eksploatacijske perverzije.

Kada Mariano, kako smo već pomenuli, umre ejakulirajući po omladini koja se prihvatila posla, film samo postaje još bizarniji i drskije brutalan. Ali i artističkije smeliji. Prostor u kome se likovi nalaze evoluira sam od sebe onako kako se „priča“ odmotava. Nećete biti jedini koji će intenzivni crveni kolorit i nepravilne, kavernozne zidove u koje se transformisao Marianov projekat, povezati sa osećajem da se nalazite – zajedno sa protagonistima – u džinovskoj materici. Duboko brujanje koje obeležava zvučni dizajn ovog dela filma će vam sugerisati krv što struji oko vas zajedno sa drugim fluidima koji vas održavaju u životu koji tek treba da počne.

Do ovog momenta je Tenemos la carne možda moguće posmatrati kao – doduše veoma brutalnu – satiru, ali Minter onda u drugoj polovini filma gazi jače po gasu pa stižu obećane scene nekrofilije, silovanja, snuffa i kanibalizma i ovde će samo publika sa zaista jakim stomakom uspeti da potisne lavinu gađenja dovoljno dugo da prepozna satirične i kritičke elemente sred bujice nihilizma.

No, Minter nikada ne gubi kontrolu nad pripovedanjem. Njegovi likovi su GNUSNI ali su istovremeno i MOĆNI. Fauna eksplodira demonskom energijom postmoderne Lilit koja ne samo da je preduzimljivija i bestidnija od brata nego koja u onome što radi na mnogo mesta vrlo vidno uživa. Lucio je prepadnuti moderni momak, bespomoćni pripadnik generacije Z koga nemilosrdno odvlače natrag u ponore iz kojih su se milenijalci iskopavali tolike decenije i mislili da ostavljaju mlađima u amanet malo prijateljskiji svet. Ali, naravno, Mariano je onaj na kome film počiva i Noé Hernández ga igra sa takvim demonskim intenzitetom da bi gledanje ovaog filma bez njega bilo nezamislivo. Hernández svojom energijom i jednim poptuno posvećenim, potpuno PROŽIVLJENIM prihvatanjem užasa i nihilizma na gola prsa nosi ovaj film iznad vode i ne opušta mu da se udavi u bujici eksploatacije. Scena u kome on, inače bivši glumac eksperimentalnog teatra, María Evoli i Gabino Rodríguez pevaju meksičku himnu, trenutak pre ritualnog ubistva i svođenja ljudskog tkiva na puki nutrijent je, pa, FANTASTIČNA. I ako vas ona bude odradila na katarzu, Minter je svoj posao obavio.

Ali i posle nje sledi šokantno finale filma i jedan bizarni preokret u kome će sve što ste mislili da ste razumeli o Tenemos la carne da bude razbijeno na komadiće. Način na koji film prelazi iz jednog imaginarijuma u drugi, iz jednog žanra u drugi, iz jednog SVETA u drugi je delo majstora i u punoj meri se uklapa uz proklamaciju glavnog lika da ovo nije obična žurka.

I nije. Tenemos la carne je orgija brutalosti, perverzije i nihilizma, ali veoma vešto spravljena orgija, sa mnogo mangupskog, smelog i efektnog plesanja između hrišćanske i patriotske ikonografije i brutalne dekonstrukcije ljudskog. Prirodno je ovde reći da su filmovi što ih je radio Argentinac Gaspar Noé najočigledniji uticaj na Mintera – uostalom, Noéov u tom trenutku poslednji film, Love, kao da ima jasnu vizuelnu refleksiju u finalu Tenemos la carne – a čemu doprinosi i efektno korišćenje crvenog osvetljenja, ali mislim da na ovom mestu moramo da pomenemo i Alejandra Jodorowskog, Čileanca koji je baš u Meksiku napravio svoj prelazak iz avangardnog teatra u filmsku umetnost i izazvao svojim prvim filmom tako jake reakcije gađenja i besa da je bilo čudo da su mu dopustili da još režira. Ima nečeg imanentno bliskog između Mintera i Jodorowskog u njihovoj aproprijaciji katoličkog imaginarijuma i hrišćanskog simbolizma u okruženjima koja su zasičena brutalnošću, nihilizmom i fetišizmom. Utoliko, ako ste ljubiteji Jodovog old school nadrealizma i generalno nemate problem sa noéovskom surovošću, Tenemos la carne je jedan vrlo spretno urađen film za koji nikada nećete sa sigurnošću moći da kažete šta je to u stvari želeo da poruči, ali ćete imati mnogo toga da o njemu razmišljate i prepričavate zastrašenim kolegama na poslu. A ni to nije malo.