Danas ćemo zaokružiti pregled DC-jevih Absolute Universe stripova pregledom druga tri serijala a koja su neka vrsta možda ne druge faze nego drugog talasa u okviru ove inicijative. Za razliku od Absolute Batman, Absolute Superman i Absolute Wonder Woman, a koji su svi krenuli u 2024. godini, ova tri serijala su započeta proletos i naređala su po šest ili pet brojeva u trenutku dok ovo pišem. Nedovoljno da se donesu ikakvi APSOLUTNI zaključci, ali više nego dovoljno da se čovek mršti, žvaće vrh olovke i mrmlja o tome kako bi on sve ovo drugačije uradio samo da mu daju na tri dana da bude urednik u DC-ju.

Hitam odmah da dodam da nije zapravo ovo uopšte tako loše, naprotiv, ovde imamo jedan izvrstan, jedan korektan i jedan pomozibože strip i neki od autora koje sam smatrao za VELIKE talente su više nego opravdali svoj ulazak u ovu inicijativu. Ono što stoji je da i dalje imamo posla sa prilično kurčevitim prepakivanjem temeljnih motiva DC-univerzima da se uklope u mračniju, suroviju verziju stvarnosti u kojoj je Darkseid dominantna sila u pozadini čitavogt postojanja i pitanje „treba li nam ovaj strip“ se barem u jednom slučaju i ovde može legitimno postaviti. Ono što svakako mora da se primeti kada se ova tri serijala čitaju je da za razliku od prva tri koja prikazuju već aktivne superheroje, koji su uveliko nabacili kostime i imaju neku vrstu prave superherojske karijere, sva tri Absolute stripa začeta 2025. godine su stripovi o traumatičnim počecima, prikazujući osobe koje tek dobijaju „moći“ sa kojima ne znaju šta da rade, kojima se život u velikoj meri kataklizmično menja zbog tih moći i koji su ne samo konfuzni, uplašeni i još uvek podaleko od toga da usvoje identitet maskiranih pravednika što će štititi slabe i sirovu silu privoditi k poznaniju prava, već su i eksplicitno traumatizovani svim što se dešava. Naravno, svetla superherojska tradicija još od tridesetih godina prošlog veka je da iz mladalačke traume nastaje zrelost heroja, ali kada se stave jedan naspram drugog ovi stripovi ne mogu a da u izvesnoj meri ne potkažu ovaj trop kao prilično izlizani readymade kliše. Idemo onda redom, od najamne impresivnog do najimpresivnijeg stripa u ovoj turi.

Absolute Flash

U prikazima sam video da Absolute Flash opisuju kao „slow burn“, dakle, kao strip koji ide sporim tempom i korak po individualni korak odmotava svoj zaplet, ne dajući svom glavnom junaku – isto kao ni čitaocu – momenat u kome može da kaže da razume stvari koje mu se dešavaju, da stane, sabere se i produži dalje uz osećaj da ima svrhu ili makar orijentaciju kuda treba da ide. No, ovo je neka vrsta ponavljajućeg refrena za sva tri stripa o kojima danas pričamo i glavna razlika između njih je u tome koliko efektno se ovakav pristup pripovedanju primenjuje.

Jeff Lemire je, naravno, scenarista koji „sporo pripovedanje“ drži u malom prstu i bio sam ispunjen pozitivnom anticipacijom kada sam video da se Kanađanin vraća u DC posle perioda ekskluzivnosti ugovorenog sa Image Comics (a koji je, pošto strip industrija nikada ne može da sledi logiku stvarnog sveta, isključivao njegov rad za Dark Horse na Black Hammer univerzumu). Lemireov ekskluzivni ugovor sa DC-jem, istekao pre više od deset godina, nije proizveo ne znam kakva besmrtna remek-dela, štaviše upravo kada je prestao da radi za DC i počeo da radi sopstveni, DC-jem inspirisani superherojski univerzum, Black Hammer, Lemire je stupio u teritoriju legendarnog, ali imam lepa sećanja na njegov Animal Man. Naravno i poslednjih godina – bez obzira na ekskluzivitet sa Imageom, Lemire je povremeno radio miniserijale za DC, ali je Absolute Flash kamen-međaš već i time da je ovo tekući serijal, da je deo jedne velike, vrlo popularne inicijative, da u njemu Lemire radi jednog od najvažnijih superheroja u DC-jevoj istoriji, pogotovo kada na umu imamo paralelne realnosti i metatekstualne nestašluke.

No, Absolute Flash, za sada, deluje kao rađen na autopilotu. Lemireov scenario je korektan, ali u idejnom smislu ne naročito originalan a u egzekuciji je vrlo dekomprimovan i, pa, spor, ali bez one svečane, melanholične sporosti koju Lemire zapravo najbolje radi. Umesto toga, ovo je on-the-run priča o mladom Wallyju Westu koji beži od američke vojske posle incidenta u kome je poginuo Barry Allen, naučnik što je za vojsku i radio i eksperimentisao sa, jelte, graničnom naukom. Wally sebe krivi za Barryjevu smrt a ne pomaže to što je dečaku otac, vojni oficir, unazad izvesno vreme govorio da se kloni Barryja jer će mu ovaj i njegovi weird eksperimenti doneti samo nevolje, a Wally je, malo iz inata prema ocu primerenog mladim tinejdžerima, a malo i iz usamljenosti – vojno dete seljakano od baze do baze, bez prilike da sklopi trajna prijateljstva – ipak krišom odlazio kod Barryja u laboratoriju sve do fatalne noći kada se sve promenilo.

Ovo je vrlo stereotipan srebrnodobni zaplet, ali je DOVOLJNO DOBAR za strip u kome treba da imamo mladog čoveka ispunjenog unutarnjim konfliktima, kompleksom krivice i edipovskim brigama i, da je Lemire ovo uzeo da piše u nekakvom postmodernom silver-age tonu gde bi njegovi likovi imali neočekivano dubok emotivni život u odnosu na vrlo žanrovski, vrlo konfekcijski zaplet, to bi bio zanimljiv eksperiment.

No, Lemireov pristup je znatno manje zanimljiv i Absolute Flash je pisan kao stereotipna „ozbiljna“ young adult fikcija sa glavnim junakom koji teško podnosi traumatične promene u svom životu i ima stereotipne refleksije na ono što mu se dešava u meditativnim monolozima dok sedi usred pustinje i kontemplira o svojoj nesretnoj sudbini. Lemire je JAKO DOBAR scenarista kada se potrudi i on vrlo dobro razume vrednost „pokaži, ne prepričavaj“ pristupa u naraciji, ali slutim da mu je Absolute Flash došao kao jedan od petnaest projekata kojima žonglira u isto vreme a da je iznos na predugovoru imao preveliki broj ništica da bi mu se reklo „ne“ i onda je on ovde pružio svoj zanatski, tehnički minimum.

Posledica ja da je ovo strip koji posle šest epizoda, uprkos činjenici da pričamo o „najbržem čoveku na svetu“ deluje kao da stoji u mestu. Obrisi „pravog“ zapleta koji će doći na red kada ceo ovaj „year one“ materijal bude ispucan vide se već u prvoj epizodi ali, evo, pola godine kasnije, nismo bliže nečem zaista interesantnom i još uvek posmatramo kako grupa vladinih plaćenika sa supermoćima pokušava da ulovi tinejdžerskog superheroja-u-nastajanju u pustinji na jugu SAD.

Nije da je to SKROZ nezanimljivo za čitanje, dakle, pričamo o KOREKTNOM ako već prilično mehanički rađenom stripu, i pogotovo ako ste ljubitelj Flasha biće vam interesantno kada vidite reimaginacije Flashovih „rogue gallery“ likova za potrebe Absolute univerzuma. Štaviše, utisak je da su i Lemireu oni bili zanimljiviji od stereotipnog Wallyja, pa je i čitava šesta epizoda posvećena tome da vidimo kako su se ove verzije Captaina Colda, Captaina Boomeranga i drugih klasičnih „rogue“ likova skupile nakon otpuštanja iz vojske da budu black ops tim za američku vladu koji se zove Rogues, ali je tretiran više kao Suicide Squad sa jednim edgy ali, ako volite te stvari, simpatičnim tonom stalne svađe i pretnje smrću…

Rogues su dobili i vrlo lep, solidno imaginativan  vizuelni dizajn ljubaznošću crtača Nicka Roblesa koji i inače radi dosta da jedan strip u kome se u stvari malo toga dešava, učini vizuelno uzbudljivim. On i kolorist, Adriano Lucas, kvalitetno rade sa lejautom, efektima i dosta digitalnog intervenisanja da Absolute Flashu daju dinamičan, energičan „naučnofantastični“ izgled. Robles zna kada da napusti uredan, pravougaoni oblik panela i kosim linijama nam sugeriše simbol munje već samim lejautom tabli a Lucas forsira crvenu i žutu boju u koloritu i Absolute Flash, čak i na mestima gde je sam tekst najnezanimljiviji, najviše opterećen klišeima, ima snažan kinematski ugođaj i podsvesno sugeriše da smo stalno na korak od probijanja prostorvremenskih barijera i upadanja u druge realnosti. Mada to treba dočekati, jelte. A.L. Kaplan je nacrtao dve epizode a Chris Sotomayor je kolorisao jednu od njih i ovo je korektno ali mislim da je Roblesov rad na crtežu u saradnji sa Lucasom na kolorima ono što ovom stripu zapravo daje identitet i čini da mu se ipak vraćam sa dosta entuzijazma čak i dok imam utisak da priča stoji. Tom Napolitano na leteringu radi sve što treba pa ako ste BAŠ ljubitelj Flasha, svakako ovo potražite na Amazonu.

Absolute Green Lantern

Od Absolute Green Lantern sam imao dosta ambiciozna očekivanja imajući u vidu da se radi o DC debiju za Ala Ewinga, makar kada se radi o tekućim serijalima. Ewing je već za DC uradio jedan miniserijal o Metamorphou (o kome se nadam da uskoro napišem reč-dve) ali je Britančeva reputacija u američkom stripu pre svega vezana za dugogodišnji rad za Marvel i superiorne partije na serijalima kao što su Guardians of the Galaxy, Venom, Immortal Thor i naročito Immortal Hulk. Za Hulka se može reći da je Ewing napisao neku vrstu definitivnog serijala o velikom zelenom čudovištu, kombinujući psihoanalitičke, mističke, magijske i religiozne motive na način koji, verujem, još godinama niko neće moći da dostigne. Absolute Green Lantern, posle svojih šest epizoda ne sugeriše da će biti na iole približnom nivou onome što smo gledali u Hulku (ili Thoru) i zapravo je konceptualno bliži Venomu, samo sa možda najsmelijim, ali i najproblematičnijim kontrastom između klasičnih motiva koje vezujemo za Green Lantern i „Absolute“ egzekucije.

Crtač i kolorist na ovom serijalu je Kanađanin Jahnoy Lindsay, čovek sa sada već vrlo solidnim portfoliom u američkoj industriji, uključujući unutar superherojskog žanra, ali uglavnom kao momak koji uskače da uradi po jednu epizodu kada drugi crtači ne mogu da postignu. Lepo je videti da Lindsay sa Absolute Green Lantern dobija legitimnu šansu da zablista ispod reflektora na velikoj bini a još lepše to kako za ovu priliku on i sam dosta eksperimentiše, evoluirajući svoj izraz u smeru nečeg što ranije nisam viđao. Absolute Green Lantern je u tom smislu i prilično distinktan serijal u odnosu na ostale Absolute stripove – iako SVAKI od njih ima separatni vizuelni identitet i ne postoji nikakav pokušaj da im se podari nekakav ujedinjujući dizajn ili ton – time da najviše podseća na japanski strip. Ne znam, naravno, šta su bili glavni Lindsayjevi uzori kada je razvijao vizuelni identitet Absolute Green Lantern ali sam prilično siguran da se od tih uticaja može povući jasna vertikala unazad kroz vreme do old school naslova kao što su Iwaakijev Parasyte pa i do Otomove Akire.

A što bi TREBALO da bude zanimljiva kombinacija sa Ewingovom dekonstrukcijom mitosa Green Lantern ali nekako nisam siguran da ovo funkcioniše.

Absolute Green Lantern VEOMA snažno odstupa od praktično bilo čega na šta pomislite kada kažete Green Lantern. U mejnstrim univerzumu Zelene svetiljke su pan-kosmička policijska formacija kojom adminstrira rasa „Čuvara svemira“ i mada uvek tu bude i malo dileme oko toga je li okej da iz jednog centra dolaze i, jelte, optužnice, i presude i egzekucije, Green Lantern je generalno strip o dobrim momcima koji spasavaju svemir od loših momaka i drugih velikih pretnji, koristeći magično prstenje što im daje razne supermoći i može da kreira materijalne predmete od „čvrste svetlosti“. Pošto je ovo prstenje suštinski svemoćno, ograničavajući faktor je energija koju ono troši a koja se mora periodično obnavljati tako što se prsten „uključi“ u zelenu svetiljku, statičan objekat koji junaci ne mogu da nose sa sobom u misije. Bajkovito, jednostavno, razumljivo.

Sa Absolute Green Lantern Ewing u blender ubacuje većinu ovih elemenata ali ne deluje kao da je zainteresovan da sa njima radi nešto konzistentno. Prstenje postoji, svetiljka postoji, predmeti od čvrste svetlosti postoje, ali ovo su sve usputni motivi i nisu u centru priče, a u kome se nalazi Ewingov napor da čitaocu sugeriše „drugost“ gotovo svemoćne međugalaktičke rase koja je kreirala neku vrstu religije prosvetljenja i gde su Zemljani skoro pa mravi u podnožju velike duhovne građevine.

Ovo je vrlo ewingovski i vidi se da njega veoma zanima da se pozabavi nivoima prosvetljenosti/ prosvećenosti i njima odnosnim nivoima akcije koja se pripisuje svesnim bićima. Abin Sur u ovom stripu nije umirući svemirski policajac koji će zbunjenom Zemljaninu Halu Jordanu dati svemoćni prsten i zavetovati ga da produži gde je on stao, služeći svetlosti nasuprot pretnji beskonačne noći, nego neka vrsta božanskog avatara koja je došla na Zemlju da ljudima sudi i da im, ako bude moguće, pomogne da se uspnu na viši nivo postojanja.

U narativnom smislu ovo je, pak, formatirano kao epizoda X-Files koja se potom morfuje u japanski naučnofantastični body-horror sa puno muljave akcije. Mali grad u američkoj provinciji postaje poprište neobjašnjivog fenomena u kome neki ljudi ginu a svi ostali su zarobljeni iza barijere od čvrste svetlosti. Hal Jordan, Guy Gardner, Sojourner Mullein i John Stewart su sve ljudi koji se znaju iz detinjstva i mada su im životni putevi bili sasvim različiti, nekako su se svi opet zatekli u gradu iz kog su potekli, da svedoče dolasku Abina Sura i zastrašujućim fenomenima u kojima se neki od njih transformišu a veliki deo stanovništva nestaje. Konfuzija je opšta, nikom nije jasno šta se dešava i John Stewart je jedini koji, na ime svoje filozofske naobrazbe počinje da nazire obrise logike u tom prvom susretu vanzemaljske inteligencije sa čovečanstvom.

No, konfuzija je ovde univerzalna lozinka ne zato što je pripovedanje nejasno, već zato što Ewing posle šest brojeva uglavnom uvodi nove koncepte i ideje bez toga da je one koje je već uveo nekako približio, pojasnio čitaocu. Utisak da se svemir u kome se strip dešava samo proširuje – iako ne mrdamo iz američke provincijske vukojebine – je verovatno i bio ono što je Ewing želeo da čitalac iskusi, ali naprosto nisam siguran da je dobra ideja to da čitalac posle pola godine bude i zbunjeniji i manje informisan od samih likova koji generalno i dalje ne znaju šta se dešava a i kada NEŠTO saznaju, informacije daju u nepotpunim, kriptičnim replikama koje ne deluju čak ni kao pokušaj da se napiše „pravi“ dijalog između dve zbunjene, uplašene osobe već kao puko tizovanje čitaoca da će negde nizvodno da se desi nešto zanimljivo.

Takođe, likovi su iznenađujuće neinteresantni, sa Halom Jordanom koji je najstereotipniji protagonist pseudo-mange što možete da ga zamislite, i kada Ewing krene da ubacuje i neke ljudske negativce – iz milijardersko-korporativne orbite, naravno – strip odmah počne da deluje zanimljivije, iako i ovde imamo posla sa stereotipima ali makar stereotipima koji njemu bolje idu od ruke.

Lindsay je jednako zaslužan, odosno kriv za to da glavni likovi, dakle, oni za koje znamo da su u mejnstrim univerzumu postali „Lanterni“ deluju ovako neinteresantno jer ih on crta maltene kao skice, podsetnike za budući rad sa kompozicijama, ne dajući im dovoljno karaktera i svodeći ih na vizuelna klišea. Akcija mu je bučna i to je verovatno najbolji deo njegovog rada na ovom stripu, pogotovo jer ovde nije potrebno mnogo „režije“ akcionih scena i dovoljno je što crtač kreira slike oslobađanja ogromnih, tuđinskih energija i svetlosti. No, moram da kažem da mi njegovi digitalni kolori ne prijaju preterano, a još manje njegovo veoma naglašeno digitalno izbacivanje pozadina iz fokusa koje on koristi daleko prečesto da istakne likove koji su u prvom planu i strip onda dobrim delom deluje kao da vadite konture iz tegle sa vazelinom. Lucas Gattoni radi letering i korektan je.

Volim Ewinga i želim da istrajem uz ovaj strip jer mislim da on ima šta da kaže o konceptima koje je tek nagovestio da će biti u njegovom središtu ali za sada je Absolute Green Lantern muljav, konfuzno pripovedan i mrljavo nacrtan strip kome je trebalo dosta više uredničkog rada i vremena u rerni pre nego što bi bio spreman za to prajm tajm emitovanje što ga je dobio. Čitaćemo dalje pa ćemo da vidimo, evo serijala na Amazonu.

Absolute Martian Manhunter

Ah, a sada – UMETNOST. Absolute Martian Manhunter je za sada jedini Absolute strip koji nije začet kao tekući serijal i ekplicitno se reklamira kao maksi-serijal od dvanaest epizoda. U trenutku dok ovo kucam izašlo je pet i ovo je istovremeno i jedini strip u Absolute liniji u kome imate utisak da su autori imali ambiciju (možda i dozvolu) da ZAISTA pristupe dekonstrukciji i izađu izvan žanrovskih granica kako bi ispitali neke od elemenata originala na svež, jedinstven način. Da se razumemo, upravo sam se gore žalio na Absolute Green Lantern koji je odstupio od koncepta superherojske-policije-u-svemiru i umesto toga nam servirao X-Files-sreće-japanski-body-horror ali to je jer nemam utisak da su Ewing i Lindsay zapravo uhvatili ikakvu energiju tog odstupanja i žanrovskog pivota. Absolute Martian Manhunter, u kontrastu sa tim deluje kao nešto što nikada ne bi mogao da bude superherojski strip glavnog toka, ali je fascinantan eksperiment sa predloškom od koga ne možete da odvratite pogled, pun strahovite psihodelične energije ali i teške melanholije koja se sa policijskim proceduralom uklapa kao da ste pod presom spojili Philipa K. Dicka i Chan-Wooka Parka, onda ih tako spojene smotali u toalet papir, zapalili ugarkom od spaljene skupštine Srbije iz neke apokaliptične budućosti i popušili u slast.

Deniz Camp je, tehnički gledano, još uvek relativno nov u američkom profesionalnom stripu, ali mu je izvrsni, creator-owned serijal za Image Comics, 20th Century Men isposlovao mnogo poverenja u korporativnim izdavačkim kućama, pa je tako u Marvelu Camp scenarista za aktuelni Ultimates, a sa Absolute Martian Manhunter je kreirao narativ koji je pun konfuzije, gde je glavni junak legitimno sluđen i ima dobre razloge da veruje da mu se dešava produžena psihotična epizoda, gde on posrće kroz intenzivno psihodelični imaginarijum a u pozadini svega se pomalja nešto izvanzemaljsko, preteće, nešto što nije sa ovoga sveta ali što nema nikakav problem da ovaj svet iskoristi onako kako mu se ćefne.

U suštini, dakle, Absolute Martian Manhunter u dobroj meri deli pristup i ideje sa Absolute Green Lantern ali je u egzekuciji i mnogo energičniji i mnogo efektniji i uspeva da opravda tu konfuziju kojom barata na ime efektne „proizvodnje“ simbola pred očima čitaoca, nudeći neku vrstu magijskog realizma negde na transverzali Paul Auster-William Burroughs i servirajući, moram još jednom da podvučem, URNEBESNO psihodelični imaginarijum.

U nekoj najosnovnijoj osnovi, Absolute Martian Manhunter je dekonstruisani, postmoderni policijski procedural u kome se agent FBI, John Jones nalazi u nekoj vrstu terminalne faze burnouta na poslu. Slučajeva je mnogo, sve su bizarniji i gori, a na početku prve epizode on jedva preživljava detonaciju u kojoj je bombaš-samoubica razneo sebe i ljude oko sebe. Već na ovom mestu Camp demonstrira da je dobro razmislio o tome KAKO će se ova priča pripovedati – a ne samo o tome ŠTA će reći – i paralelno skakanje Jonesovih misli između poslovno i ličnog, konkretog i apstraktnog, zajedno sa temporalnim skokovima koji nam prikazuju njegovu reakciju (ili odsustvo iste) na bliski susret sa smrću nam daje ne samo seme zapleta već i kvalitetnu karakterizaciju i atmosferu – sve ono što Absolute Green Lanternu primetno nedostaje.

Absolute Martian Manhunter nema nekakav složen zaplet, koliko je Jonesovo posrtanje kroz događaje koji slede emotivno zahtevno. On je čovek koji ne uspeva da se ponovo poveže sa svojom suprugom i malim sinom, kod kuće se oseća kao stranac a na posao beži – čak i kad mu svi govore da može i TREBA da uzme odmor jer je zamalo poginuo – da ne bi sedeo sa njima. Nakon oporavka od eksplozije on svuda oko sebe vidi dim i mada to isprva pripisuje efektima kontuzije, čitaocu nešto pre nego protagonisti postaje jasno da ovo nisu samo halucinacije. Naravno, kada dim počne da poprima razlilčite boje i da izlazi iz ljudi oko Jonesa a sa dimom do njega dopru i njihove misli, i sam Jones i čitalac će postati svesni drugog prisustva unutar Jonesovog uma.

Telepatija je samo jedna od supermoći koje u mejnstrim DC univerzumu ima Martian Manhunter, ali Camp za sada radi uglavnom sa njom, postavljajući osnovu konflikta u stripu na takođe tradicionalnom antagonizmu između zelenih i belih Marsovaca. No, ovo žanrovski nije ni blizu superherojskog stripa i, kako rekosmo, ima tu slipstream aromu oslonjenu na „weird fiction“ stare škole, uključujući, recimo, Wilsonov (ruku na srce već prilično postmoderni) roman The Mind Parasites.

U domenu radnje, Camp, možda donekle slično Ultimatesima, ima na neki način zaokružene narative za svaku epizodu, ali ovo su zaista samo epizode neobičnih događaja koji naizgled nemaju logiku i zapravo proizvode tenziju u narativu tim odsustvom logike, terajući protagonistu da lomi svoj mozak i pokušava da premosti barijeru koja ga sprečava da razume šta mu to vanzemaljska inteligencija u njegovoj glavi zaista govori. Ponovo, ovo je sasvim slično onome što imamo preko u Absolute Green Lantern, ali ovde ono RADI. Camp razume kako da pokaže umesto da prepričava a onda i u domenu grafičke naracije ima za partnera jednog apsolutno vanserijskog crtača.

Javier Rodríguez je pripadnik savremene generacije španskih strip-crtača koji su u američkom stripu uspostavili apsolutnu dominaciju (videti i pod Marcos Martin, Pepe Larraz, Rafa Sandoval…) i mada je možda isprva za Amerikance radio prevashodno kao kolorist, vremenom se s dobrim razlogom nametnuo kao fantastičan crtač i tušer koji se prvo potvrdio u Evropi a onda osvojio i Ameriku. Rodríguez je značajno više radio za Marvel, uključujući na The Amazing Spider-man i na Daredevilu, ali ja sam o njemu pre tri godine pisao na ime izvanrednog, vrlo imaginativnog crteža koji je dao na miniserijalu Defenders a koji je pisao, heh, Al Ewing.

No, sa Absolute Martian Manhunter Rodríguez se lanirao na sasvim novu razinu, apgrejdujući svoj i inače izražajni, simbolikom nabijeni crtež na nivo praktično magijske ekspresije. Absolute Martian Manhunter je strip rastačuće realnosti i posrćuće psihologije, i onako kako njegov protagonist može da čuje misli ljudi oko sebe, tako će i čitalac dobiti šifre pomoću kojih će da vidi svet oko njega onako kako ga dve psihe koje u njegovom umu traže ravnotežu vide kada imaju vremena da gledaju.

U osnovi bi ovo bilo sasvim fer nazvati pop-artom, rađenim pod velikim uticajem Royja Lichtensteina, ali sa mnogo LSD psihodelije unesene u eksperimente sa formalnom rekonstrukcijom „klasičnog“ stripa šezdesetih godina prošlog veka (detektivskog, romantičnog itd.). Rodríguez onda uspeva da ima i dražesne, uspelo karikirane likove kao ispale iz beležnice Willa Eisnera, ali i intenzivno halucinantne set pisove u kojima se realnost raslojava na apstraktne sastavne komponente a sinestezijski efekti čine da zvuk, slova, boje i oblici postan nerazaznatljivi jedni od drugih. Naravno, samo jedan leterer u američkoj industriji je dovoljno opremljen da radi na ovom nivou ekspresivnosti i psihodelije a da opet isprati Rodríguezovu disciplinu u lejautu i pripovedanju i ovde Hassan Otsmane-Elhaou pruža jednu od svojih najboljih partija u recentnom sećanju.

Najimpresivniji element grafičkog izraza Absolute Martian Manhunter je što je ovo strip koji svesno i namerno proizvodi konfuziju a da nije ni težak ni konfuzan za čitanje. Naracija je, koliko god udaljena od klasične dramaturgije i sklona dekonstrukcijama scena koje kreću iz „obične“ reprezentacije stvarnosti a završavaju u bojama i simbolima, sve vreme jasna, barem u meri u kojoj razumete da je konfuzija glavnog lika posledica njegovih napora da proširi svoj jezički sistem kako bi mogao da intelektualno pojmi fenomene što ih iskušava, a ne posledica toga da scenarista namerno krije stvari od vas iza zamumuljenih aluzija na stvari buduće. U tom smislu, Absolute Martian Manhunter nije jedini od svih Absolute stripova za koji mogu da kažem da nam JESTE potreban (o Absolute Wonder Woman sam se, iz doduše drugih razloga, isto izjasnio) ali jeste jedini od svih koji deluje kao zaista odvažan, možda malo i revolucionaran rad sa svojim predloškom, a što me, nostalgično, podseća na rani Vertigo i to kako je DC nekada imao apetita i hrabrosti za takve eksperimente.

Naravno, neću tvrditi da je ovo strip za svakoga i da će svako ko ga uzme u ruke imati isto transcendentno iskustvo koje sam ja imao, ali sem ako Camp do kraja nešto grdno ne zajebe – Rodríguez i Otsmane-Elhaou nemaju šta da zajebu – Absolute Martian Manhunter će ostati kao svetionik smelosti i uzor svežeg, nepotrošenog rada sa klasičnim predloškom na koji treba da se ugledaju drugi DC autori. Naprosto, ni Black Label stripovi u poslednjih pola decenije niti ostali Absolute radovi nisu DC-ju doneli nešto suštinski ORIGINALNO onako kako to čini Absolute Martian Manhunter i to ga čini dragocenim. Imate ga na Amazonu ovde.