Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ova je godina bila toliko bogata raznim novim džez izdanjima da sam morao da i svoju opsesiju muzikom Sun Ra gurnem malo u stranu kako bih napravio prostora za druge. Ovo jeste svetogrđe ali danas ispravljamo makar delić te blasfemije znajući da je Sonny benevolentno božanstvo i da će nam oprostiti, gledajući sa odobravanjem sa rodnog Saturna kako gubimo razum slušajući njegove novoiskopane radove.
OK, ne SAMO novoiskopane. Sun Ra and His Arkestra: Supersonic Jazz (Expanded Edition) jeste izašao pre par nedelja ali on je ono što mu i ime govori, proširena edicija jedne od najvažnijih ploča u opusu velikog muzičara, vizionara, kompozitora, aranžera, mislioca, spadala i bendlidera, sa ljubavlju prepakovana ploča koja je MNOGO toga u istoriji džeza i popularne muzike promenila kada se pojavila a čijeg impakta kroz generacije što će doći najveći deo javnosti u ono vreme nije bio svestan. Da budemo fer, nije ni mogao da bude svestan jer ono što je Sonny radio, radilo je još vrlo malo kolega, a praktično niko ko je bio njegovog kalibra i potencijala.
Naime, Supersonic Jazz je prvi album koji je Sun Ra objavio za sopstvenu etiketu, El Saturn Records, i ukupno drugi ikada album koji je objavio kao lider, sa prvim albumom, Jazz by Sun Ra što je izašao za Transition Records Toma Wilsona (crnog producenta koji će u šezdesetima raditi sa Dylanom, Zappom, Velvetima, Cecilom Taylorom, čak i sa Simonom i Garfunkelom) skoro u isto vreme. Zapravo, kako se za Jazz by Sun Ra ne zna tačan datum izlaska, a Supersonic jazz je izašao u Martu 1957. godine, zvanično se računa da je Jazz by Sun Ra prvi a Supersonic Jazz drugi Sun Ra album po tome da je ovaj prvi snimljen u Julu 1956. godine – pretpostavka je u toku jednog dana, dvanaestog jula – a da je Supersonic jazz sniman u više sesija počev od Aprila ali uglavnom u Septembru i Oktobru iste godine.
No, Supersonic Jazz je označio momenat u kome je Sun Ra realizovao svoju viziju o potpunoj nezavisnosti od industrije koju je već tada – ispravno – video kao isuviše tromu i nefleksibilnu da bi prepoznala, a kamoli pratila njegove kvantne skokove u muzičkoj teoriji i filozofiji, njegove bljeskove inspiracije i nove vizije. El Saturn Records je utemeljen 1956. godine u partnerstvu između Sonnyja i Altona Abrahama, koji je potpisan i kao producent Supersonic Jazz i tokom narednih decenija biće glavni vektor kojim će Sonnyjeve ploče dolaziti do publike. Naravno, kako je legeda o briljantnom pijanisti, kompozitoru, aranžeru, lideru i ekscentriku rasla, tako će i industrija polako hvatati priključak pa je stidljivo, od šezdesetih pa samo malo jače u sedamdesetima njegov autput počeo da se pojavljuje i na drugim etiketama (Delmark, BYG Actuel, zatim Impulse! a onda izvan SAD firme poput italijanske Horo ili francuske Cobra) ali u masi svih izdanja izbačenih za vreme njegovog života, El Saturn i njegove podetikete su izdale praktično preko devedeset procenata svega.
A sve je počelo sa Supersonic Jazz, pločom koja je došla na red posle nekoliko singlova kojima su Sonny i Abraham testirali vodu i svoje sposobnosti kao samostalnih preduzimača. Kako se naglašava u svim istorijskim jelte, spisima, El Saturn je bio VRLO partizanska operacija, sličnija DIY pank i hardkor firmama iz osamdesetih i devedesetih nego onome što je industrija izdavaštva podrazumevala u pedesetima. Ovo je bila etiketa koja se nije nigde reklamirala, nije slala novinarima izdanja na recenziranje niti je koristila postojeću distributivnu infrastrukturu. Umesto toga, ploče su lično dostavljane prijateljskim prodavnicama nosača zvuka i prodavane putem pošte, kao i na štandovima tokom i nakon nastupa benda.
Supersonic Jazz je bio začetak legende, dakle, i mada u 2025. godini ne zvuči možda onako radikalno, strašno i tuđinski kako su vas možebiti naplašili, on je i dalje VEOMA LEPA ploča. Sonny je ovde još iz svog sistema izbacivao ostatke kognitivne i emotivne disonance što je imao priliku da svira sa svojim idolom Fletcherom Hendersonom i bio zapravo unajmljen da aranžira kompozicije za njegov orkestar ali su ostali članovi, uprkos Hendersonovim ohrabrenjima pokazali malo razumevanja za mladićeva zabacivanja ka avangardi.
U tom nekom smislu, Supersonic Jazz je ploča na kojoj se Sonny nalazi između svojih fascinacija u tom momentu već tradicionalnim izrazom – koji je dečak iz Alabame svakako smatrao i sopstvenim nasleđem – i slobode da istražuje svoje kosmičke opsesije. U dvanaest pesama koje čine originalni materijal nalazi se samo jedna koju nije napisao Sonny – Soft Talk Juliana Priestera a koji je i svirao trombon na ovim sešnovima – i one prikazuju raskošni spektar interesovanja još mlade grupe koja je počela da nazire svu širinu horizonta koji se pred njom pruža.
I da se ne lažemo, mnogo toga i danas zvuči apsolutno fantastično, pa i sveže. India, koja album otvara je nešto što bismo imožda i nazvali tpičnim Sun Ra komadom, sa kinematskim, egzotičnim aranžmanom punim udaraljki i Sonnyjevih klavijatura, sudarom džeza i maštarija o azijskim daljinama. Art Hoyle na trubi sa prigušnikom ovde daje pesmi preliv pepoznatljivog među tim neobičnim, ekscentričnim instrumentarijem i zvukovima.
No, dobar deo kasnijih kompozicija su „normalnije“ i čak manje avangardne od onoga što ste u to veme mogli čuti na, recmo pločama koje je izdavao Blue Note. Sunology Part I i Part II su spore plesne, sentimentalne balade odsvirane sa mnogo osećaja za barski senzibilitet i ležernim solažama, Super Blonde je energični hardbop koji opet predvodi Hoyle sjajnim solažama, a Soft Talk još brža kompozicija kompleksne teme i razrade. U takvom ambijentu ekscentričniji komadi poput Advice to the Medics, utemeljena na Sonnyjevom poigravanju sa električnim klavirom zvuče kao prozori u budućnost, momenti iskakanja iz formata, podsećanja da ovo nije album kome producent i izdavač diktiraju šta se sme a šta se ne sme. Tu je, naravno i Kingdom of Not koja stručno spaja hardbop osnovu i Sonnyjeve vizionarske, kinematske aranžmane, a vinjeta Portrait of the Living Sky je demonstracija njegove raskošne pijanističke tehnike i prirodnog spajanja (neo)klasike sa džezom.
El is a Sound of Joy je zametak ritualističkih, obrednih igrarija koje će karakterisati žive nastupe ovog benda u decenijama koje dolaze a Medicine for a Nightmare je proto-free jazz komad koji najavljuje kreativni haos po kome će Sonny biti zapažen u šezdesetima.
„Expanded Edition“ ovde znači i da su Irwin Chusid i njegovi saradnici na originalnh dvanaest kompozicija dodali još osamnaest pesma – četrnaest studijskih komada sa istih sesija, od kojih su neke neobjavljene verzije istih pesama, a neke sasvim nove kompozicije – i četiri živa komada i to je, naravno, apsolutno blago ne samo za svakoga ko religiozno čeka svako novo izdanje stare, neobjavljene muzike Sun Ra već i za svakoga ko prosto voli kvalitetan džez.
Studijski komadi su ovde urađeni u istom kvalitetu zvuka – dakle ovo nisu nikakvi butlezi ili priručni snimci sa proba – i već kada krene Journey to Discland znaćete da ste jako dobro potrošili svoje pare. A onda postaje još bolje. October je izvanredna demonstracija evokativnosti koju je zvuk Sun Ra imao već polovinom pedesetih, sa jakim utemeljenjem u tradiciji a bez pukih imitacija readymade rešenja. Meditativna, melodična Somebody Else’s Idea ima ovde dve verzije i ovo su ljupke, intimne međuigre udaraljki, klavira i saksofona, Adventure in Space je pustolovni hardbop sa distorziranim, na momente disonantnim pijanističkim ubodima, a za ljubitelje brzog hardbopa, ali u kome se po timpanima udara za sve pare tu je El Viktor. Još svemirskog ugođaja doneće Space Aura, igra šuge između klavira i saksofona, u kojoj prosto možete da vidite zvezde i komete kako se zafrkavaju po nebu, a Stratosphere je još jedan brzi hardbop u kome dominira izvanredni Art Hoyle.
Supersonic Jazz (Expanded Edition) je zapravo vrlo nostalgična, pa i sentimentalna ploča. U ono vreme je originalni materijal dočekan dosta neprijateljski od strane kritike i publike, a što je bilo za očekivati jer je zvučao kao ništa drugo na sceni u to vreme, podsećajući na trendove sa kraja četrdesetih ali dovoljno izmešten i dovoljno lo-fi da se konzervativni slušalac oseti kao da tu ne pripada. No u 2025. godini su i originalne pesme i bogati dodatni materijal naprosto prelepa serija polaroida benda koji uči da bude nešto što nigde drugde ne postoji, prolazeći kroz džez tradiciju i na drugoj strani napipavajući prostranstvo kosmosa. Obavezno slušanje:
https://sunramusic.bandcamp.com/album/supersonic-jazz-expanded-edition
E, sada, ako shvatate zašto je džez publika reagovala sa dosta iritiranog nerazumevanja kada je izašao Supersonic Jazz, biće vam VEOMA jasno zašto materijal sa Sun Ra: Stray Voltage nikada nije objavljen, bar ne za njegovog života. Da bude jasno, ovo i nije bio album za Sonnyjevog života i radi se o kolekciji elektronskih komada snimanih u raznim prilikama i na raznim mestima tokom sedamdesetih i osamdesetih, sakupljenoj da se pokaže kako je ovaj čovek eksperimentisao sa elektronskim instrumentima i kako je zvučao kada bi se SASVIM odšrafio.
Pisao sam već o Sonnyjevim elektronskim eskapadama (videti, recimo, Universe in Blue), ali vredi da se još jednom ponovi da je Sonny, koliko god dolazio iz generacije koja je stvarala modernu džez tradiciju i koliko god da je on sam idealizovao Hendersona i Ellingtona, veoma rano imao inklinaciju ka instrumentima iz decidno netradicionalnog dela spektra i ogromnu glad da pronađe, razume i upotrebi zvukove koji će nekako ostatku sveta predstaviti divni i stravični kosmički beskraj koji je on video u svojoj glavi.
Postoje snimci Sun Ra još sa kraja četrdesetih kako svira električne instrumente – orgulje, naravno – a kada su šezdesetih elektronski sintisajzeri počeli da postaju dovoljno modularni da budu pristupačni muzičarima koji idu na turneje i nose sa sobom opremu, Sonny je pokazao više nego prolazno interesovanje za produkte kompanije Moog. Ali njegovo interesovanje nije značilo da će on ove instrumente koristiti onako kako su njihovi kreatori to zamislili, naprotiv. Sun Ra je bio eksperimentator sa velikim E i ove mašine gledao kao komade potencijala koji će iz njih osloboditi samo muzičar nesputan tradicionalnim i konvencionalnim pogledima na muziku ili inženjerstvo. Irwin Chusid u tekstu koji ide uz Stray Voltage ponavlja da je Sonny uredno ignorisao uputstva i tutorijale za korišćenje sintisajzera i citira poznatu anegdotu da je jedan od zaposlenih u kompaniji Roberta Mooga gledao jedan nastup Sun Ra u Njujorku krajem šezdesetih ili početkom sedamdesetih, gde je ovaj svirao svoj nedavno nabavljeni Minimoog. Čovek je, vele, izvestio kako je „jasno da Sun Ra ne zna kako instrument radi niti za šta je zaista napravljen“, kao i da je „sintisajzer bio gotov pokvaren“, ali da je ovo bio „najuzbudljiviji izvođač na Moogu koga sam ikada video“.
Da bude odmah jasno, Stray Voltage nije za početnike i turiste. Ovo nije džez muzika sa po kojim analognim „laserom“ što proćarlija između bluz-taktova, već agresivna eksperimentalna avangarda što se ne brine ni za žanrove ni za muzičku teoriju i energično, pustolovno jezdi graničnim područjima muzike, zvuka, svesti. Chusid i sam upozorava da ovde nema harmonija, melodija, „pesama koje možete zviždati“ ili, uopšte, stukturiranih kompozicija. „Ra ovde ne komponuje, koliko zapravo slika pejsaže elektronskim klavijaturama. Ra na ovim konzolama ne svira – on ih napada, nagovara i udara. On ih prevrće i transportuje tamo gde nisu napravljene da idu. Ponekad se slome pod njegovim napadom. On ih usmerava u zonu intimnosti i borbe. One ispuštaju zujanja, brujanja, trzaje i vijugave zvuke, krunisane eksplozijama. Raov repertoar obuhvata fidbek, distorziju, bujice i misteriozne zvučne signale sa dalekih planeta. Jednim pritiskom na taster Ra bi mogao da pokrene zvučnu apokalipsu.“
I vi sad mislite kako svaki nigga svoga konja hvali i da bi ovakav opis možda šezdesetih, evo, možda sedamdesetih mogao da zaplaši konzerve ali se pitate koliko ZAPRAVO ovo može da bude agresivna, tuđinska, hermetična muzika, kad je svira čovek koji je onoliko voleo muziku iz Diznijevih filmova.
Ali Sonny na ovim snimcima ZAISTA ne uzima taoce. Snimljeni u raznim prilikama – na koncertima u Ohaju i Kaliforniji, ali i na predavanju na Berkliju – ali verovatno velikim delom kod kuće u Filadelfiji, tokom neprekidnih proba i eksperimenata u zgradi u kojoj se živelo i vežbalo, oni imaju samo prolazne reference na džez. Uzmite recimo sedmominutnu Stray Voltage #150 – Riddle, improvizaciju koja na samom početku zvuči kao da se robot uči sviranju džeza na električnim orguljama, prepoznajući akorde i harmonije kao gradivne elemente muzike ali onda odlučujući da su tekstura, dinamika, volumen, modulacija i atonalna improvizacija zapravo zanimljiviji gradivni elementi i upuštajući se u divlju, razobručenu eksperimentalnu svirku.
Album i počinje vrlo radikalno, dvominutnom Berkeley DX-7 Etude #1 koja demonstrira „svemirski“ zvuk onako kako ga je Sonny čuo u svojoj glavi i konačno mogao da proizvede prstima, nudeći mali naučnofantastični film bez slike ali sa mnogo drame. Cosmos Interlude koja sledi je jedna od retkih kompozicija gde se Sonnyju pridružuje još neko od muzičara i pored njegovog skakutavog, atonalnog soliranja na sintisajzeru, sa sve izlascima u vrlo visoke registre ovde imamo i bubnjara što će svemu dati formu free jazza.
No, sva muzika ovde je vrlo redukovana, vrlo svedena u domenu palete zvuka koji ćete čuti i, nimalo iznenađujuće, to joj ni malo ne smeta. Kada se slušalac navikne na ideju da će slušati jedan instrument većinu vremena, da neće čuti akorde, da neće biti tema i melodija, Stray Voltage se otvara kao veličanstvena serija zvučnih slika, eksperiment koji ima ukus odlaska na drugu planetu radije nego puke laboratorijske vežbe. Kuumbwa Interlude #1 je dvominutno zaranjanje ispod površine tuđinskog okeana, a onda iza nje ide desetominutna Fourth Dimension koja zvuči kao da prisustvujete jutarnjoj smeni u fabrici gde rade samo roboti, puna mehanicističkih ritmova, pulsiranja što podsećaju na zvučne indikatore da se neka mašina otela kontroli, zvonkih reverberacija čistih tonova koji asociraju na vibrafon što ga svira neka veštačka inteligencija kojoj ste koncept džeza objasnili samo verbalno.
Stray Voltage je masivna kolekcija, ovde ima devetnaest kompozicija razvučenih preko dva diska i od svog ovog materijala, samo se za dve etide sa Berklija može potvrditi da su ikada ranije publikovane. Ostalo je, dakle, ulazak u neistraženu teritoriju, ali onu koju ste naslućivali, čuli i videli u svojim snovima. Jedna kompozicija se može prepoznati kao obrada starog hita iz tridesetih, Yesterdays koji su napisali Otto Harbach i Jerome Kern, ali ona je praktično masakrirana Sonnyjevim napadom na klavijaturu, pretvorena u prah atonalnh nota i šumova. Kada onda na kraju albuma u Stray Voltage #482 – Incognito čujete temu – distorziranu, improvizovanu i odmah polomljenu i pretvorenu u teksturu ali nedvojbeno temu koja se kreće u prepoznatljivoj skali, učiniće vam se da se otvorio portal u drugi univerzum. I da konačno sve razumete:
