Ako smo se oporavili od istorijskog nastupa Sunn O))) u Beogradu (mislim, bio je prvi, mora biti istorijski čak i ako vama sve to nije nešto mnogo, jelte, transcendentno), da vidimo i šta je u nedelji paljevine i pucnjave bilo dobro i od metala.

Deo 1: BLACK METAL

Atinjani Order Of The Ebon Hand svoju muziku opisuju kao „arhetipski blek metal“ a više od trideset godina karijere im daje za pravo. Četvrti album benda, XI: Justice je vrlo pristojan argument i sam za sebe, sa epskim pesmama i atmosferom, žestinom u svirci i patinom u kompozicijama. Ovo je blek metal koji podseća na dubinu i snagu klasične grčke blek metal scene na najbolji način:

https://orderoftheebonhand1.bandcamp.com/album/xi-justice

Warwhore su war metal ekipa iz Vajominga sa EP-jem  Trample the Weak, Collapse the Doctrine a koji je skoro ceo u blastbitu. Ovi ljudi to, jelte, ozbiljno misle i mada njihova muzika nije mnogo MAŠTOVITA, ima disciplinovanu nihilističku energiju i funkcionalnu jeftinu produkciju i meni je to OK. Brza, furiozna svirka, puno loših emocija, kratke pesme, sve kako treba:

https://warwhoremetal.bandcamp.com/album/trample-the-weak-collapse-the-doctrine

Ruski jednočlani projekat ГНЁТ je dosta sazreo kroz svoja mnogobrojna izdanja pa novi EP, Ночь Молода meni zvuči izvrsno. Ovo su tri pesme solidne produkcije i još solidnijeg melodičnog blek metala koji ima energiju i drajv i nije samo shoegaze sa blastbitovima. Prilično moćan materijal:

https://gnet.bandcamp.com/album/2025-2

Fordæðuskapr je novi solo projekat Stefána Drechslera iz Árstíðir Lífsinsm sa debi albumom Hræflóð Markar Fjalla i novom porcijom tekstova na Islandskom koji se oslanjaju na srednjevekovnu skaldsku poeziju za inspiraciju. Muzika je melodična, ali energična, sa kombinacijom modernijih atmosferičnih elemenata i klasičnije blek metal šorke, prilično monotona ali sa ambicijom – koju često ispunjava – da bude istovremeno epska i intimna, hipnotična i svedena.

https://fordaeduskapr.bandcamp.com/album/hr-fl-markar-fjalla

Navalum su simpatičan indonežanski blek metal bend sa blago narodnjačkom komponentom koja se oslanja na tradicije domorodačkog stanovništva i buni se protiv kolonizacije. Drugi album ovog dua, Legacy Upon the Tides, trese dosta jako svojim epskim, melodičnim temama i visokim tempom, ne ubijajući se od neke ambicije da se bend dokaže kao najmaštovitiji niti najavagardniji na bilo kojoj sceni, ali ovo je ugodno i pitko:

https://navalum.bandcamp.com/album/legacy-upon-the-tides

Mourning Soul su, pak, sa Sicilije i njihov blek metal je agresivan, sirov ali navežban, solidno snimljen i jasno usmeren u svojim namerama. Bend ima iza sebe dva albuma i dosta kraćih izdanja a najnoviji EP, Fleshless Dominion ima tri nove pesme i dve obrade i vrlo se fino drži:

https://music-ascensionrecords.bandcamp.com/album/fleshless-dominion

Sviđaju mi se Cemetery Moon iz Konektikata sa svojim drugim albumom, Dominion of Ashes, a koji se bazira na pamtljivim tremolo rifovima i mitraljeskim blastbitovima. Mislim, OK, stvar je u mojim afinitetima, naravno, ali je stvarno osveženje čuti blek metal bend da svira RIFOVE i da krlja. Pomaže i produkcija koja nije sva razmazana kako je to čest slučaj kod savremenog blek metala nego instrumenti imaju definiciju i lepo su razdvojeni po slici. Plus, bend zvuči zdravo eksperimentalno u tome kako aranžira pesme i sve je nekako SVEŽE:

https://cemeterymoon.bandcamp.com/album/dominion-of-ashes

An Elusive Instinct of Lascivia – REDVX je „kompletna umetnička rekonstrukcija“ debi albuma An Elusive Instinct of Lascivia koji su španski blek metalci Fatal Portrait izbacili kao svoj debi 2001. godine. Bila je tu kasnije i pauza duža od decenije nakon snimljenog drugog albuma, ali bend od 2022. godine ponovo radi i, sudeći po toj rekonstrukciji prve ploče, radi dosta DOBRO. Ovo je zreo, odrastao blek metal bez usiljenosti i glume, a opet energičan i sa puno interesantnih ideja i rešenja u kompozicijama. Zvuk je pun, snažan a opet je ploča miksovana sa lepom stereo slikom i dosta slojeva zvuka. Užitak:

https://fatalportraitblacklion.bandcamp.com/album/an-elusive-instinct-for-lascivia-redvx

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Widow Pit su verovatno najbolje čuvana tajna atinske  Heavy/Psych/Doom rock scene, kaže njihov promo materijal koji stiže uz kopiju debi albuma, isto Widow Pit. I sad, za tajne ne znam, ali grčki heavy rock je u proseku jebeno dobar a i ovo je jebeno dobra ploča, bluzerska, gruverska a sa merom old school hard rock šmeka što je izdvaja od većine aktuelnih grčkih izdanja koja zvuče modernije i „produciranije“. Widow Pit su propisno patinirani, otmeno heavy a album – snimljen tokom jedne sesije od osam sati – ima sedam pesama u manje od 40 minuta. Užitak:

https://widowpit.bandcamp.com/album/widow-pit

Indonežani The Corals istresaju tri jake stoner/ doom pesme na EP-ju  God’s Chosen Man. Ovo nije preterano suptilna muzika i veliki deo njene ubedljivosti je u teškom, moćnom zvuku i divljačkoj egzekuciji. No, lepo se to posluša i traži još.

https://thecorals1.bandcamp.com/album/gods-chosen-man

Australijanci The Wretched Creatures nisu toliko teški, ali i njihov stoner/ doom je vrlo pristojan i nudi lepu količinu heavy rifova i gruva na albumu Underneath Our Midnight Sun. Nije to sad ni neka najoriginalnija ni neka najpametniaj svirka ali je SOLIDNA, pitka i ispunjava čovekove potrebe za sporim, smorenim a ipak rokerskim materijalom:

https://thewretchedcreatures.bandcamp.com/album/underneath-our-midnight-sun

Malkasian iz Denvera korektno kažu da sviraju heavy blues jer je njihova muzika gruverski stoner rok sa usnom harmonikom i dosta bluza. No, zvuk jeste jako težak, snimak je sirov i album Heavy Blues deluje kao da je snimljen uživo u studiju, sa svom spontanošću koja to podrazumeva. A kako i treba da bude:

https://malkasian.bandcamp.com/album/heavy-blues

Ljubljančani Ambra imaju novi, drugi album, Remnant i meni je to jako prijatna kombinacija alternativnog roka i solidno heavy stoner roka. Zvuk je zdrav, težak ali slojevit i sa finim, prostornim miksom a pesme su napisane maštovito i imaju te individualne priče i karaktere. Zrelo i cool:

https://ambraband.bandcamp.com/album/remnant

Sidnejski bendovi Yanomamö i Mourners imaju split EP i ovo su tri pesme ozbiljno neraspoloženog sludge i death doom zakivanja. Mourners imaju jedan komad – snimljen, kažu u magacinu mehaničarske radionice – a Yanomamö dve, urađene u pravom studiju ali sve zvuči prilično slično i prilično dobro, sa mnogo distorzije, težine i brutalnog gruva:

https://mournersdoom.bandcamp.com/album/mourners-yanomamo-split-ep

Pošto se treći album benda Conjurer iz Ragbija u Engleskoj zove Unself, jasno je da je ovo post-metal. I dosta stereotipnog post-metala tu ima da se čuje, ali Conjurer se izvlače iz procepa potencijalne nezanimljivosti sa dosta uloženog truda da pesme ipak budu originalne, investiranjem dosta sludge metal elemenata u njih. A što je meni okej. Takođe, zvuk je jako glasan ali ipak zdrav a pesme nisu ekstravagantno predugačke i ovo se može poslušati:

https://conjureruk.bandcamp.com/album/unself

Kanađani Drofnosura sviraju mračan, težak, hermetičan sludge metal. No, slušanje njihovog drugog albuma, Ritual of Split Tongues nije onakav napor kako sam očekivao, jer bend ima i smisla za dinamiku samog zvuka, ali i za aranžiranje kompozicija tako da se kreiraju i atmosfera i zanimljivi narativi a da se ne kompromituju sludge metal težina i agresivnost. Ovo je zrelo, promišljeno, slojevito i sa dosta eksperimentalne ambicije pa zavređuje dosta pažnje:

https://drofnosura-label.bandcamp.com/album/ritual-of-split-tongues

Elepharmers su, pak, sardinijski stoner rockeri sa albumom dobrog, poletnog gruva i heavy blues rifova. Sjajno je kad bend svira ovako pod konac kao na Western Wilderness a da opet nemate utisak da slušate mašine. Produkcija tu dosta pomaže sa ipak primetnom merom dinamike u zvuku i mada Elepharmers nisu sad nešto MNOGO maštoviti u komponovanju, ovo je vrlo ugodan, lako slušljiv album. Naravno, izašao za Electric Valley Records:

https://elepharmers.bandcamp.com/album/western-wilderness

https://evrecords.bandcamp.com/album/elepharmers-western-wilderness

Brahman je album psihodeličnog stoner rocka i doom metala za portlandski Breath. Kako ovo izdaje Argonauta Records, garancija kvaliteta je ugrađena a bend pruža nadahnutu, gruversku, vrlo živu svirku sa više instrumenata nego što biste očekivali. Mislim, dodate su perkusije i to jako osvežava bazični power-trio format za koju su pesme inicijalno napisane. Zvuk je zdrav, atmosfera džemerska, psihodelija umiljata i sve je jako prijatno:

https://inbreath.bandcamp.com/album/brahman

Argonauta izdaju i treći album francuskih Goatfather a koji se zove House of the Rising Smoke. Naslov je, neću da kažem NAJBOLJA STVAR u vezi sa ovom pločom ali svakako dobro opisuje šta će se na njoj čuti: standardni, napušeni stoner rock koji nema mnogo originalnih ideja ali ima šarmantnu fuziju bluza i metala u svom srcu i može da se posluša:

https://goatfather.bandcamp.com/album/house-of-the-rising-smoke

Poljaci Octotanker su isto simpatični. Ne originalni, ne inovativni ali album Voidhopper im lepo curi i ima okej zvuk. Sve je to taj neki stoner rok koji se nalazi na pola puta između čistog psihodeličnog gruva i rifaškog gaženja i, mislim, okej je. Pevanje je okej, pesme su okej, ništa nije sad nešto da vam obeleži život ali se fino sluša:

https://octotanker.bandcamp.com/album/voidhopper

Novi Some Pills for Ayala je dobar kao i svi prethodni. Čileanski muzičar Néstor Ayala Cortés je za svoj četvrti album u četiri godine, Dystiopia, ne samo unapredio produkciju nego je i muzika sada još čvršće napisan i aranžiran, beskrajno simpatičan heavy psych rock. Ovde se zna kako se pišu rifovi koji vam se zalepe za mozak i ne puštaju, vokali su superiorno multitrekovani, psihodelični efekti žvaću bas sa velikim apetitom, a gruv je neumoljiv. Sjajno je:

https://somepillsforayala.bandcamp.com/album/dystopia

Dosta su dobri Old Year iz Ajdahoa na svom prvom EP-ju, No Dissent. Jeste ovo, tehnički gledano, death doom, ali urađen sa ekstra dozom nihilizma, sav u vrištećoj mikrofoniji, strahovito dubokim, nerazgovetnim vokalima i rifovima od kojih puca kamen. No, ovo ne zvuči kao prosto, jelte, iživljavanje i ima jasnu viziju, program i plan pa je napisano sigurno i, pošto ni jedna pesma od četiri ponuđene ne ide ispod osam minuta, zna da će ga preslušati samo najposvećeniji. Njima je i namenjeno, IZ SVE SNAGE:

https://oldyearboise.bandcamp.com/album/no-dissent

Poslastica za old school stoner i heavy rock publiku je novi album neumornog Winoa, naslovljen vrlo proklamativno: Create or Die. Scott „Wino“ Weinrich je jedna od stožernih figura američkog doom metala i stoner rocka, a kada radi solo albume to je bluzerski, ispovedni teži rokenrol sa malo folk šmeka. Create or Die je prosto jako šarmantna ploča, lična, ali ne nešto self-indulgentna, sa finim, meditativnim pesmama u kojima i bendžo i akustična gitara imaju svoje mesto a Wino zvuči kao stari, mudri čovek koji nam prepričava i prepevava svoja iskustva da budemo pametniji nego on ako možemo. Ne možemo, al lepo je:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/create-or-die

Isti izdavač ima i novi album konektikatskih Bone Church. Nazvana Deliverance, ovo je ploča jako prijatnog stoner roka sa veoma naglašenom bluz osnovom, sva u himničnim refrenima i dobrim rifovima. Ovo je, kako i Todd u tekstu kojim hajpuje album naglašeno, kolekcija pesama koje bi ubijale da su izašle 1977. godine, pržeći mozgove hardrokera i ranih heavy metalaca, samo isporučene uz današnju produkciju i kvalitetan zvuk. Bone Church imaju sving, imaju šmek i sviraju MOMAČKI, uz tekstove koji govore o satanizmu, apokalipsi i svim tim lepim temama sa ogromnim, oblapornim apetitom. Jako sam uživao uz ovo:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/deliverance

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL

Čileanski Armoured Knight su vam jedan od onih bendova koji u navođenju ko je šta napisao i svirao na debi albumu objašnjavaju da je bubnjeve napisala i aranžirala jedna a odsvirala druga osoba. Zvuči jako akademski i napredno, ali The Quest for the Sacred Melody je u stvari samo dobra ploča heavy, power ili speed metala. Čileanci nisu početnici i sviraju duže od deceniju i po sa prvim demo snimkom koji su izbacili još 2013. godine. Debi album im, pak, izdaje Dying Victims i ovo je, kao što je i običaj, izuzetno lepa ploča retro-intoniranog ali drusno napisanog i odsviranog metala kakav volimo mi matori. Armoured Knight sviraju brzo, žestoko, energično, ali su i melodični, a da opet sve to zvuči vrlo neposredno, uzemljeno, sirovo na pozitivan način, bez produkcijskih uzleta karakterističnih za moderni power metal. Meni je, jasno je to, ovaj album kao nekakav melem da ga previjete na teške rane koje vam život svakog dana nanosi i mada mu produkcija nije FENOMENALNA, nadam se da ćete ga i vi čuti na isti način:

https://armouredknight.bandcamp.com/album/the-quest-for-the-sacred-melody

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/the-quest-for-the-sacred-melody

Isti izdavač ima i debi album finskog benda DET, a što je skraćenica od Destructive Elite Terror, kako se debi album i zove. Priznajem da sam bio blago skeptičan kada sam video šta skraćenica znači, ali, opet, Dying Victims po pravilu ne izdaju smeće, a i ovo je trio sklopljen od već iskusnih i zaposlenih muzičara iz raznih bendova pa je, sasvim očekivano, ovo kolekcija simpatičnih blackened speed metal pesama, snimljenih sa puno ubeđenja i produciranih jeftino, sirovo i pravoverno. Bend je vrlo old school, pesme nisu samo prepakivanje rifova koje su Sodom i Destruction napravili pre četrdeset godina i ovo zvuči propisno TR00. Apsolutna lektira kad izađe narednog Petka, a sada ga možete čuti u celini putem omiljenog JuTjub kanala:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/destructive-elite-terror

Unleashing the Southern Poison je album obrada čileanskih speed, thrash, death, blackened thrash, itd. metal bendova koje sve svira Javier Ortiz iz Demoniaca a pod imenom H. Mortiz. Sve je to, naravno, vrlo old school mada ima i materijala iz ovog stoleća i ako volite baš klasičnu latinoameričku cepačinu koju izvodi čovek što je poznaje, voli i ŽIVI, ovde nema promašaja:

Jebote, Warrantu je The Speed Of Metal tek treći album za 42 godine karijere, doduše sa velikom pauzom od polovine osamdesetih do kraja prošlog veka. Ali ajde, nekako su oni ipak jedni od utemeljitelja speed metala i mada The Speed Of Metal nije sad neka revolucionarna ploča, ona je SOLIDNA. Bend je napisao pregršt  umiljatih, keči metal pesama, odsvirao ih pošteno, brzo, energično, sve producirao moderno i ovo je onoliko feelgood speed metal album koliko možete da zamislite. Za staro i mlado!

A iz Španije dolaze naši stari poznanici Pnuk sa svojim petim albumom, Endless Black Horizon. I tu nema mnogo filozofije ovo je ulični, energični thrash metal koji se ne pravi da je pametniji nego što jeste, ali ima dobar zvuk, disciplinovanu egzekuciju, fine, pamtljive rifove, puno dobrog gruva i sprinterske kondicije. Iako naoko jednostavna i spontana, ovo je dobro napisana, perfektno izvedena muzika sa lepom produkcijom i sluša se sa apetitom:

https://pnuk.bandcamp.com/album/endless-black-horizon

Pred zaključenje ovog broja izašao je i novi Scythelord. Ovaj američko-švedski duo se ovom prilikom odlučio za tribjut ploču, prigodno naslovljenu Masters of the Sythe, pa pored jedne njihove pesme koja je kvalitetan thrash/ deaththrash, ovde imamo još četiri obrade starih majstora: Sodom, Tank, Razor i Leeway. Naravno da je ovo apsolutno slavlje old school speed i heavy metala i treba u njemu učestvovati:

https://scythelordofficial.bandcamp.com/album/masters-of-the-scythe

Hehe, debi album nemačkih Disstorture zove se Sex, Murder, Fart i mada je ta skatološka aluzija na Slayer dovoljna da privuče moju pažnju, solidna muzika je tu da je zadrži. Disstorture cepaju kvalitetan thrash metal i u svojih osam pesama (plus intro) imaju i dovoljno crossoveraškog humora i gruva i brzine i dobrih rifova da se to posluša sa osmehom:

https://disstorture.bandcamp.com/album/sex-murder-fart

Šveđani Hostilia su osnovani 2021. godine ali debi album Face the Fire im zvuči prilično old school, kao da su ovi momci slušali samo thrash metal i crossover polovine osamdesetih i odmah uleteli u studio da snime svoje viđenje ove problematike. Naravno da je meni to simpatično, sa jednom spontanom energijom, dobrim rifovima, zdravim miksom i masteringom, impresivno tehničkom svirkom a koja je često u senci samog kvaliteta pesama što zvuče kao maltene ubrzani Motorhead. Vrlo lepo:

https://hammerheart.bandcamp.com/album/face-the-fire

A iz Meksika stiže drugi album supersimpatičnih Jet Jaguar. Voleo sam i njihov prvenac iz 2020. godine i šteta je što je tadašnja pandemijska muka možda otežala njegovu promociju ali sa Severance se Jet Jaguar vraćaju jači, bješnji, simpatičniji nego ikad, sa novim pevačem i paketom VRLO prijemčivih pesama. Trik je da je ovo thrash metal, ali koji zvuči moderno, melodično, nekako spravljen za generacije Z i Alfa, bez old school poze i nekakvih tough mačo halucinacija. Ovo je samo dobrohotni, punokrvni, melodični metal i sve je idealno:

https://jetjaguarofficial.bandcamp.com/album/severance

Chain Wolf imaju novi, pa, minialbum, odnosno sešn snimljen u studiju, manje-više uživo ako se ne varam, i ovo je UBIJANJE. …Resentment Tape je nastavak sa prethodnog izdanja iz Septembra i ima sedam pesama kombinacije speed, thrash i black metala svirane kao da je grindcore. Da, to zvuči baš tako kako je napisano i RAZARA. Bend koji, ako već ne slušate, TREBA.

https://chainwolf.bandcamp.com/album/resentment-tape

Došli smo do faze u kojoj „demokratski“ režimi rade sve što mogu da antifašistički aktivizam proglase ilegalnim terorizmom, a što nam dosta dobro govori ko te režime, jelte, čini. Enivej, Antifa Hardcore je split teksaških bendova LeeKore i Hoben, a koji i jedan i drugi pevaju na Španskom i cepaju dobru, buntovničku muziku sa merom gruva, merom metala i MNOGO energije. Odlična produkcija, te cena od koliko date praktično diktiraju da ovo morate kupiti:

https://leekore.bandcamp.com/album/antifa-hardcore

National Razor je solo projekat „anarhiste i digitalnog kreatora“ iz SAD po imenu Michael Maus, a koji propagira ujedinjeni svet bez vlade. Ljudski. EP Ungovernable zvuči kao pank napravljen digitalnim instrumentima, ali DOBAR pank. Mislim, nije pravljen u garaži, možda je i AI-generisan, ali ako jeste, vrlo je solidan:

https://nationalrazormusic.bandcamp.com/album/ungovernable

Imamo i dve pesme vašingtonskog hardkor/ pank projekta Kamikaze Relief Fund. EP BEATNGU je kratak, besan i kompetentan, sa solidnim zvukom, i razumno originalnim kompozicijama. Fino:

https://kamikazerelieffund.bandcamp.com/album/beatngu

Ratizidas su španski crossover-thrash bend pa se tako lepršava kombinacija metala i panka ovde filuje dodatnom dozom Latino-strastvenosti. EP Ya no Quedan Restos je možda za nijansu više u gruvu nego to bih ja idealno voleo, ali rokanja i dobre energije ima više nego dovoljno a cena je koliko date. Dobra produkcija, takođe:

https://ratizidas.bandcamp.com/album/ya-no-quedan-restos-2

Sjajni Ukrajinci Обрій su ponovo sa nama, i ovog puta na split EP-ju, samo sada sa takođe ukrajinskim Zombie Attack a sa kojima dele barem jednog člana. Zombie Attack / Обрій split ima samo dve pesme i obe su obrade, sa Zombie Attack koji daju solidan, zabavni thrash metal gruv eurodance pesmi grupe Турбо-Техно-Саунд a posle toga Обрій ulete sa pank preradom ukrajinskih heavy metal heroja devedesetih Аптека. Kratko, slatko, simpatično, mada će vam više značiti ako ste Ukrajinka ili Ukrajinac:

https://neformat.bandcamp.com/album/zombie-attack-split

BIND. (sa sve tačkom) su britanski metalcore bend sa EP-jem War in Heaven koji mi se dopao mimo svih očekivanja. Jeste, ovo je metalcore sa solidnom količinom nu-metal arome, ali zvuk je zdrav, gruv je pošten a rifovi su velikim delom čisti slamming death metal tako da… ne može se protiv prirode:

https://bind.bandcamp.com/album/war-in-heaven

Self-Inflicted Mental Torture je debi EP poznanjskog mladog hardkor benda Backstab. Uprkos imenu, ovo nije siledžijski, uličarski hardkor gangsterske provinijencije, već, pored gruverskog, plesnog programa ovde imamo i blastbitove, propisan thrash, mnogo sirove sludgecore svirke itd. Sasvim solidno!

https://enigmaticrecords.bandcamp.com/album/self-inflicted-mental-torture

Kruševljani BlastForge posle niske EP-jeva izbacivanih na mesečnom nivou sada imaju debi album, Null. Doduše, sa samo osam pesama ovo je kao da su samo dva EP-ja izdali u isto vreme, ali u smislu kvaliteta, Null je odlična ponuda. BlastForge sada imaju dublji, teži zvuk, muzika ima više death metal elemenata ali osnovni stil je i dalje metalizirani hardcore sa crossover thrash bazom i to sve zvuči ODLIČNO.

https://blastforge.bandcamp.com/album/null

Fliora su bend iz Severne Karoline koji svira „tehnički hardcore“, a što su reči koje ne bi trebalo da su ikada napisane jedna uz drugu. Ali kad već jesu, da se kaže da nije ni loše. EP Iron Harvest je šest pesama metalkora/ hardkora pa i malo deathcorea sa neparnim metrikama, disonantnim  gitarama, mnogo promena tempa, mračne atmosfere ali i solidnog gruva. Nije da sve to već nikada nismo čuli ali Fliora pišu okej pesme, imajući u vidu koliko ove pesme moraju da budu isprekidane, mozaičke strukture, imaju solidan zvuk i generalno su uverljivi. Ako volite „pametniji“ deathcore ili metalcore ovo treba da proverite:

https://fliorahc.bandcamp.com/album/iron-harvest

Mindtax iz Portlanda u Oregonu imaju tri kratke ali sadržajne pesme na EP-ju Sell Me Your War. Ovo je besan hardkorpank koji se u realnom vremenu pretvara u grindcore, tehnički kompetentan, produkcijski sasvim korektan. Dva čoveka, al znaju šta rade:

https://mindtax.bandcamp.com/album/sell-me-your-war

Jedan od najboljih album ove nedelje potpisuje teksaški punk rock singer/ songwriter Gus Baldwin. Ovaj momak koji svira i sa bendom The Sketch za sebe kaže da je eks-hipik i panker na određeno vreme, ali piše i izvodi sjajne pesme. Eponimni album, Gus Baldwin je ploča bezobraznih i uzbudljivih rokenrol pesama produciranih sa mnogo osećaja za psihodeliju i odsviranih sa strašću. Pritom ovde nema kopipejstovanja jedne iste matrice i svaki komad zvuči kao priča iz života. Jako dobro:

https://gusbaldwin.bandcamp.com/album/gus-baldwin

Šveđani Spøgelse su ceo svoj svetonazor izgradili oko pijanstva i alkohola ali im album Spøgelse II počinje najpoznatijom replikom iz kultnog Carpenterovog filma They Live, tako da odmah znate da imate posla sa ljudima i ženama od ukusa. I, mislim, ovo je SJAJAN album pankerskog, metalskog rokenrola. Ako volite da koristite partikularno precizne termine za određivanje pod- i mikrožanrova Spøgelse se mogu nazvati i speedrock bendom ali klasifikacija je manje važna, važnije je da je ovo neumereno zabavna ploča brzih, kratkih pesama sa bezobrazno faziranim gitarama i izvrsnim ženskim vokalom uz koje se pije, pada i voli. Superiorno:

https://spogelsehc.bandcamp.com/album/sp-gelse-ii

Scenarios nije baš neko METALSKO ime ali ovaj nemački duo ima debi album vrlo metalskog, mržnje punog death/ black death metala sa elementima grindcorea. Triumphant over the perished je album brze, neumoljiv svirke, mučnih, disonantnih rifova i demonskih vokala spakovanih u kompaktne, ekonomične forme i on nema nameru da slušaoca impresionira kompleksnim aranžmanima i dinamikom kompozicija nego da ga SMRVI:

https://scenarios1.bandcamp.com/album/triumphant-over-the-perished

Celephais  je death metal projekat dvojice (jedinih) članova heavy metal benda Agartha. Demo 2025 sa tri pesme im je prvi snimak a za koji će Caligari Records izbaciti na kaseti u Decembru. To je automatski znak kvaliteta, jelte, pa sam poslušao materijal i, pa, simpatičan je to, psihodeličan, bolestan death metal. Ovde nema nadljudskog tempa, kompjuterske preciznosti u svirci i superkomprimovane produkcije, naprotiv, Celephais  su spori, sa puno repeticija i hipnotičkih slojeva zvuka koji gađaju reptilski deo vašeg mozga  i u njemu izazivaju razne strašne reakcije. Lepo je:

https://celephaisdeath.bandcamp.com/album/demo-2025

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/demo-2025

Bend se zove Bonginator, njihov drugi album Retrodeath ali muzika je zaista kombinacija death i thrash metala sa crossoverom, naglašeno komična ili makar usmerena da slušaoce zabavi i dovede u dobro raspoloženje. Masačusetski kombo je, moguće, video kako se dobre žurke prave u Evropi kada svira Gutalax pa je njihova muzika to, samo sa manje goregrinda a više old school death metala i hardcorea. Nije da nešto padam na dupe, ali, mislim, ovo nije muzika za neke namrštene kritičarske analize, ili vam se sviđa ili vam se ne sviđa. Ako vam se sviđa, biće dobrog provoda:

https://bonginator.bandcamp.com/album/retrodeath

Traumatomy je ruski slem bend sa japanskim pevačem koji radi već, evo, trinaest godina i ima milion izdanja. Promotivni demo snimak Repugnant Coalescence ima samo dve pesme a naplaćuje se skoro pet dolara što jeste malo ambiciozno pogotovo imajući u vidu da su ovo dve ne naročito interesantne ili inovativne pesme. No, Traumatomy znaju kako žele da zvuče i ovo je u zanatskom smislu DOBRO:

https://traumatomyslam.bandcamp.com/album/repugnant-coalescence-promo-2025

Već sam hvalio poljski jednočlani brutal death metal projekat Torn From The Womb a vredni Konrad Dera je snimio novi, dvanaesti album pod ovim imenom. Necrotic Machinations: Chapters of Extinction je prilično kurčevita ploča sa petnaest pesama koje i nisu toliko kratke kada shvatite koliko ih Dera brzo svira, i koje demonstriraju ne samo odličnu tehniku već i priličnu ambiciju u domenu kompozicije i, uopšte, zvučne palete ovog projekta. Ovo nije kopipejstovani brutal death ili deathgrind koji biste čuli kod nekog drugog sličnog autora, već uglavnom interesantna i jako žestoka muzika urađena sa mnogo znanja ali i istraživačkog duha. Sjajno:

https://vomitabomination.bandcamp.com/album/necrotic-machinations-chapters-of-extinction

Putrid Sanctity je split EP dva kostarikanska death metal benda, koja predstavljaju dve generacije. Necronemesis su old school ekipa čije dve pesme zvuče kao pravi, autentični, veteranski deaththrash, idu brzo i udaraju momački ali su nekako šarmantno starinske (mada se bend protiv toga bori uistinu sumanutim prasećim vokalima na nekim mestima). Gangrenesia su mlađi bend, osnovani 2022. godine i njihove dve pesme su čist slamming death metal. Solidan pritom. Ovo izdaje HPGD pa eto:

https://hpgd.bandcamp.com/album/putrid-sanctity

Imamo i novi Necrotum i ja sam ove Rumune dosta hvalio za prethodne albume. Soul Chamber Harvest nije neki veliki korak napred ali je i ovo prijatna ploča old school death metala sa mračnim, kavernoznim rifovima, mrtvačkim, zaraznim gruvom i generalno ponudom za ljude koji od ove muzike ne traže ni melodičnost ni „atmosferičnost“ ni progresivu.  Produkcija je jeftina ali radi posao, pesme su proste i, kako rekosmo, zarazne i ako volite ovakav partikularni death metal, kao ispao iz devedesetih i sav nestašan i razbarušen, Necrotum imaju da ponude mnogo lepih stvari:

https://necrotumdeathmetal.bandcamp.com/album/soul-chamber-harvest-album

Deteriorot iz Severne Karoline su death metal bend osnovan 1990. godine i to se čuje na njihovom novom, tek četvrtom albumu, Awakening. Ovo je, dakle, old school death metal koji sviraju novi članovi uz jednog originalnog člana, Paula Zavaletu koji, da se razumemo, drži sranje realnim. Pa onda imamo garažni, podrumski death metal, šarmantan i naivan u svojoj grotesknosti i stravi i mada sumnjam da će dobro proći kod mlade publike meni je bio simpatičan:

https://deteriorot.bandcamp.com/album/awakening

Solidni su i kalifornijski Torture Hammer na svom debi EP-ju, Torture Hammer, a koji ima šest nabadačkih pesama mošerskog death metala i jako metaliziranog hardkora u čeonom sudaru. Mislim, na momente ovo je čist death metal, na momente čist slem, a onda ima i malo hardkora i meni je to lepo spojeno, sa jednom rafiniranom primitivnošću i dosta mošerskog materijala.

https://torturehammer.bandcamp.com/album/torture-hammer

Mnogo moderniji i agresivniji death metal stiže nam sa Istočne Jave. Devastrosity imaju sve standardne odlike indonežanskog brutal death metal stila – vrlo hermetične kompozicije, fokus na tehnici i agresivnosti, skoro apsolutnu neprozirnost zvuka – ali su za NIJANSU razgovetniji od većine drugog što dolazi iz Indonezije (ali uglavnom sa Zapadne Jave) i možda im to bude karta za nekakav globalniji uspeh. Debi album, Eviscerating Desolation, im je kvalitetno napisan, adekvatno produciran i, pošto se rifovi zapravo čuju, možda zaista ostaje jače u pamćenju nego što je prosek. Ja sve to volim, pa tako i Devastrosity:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/eviscerating-desolation

https://devastrosity.bandcamp.com/album/eviscerating-desolation

Za baš ono, KLASIČAN death metal, ali i nekako dobar, ispravan, imamo debi album kanadskih Scorching Tomb. Naslovljena, obećavajuće, Ossuary, ovo je kolekcija gruverskih i blasterskih komada sa mesnatim gitarama, pećinskim vokalima i lepim, za uho prijatnim rifovima. Scorching Tomb ne prave ništa novo sa ovim, ništa što već nismo čuli na pločama na primer evropskih kolega kao što su Sinister ili Severe Torture, ali je sve urađeno sa ukusom, pesme vrlo lepo cure, a zvuk je snažan i zdrav. Prosto, ponekad je dovoljno da je ploča neizdrživo hedbengerska i čovek neće da cepidlači oko nje:

https://scorchingtomb.bandcamp.com/album/ossuary

Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI

Cruelty Circuit su iz Bristola i postoje već petnaest godina ali tek su ove godine objavili dva EP-ja. Dobro, sazrevalo se. Paintings Of The Future, aktuelni EP nudi pet pesama solidnog alternativnog metala koji je sav u gruvu i  mada to nije stilski nešto previše blisko mojim preferencama, Britanci to dosta ubedljivo sviraju, imaju solidan zvuk i vrede da se overe:

https://crueltycircuit.bandcamp.com/album/paintings-of-the-future-ep

Something Is Waiting iz Čikaga rade nešto za šta nema baš mnogo bendova hrabrosti ili kreativnosti da proba, kombinujući noise rock sa metalom. A meni je to NAJPRIRODNIJI spoj, naravno. E, sad, bendovi koji to RADE obično na kraju završe u sludge metalu ali živi album Something Is Waiting, naslovljen Livelick je zaista više noise rock samo sa zlom metalskom dimenzijom i težinom ubrizganom u perverzne pršteće gitare i veštičiji, vrištav vokal. Eddie Gobbo je OPASAN pevač i jako dobro koristi razne efekte na svom vokalu a i inače je ovo trio čikaških andegraund veterana i čak i bez bas-gitare u postavi ovo zvuči FANTASTIČNO sa gitaristom Williamom T. Fayjem čiji digitalni setap mu omogućava da svira praktično tri instrumenta u isto vreme. Pokolj:

https://somethingiswaiting.bandcamp.com/album/livelick

In Lieu iz Mineapolisa ne gube vreme na svom albumu Hooligan. Ovo je kompaktan, neposredan noise rock koji ima karakter i ima šta da kaže, ali nema nameru da vam troši vreme. Pesama je deset ali ni jedna ne stiže do tri minuta, gruv je prljav, bas-gitara militantna, gitara disonantna a pevačica Nikii MOĆNA i ovde nemate šta da se mislite, na jelovniku je čista krtina.

https://inlieuminneapolis.bandcamp.com/album/hooligan

Blood Curse su jedan od onih heavy metal bendova koji su vam EKSTREMNO simpatični i priželjkujete da zvuče samo za NIJANSICU bolje. Novi EP, Unholy Trinity, recimo, ima tri pesme žestoke metalčine u proverenom old school stilu, sa bubnjarkom Oliviom koja razvaljuje bubanj dok ostala dva člana isto solidno polivaju rifovima i garažna produkcija uopšte ne smeta, naprotiv, ovo su lepi rifovi, lepe melodije i generalno odličan vajb. Ali onda sve kvari usiljeno, nedovoljno ubedljivo pevanje Aarona, Olivijinog supruga koji čak nije ni LOŠ, samo je nedovoljno, rekosmo ubedljiv. U nekoj ozbiljnijoj studijskoj postavci ovo bi moglo da se popegla – čak i samo multitrekovanje vokala koji pevaju istu notu bi pomoglo – ali ovde dosta kvari opšti ugođaj. Aaron odlično svira gitaru i zaista bi bilo sjajno da ili više vežba pevanje ili da bend nađe pevača. Meni je ovo simpatično, ali do svetske slave mu fali taj mali korak napred:

https://bloodcurse.bandcamp.com/album/unholy-trinity

Olymp su njemački bend koji se loži na grčku mitologiju a što je sasvim u redu. Drugi album, Rising je prijatna ploča klasičnog heavy metala, po duhu epska i borbena ali po zvuku svedena i ulična. Ljudi svakako dobro sviraju, pevanje je najsiroviji deo jednačine i to je deo šarma ovog benda a pesme su ugodno energični komadi rokanja i rolanja. Nije nešto preterano originalno, mnogi rifovi su skinuti skoro direktno sa ploča bendova iz osamdesetih godina prošlog veka, ali je LEPO. Izlazi osmog Novembra ali ima da se čuje celo na omiljenom JuTjub kanalu već sada:

https://olympmetal.bandcamp.com/album/rising

Ronnie Romero ima novi solo album, Backbone i sve što očekujete od ovog momka na osnovu njegovog dosadašnjeg rada ovde je prisutno u korektnoj razmeri. Dakle, imamo na programu klasičan hard ’n’ heavy izraz sa jasnim dugovima ka Rainbow i pevačem koji je jedan od legitimnih Diovih naslednika. Romero voli ovakvu muziku i ume da pravi dobre faksimile Dio/ Rainbow pesama, sa hardrokerskom energijom i onom fentezi epikom koju smo voleli kad smo bili mladi. Vrlo nostalgično, nula originalno ali veoma prijatno:

Belligerator su ekipa iz Masačusetsa sa dosta iskustva pod ovim i prethodnim imenom. Death By Fire and Ice je drugi album otkada su promenili ime i ovo je heavy metal sa dosta klasičnih, ’80s elemenata ali onda i sa čvrstom, trešerskom svirkom i modernijom produkcijom. Belligerator uspevaju da zakače neke fine epske elemente za jednu časnu street metal šasiju i mada ovaj album nije sad nekakvo transcendentno otkrovenje, on je pozitivno znojav i napaljen. A tehnički korektan i daje se po ceni koju sami odredite:

https://thebelligerators.bandcamp.com/album/death-by-fire-and-ice

Galactic Empire su svoju reputaciju zaradili aranžirajući muziku iz Star Warsa u metal maniru ali sada rade razne filmske skorove. Album Cinemetal ima i „novijih“ stvari (Pirates of the Carribean, Harry Potter, Avengers) ali je težište na ’80s skorovima koje bend do sada nije radio. Tako da moja generacija ovde ima da čuje metal aranžmane ET-ja, Supermana, Indiane Jonesa, Back to the Future. Ovde nema mnogo prostora da se nešto pokvari i mada je fakat da Galactic Empire rade dosta rutinerski, trik svakako i dalje pali, sa tim moćnim, KINEMATSKIM temama odsviranim uz distorzije i jake kompresije. Ko ne skače taj je, jelte, neko ko sebe preozbiljno shvata:

https://purenoise.bandcamp.com/album/cinemetal

Nikada nisam bio neki veliki fan Soulfly ali ne mogu da Maksa ne volim što gura sve ove svoje projekte tolike godine i ne gubi ni energiju niti se politički značajno kompromituje. Soulfly su na albumu Chama prevashodno on i njegov sin Zyon, sa gostima i sve i ostavlja utisak porodičnog, ne previše obavezujućeg paketa prepoznatljive groove metal/ industrial metal sadržine. Pesme nisu specijalno promišljene, produkcija je bučna, ali Soulfly zvuči kao korektan i ISKREN kombo svega što znamo da Max voli, od klasičnog anarhističkog i crustpunka, preko death i thrash metala do hardcorea i industriala. I to je okej. Naravno da gostuje Todd iz Nails na jednoj pesmi i to je isto kul. Nije da ću ja ovo kao nešto mnogo vrteti ali ima dušu:

Za tradicionalni italijanski power metal zvuk ove nedelje su zaduženi Elettra Storm, bend koji postoji tek dve godine a Evertale mu je već drugi album. Ali, mislim, čim ga čujete shvatićete da je ovo kvalitetno. Naravno, izdaje ga Scarlet Records i bend ima sve prepoznatljive stilske odlike koje očekujete – komprimovan, „plastičan“ zvuk, neoklasičarske harmonije i vrlo „pop“ teme – ali ljudi to sviraju sa šmekom i autoritetom, a pevačica Crystal Laura Emiliani radi odličan posao pored gitariste Francisa koji hendluje muški deo vokala. Nije da ja ovakve bendove vrtim svakog dana, ali kada mi se zavrte, Elettra Storm će biti pri vrhu liste prioriteta:

https://scarletrecords.bandcamp.com/album/evertale

Imamo još Scarlet Records izdanja ove nedelje, ali Portuglaci Glasya nisu power metal bend, već sviraju čvrsti, moderni simfonijski metal. Nije to neka meni omiljena muzika ali njihov treći album, Fear ima taman toliko maštovitih aranžmana nečega što su suštinski srednjetempaške metalcore kompozicije apgrejdovane u operu da mi ne bude ni odbojno ali ni dosadno. Ono, meni je ovo na prvo slušanje sasvim okej i mada drugo kod mene neće doći odmah posle njega, mislim da je za ciljnu grupu ovo solidna ponuda:

https://scarletrecords.bandcamp.com/album/fear

Tu je i novi album internacionalnog projekta Them. Psychedelic Enigma je peta ploča „odraslijeg“ power metala koji ovi ljudi sviraju, sa malo manje cheesea od proseka i možda malo više klasičarske ambicije. Them su počeli kao tribjut Kingu Diamondu ali sada ovaj bend ima svoj zvuk koji, da budem iskren, nije sad nešto SKROZ po mom ukusu ali je zreo i kvalitetan. I album ima šta da ponudi progresivnijoj power metal publici:

https://them6.bandcamp.com/album/psychedelic-enigma

Glazgovski Heavy Pettin su osnovani 1981. godine i tako i zvuče. Četiri i po decenije nizvodno, njihov tek četvrti album, Rock Generation, je amalgam hard rokerske himničnosti i NWOBHM propulzivnosti koja je karakterisala rane osamdesete. Nije to ni najenergičnija a svakako ne najmodernija muzika koju ćete čuti ove nedelje ali ima tu jedne dostojanstvene nostalgičnosti i uz neke od ovih pesama se lepo tapka nogom u ritmu.

ALBUM NEDELJE

Album nedelje je EP. Ali PODUGAČAK pa je to u redu. Krallice, dakle imaju novo izdanje i njujorški avangardisti sa No Hope izbacuju samo dve nove pesme ali sve zajedno to traje solidnih 22 minuta. U kompleksnim, multižanrovskim kompozicijama – gde je blek metal i dalje osnova ali ovde ima dosta moderne kompozicije u nadgradnji – je najinteresantniji element to da su snimane sa dva seta bubnjeva, gde je Colin Marston, dakle, pored redovnih dužnosti na sintisajzeru seo i podebljao Leva Weinsteina drugim bubnjarskim aranžmanom. Meni su Krallice, da se ne zabunimo, sjajni štagod da rade i volim što umeju da smisleno – i efektno – eksperimentišu i, evo, osamnaest godina od osnivanja. U tom smislu No Hope – i pored pesimističnog naslova – u meni razgara i nadu i optimizam jer je ovo muzika koja ne stoji u mestu, koja ide napred i otkriva nove stvari a sve vreme nam isporučujući i sve ono što smo kod Krallice od početka voleli. Lepo.

https://krallice.bandcamp.com/album/no-hope