Praktično ne postoji savremeni prikaz filma Dirty Ho, kung-fu komedije koju je Lau Kar-leung režirao godinu dana nakon što su on i Gordon Liu sebe upisali u filmsku istoriju legendarnim 36th Chamber of Shaolin, a da nije prokomentarisao naslov koji, posmatran iz današnje perspektive zvuči kao da je ispao iz neke hip-hop pesme. Možda baš neke koju je snimio Wu-Tang Klan, njujorški kolektiv JAKO inspirisan klasičnim hongkonškim akcionim filmovima i pogotovo Lauovim opusom.

No, ne samo da je Dirty Ho svoj naslov dobio znatno pre nego što se reč „ho“, kao geto-kontrakcija reči „whore“ ustalila u afroameričkom slengu već i naslov filma u originalu, Lan tou He zapravo znači nešto drugo. „Lan tou“ bi bila pocepana ili istrulela glava a „He“ je tačnija transkripcija imena jednog od dvojice glavnih junaka, nego što je to „Ho“. Ovo vidimo i po činjenici da se u BluRay izdanju koje je 2021. godine izbacio Arrow Video – i koje danas gledamo na striming servisima poput Amazona i MUBI-ja – on konzistentno i u svim engleskim titlovima imenuje kao „He“. Naravno, pošto je ovaj film dobio veoma kasno izdanje na VHS-u, 2001. godine u SAD i „početkom veka“ u rodnom Hong Kongu, teško je ne zaključiti da je NEKO u marketingu NEKOG od izdavača predložio kompaniji Shaw Brothers da se ime filma prevede ovako kako je a oni rekli „brt, ako su pare legle možeš da ga nazoveš i TITANIK 2: RAVNO DO DNA što se nas tiče“ pa tako danas imamo film čiji naslov ne može a da vas blago ne žacne svaki put kad ga vidite. Pogotovo što su ovo radili isti ljudi zaslužni za klasike poput 36th Chamber of Shaolin, Legendary Weapons of China, The Eight Diagram Pole Fighter, sve same istorijski utemeljene, hm, drame u kojima se samo pukim slučajem dešava da vidimo mnogo kung fu akcije.

Dirty Ho je bila prva komedija koju je Lau Kar-leung režirao u svojoj autorskoj karijeri, ali iako je i pre i posle nje on radio „ozbiljne“ kung fu filmove sa manastirima, monasima, patriotskim zapletima gde se potlačeni kitajski narod okreće protiv mandžurijskih i drugih osvajača, Dirty Ho je na neki način tajni ključ za drugi deo te njegove karijere koji jesu obeležile akcione komedije. Štaviše, Dirty Ho je u dobroj meri prototip pondžanra „kung fu komedije“, definitivno ne PRVA ikada snimljena ali svakako jedna od najvažnijih iz te rane epohe u kojoj se još  tražilo šta tačno ova forma treba da podrazumeva i kako to treba da IZGLEDA.

Pišući o Lauovoj karijeri u prethodnim osvrtima na njegove filmove naglasio sam da je posle svađe sa Shaw Brothers on imao – danas praktično mitologizovanu ali ne STVARNO potvrđenu – nerealizovanu ranu saradnju sa Jackiejem Chanom, ali ono što JESTE potvrđeno i deo je istorije a ne mita je da je Lau sa Chanom 1994. godine snimio Drunken Master II, jednu od stožernih akcionih komedija ne samo u Chanovoj karijeri već unutar čitavog hongkonškog opusa. Kao nastavak originalnog Drunken Master koji je sa Chanom 1978. godine režirao legendarni Yuen Woo-ping, Drunken Master II je Jackieja Chana – a koji je, podsetimo, bio i neka vsta nezvaničnog ko-režisera ovog filma pa je između njega i Laua izbila i svađa oko koreografije nakon koje je Lau išetao sa seta i nkada se više nije vratio – trideset i kusur godina unutar njegove karijere, lansirao u vrh svetskog mejnstrima, otvarajući mu holivudsko poglavlje života a koje – zajedno sa onim kineskim – i dalje traje. Trideset godina kasnije!

(U međuvremenu je Lauova udovica Mary Jean Reimer u jednom JuTjub intervjuu pričala kako je Jackie bio ljubomoran na Laua i da je zato insistirao da on dobije status ko-režisera na Drunken Master II, da je Lau bio jako nesrećan tokom rada na ovom filmu, pogotovo što je dogovor bio da će se tim filmom prikupljati novac za hongkonško udruženje kaskadera koji su u to vreme pokušavali da kupe zgradu za sebe. Lau je navodno pre svega zbog ovoga pristao da režira, odnosno, konkretno se nagodio da će režirati ako film bude fandrejzing alatka za ovu svrhu ali su producenti onda, kada je film izašao pogazili reč i nisu ovo ispunili.)

Dirty Ho nije tako poznat film kao originalni Drunken Master, i nikada nije imao nastavak i ne smatra se tako značajnim u karijerama ljudi koji su na njemu radili, ali za ljubitelje klasičnog hongkonškog ackionog filma, obožavaoce Shaw Brothers produkcija, ali i samo ljude koji vole kvalitetnu, kinetičku akciju sa izvanredno elegantnim koreografijama i zanima ih ogledni primer kako se akcija i komedija lako  i prirodno spajaju u jednom tečnom pokretu, Dirty Ho je apsolutna lektira, ali i film presedana i „prvih puteva“.

Ono što svakako nije presedan niti prvi put je da je Lau i ovaj film režirao po scenariju koji je napisao Ni Kuang, čovek-mašina za pisanje akcionih filmova koji je skriptovao veliki broj produkcija što ih je Lau režirao. No, za razliku od vrlo, jelte, ozbiljnih radova poput 36th Chamber i The Eight Diagram Pole Fighter, filmova koji su prikazivali okupacionu represiju nad domicilnim stanovništvom ili izdajničke poteze u borbi kitajskih klanova za nadmoć a u kontekstu tuđinske invazije, Dirty Ho je i kraća i brža i nestašnija priča, koja kreće iz jedne simpatične komedije zabune a zatim se raspliće u bizarnu akcionu ekstravagancu.

Titularnog Hoa igra Wong Yue, izvrsni kung fu borac koga su Shaw Borthers stavljali u mnogo filmova i koji je igrao manje uloge i u 36th Chamber of Shaolin i u The Eight Diagram Pole Fighter i on je na početku filma razuzdani trošadžija koji na jednom od brodova što čine „plutajući bordel“ u Guandongu zahteva da mu se donese više pića, više posluženja, više kurtizana koje će se smejuljiti njegovoj u bogatstvu prikazanoj muževnosti i udovoljavati njegovim obešenjačkim željama. Madona ovog preduzeća mu udovoljava, ali dve partikularne devojke, koje se valjda smatraju najboljim što ova kuća ima da ponudi u tom trenutku ne mogu da zabavljaju Hoa, jer su zauzete drugim gostom koji na brodiću pored takođe sipa unaokolo pare i zahteva najbolju uslugu.

Ho je tipičan skorojević – vrlo brzo ćemo čuti da lokalna policija traži lopova koji je ukrao gomilu nakita iz obližnjeg gradića i sabraćemo dva i dva – i njemu ovo predstavlja direktan udar na ego pa on počinje da vadi dragulje i nakit iz kovčežića i da zahteva JOŠ JAČU uslugu. Njegov konkurent, koji ni sam ne želi da ispadne šonja onda vadi vrednosne papire koji vrede mnogo više.

Ovo nadkurivanje traje neko vreme dok ne postane jasno da ovaj drugi, po imenu Wang (a igra ga naravno Gordon Liu sa PREMOĆNIM brkovima) ima ZNAČAJNO više para od Hoa i Ho ovo neće dobro primiti pa kreće fizičko obračunavanje. Wang je preplašen jer Ho, iako je pijan, zna kung fu a Wang je samo nežni, svileni, ljubitelj umjetnina, nakita, dobrog vina i lepih žena i dok on nespretno pokušava da izbegne napade naprasitog pijanca ranjene muškosti, srećom stiće policija. No, umesto da Hoa preda žandarmima i proslavi pobedu, Wang tvrdi da su njih dvojica prijatelji, da su se malo zapili i da nikakve štete niti nasilja nije bilo, pa moli gospodu da njegovog naćefleisanog drugara otprate do kuće, a pritom „zaboravlja“ da mu vrati kutiju sa draguljima za koju svima samouvereno kaže da pripada baš njemu. Starešina policijske ekipe bespogovorno posluša kada mu Wang na brzinu, bez reči pokaže pečat za koji će nam kasnije postati jasno da označava pripadnika kraljevske porodice.

Ovo je sjajan in-medias-res početak i obeležen je ne samo brzom, shvatljivom komedijom zabune već i nekim upečatljivim elementima koji ovaj film istovremeno jasno pozicioniraju unutar Shaw Brothers kataloga ali ga i jasno izdvajaju.

Na primer, ovo je bio period u kome se nije štedelo na setovima i kostimima pa otvaranje filma ima veoma lepu scenografiju, stajling glumaca, ali i ambicioznu kinematografiju u kojoj Arthur Wong i Ao Chih-chun rade dosta dovitljivih stvari sa kamerom koja nas smešta u jedan zanimljiv, raskošan ali istovremeno intiman prostor na kome ne bi trebalo da bude smešteno ovoliko ljudi ali nekako se sve to lepo spakuje. Takođe, moderni UHD remaster veoma prija  intenzivnom koloritu i utisku bogatstva koji ovo otvaranje treba da ostavi.

S druge strane, Guangdong nije bio tako čest lokalitet u klasičnom kung fu filmu i pošto je sam Lau rođen u ovoj provinciji – iz koje se njegova porodica kasnije preselila u Hong Kong – mora da je kod njega proradila i neka vrsta nostalgije, bez obzira što je jasno da se samo snimanje i dalje odvijalo u Hong Kongu. Notabilno, ovo je film gde se manifestno raskida sa motivom osvete koji je bio u srži zapleta skoro pa svih hongkonških akcijaša te epohe (uključujući filmove koje je radio Lau a pisao Ni Kuang) i jedan od prvih u kome se svesno, namerno i metodično radi na građenju „buddy“ hemije između dvojice protagonista.

Naime, kada se Ho, sutradan istrezni on shvati da se, jelte, JESTE izvukao od hapšenja zahvaljujući Wangovoj intervenciji ali da je Wang to naplatio prisvajanjem njegovog plena. Po Hoovom shvatanju, Wang je onda sigurno ništa manje nemoralna osoba od njega pa se daje u potragu za istim kako bi od njega iznudio svoje pošteno opljačkano blago.

No tu postoje dva problema. Wang je ZAISTA neko ko živi životom plemenite osobe na visokoj nozi i njegove dnevne rutine obuhvataju odlaske kod drugih imućnih ljudi da on pregleda njihove kolekcije umetničkih slika, umetničkih predmeta ili da degustira njihova skupa, specijalna vina. Ovo znači da je on uvek okružen raznim obezbeđenjem. Drugo, i za Hoa više zbunjujuće, kad i stigne do Wanga, on shvata da je ovaj „njegovo“ blago već podelio narodu u gradiću iz kojeg ga je Ho i ukrao. Šta se tu DOĐAVOLA događa, upitaće se Ho, ali neće imati vremena da previše razmišlja o tome da Wang želi da od njega nekako napravi časnu osobu, jer će stalno upadati u tuče i problematične situacije u kojima je i sam Wang u riziku da strada ali se nekako, uprkos svojoj nespretnosti, izvlači bez ozleda.

Naravno, gledalac stvari posmatra iz SVOJE perspektive a ne iz Hoove i njemu je od početka jasno – ako već samim tim da Wanga igra Gordon Liu nije bilo van svake sumnje signalizirano – da je Wang vrhunski majstor borilačkih veština koji samo pozira kao sitni plemić/ uspešni trgovac sa puno slobodnog vremena. No, u sceni u kojoj Ho odlući da se s njim razračuna, ponovo se vraćajući u plutajući bordel, dobijamo i URNEBESNU demonstraciju toga kako Wang drži fasadu plašljivog nespretnjakovića a nekako ipak ostaje bezbedan i u najrizičnijim situacijama. Naime kada Ho odluči da se fizički obračuna sa čovekom koji ga je do tada već prevario, ponizio i opljačkao, Wang će objasniti da je jedna od dve prisutne kurtizane zapravo majstorica borilačkih veština i njegova telohraniteljka i da će ona poraziti Hoa ako se drzne da na njega nasrne. Za devojku je ovo veće iznenađenje nego za samog Hoa, ali Wang će, krijući se iza nje i glumeći da je uplašen, zapravo pomerati njene udove, diskretno, tako da Ho to ne vidi i uspešno parirati ili blokirati svaki njegov napad, sve vreme nudeći i impresionirane komentare kako se devojka fantastično bori i savladala je i neke egzotične tehnike (a čime objašnjava očigledno nemoguće stvari koje njeno telo izvodi uz njegovu pomoć). Ovo je, naravno, scena koja može da radi samo u komediji, ali ona radi IZVANREDNO, sa koreografijom koja je istovremeno briljantno elegantna, apsurdna i veoma zabavna za gledanje. Praktično plesni pokreti sve troje aktera, napadni zvučni efekti i Wangovo komentarisanje u ovoj sceni proizvode perfektnu srž „kung fu komedije“ koje će u daljoj istoriji biti nešto zbog čega će svet hvaliti Jackieja Chana.

Ali Lau i njegovi glumci su već 1979. godine radili neverovatne stvari. Liu i Wong su naravno u ovom trenutku već rutinirani borci sa gomilom filmova iza sebe (Wong Yeu je u svom prvom filmu glumio kada je imao svega tri godine, dve decenije pre Dirty Ho) ali kurtizanu ovde igra Kara Wai (tj. Kara Ying Hung Wai), žena koja jeste iza sebe već imala dvadeset filmova ali koja će svoje najbolje radove (uključujući The Eight Diagram Pole Fighter) tek snimiti. Prvo regrutovana da bude samo statistkinja u ovom filmu, ona je dobila ovu malu ulogu nakon što se prvobitno predviđena glumica predomislila. Lau Kar-leung je, vele, znao da je Kara vrsna u borbi jer je video snimak audicije koji je ova radila za njegovog nekadašnjeg mentora, legendarnog Changa Cheha i dao joj ovu malu ali fantastičnu ulogu.

Uzgred, Kara Wai je mandžurijskog porekla, što zapravo nema nikakve veze, ali Dirty Ho je i jedan od vrlo retkih hongkonških akcijaša iz ove epohe u kojima mandžurijski likovi imaju pozitivne uloge i nisu predstavljeni kao negativci.

I onda, kada se Ho, pokušavajući da izađe na kraj sa „telohraniteljkom“ prevrtljivog Wanga baš razgoropadi i potegne oružje, ona ga, vođena Wangovim rukama, poseče mačem po čelu. To je dovoljno da se sukob okonča, ali Ho u danima koji dolaze shvata da rana, za koji se prvo čudio što ga toliko boli, neće da zaraste. Nakon obilaženja raznih lekara, jedan mu na kraju kaže da je očigledno otrov u pitanju i da mu je jedino rešenje da potraži tog koji ga je otrovao i pita šta je koristio kako bi se našao adekvatan protivotrov.

Ho, naravno, odjuri u bordel jer on ZAISTA misli da je devojka koja ga je ozledila delala samostalno, ali tamo ga čeka hladan tuš. Wang je otkupio devojku iz bordela a onda je odmah oslobodio i pustio je da živi svojim životom nakon čega je ona napustila Guangdong. Ho shvata da će opet morati da nasrne na Wanga ali ovog puta ne iz pohlepe nego iz očajanja.

Naravno, tek onda Ho – i publika – dobija pravu istinu. Wang, istina je, želi da od Hoa napravi poštenog čoveka ali ne samo iz altruizma, već i jer u njemu vidi borilački, pa možda i herojski potencijal. On sam je jedan od četrnaestorice braće-prinčeva, sinova aktuelnog mandžurijskog kralja koji će uskoro proklamovati ko će ga od njih naslediti. Iako Wanga apsolutno boli dupe da bude kralj i vrlo je zadovoljan time da dokoličari, ide da gleda kolekcije umjetnina i pije skupa vina, druga braća su svesna da će on, ako ga otac izabere, pristati da bude kralj jer je čovek dužnosti i časti i onda jedan od njih unajmljuje razne ubice da Wangu presude pre datuma kada će se desiti proglašenje. Wang, pak, iako uglavnom vrlo sposoban da se sam snađe, misli da mu ne bi bilo loše da uz sebe ima još nekog utreniranog i pasje odanog borca pa Hou izdaje ultimatum: davaće mu protivotrov svake nedelje AKO Ho pristane da bude njegov rob. Ho nema kud pa pristaje, ali ropstvo u ovom slučaju znači pre svega da će Wang da ga upregne u brutalni kung fu trening kako bi od talentovanog ali neuizbrušenog mladića napravio borilački brilijant.

Iako je Dirty Ho komedija, borbe i borilačke koreografije su rađene veoma ozbiljno. Već same sekvence Hoovog treninga su SJAJNE i podsećaju na to šta su Lau i Liu napravili sa 36th Chamber of Shaolin, ali hajlajti filma su svakako „prave“ borbe, pogotovo jer Wang i dalje nastoji da prikrije svoju borilačku ekspertizu i trudi se da borbe u koje je upleten deluju kao serija neverovatnih incidenata radije nego kao nešto u čemu on aktivno učestvuje.

Rana koreografija u kojoj se Ho bori protiv grupe lažnih osoba sa invaliditetom (a što je verovatno humoristička aluzija na Chehov legendarni Crippled Avengers – aka Mortal Combat aka The Return of the 5 Deadly Venoms – snimljen godinu dana ranije) je očigledan primer za ovaj pristup i prototip za mnogo toga što će Jackie Chan kasnije pretvoriti u svoj prepoznatljivi stil komične borbe, ali hajlajti koreografije su svakako scene tokom kojih Wang obilazi lokalne vlasnike umjetnina gde on sprečava pokušaje atentata na sebe ni jednog trenutka ne prekidajući učene, visokoparne razgovore o skupim predmetima iz kolekcija koje premeće po rukama, dok istovremeno nogama i položajem tela odbija ili izbegava napade.

Ovako nešto naprosto nije postojalo na filmu pre Dirty Ho. Na zapadu je Blake Edwards radio svoje filmove u serijalu the Pink Panther, ali Dirty Ho je i po samom pristupu kadriranju, a pogotovo po izrazito fizičkom i akrobatskom izvođenju glumaca zapravo bliži eri nemog filma i intenzivne telesne komedije koju su proslavili Buster Keaton i Charlie Chaplin. Samo sa dodatim kung fuom, u briljantnom koloru i kombinaciji kvalitetne scenografije i kostima. Gordon Liu ovde posebno mora da bude istaknut na ime toga kako se lepo i glatko uklopio u ulogu inkognito-plemića koji, obdaren strahovitim borilačkim znanjem zapravo samo traži jednostavan život u okruženju umetnosti i prefinjenih potrošačkih artikala, i izvodi veličanstveu farsu kojom uspeva da obmane sve oko sebe.

Film kulminira kada Wang i Ho*polaze u poslednji juriš ka kraljevskoj palati a gde će zli, jelte, rođaci pokušati na sve moguće načine da ih zaštite. U ovom finalu dobijamo razvijenu formu njihovog odnosa a koji je, ponovo zapravo nestandardan za kung fu filmove onog vremena.

*uzgred, kako je i „Wang“ u međuvremenu u severnoameričkom slengu postao šaljivi sinonim za penis, ovaj film dobija prilično urnebesnu količinu naknadnog značenja što JOŠ doprinosi njegovoj legendarnosti

Naime, Lau i njegov scenarista su ovde svakako bili svesni u to vreme vladajućih klišea vezanih za dublete likova u kung fu filmovima koji su izlazili iz Shaw Brothers radionice i drugih hongkonških produkcija, a preuzetih iz wuxia repertoara. Partikularno, upućeni će vam reći da postoji readymade formula koju su koristili filmovi iz produkcije Seasonal Pictures a gde smo imali dva modela. U jednom od njih pratimo nesposobnog momka koji na početku filma kung fu ili ne zna ili zna tek toliko da uđe u frku ali uvek dobije batine a koji onda do kraja, neretko uz pomoć sifua koji će ga podučavati, tako savlada veštinu da se transformiše u praktično superheroja. U drugom već izgrađeni borac koji misli da zna sve tajne borenja dobije ozbiljne batine od neke zle persone (ili grupe) pa onda mora da se podseti poniznosti i uz instruktažu nekog matorog, često neprijatnog mastera uči PRAVE tajne borenja.

Dirty Ho uzima oba ova klišea, slepljuje ih jedan za drugi, a onda prolazi kroz tu formulu da izađe na drugu stranu i do kraja filma napravi buddy hemiju između dva lika koji su na početku bili oponenti – seksualni, ekonomski, pa i borilački. Ovo partikularno sjajno radi jer je Lau, u skladu sa svojim vrhunskim zanatom, neko ko najveći deo pripovedanja i transformacije likova radi vizuelno, bez „objašnjavanja“ u dijalozima i nekakvih ekspozitornih pauza.

Pa onda finale filma ima neke vrtoglavo fantastične, veoma baletske borilačke koreografije koje više nisu nužno rađene u komičnom ključu, a u kojima Wang i Ho zajedno izlaze na megdan protivnicima s tim što je Wang povređen i u invalidskim je kolicima ili, kada nije u kolicima, stoji na jednoj nozi i to kako se njih dvojica dopunjuju  u borbi, kako jedan drugog čuvaju i jedan drugom nameštaju poteze i dodaju oruđa je ČISTA POEZIJA. Ova faza hongkonškog akcionog filma naprosto nikada više nije bila ponovljena i kada je Lau snimio The Eight Diagram Pole Fighter na nju je praktično i zvanično stavljena tačka. A Dirty Ho, iako zapravo „mali“ i poluzaboravljen film služi kao veličanstveno podsećanje na moć slike, ekspresivnost ljudskog tela i prefinjenu estetiku pokreta.

Plus, naravno, u pitanju je SMEŠNA komedija sa duhovitim likovima, bez trunke sala na svom skeletu od vitkih 97 minuta, sa ne uvek sasvim logičnim dramaturškim zapletom, ali urađena u vrlo dobroj scenogarfiji i kostimografiji, sa dobrom muzikom (briljantni Eddie Wang, naravno), velikom listom odličnih majstora borilačkih veština među glumcima (Lo Lieh u ulozi glavnog negativca) i, a ovo niste očekivali, činjenicom da je i ovaj film zapravo snimljen po istorijskom predlošku. Istorijski Ho se, tvrde, smatra jednim od utemeljitelja jednog od šaolinskih borilačkih stilova a na osnovu njegove životne priče je urađena najmanje još jedna kineska produkcija, wuxia film iz 1959. godine u režiji Wua Panga, The Cremation of Rotten-Head Ho (aka Fire Attack on Dirty Ho aka Huǒzàng Làn Tóu Hé) a koji je bio i prvi film za produkciju Yen Xiang.

Sve ovo znači da je Dirty Ho ipak obavezna lektira za poštovaoce hongkonške akcije i bitan kamen-međaš u evoluciji žanra kung fu komedije. Lau Kar-leung je sa ovim filmom kinematografiji podario neke nezaboravne momente, pa ako ste preplaćeni na MUBI ili štogod slično, verujem da znate šta treba da radite. A ako niste, evo:

https://www.dailymotion.com/video/x8wi5jq

https://www.dailymotion.com/video/x922vlg