U danu kada je prolivena krv i zapaljena vatra ispred zgrade Narodne skupštine Srbije nekako je bilo primereno da se veče okonča odlaskom skoro do samog kraja grada i prisustvovanjem prvom koncertu  kultnih Sunn O))) u našem gradu. Hvala ruskoj braći i sestrama koji nastavljaju da oplemenjuju kulturni život ovog grada i zemlje. Dvojac iz Sijetla je tako po prvi put zasvirao u Srbiji, da svoj brend satanističkih i paganskih rituala umotanih u masivne decibele gitarske buke podari publici u nekoj vrsti predujma za ono što nam se dalje sprema ove jeseni. I videli smo da će biti dobro.

Kada su se pojavili krajem poslednje decenije prošlog veka, Sunn O))) su mogli biti samo eksperiment sprženih doom metalaca i stoner rokera koji su nakon susreta sa Steveom Albinijem (sa kojim je prethodni bend članova Sunn O))), još kultniji Burning Witch, snimio jedan EP) počeli da naziru mnogo šire horizonte nego što su im do tada bili očigledni. Bendovi poput Thorr’s Hammer, Burning Witch i Goatsnake su svi radili u nekoj od alotropskih modifikacija doom metala, sa sporim pesmama, teškim zvukom, stravičnim imaginarijumom. Kada je Burning Witch dosegao neki svoj prirodni kraj puta, Stephen O’Malley i  u to vreme već odavno bivši član Greg Anderson (koji je iz Burning Witch otišao da sa članovima The Obsessed radi u Goatsnake pre nego što je Burning Witch išta snimio) spojili su se u projektu koji je tada verovatno delovao i kao neka vrsta satirične redukcije doom metala na njegove gradivne elemente a onda monomanijačko usredsređivanje na te elemente dok od drveća ne prestanete da vidite šumu a od rifova prestanete da čujete muziku. Debi album projekta, ØØ Void iz 2000. godine je, međutim, sugerisao te proširene horizonte, kako obradom jedne opskurne pesme Melvinsa, tako i aluzijama i referencama na stvari decidno izvan metala ali unutar šireg polja avangardne muzike u koje su se Sunn O))) vrlo brzo i vrlo prirodno smestili. Uostalom, ovaj album imao je i violinu.

Četvrt veka kasnije Sunn O))) su institucija drone metala, bend koji je ekscentrični, ultraminimalistički pristup gitarskom rifu i brujanju što su ga Dylan Carlson i Earth na albumu Earth 2 iz 1993. godine patentirali, pretvorio u čitav žanr, inspirišući stotine imitatora i hiljade akolita, ali i premošćavajući prostor između žanrova i filozofija najdoslednijim, najdisciplinovanijim držanjem za opsesiju i nalazeći u toj opsesiji stalno nove slojeve zvuka, nove sugestije značenja.

Jesu li Sunn O))) izdali metal kada su počeli da ih intervjuišu za Wire i da ih promovišu u Njujork Tajmsu je manje zanimljivo pitanje od pitanja jesu li Sunn O))) UOPŠTE metal?

Odgovor koji su večeras dali je onako jasan i onako nedvosmislen kao što je i bilo koji album iz njihovog simpatično raznovrsnog opusa: da, a vi?

Jer, da se razumemo, ako čovek hoće da bude metodičan i da arheološki i speleološki posao uradi pošteno, pronaći će zametke Sunn O))) ne samo u Earth 2 i Melvinsima. Pronaći će ih u Godfleshu (partikularno u njihovoj monumentalnoj Pure 2 ali i inače u zvuku gitare Justina Broadricka), pa će se vratiti unazad do Reedovog Metal Machine Music pa onda još nekoliko godina unazad do vremena Iron Butterflyja i Grateful Dead. Pa će morati da prepozna da gde je Lou Reed, tu mora doći i brat po igli i dronu, John Cale, a onda se na njega prirodno nadovezuju drugi minimalistički kompozitori iz najslavnije njujorške generacije, pre svih La Monte Young. A kada ste već tu, onda u dva laka koraka stižete i do Stockhausena i njegovih eksperimenata sa mikrofonijom iz šezdesetih koji su, VEOMA slično onome što smo večeras slušali u beogradskom Drugstoreu, bili opiti UVEĆANJA zvuka, tako da ono što normalno doživljavate kao parazitske, neželjene detalje u zvučnoj slici pretvorite u glavni deo muzike.

O’Malley i Anderson ovu turneju sviraju sasvim sami, bez ikakvih gostiju na bini, a onda naravno i bez reči ili pauze da se publika zapita je li sve u redu. Osamdeset minuta bez prestanka njih dvojica stoje ispred zida pojačala, okreću se prema njemu kao vernici prema idolu a idol čini da njihove gitare pulsiraju u talasima fidbeka, i onda okidaju teške, najteže rifove.

Sunn O))), ako niste ispratili, JESU metal. Manje zbog tog pagansko-druidskog imaginarijuma i činjenice da posle 42 minuta* belo, difuzno svetlo na bini prelazi bez najave u crveno, i grimiznim snopovima kupa čitavu salu, a više zbog činjenice da njihova muzika nije prosto rekonstrukcija DRUGE drone muzike, ali rađena sa gitarama i pojačalima, već da ona dronu – kakav su radili i Ligeti i, evo, Thomas Köner – dodaje upravo RIF.

*jer Douglas Adams jeste bio duhovit čovek ali izgleda da se nije šalio kada je ovom broju podario mističnu dimenziju

Razlika je supstancijalna i bukvalno opipljiva. Kad god se O’Malley i/ ili Anderson posle nekoliko sekundi puštanja žica da slobodno odjekuju vrati osnovnom tonu u jednom bučnom, grubom udaru po najdebljim strunama, vi osetite kako vam organi drugačije vibriraju. Ovo jeste apstraktna muzika kada je slušate sa bezbedne udaljenosti – preko JuTjuba, na telefonu recimo – ali kada ste okruženi njom, kada ste unutar te muzike, shvatate da nema ničeg apstraktnog u zvuku koji možete da dodirnete. Koji će vas dodirivati čak i ako to ne želite. Više senzualno nego nasilno, a što je posebno dobar trik Sunn O))).

Jer, ekstremna sporost i odbijanje da se u njihovoj muzici oseti gotovo ikakva progresija – harmonska, dinamička, kolorna – tokom osamdeset minuta, imaju efekat da sve ono što bi kod „normalnog“ metala delovalo agresivno i preteće, ovde biva prijateljsko, umirujuće, hipnotično, transcendentno. Da, ovo je jako težak zvuk, da u njemu ima mnogo fidbeka, teksture su mu abrazivne, a od bas-tonova se trese čitava zgrada, ali on ne pokušava da vas smrvi, naprotiv, on vam pravi prostor da u njemu budete i da ga osećate.

U nekom JAKO starom intervjuu, pre više od 40 godina je Quorthon Cronos* iz Venoma optuživao Motorhead da su fejk, jer je video kako Lemmy i Eddie pričaju na bini dok iz zvučnika šiba salva buke ka publici. Tvrdio je da u Venomu i na bini vlada takva buka da muzičari ne čuju jedni druge** i da nema šanse da bi ikako komunicirali jedan sa drugim.

*Naravno, Cronos, nikako Quorthon. Ovakve omaške se događaju kada pišete tekst u ponoć a i malo ste već dementni. Hvala gospodinu Nikoli na ispravci.

**što nam nije teško da poverujemo jer dan-danas ovaj legendarni bend na koncertima svira kao da ni jedan od muzičara ne razume u kom je tempu koja pesma

Ovo je upravo ideal koji postižu O’Malley i Anderson sa svojim ozbiljnim, posvećenim, obrednim pokretima i mogućnošću da zaista komuniciraju samo pogledima i rifovima. Publika i sama to razume i tokom celog koncerta se bendu „obraća“ samo stezanjem pesnica u vazduhu, širenjem podignutih šaka u simbolu predaje i pokazivanjem rogova.

Ali metal nije samo satanizam, niti je satanizam samo navlačenje kapuljače preko lica i ćutanje. O’Malley i Anderson su svoj najnvoiji EP, Eternity’s Pillars, o kome sam pisao prošlog vikenda, eksplicitno zasnovali na inspiraciji koju su dobili od Alice Coltrane, žene koja je bila panreligiozna, prepuna ljubavi i zanosa.

I ovaj koncert nas pita da li i sami možemo da pronađemo tako nešto u svojim životima. Sunn O))) ne žele da nas smrve. Čak ni da nas uplaše. Oni žele da nam pokažu zvuk, da ga osetimo, da vidimo kako ga oblikuju svojim rukama, podsećajući nas svakim komadićem škripe i distorzije da su ovo na kraju krajeva samo metalne žice preko drvenih dasaka u koje su ušrafljeni magneti. Svako ovo može da radi, da, ali skoro niko to ne radi kao njih dvojica i ta spoznaja je nadahnjujuća.

Gledao sam mnogo bučnih koncerata u životu, od Christiana Fennesza koji je sa bine bioskopa Rex na publiku pustio gitaru položenu na sto, proteranu kroz Appleov Macbook, skoro ritualno žrtvovanu na odru buke i drona, preko Lassea Marhauga koji je na istom mestu skoro prevrnuo svoj sto dok je Johnny Racković hedbengovao i surfovao na talasima distorzije, pa do Otomoa Yoshihidea na bini kluba Doma Omladine kada je gramofon i gitaru pretvorio u orkan vrištanja, ali ništa od toga nije delovalo ovako SVEČANO kao Sunn O))). Pre jedno dve decenije, kada je ovaj bend uspevao da spoji metalce i elektroničare, ljubitelje moderne akademske kompozicije i grindcore frikove, škotski IDM bend Boards of Canada je jednom svojom pesmom proklamovao da je muzika matematika. I mada ima nečeg JAKO pitagorejskog u pravilnim, disciplinovanim oblicima zvuka i tonskim intervalima koje su nam O’Malley i Anderson ponudili da ih čujemo i zapamtimo, drugi neizgovoreni deo ove rečenice smo večeras svi čuli u svojim glavama: matematika je magija.