Pošto je prošlo godinu dana otkada je DC uz dosta fanfara lansirao svoju „Absolute“ liniju, trenutak je da se osvrnemo na neke od njenih izdanaka. Slično Marvelovom relansiranju Ultimate Univerzuma godinu dana pre toga, DC je ovo uradio u etapama, započinjujući sve serijalom Absolute Batman, pa nastavljajući sa drugim važnim likovima, Wonder Woman, Superman, Flash i Green Lantern, ćiji su tekući serijali svi začeti po nekoliko nedelja ili meseci kasnije a onda na njih dodajući i za sada dva miniserijala – Absolute Martian Manhunter i Absolute Green Arrow, gde je ovaj poslednji tek najavljen i još se ni ne zna kada bi trebalo da počne sa izlaženjem.

Za DC je ovo očigledno veoma važna inicijativa, možda i jasan odgovor na poslednjih nekoliko godina haosa u kompaniji, sa mnogo otpuštenih urednika i borbom na vrhu između dve frakcije. Notabilno je, naravno, da ovom inicijativom rukovodi Scott Snyder, upravo onaj scenarista koji je kroz svoj ciklus Dark Nights: Metal–Death Metal nastojao da raskine okove kontinuiteta i promoviše pristup da su DOBRE PRIČE bitnije od ropske lojalnosti osamdesetogodišnjoj istoriji ovih stripova i čini mi se da Absolute Universeu za sada polazi za rukom da iz DC-jevog programa možda i prirodno istisne ostatke Geoff Johns/ Joshua Williamson filozofije koju sam dosta kritikovao poslednjih godina. Ima naravno sasvim dovoljno ljudi koji će insistirati da to što je trenutni arhitekta DC-jevih stripova Mark Waid, dakle jedna decidno starogardijska figura, znači da ne treba da očekujemo ikakvu revoluciju u skorije vreme, ali Absolute linija je, mislim, već sama po sebi odličan primer kako Waid i (verovatno i važnije) Jim Lee iznad njega vide sadašnjost i neposrednu budućnost DC-jevih stripova. Već i u mejnstrim univerzumu se može videti da je dopušteno, pa i poželjno da pored glavnotokovskog pristupa (npr. „Leto Supermena“ koje se upravo završilo) relativno i glupih krosovera kao što je bio Absolute Power, imamo i eksperimentalnije radove (npr. Matt Fraction na Batmanu, ali i novi strip o Plastic Manu, ili Zatanni), a Absolute Universe, iako je, tehnički, u pitanju samo još jedan Elseworlds paralelni univerzum, ima nesrazmerno jaku energiju i intenzitet.

Ovo nije prošlo nezapaženo od strane publike – pogotovo što su za Absolute Stripove dovedena neka veoma jaka imena u kreativni tim – i Absolute Batman je bio najprodavaniji magazinski strip u SAD 2024. godine a može se govoriti o tome da je DC možda po prvi put zaista uspeo da uhvati energiju koju je Marvel imao početkom veka kada je lansirao svoju Ultimate liniju.

Sličnosti su, naravno, očigledne: i Absolute stripovi se dešavaju u „novom“ univerzumu koji je i „mlađi“ i „realističniji“ od onog što je standard u univerzumu glavnog toka. Likovi su u njemu mlađi i tek su na početku svojih superherojskih karijera. Od početka se forsira snažan spektakl i događaji koji dramatično menjaju kontinuitet – i svet – a rad sa karakterizacijama pogotovo glavnih likova je takav da bude jasno da ovo nisu „isti“ likovi kao oni koje znamo od tridesetih ili četrdesetih godina prošlog veka već njihove moguće varijacije, bliskije savremenom istorijskom trenutku, manje idealizovane, sa više protivrečnosti koje su deo njihovih kompleksnih, nesavršenih priroda.

Sve to zvuči vrlo zanimljivo, naravno, a danas ćemo onda proći kroz do sada izašle epizode serijala Absolute Batman i Absolute Superman da ilustrujemo ono što mi se dopada i ne dopada u vezi sa Absolute stripovima do ovog trenutka u vremenu, pa ćemo u nekom narednom javljanju da pokrijemo i druge.

Absolute Batman

Absolute Batman, naravno, mora ići prvi jer je prvi i počeo da izlazi (i u momentu dok ovo kucam ima dvanaest epizoda, sa Absolute Supermanom koji ga prati sa jedanaest) i to da Betmen ovde ima tu vrstu prvenstva u odnosu na Supermena je već indikacija da Absolute Universe ne treba da bude samo kondenzovanija verzija mejnstrim kontinuiteta. Supermen u ovom univerzumu još nije „a thing“, štaviše, još ni ne koristi to ime  a definitivno još uvek traži svoje pravo poslanje na Zemlji. Sa svoje strane, Betmen je… pa, gotovo figura iz horor filma.  I to ne iz nekog finog horor-filma kakve smo voleli u Moenchovoj i Kellyjevoj vampirskoj trilogiji ili u Augustynovom i Mignolinom Gotham by Gaslight – Absolute Batman je strip telesnog horora i mentalne surovosti u kome titularni superheroj izgleda ne preteće nego ZASTRAŠUJUĆE i već u prvoj epizodi sekirom čija dvosekla glava podseća na stilizovanu figuru šišmiša sa raširenim krilima, odseca šaku neprijatelju u borbi. Taj neprijatelj nije nikakvo vanzemaljsko čudovište ili golem načinjen od gline već samo jedan od pripadnika bande Party Animals koja teroriše Gotam nedeljama i mesecima napadajući „meke mete“ praktično nasumičnim činovima nasilja, ostavljajući iza sebe desetine žrtava, a bez vidne ambicije da se nešto „ukrade“ ili „opljačka“. Ovo je, nemajte sumnje, strip koji piše Scott Snyder.

Ali onda još važnije, strip koji crta Nick Dragotta. Ne znam koliko je para DC morao da iskešira da Dragotta ponovo pristane da radi tekući superherojski serijal – nešto iz čega je on odavno izašao – ali njegov crtež je veoma presudan za ton i karakter koji Absolute Batman ima. Snyder je, da se podsetimo, veliki deo onog što je radio dok je bio „glavni“ za Betmena, uradio u tandemu sa Gregom Capullom, koji je spajao horor, grotesku i strahoviti spektakl sa gotovo grešnom lakoćom u mesečnom ritmu. Jedini crtač koji može da radi na sličnom nivou je baš Nick Dragotta – koautor veličanstvenog Imageovog serijala East of West sa Jonathanom Hickmanom – a Absolute Batman je strip toliko brutalan da se čovek malo zabrine za mentalno zdravlje čitavog tima.

Ovo je, naprosto, Scott Snyder – brat metalac – koji sve reglere na mikseti gura u crveno, Scott Snyder koga ne zanimaju humor, gotska prefinjenost i kompleksna Betmenova porodica iz mejnstrim univerzuma, koji je okrenut pre svega totalnom ratu što ga ovaj Betmen vodi protiv sila koje svetom ne žele da vladaju koliko da ga sebi potčine na najviše ponižavajući, najbrutalniji način.

Snyder je uvek pisao intenzivnog Betmena – u finalu Death Metala njegov je Betmen jahao zmaja i predvodio juriš kojim je spasavana čitava realnost – ali ovaj Betmen je najmračniji pozitivac koga je on ikada napisao. Već u vizuelnom smislu napravljena je jedna kontroverzna odluka da ovaj Betmen bude KRUPAN. Štaviše, scena u kojoj prvi put srećemo Brucea Waynea odvija se u bokserskom klubu gde mladić URNIŠE džak za udaranje. Waylon „Croc“ Jones, vlasnik kluba i Bruceov dobar prijatelj je na ovo već navikao i ne uzima mu mnogo za zlo, znajući da njegov drugar ima u sebi neke ozbiljne demone koje snažna fizička aktivnost možda može da stavi pod kontrolu.

No, u kostimu, ovaj Betmen je skoro pa parodija Betmena. Očito inspirisan u dobroj meri kultnim radom Franka Millera na Betmenu osamdesetih godina prošlog veka, Absolute Batman je neka vrsta ne dekonstrukcije nego totalne obliteracije Year One formule. U ovoj realnosti je Betmen već na početku brutalni siledžija iz Dark Knight Returns, čovek gonjen praktično patološkim kompulzijama, gotovo do karikature zaoštreni arhetip urbanog ratnika koji se nikada ne gasi i žrtvuje sve u životu svom krstaškom ratu protiv zločina. Njegov kostim je pola oklop, pola oružje psihološkog rata, njegovi „gedžeti“ su uglavnom oštrice za sečenje, bacenje i probadanje („uši“ na glavenom delu kostima se skidaju i služe kao bodeži) izmešane sa ampulama koje eksplodiraju, izbacuju kiselinu ili gas, a vozila su mu oklopljene skarabudževine opremljene vatrenim oružjem.

Snyder i Dragotta kreiraju adekvatan Gotam za ovakvog Betmena – grad u kome se priča događa je iznuren korupcijom, smrvljen korporativnim projektima koji zaobilaze i zakone i sud javnosti, Jim Gordon je u trenutku kada strip počinje gradonačelnik koji će očigledno izgubiti trku za reizbor jer protv njega rade i kriminalci i građani kojima se čini da žive na ratištu, ali najopipljivija razlika u odnosu na mejnstrim Betmena je ta da OVAJ Bruce Wayne nije sin iz bogate porodice čiji su roditelji ubijeni jedne noći posle gledanja Zoroa u bioskopu.

Snyder ovde najviše odstupa od matrice, manifestno nam pokazujući da ovo nije Betmen koga znamo. Ovom Bruceu je otac bio nastavnik u školi a majka je socijalna radnica dok je Bruce još kao klinac pokazao afinitete ka inženjerskim projektima. Otac je, ipak, poginuo u incidentu u zoološkom vrtu, gde je i Bruce bio prisutan i ovo jeste traumatizovalo dečaka, ali majka, Martha Wayne, je živa i delatan je, aktivan lik u priči. Štaviše, na početku vidimo da je ona desna ruka gradonačelnika Gordona i njih dvoje imaju odnos saradnje i lojalnosti koji prevazilazi puki profesionalizam. Ovo je osvežavajuće mešanje karata iz poznatog špila a Snyder ga nastavlja time da pokazuje kako njegov Bruce Wayne, jedan ćutljiv, mrk tip, obdaren velikim fizičkim i intelektualnim talentima, nakon očeve smrti zaista sebe usmerava na to da postane krstaš protiv zločina, ali to čini na jedan stoički, ali mnogo više radnički i seljački način nego „normalni“ Betmeni koje znamo iz starih stripova. On nema mnogo para na raspolaganju i svoju opremu budži od onog čemu ima pristup, preko dana radi na gradilištima a povremeno sedne sa ekipom iz starog kraja da odigraju nekoliko partija pokera. Čitaoci koji znaju Betmena i njegove likove će odmah prepoznati da su ti ortaci iz starog kraja sve imena Betmenovih klasičnih neprijatelja ali niko od njih nije postao ni Pingvin, ni Two Face, ni Riddler, ni Killer Croc, ni Catwoman, bar ne na početku stripa.

Absolute Batman dosta polaže na ovu pound-the-pavement filozofiju na svom početku: likovi su pripadnici srednje i niže srednje klase, štaviše, mnogi od njih koketiraju sa sitnim, street-level kriminalom, uključujući samog Brucea kad je bio mlađi (i u vezi sa Selinom Kyle koja je ovde ona neodoljiva a problematična cura što ne haje za zakone i tradiciju), i njegovo betmenisanje je predstavljeno kao aktivnost puna odricanja i u fizičkom i u materijalnom i u emotivnom smislu. On je vrlo frenkmilerovski formatiran „super-stoik“ sa singularnom, praktično patološki suženom vizijom koja ga vodi kroz rat sa kriminalom i zapravo Snyder pravi kreativnu odluku da strip bude pripovedan iz perspektive Alfreda Pennywortha, a ne iz perspektive samog Betmena, na taj način omažirajući Millerove stripove gde je Jim Gordon često imao ulogu naratora ili fokalizatora radnje, a da je Alfred ovde ne batler već ozbiljni terenski operativac koji radi za mračnu organizaciju što očigledno ima kontakte sa najmoćnijim ljudima na svetu.

Snyder, naravno, ne može da održi ovaj način pripovedanja kroz svih dvanaest brojeva i radnja se onda odvaja od Alfreda, fokusira na samog Betmena, pa se posle vraća Alfredu i to razbijanje odabranog formata sugeriše mi da je scenarista sebi ovde dao slobodu da stvari više radi po osećaju nego da ima unapred stoprocentno iscrtanu mapu puta. Naravno, vidi se jedna generalna ideja kuda narativ ide i nakon tog uvodnog čina u kome se utemeljuje da je ovaj Bruce Wayne mnogo bliži poziciji običnog čoveka, u socijalnom i ekonomskom smislu, čija je formativna superherojska trauma ipak manje simbolički fatalna od onog što je imao „glavni“ Betmen, Snyder gotovo agresivno kondenzuje mnoge elemente klasičnog Betmenovog kontinuiteta iz poslednjih 40 godina da solidifikuje obrise sveta u kome se ova priča dešava.

I to je BRUTALNO, brutalnije od bilo čega što smo videli – u već prilično brutalnom – Betmenu iz New 52 faze kada ga je Snyder pisao. Ovo je na momente praktično horor strip u kome moćni ljudi i kompanije raspolažu ljudskim životima, njihovim telima i emocijama na mučne načine, gde su likovi izloženi strahovitoj fizičkoj i mentalnoj torturi i prolaze ekstremne transformacije. DC je nakon završetka svog New 52 eksperimenta – koji su mnogi tada poredili sa Marvelovim Ultimate univerzumom – generalno krenuo u tom mračnijem smeru i pisao sam nedavno o Wonder Woman Toma Kinga u kojoj je ona izložena mučenju, ali Snyder je uvek imao sklonost ka mračnijem, hororičnijem, SADISTIČKIJEM sadržaju (setimo se Batman Who Laughs perverznosti) i mada su Absolute stripovi i dalje namenjeni nekakvoj publici sa rejtingom 13+ (Teen) na naslovnoj strani, Absolute Batman ide do same granice. Ovde ne mislim samo na to da likovi izgovaraju reč „ass“ na par mesta u dijalozima, već pre svega u tome koliko je sve univerzalno brutalno, sa Betmenom koji ne ubija, ali koji apsolutno lomi, probada, nanosi teške povrede, sa generalnim scenama akcije u kojima su jake ozlede, frakture pa i amputacije uobičajen sadržaj. Kada Betmen u jednom momentu padne u ruke „neprijatelju“, on je ne samo izložen torturi već je svrha te torture da se njegova sama ličnost slomi i da on postane saveznik, pa onda i voljno oruđe tog neprijatelja. Snyder ovde radi neke nezamislivo opake stvari – Betmen koji koristi sopstvenu želudačnu kiselinu kao oružje a sopstveni izmet kao eksploziv – i ovo definitivno nije Betmen naših otaca i dedova.

I u tom smislu, iako je Absolute Batman u tehničkom smislu prilično dobar strip sa puno akcije, solidnom karakternom dramom i izvanrednom grafičkom prezentacijom, moram da se zapitam je li Absolute Batman strip koji nam je potreban. Ne u smislu da iko od nas treba da se oseća krivim kada sebe uhvati da u njemu uživa – sasvim sam korektno uživao čitajući ga – već pre u smislu pitanja šta nam ova partikularna verzija Betmena donosi a što već nismo imali kod prethodnih njegovih verzija.

Ovo je, mislim, ono gde još nisam siguran da je Snyder opravdao ovaj povratak na Betmena. Njegov prethodni rad tokom New 52 i nešto pre toga je bio obeležen originalnim idejama vezanim za istoriju i prirodu gotamske gradske zajednice, ali i za odnos Brucea Waynea sa svojom bet-porodicom pa na kraju i sa svojim arhineprijateljem Jokerom. No, sa Absolute Batman imam utisak da samo gledamo Betmena koji je nastao ukrštanjem Millerovog Dark Knighta iz stripa i Nolanovog Dark Knighta iz filmova, i da je ovo Betmen koga vodi čist bes a da bi takav Betmen bio opravdan sa druge strane stoje dehumanizovane, groteskno sadističke kreature sa kojima se nećete nadmudrivati već koje ćete pobediti pre svega brutalnim premlaćivanjem i provlačenjem sopstvenog tela kroz ogromna fizička iskušenja. To nasleđe Millerovštine je jako u prvom planu ovog stripa i za sada, posle dvanaest brojeva, naprosto nemam utisak da Snyder pravi ikakav stvaran odmak od njega već da se upravo sve jače okreće u tom smeru sa poznim epizodama u kojima je Bane glavni negativac.

Naravno, Snyder je zaradio pogolem benefit sumnje svojim prethodnim radom i fer je reći da za sada nemam ambiciju da dam konačno mišljenje o ovom serijalu. Likovi su tek počeli da se transformišu i da napuštaju svoje inicijalne pozicije, Jokera smo tek nazreli u par scena i prostora da se mnogo toga promeni ima MNOGO. Opet, ovo za sada nije SUPTILAN strip, naprotiv, ovo je strip koji uživa u svojoj grubosti i to može da znači da ni njegov razvoj neće biti suptilan niti efektan. Već u ovom trenutku me dosta žulja to što Snyder pravi napor da nam pokaže da je ovo Betmen iz srednje klase, sa jakom radničkom kodifikacijom i decidno bez ogromnih resursa na raspolaganju, ali onda na „terenu“ gledamo Betmena koji koristi svu silu tehnologija koje bi morale da ozbiljno koštaju ako bi ih pravio čak i gotovo-genije, kako nam strip opisuje Brucea, i Snyder nikada zaista ne uspeva da pomiri ovu disonancu.

Grafički, ovo je spektakl prvog reda. Dragotta zarađuje svaki dinar koji je dobio i njegov Betmen je FANTASTIČNO stilizovan i sedi u svetu u koji se savršeno uklapa svojom krupnom, masivnom figurom. Grad je ovde uvek monumentalan – često prikazivan iz donjeg rakursa, a što je snažno odstupanje od skoro bilo kog drugog Betmena kog možete da se setite gde su scene najčešće kadrirane tako da je gledište na krovu ili nekoj drugoj visokoj tački – likovi su intenzivni, scene akcije su skoro uvek izmešane sa hororom, sa Betmenom koji uprkos svojoj impozantnoj figuri uspeva da bude i okretan, ali da ima i šišmiševsku izduženost. Frank Martin ovde radi kolore i Dragottin već brutalan rad tušem preliva intenzivnim koloritom u kome preovlađuje crvena boja mnogo više nego, recimo, tamnoplava koju intuitivno vezujemo za Betmena. Zvučni efekti su često ugrađeni u same slike a leterer je Clayton Cowles i on prati kodifikaciju ovog stripa sa njenim blendom horora i akcionog spektakla.

Absolute Batman nema bogatstvo ideja i komunikacije sa Betmenovom istorijom koje smo viđali u recentnim mejnstrim radovima iz pera Rama V-ja i Chipa Zdarskog, a što je nekako i u njegovoj prirodi jer on programski ide na jednostavnijeg Betmena koji nema mnogo prethodne istorije i više se bavi onim što je ispred njega nego polemikom sa prošlošću. No, on nema ni nijansiranost motiva koji su krasili ove stripove i za sada je dosta grub, mnogo okrenutuju sirovim prikazima brutalnosti i užasa nego bilo čemu drugom. Zabavan je za čitanje ali za sada ga ne bih nazvao vrhunskim Betmenom ili makar ne vrhunskim Betmenom onako kako bih to očekivao od Snydera. Čitaćemo dalje, a serijal se na Amazonu može pratiti ovde.

Absolute Superman

Absolute Superman ima dosta sličnosti sa Absolute Batmanom i u postavci priče i u njenoj egzekuciji, ali je ovo strip namerno pričan sporijim tempom, sa mnogo više flešbekova i odlazaka u prošlost da se ličnost glavnog junaka temeljitije obradi, istraži, da se njena konstrukcija u mnogo više detalja prikaže čitaocu. Betmen i Bruce Wayne u Absolute Batman su zatvorena kutija, ćutljiva masa mišića koja se više izražava akcijom nego govorom i koja ne gubi mnogo vremena da proklamuje svoju filozofiju. Supermen u Absolute Superman je drugačiji, on je senzitivniji, spremniji da ospolji ono što oseća, štaviše, spremniji da javno prizna da nema odgovore na sve dileme i da nije uvek siguran da je ono što radi najbolje što može da se uradi u datoj situaciji.

Ovaj kontrast je vidan već i iz osnovnog rakursa stripa: dok Absolute Batman dobijamo iz Alfredove perspektive, Absolute Superman nam priča sam Kal El i onda ova dva stripa, uprkos mnogim motivima koje dele, imaju sasvim različit ton. Absolute Batman je horor strip u kome je Betmen užas među užasima što ga posmatramo sa strane, iz objektivne, fenomenološke perspektive. Absolute Superman je herojski mit u kome glavni junak čitaocu govori o sebi, intimniji je sa njim, i doživljavamo ga istovremeno i kao toplo ljudsko biće (sa nedostacima ali i dubokom duhovnom lepotom) ali i kao idealizovanu formu anđela. Rafa Sandoval, glavni crtač ovog serijala, ga neretko i crta kao da je ovaj sišao sa nekog katoličkog vitraža što predstavlja arhanđela Mihaila a jedan od likova – OK, Martha Kent – će u jednoj sceni i otvoreno reći da je on anđeo jer je pao s neba baš u momentu kada je porodici Kentovih bila potrebna pomoć više sile. Jasno vam je da ovaj strip piše Jason Aaron u svom prvom tekućem projektu za DC.

Aaron je u Marvelu već pisao strip o božanstvu – pre toga i o besmrtnom Duhu Osvete – i u Absolute Superman se u velikoj meri bavi upravo idejom deifikacije Supermena kao nekog ko nije prosto „osoba“ već istovremeno i sila prirode ali i otelotvoreni moralni princip, a onda analizira Supermena kao ličnost i pokazuje kako ovaj ima silne dileme u razmišljanju i kontradiktornosti u nastupu jer je, na kraju krajeva, mlad, izgubljen, poslednji je preživeli svoje rase koji pokušava da se snađe na novom svetu što je prepun iskušenja i za lokalno stanovništvo, a kamoli za imigrantsko siroče.

Aaron je od početaka imao sociopolitičku kritičku komponentu u svojim stripovima, a ona se poslednjih godina razvila u jedan otvorenije i zrelije artikulisan levičarski diskurs. U Marvelu je to zahtevalo i određene napore jer je pisao o „Kralju Toru“ i posle „Princu Namoru“, po prirodi stvari aristokratskim likovima čiji je prelazak na stranu republikanskog* socijalizma morao biti debelo opravdan.** Ali sa Supermenom ovo je mnogo prirodnija polazna tačka i Aaronov mladi Supermen dolazi kao prirodna varijacija na „socijalističkog“ Supermena iz poznih tridesetih godina prošlog veka koji je štitio radnike i mrštio se na kapitaliste.

*u smislu naklonosti republikanskom uređenju, ne u smislu naklonosti američkoj Republikanskoj partiji koja se, uostalom, u poslednje vreme veoma udaljila od promovisanja vrednosti republike kao uređenja

**što je scenarista uglavnom uspešno i uradio

Naravno, Aaron ne kopira zaplete iz starog Action Comics (niti one iz Morrisonovog New 52 ributa) i njegov Absolute Superman se ne bori protiv pojedinačnih izrabljivača, već protiv korporacija čiji rudnici i plantaže upošljavaju modernu proletersku, prekarnu i rospku radnu snagu i izrabljuju je na nehumane načine dok istovremeno ruiniraju planetu prekomernim korišćenje resursa i proizvodnjom zagađenja.

Aaron kvalitetno motiviše svog protagonistu time da veliki deo stripa otpada na opširne flešbekove na njegov život na Kriptonu pre uništenja te njegove matične planete. Ovde je raskid sa klasičnim Supermenom vrlo snažan: Kripton nije prikazan kao utopija koja se samo glupo uljuljkala u sladak život i ignorisala znake primičuće katastrofe, već kao brutalno klasno društvo podeljeno na praktično kaste gde je socijalna promocija veoma teška a represija što dolazi od strane vladajućih klasa stvarna i opipljiva. Osvežavajuće je i to da Aaron uspešno povezuje neke savremene klasne i društvene teme sa klasičnim, jelte, Marksizmom, pokazujući proliferaciju veštačke inteligencije kao pretnju za pre svega kreativni i kritički duh. Mladi Kal El na Kriptonu je, recimo, kritikovan za to što svoje domaće zadatke i eseje piše sam i profesori mu daju niske ocene jer smatraju da time neće naučiti da zadaje promptove veštačkoj inteligenciji a što je „veština“ kojoj oni treba da ga nauče u školi.

Istovremeno, njegova porodica pripada nižoj klasi. Otac nije nekakav naučni genije, već pošteni inženjer, a majka kvalitetna tehničarka i kada oni shvate da je planeta spremna da se raspadne zbog potpuno nekontrolisanog rudarenja, njihova želja da sa Kriptona odu ne samo sa sinom već sa celim komšilukom vodi ih ka građenju međuzvezdanme letelice koja treba da ponese više desetina ljudi. Tragedija je, naravno, to da Kal El do Zemlje na kraju ipak stiže sam.

Ali je ta tragedija i formativni deo njegove ličnosti. Ovo nije Supermen koji odrasta u toplom porodičnom okruženju Kentovih i samo retroaktivno saznaje da mu oni nisu roditelji i da je poslednji izdanak nestale superiorne rase sa drugog sveta. Ovo je Supermen koji se već formirao na Kriptonu, svedočio njegovim društvenim protivrečnostima, na Zemlju stigao kao tinejdžer i svestan je da u novom svetu vidi mnoge društvene, ekonomske i tehnološke trendove koji su njegovu matičnu planetu doveli do propasti a njegove roditelje, praktično, ubili.

Otud ovaj Supermen legitimno radi stvari koje bi se mogle (mada nisu) smatrarti „terorističkim“, pogotovo jer je njegov glavni antagonist korporacija Lazarus, jedna izuzetno sektaški nastrojena firma sa privatnom armijom i strahovitim intenzitetom propagande koja ima i političku, i socijalnu pa i religioznu težinu.

Aaron ovde pokazuje da mu je Betmen ipak možda bio bliži od Supermena kad je bio klinac pa su neki likovi, naročito na strani antagonista, zapravo tradicionalno Betmenovi likovi: Talia Al Ghul i pogotovo njen otac, Ra’s Al Ghul,  a koji u mladom natčoveku sa drugog sveta vidi svog potencijalnog naslednika, jedinog sina kakvog bi sebi poželeo sa svom tom moći koju ovaj ima. Zanimljivost ideje u kojoj jedan tradicionalno izuzetno zao čovek želi da Supermena ne prosto pobedi već pridobije za sebe možda samo malo narušava to da i Absolute Batman ima gotovo identičan motiv u svojoj priči.

Sličnosti tu ne prestaju. Iako Absolute Superman ima mnogo naglašeniju socijalnu i političku kritiku u svom narativu i glavni junak je mnogo toplije ljudsko biće – a tu su i Lois Lane i Jimmy Olsen u bitno drugačijim ulogama nego što je tradicija, ali donose malo empatije i humora u jednu surovu priču – on i sam ima mnogo horor kodifikacije pogotovo u svojoj drugoj polovini. Brainiac, klasični Supermenov negativac, je ovde pretvoren u psihopatsku, degenerisanu kreaturu a tortura koju Supermen trpi nije neslična onom što Betmen prolazi u svom stripu.

Može se argumentovati da je ovo sasvim namerno jer je Snyder eksplicitno govorio o tome kako je za Absolute stripove plan to da se konstitutiše univerzum u kome će biti jasno da je uticaj Darkseida kao jedne principijelne sile u samom tkanju univerzuma nezaobilazan. No, to onda jednako i za Absolute Superman postavlja pitanje da li zapravo želite da čitate OVAKVOG Supermena u kome su negativci sadisti što apsolutno preziru ljudskost i serviraju nam scene brutalne telesne (i duhovne) dekonstrukcije te ljudskosti i gde Supermen čak i nema naročito mnogo prostora da bude onaj nositelj buktinje nade kakav je u mejnstrim univerzumu.

No, Aaron ipak pravi napor da ne svede strip na procesiju horor i akcionih set pisova i mada njegov glavni junak i sam ima scene muževnog stoicizma kakvih se Frank Miller ne bi stideo – na primer kad sam iz sebe vadi kriptonitske metke kojima je izrešetan i pada u nesvest, spaljujući pritom bolnim vriscima svu opremu u sobi – protagonist je ipak slojevitija figura koja kredibilno i umetnički zrelo još uvek procesuje traumu gubitka svojih bioloških roditelja i čitavog svog sveta a da je vrtoglavi „aktivizam“ u koji se upustio na Zemlji takođe kredibilno motivisan svedočenjem da loši ljudi sa malo moći neće prezati od toga da i ovaj svet unište kako bi profitirali.

Rafa Sandoval kao glavni crtač i Ulises Arreola kao kolorist daju ovom stripu jedan gotovo fantazmagorični, biblijski izgled, a što je veoma jako u skladu sa Aaronovim tonom. Prizori eksploatisane planete Zemlje imaju svoj halucinantni odjek u scenama Kriptona koji je na granici da se raspadne, sa psihodeličnim bojama i uzvitlanim oblicima njegove vegetacje ali i rudnika i polja minerala, dekadentnim spoje visoke tehnologije i kastinskih podela u njegovom društvu koje se – te podele – označavaju i amblemima samih klasa kojima ljudi pripadaju pa  onda ono tradicionalno „S“ na Supermenovim grudima nije više amblem njegove porodice već oznaka čitave – potlačene – klase kojoj on pripada.

Supermenov kostim je ovde komad napredne tehnologije koja je i svesna i programirana da mu čuva život i zdravlje i pogotovo je plašt veličanstvena, uzvitlana gomila praha koji sluša njegove komande i čini da istovremeno podseća na (arh)anđela ali i na palog kolegu koji je završio kako je završio jer je sebi dopustio greh gordosti. Supermen se ovde rve sa mnogim etičkim pitanjima na koja nema odgovore i njegova razbarušena kosa, izdužena figura i fizionomija, te taj amorfni, kolorno intenzivni kostim sjajno oslikavaju njegovu unutarnju borbu. On nije utegnuti, ispeglani svetac kome su odgovori na sva pitanja jasni i ima svoju nepokolebljivu veru kao štit i fasadu, već čupavi iskušenik koji traži istinu a nalazi zidove laži i izdaje koje valja rušiti građenjem te vere. Rafu Sandovala u kasnijim epizodama zamenjuje Carmine di Giandomenico i on spretno u letu hvata uspostavljeni vizuelni karakter ovog stripa sa „bučnim“, uglastim likovima i energijom vanzemaljskih tehnologija (i biologija) koje nepovratno menjaju lice stare dobre majke Zemlje, ali Arreola je onaj glavni kohezivni faktor čiji kolori, snažni i vidno „digitalni“ daju stripu dosledan grafički identitet. Naravno, Becca Carey na leteringu obezbeđuje dizajnersku doslednost i čitljivost stripa sa, da se razumemo, mnogo teksta.

Jer, Jason Aaron ovde MNOGO toga hoće da kaže. Ovo je ambiciozan strip u kome imamo korporaciju u  terminalnoj fazi totalitarnog kapitalizma koja je sebe učinila nezamenljivom u životima potrošača a onda ih ucenjuje tim istim njihovim životima (na primer, ne pušta kišu da padne na polja nepoćudnih farmera koji neće zemlju da prodaju jer je NJIHOVA), imamo kompleksan staleški sistem na drugoj planeti koja se raspada od antinaučne dekadencije, imamo privatnu vojsku na OVOj planeti, koja funkcioniše kao maltene verska formacija, imamo komplikovan, nedosledan pokret otpora kapitalizmu i teokratoidnoj represivnoj sili, imamo ne jedno već dva društva koja su svoju kreativnost i analitičko razmišljanje predala algoritmima, i u centru svega cromanjastu mesijansku figuru koja mnogo toga ne razume, mnogo toga je i plaši, ali koja uči kako da izraste u onoga-koji-svima-uliva-nadu. A nasuprot njoj apsolutistu koji od tog mesije želi da napravi svog sledbenika, svog SINA. Simbolike su ovde moćne i ne mogu da iz sve snage ne pohvalim tu ambiciju i taj Aaronov napor da sa Supermenom ne radi ništa bezbedno niti predvidivo već da ga zaista temeljito izmišlja od nule.

Rezultat ovoga je i strip koji ume da ide i čudnim, malo nepravilnim korakom, i u nekoj idealnoj verziji stvarnosti, Absolute Superman bi bio miniserijal od recimo šest ili osam brojeva u kome bi ograničen format diktirao disciplinovanije razmišljanje o tome šta može, šta treba i šta mora da se kaže u tom ograničenom formatu i tada bi to bio možda i LEGENDARNI strip o Supermenu. No, i ovakav kakav je, prilično je fascinantan za praćenje i ima moje tople preporuke čak i ljudima koji inače ne bi čitali Supermena. Serijal možete putem Amazona pratiti ovde.