Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Sofija Knežević je izdala novi album ove godine, naslovljen Silk Vol. 1 i on zavređuje da se na njega ukaže čak ako, kao i ja, nemate previše čistog vokalnog džeza u svojoj rotaciji. Sofija ne samo što je naša, već je i pevačica svetskog ranga a izbor kompozicija na ovoj ploči je jako dobar i veoma će teško biti da se odglumi neimpresioniranost čak i ako ste najtvrdokorniji od svih tvrdokornih fri džezera koji ovo čitaju.
Sofiju Knežević, da odmah kažem, ne poznajem lično i nikada je u životu nisam sreo ali je ona bila jedna od autorki i autora na sajtu Jazzin u vreme kada sam za njega i ja pisao tako da smo imali neku vrstu radne sinergije i, u mom slučaju, privilegije da pratim kako mlada, talentovana pevačica, od velike ljubiteljke džeza postaje profesionalna izvođačica ove muzike i jedan od vodećih glasova ne samo domaće već i američke scene.
Štaviše, već u tom trenutku samo formalno domaće; Sofija se već 2011. godine bila preselila u Njujork, a gde i danas živi, predaje i radi, ali i pre toga je bilo više nego jasno da je u pitanju vanserijski talenat za koji su okviri domaće džez, pa i pop scene veoma tesni. Sofija je, na kraju krajeva – i ma koliko to klišeizirano zvučalo – rođena da peva. Još od treće godine je pevala a od sedme je to činila praktično profesionalno, pridruživši se legendarnom dečijem horu Kolibri gde je iskusila slast – i težinu – odlazaka na međunarodne nastupe i festivale. No, da bude jasno, džez je od početka bio ono što je Sofiju inspirisalo i teralo da se bavi muzikom. Po njenim sopstvenim rečima, prvo interesovanje za muziku pokazala je kada je njen brat došao kući sa pločom Elle Fitzgerrald a gde ju je pesma I Want The Waiter With The Water podsetila na dečije napeve i privukla da počne da se opseda čistotom izvođenja velike pevačice i lakoćom sa kojom je ova razvijala temu. Od šeste godine će Sofija krenuti da uči da peva džez, a onda je njeno obrazovanje išlo munjevito.
Već sa šesnaest godina je upisala fakultet, osvojivši stipendiju da studira na Univerzitet za Muziku i Dramske Umetnosti u Gracu i do dvadesete je već diplomirala, a što joj je, kaže, dalo dovoljno vremena da pored teorije odradi i onu „pravu“ praksu, radeći turneje sa različitim bendovima, uključujući svoje (na primer onaj sa Filipom Bulatovićem na klaviru i Igorom Maleševićem na bubnjevima*).
*Fun fact: Igora ZAPRAVO poznajem lično jer smo zajedno trenirali karate pre skoro četrdeset godina. Igor je tada počinjao da uči bubnjeve i veoma brzo se pokazalo da mu je ovo a ne Karate poziv za koji je i sam rođen da ga upražnjava.
Zahvaljujući izuzetnoj posvećenosti i ogromnom talentu, Sofija je osvojila brojne nagrade i stipendije: Marianne Mendt Jazz Award, Tesla Nagradu za dostignuća u muzici, nagradu na Thailand International Jazz Voice takmičenju 2016. godine, UNESCO stipendiju za mlade talente, nagradu Zlatna Sirena, a 2013. je izabrana za Betty Carter Jazz Ahead program koji identifikuje mlade, izuzetno talentovane umetnike i kompozitore.
Kako rekosmo, 2011. godine se preselila u Njujork zbog magistarskih studija i tamo danas radi kao predavač na visokoj školi Music School of New York City gde je počela 2012. godine. Da dodamo i da je Sofija ambasador ICAF (internacionalna fondacija za decu i umetnost), CYE (Celiac Youth of Europe), i jedan od ambasadora za Estee Lauder, kao i Amazon Aid Foundation, što valjda svedoči da kada ste vanserijski dobri u onome što radite, to prepoznaju i ljudi izvan najuže porodice.
Kad smo već kod porodice, Sofija veli da je kao najstarije od petoro dece svojoj braći i sestrama redovno pevala uspavanke u detinjstvu pa je to kasnije transformisano u aranžiranje srpskih uspavanki u džez varijantama, a što je bila njena prva knjiga.
Dobro. Silk Vol. 1 je BRILJANTNO svedena ploča. Ona je istovremeno s ljubavlju i mnogo razumevanja ispisana posveta klasičnom džezu, onom iz vremena kada je pisanje pesme zbog koje ljudi plaču ili se zaljubljuju bila visokocenjena veština, ali i moderno obrađena kolekcija nekih tradicionalnih bisera. Svedenost o kojoj govorimo odnosi se pre svega na aranžmane koji su rađeni za duo ili trio postave (bez kontrabasa i bubnjeva) i za ovu priliku se Sofiji u izvedbama pidružuje jedan veoma cenjen muzičar sa Gremi nagradama u vitrini i dubokim poštovanjem za tradiciju ali i sposobnošću da u njenu građevinu ugradi po koju novu ciglu. Govorim naravno o Orrinu Evansu, izuzetno cenjenom pijanisti sa istočne obale SAD koji već trideset godina snima i radi kao lider različitih postava a čiji je spisak kolaboracija dugačak kao obe vaše ruke. Intimni, odmereni aranžmani za klavir i glas na ovoj ploči odgovaraju njegovom senzibilitetu i već na prvoj pesmi se čuje zašto nije bilo potrebno ni da se razmišlja o „pravom“ bendu za ovaj sešn.
Album otvara The Very Thought Of You a koju je polovinom tridesetih godina prošlog veka napisao Ray Noble, a zatim je snimio sa svojim orkestrom gde je stihve otpevao Al Bowlly. No, najveći deo publike ovu će pesmu znati po izvođenju Nata Kinga Colea snimljenom krajem pedesetih, gorkoslatkoj, elegantnoj baladi koja potrebuje, ne, ZAHTEVA besprekorno mekan, gladak glas. Kada čujete kako Sofija ovu pesmu izvodi sa izvanrednom kontrolom nota u svim registrima (falseto joj je toliko miran da to zvuči praktično nadljudski), ali i sa patinom koju ovakve pesme moraju imati, setićete se da je ova žena svoje mesto na svetskoj sceni između ostalog zaradila i izvođenjem pesama koje je pre nje snimila Billie Holiday i da nema baš mnogo pevačica na planeti za koje biste rekli da su njene dostojne naslednice.
Sunny Side (odnosno, u originalu On the Sunny Side of the Street) je još jedan hit iz tridesetih, a koji su napisali Jimmy McHugh i Dorothy Fields. Publika ju je prvi put čula na Brodveju a danas je verovatno najpoznatija verzija ona koju je snimio Louis Armstrong, mada su je snimali i Nat King Cole, Dave Brubeck, Benny Goodman… Orrin Evans ovde radi raskošan sving, dajući jednostavnoj, zaraznoj temi duhovite prelive i neoklasičarsku grandioznost dok Sofija stihove izvlači tako da je praktično vidite kako pleše, pogotovo tokom sket dela u sredini.
Ladeira de Preguiça je plesni komad koji je napisao Glberto Gil, brazilski inovator bosanove ali i bivši ministar kulture ove velike države. Evans ovo svira u visokom tempu dajući Sofiji podlogu za poigravanje sa dinamikom, ljupkim krešendima i zavodljivim spuštanjem u šapat. Intimnost ovih aranžmana postaje još izraženija kada pevačica i pijanista izvode iste note, dopunjujući jedno drugo na kolornom i tonalnom nivou.
No Use je prva pesma na kojoj se pored Evansa pojavljuje i Elliot Mason, trombonista, producent ovog albuma, Sofijin suprug i otac njeno dvoje dece, a koji će biti na svim preostalim pesmama do kraja albuma. Ovo je spori, teški bluz u kojoj žena ostavlja svog partnera i objašnjava mu da nema svrhe tako autoritativnim, tako MOĆNIM glasom da je nezamislivo da bi on na to mogao da ima nekakav dalji komentar. Sofija i ovde sketuje, vozeći slalom oko Evansovog sporog šafla, odlećući u stratosferu pre nego što Mason upadne sa svojom solažom i ovo je pesma od koje bi svaka kafana, na bilo kom kontinentu, plakala. No, Evansova improvizacija posle ove solaže je takođe vredna da se notira, a za njom se Sofija vraća da ponovi lekciju i stavi tačku monumentalnim vokalnim iskazom.
Sofija je inače veoma zainteresovana za kombinovanje balkanskog pevačkog nasleđa i džeza – predmet njene druge knjige su džez aranžmani balkanskih narodnih pesama – pa onda prirodno sledi Kaleš bre Anđo, izvedena sa takvom suptilnošću da imate utisak da ovo više nije ljudski glas nego nekakva prirodna sila koja se provukla kroz prostor između molekula i ušla vam pravo u centar za ravnotežu. Evans i Mason ovde sviraju jedva čujno, kao da bi bilo svetogrđe privlačiti pažnju na sebe.
Naravno da pred kraj albuma mora da na red dođe i boginja Ella. When I Get Low I Get High je ovde odrađena bezobrazno, svingerski, sa svim zamahivanjem sada nepostojećom – prodatom – bundom pred očima sumnjičavih posmatrača. When I Get Low I Get High je, naravno, pesma o gubitništvu, pa i samouništenju, ali gubitništvu i samouništenju SA STILOM i dok Evans i Mason prosipaju brze solaže, Sofija pleše u pozadini, čeka svoj trenutak i vraća se sketom u igru, kako bi kroz improvizaciju zakucala poentu do daske.
Duda/ Bein’ Green je poslednja pesma a na kojoj pevačici pomažu njeno dvoje dece, Katarina i Maksim, koji se kikoću i sa mamom pevaju uspavanku što se pretapa u Bein’ Green, besmrtni hit koji je Joe Raposo napisao za Jima Hensona, da je otpeva u liku Žapca Kermita u prvoj sezoni Ulice Sezam. Kasnije rađena i u okviru Muppet Showa, ova je pesma doživela i obrade od strane raznih muzičara uključujući i samog Franka Sinatru i ovde se vraća svojoj jednostavnoj, detinjoj, melanholičnoj i umirujućoj formi uspavanke, zatvarajući album na najbriljantniji zamisliv način.
Ukratko? Silk Vol. 1 je IZVANREDAN. Kada stiže Vol. 2?
