Laser Eye Surgery je bizarna, ne malo teskobna crno-bela priča o čoveku koji se podvrgava laserskoj hirurškoj intervenciji kako bi unapredio svoj vid, a onda nije siguran da je uradio dobru stvar. U pitanju je prvi grafički roman autora po imenu Walker Tate, izašao u okvoru Fantagraphics Underground imprinta gde veliki američki izdavač pravi male tiraže osobenih autorskih radova, predstavljajući širokoj publici dela za koja biste inače morali da kopate po budžacima posebnih, „butique“ prodavnica ili da budete deo mejl-order fanzinske scene. Izašao krajem Avgusta i sa nešto manje od sto strana prefinjeno crtanog crno-belog stripa koji koristi vrlo malo teksta i apsolutno DOMINIRA atmosferom teskobe, otuđenja, IZMEŠTENOSTI, Laser Eye Surgery evo već na kraju prvog pasusa od mene dobija jake preporuke.

Walker Tate je jedan od onih ilustratora koji su svoj izraz rafinirali isključivo kroz autorski, pretežno samopublikovani rad do sada. Utoliko, to da Fantagraphics naziva Laser Eye Surgery njegovim prvim grafičkim romanom jeste tačno u smislu da mu je ovo prvi duži rad, ali Tate iza sebe već ima solidnu količinu stripova, rađenih opsesivnim, vrlo disciplinovanim, pa i u neku ruku formalnim stilom čistih, gotovo kliničkih linija, kontura i senčenja koje je izdavao sam. Njegova dva najpoznatija stripa do sada – Waiting Room i Cloggel – su oba imala manje od trideset tabli tako da je Laser Eye Surgery sa svojih gotovo stotinu neka vrsta prirodnog sazrevanja za Tatea sa sporim, atmosferičnim pripovedanjem i srazmerno kompleksnijim zapletom. Takođe, Tate je svoje prethodne stripove publikovao i distribuirao lično i preko mreže malih savezničkih prodavnica i distributora. Imajući u vidu da već nekoliko godina unazad njujorški autor dobija veoma entuzijastične reakcije iz zajednice, kao i da je Fantagraphics Underground zaista prestižna, pažljivo uređivana operacija, neće me iznenaditi ako se za ovog crtača i scenaristu u narednih nekoliko godina bude sve više, sve šire i sve glasnije, jelte, čulo.

Tateovi dosadašnji stripovi su, u skladu sa svojim kraćim formatima, bili uglavnom izgrađeni oko jednog centralnog motiva koji je onda analiziran i metodično dekonstruisan. Waiting Room se tako bavio ponašanjem ljudi u čekaonici, unoseći seme haosa i destrukcije u jednu od univerzalno nevoljenih socijalnih situacija kojima se, svejedno, svako od nas ponekada mora izlagati. Cloggel se bavio borbom lutkara i njegove lutke na koncu u kojoj se kroz seriju sve maničnijih i destruktivnijih tabli ispitivala ideja kontrole, dok je Chattering bio srazmerno „običniji“ strip, sa više teksta i fokusom na dekonstrukciju koncepta talk-show emisije na televiziji. Swelling – objavljen u 127 broju latvijskog fanzina/ prozina mini kuš! krajem prošle godine – je pak bio neka vrsta kombinacije body horror ekstravagance i farsične, slepstik komedije sa „lokalnim selebritijem“ koji nakon ujeda komaraca počinje da otiče na groteskne načine. Zajednička svim ovim stripovima je bila uredna crno-bela tehnika i veoma disciplinovan pristup samom crtežu, ali i to usredsređivanje na jedan motiv i njegova analiza/ dekonstrukcija.

Takođe, u Tateovim stripovima je pojavljivanje letećih insekata neka vrsta zaštitnog znaka pa onda i Laser Eye Surgery počinje kadrom gardske panorame nad kojom leti pčela. Već na toj prvoj tabli, a koja se sastoji samo od jednog spleš-kadra, možemo da vidimo Tateov identitet snažno reprezentovan uređenošću kompozicije, jednim praktično spartanskim tretmanom linija i tačaka kao ne pukih alatki za gradnju crteža već gotovo ritualnih ožiljaka koji se ostavljaju na površini devičanski belog papira. Video sam da Tateov stil porede sa imenima kao što su (pozni) Steve Ditko i John Hankiewicz (ovaj potonji je andergraund autor iz Čikaga koji je pre nekih osam godina dobacio do mejnstrim publike grafičkim romanom što ga je, takođe, publikovao Fantagraphics Underground) i mada je jasno odakle stižu ove komparacije, Tate je svedeniji, utegnutiji od obojice, sa, pogotovo u ovom stripu, jednim skoro religioznim odnosom ka geometriji koja mora biti pravilna, savršena u postavkama, očigledno superiorna u odnosu na ljudske konture koje su srazmerno nepravilne i nesavršene, a takođe i koristi MNOGO više negativnog prostora za svoj izraz (u poređenju sa njim Hankiewiczeva senčenja, šrafure i korišćenja velikih crnih površina deluju gotovo razuzdano).

Hoću reći, MENE, koji sam ipak velikim delom odrastao i svoj ukus formirao na evropskom, partikularno franko-belgijskom stripu, Tateov rad, pogotovo to kako koristi linije i tačke, asocira i na Moebiusa i na njegovog najvećeg sledbenika, Zorana Janjetova sa jednim ponovo gotovo religioznim uverenjem da će belina koja čini više od 90% njegovih tabli biti zaslepljujuća, hipnotička, da će u čitaocu izazvati transcendenciju kojoj bi samo škodilo preterano crtanje preko nje.

Tako i ova prva tabla odmah osvaja jednostavnom, brutalističkom estetikom fasada koje iz visine gledaju na čitaoca, zatalasanim nebom iznad njih, oreolom tačkica koji uokviruje scenu, komadom hartije koji i pored krivih linija od kojih je sastavljen, i sam ima strogu simetriju i geometrijsku pravilnost.

Tateova senčenja su ono što mi je najviše privlačilo pažnju na prvo čitanje Laser Eye Surgery. Njegove senke, a kojih ima MNOGO više nego u prosečnom andergraund ili mejnstrim stripu, rađene su kao pravilni oblici ispunjeni paralelnim linijama i nikada, ni u jednom slučaju ne sugerišu da je senka nešto haotično, nesaznatljivo, nešto što nastaje odsustvom svetla. U svakoj njegovoj senci možete da prebrojite linije, a i da ih dugo proučavate gledajući kako paralelne prave u njima sugerišu dubinu što je okolni, osvetljeni deo slike nema. Korišćenje iste debljine linije za senke i za predmete takođe naročito jako sugeriše da su senke ravnopravne predmetima koji ih bacaju, a naročito se primeti kako senke ljudskih kontura – samo prsta koji uključuje prekidač u nekoliko kadrova, stopala, ili celog tela, sa sve glavom – svojim zakrivljenjem jasno razdvajaju „ljude“ od „predmeta“ gde ovi drugi u senkama, me računajući konture, imaju isključivo prave.

Tate koristi rasterske pozadine sa sitnijim zrnom za par scena u ovom stripu da sugeriše još „neosvetljeniji“ prostor ali i u takvom prostoru, na primer u ranoj sceni kada neimenovani protagonist stupa u ulaz zgrade u kojoj stanuje, senke predmeta i čoveka i dalje postoje i urezane su i u sivi raster.

Deluje da sam se opseo jednim sitnijim detaljem u ovom stripu, ali teško je da je NE obratite pažnju na senčenje, jer Tate metodično crta senke i tamo gde se drugi crtači ne bi mučili. Na primer u sceni kada protagonist otvara kredenac da iz njega izvadi konzervu tunjevine a gde je gornji deo unutrašnjosti kredenca neosvetljen, kontura protagoniste baca senku na vrata kredenca a vrata kredenca bacaju senku na zid, sve disciplinovano izračunato u odnosu na jedini izvor svetla u sobi, golu plafonsku sijalicu koju vidimo dva panela ranije (a još jedan panel ranije imamo prst u krupnom planu koji pali svetlo upotrebom prekidača) postaje veoma jasno da je za Tatea odnos svetla i senke jedan od najvažnijih elemenata ovog stripa, kao i da ta razlika između senki koje bacaju živa bića i neživi predmeti ima neizrečenu ali očiglednu ontološku težinu. Ovog se valja setiti i pri kraju stripa kada u jednoj fantazmagoričnoj sceni glavni junak razgovara sa osobom koja, tehnički gledano, treba da primi njegovu žalbu vezanu za hiruršku proceduru kojoj se podvrgao, a kojoj je lice u senci jer je jedini izvor svetla u prostoriji iza njenih leđa. I senke na licu i telu ove osobe, ali i senka koju ona baca na sto ispred sebe nacrtane su isključivo paralelnim pravim linijama, osim na slici gde senka prelazi na telo glavnog junaka i onda dobija zakrivljenja.

Teskobnost Laser Eye Surgery nije kafkijanska. Ona je mene pre podsetila na drugog velikog evropskog autora modernističkih, apsurdnih tekstova koji u čoveku istovremeno izazivaju jezovitost i nekontrolisani smeh, dakle, na Samuela Becketta, partikularno na njegov rad u trilogiji romana koje je napisao u Parizu krajem četrdesetih i početkom pedesetih. Laser Eye Surgery ima isti modernistički pristup glavnom junaku i protsotru u kome on živi i ulazi interakcije sa ljudima, gde  čitalac ima utisak da sve što zna o socijalnim interakcijama, funkciji arhitekture, tehnologije, komunikacionih sredstava itd, nije podrazumevano za likove i on moraju prolaziti i kroz proces eksperimentisanja i učenja, a onda i opsesivnu analizu i dekonstrukciju situacija i procedura koje u drugoj literaturi ne bi bile smatrane vrednim da se o njima piše.

U Laser Eye Surgery, konkretno, glavni junak odlučuje da izvrši hiruršku intervenciju na svojim očima nakon što u oglasu – listu papira koji vidimo da leti nošen vetrom na prvoj tabli – pročita da se procedura nudi vrlo povoljno, sa sve obećanjem da se pare vraćaju a operacija poništava ako pacijent nije zadovoljan rezultatima. Istina je da glavni junak ne vidi dobro, ali oglas koji će ga odvesti pod laserski nož on na početku sasvim ignoriše, štaviše zgazi ga kad ovaj padne na ulicu i prst sudbine ovde ima formu drugog prolaznika koji ga juri nekoliko ulica da bi mu rekao da je ispustio ovaj papir.

Ima nečeg, naravno, vrlo sudbinskog u svemu ovome, pogotovo kada pri kraju stripa gledamo glavnog junaka kako prolazi iste ulice unazad, nakon neuspešnog pokušaja da dobije mu se vrate pare i gde nakon halucinantnog iskustva sa pomenutom osobom-koja-baca-senku-predmeta, a pre nego što stigne do svog stana, on i pokisne. Simbolika inicijantskog iskustva, prelaska na drugu stranu, intervencije s neba, ponovnog rođenja itd. je sva tu i Da je Mirča Elijade danas među nama mogao bi o ovom stripu da ispiše ozbiljan esej.

No, Laser Eye Surgery nije samo antropološka halucinacija o čoveku koji nakon operacije koja mu popravi vid počne da strahuje o tome da neko drugi sada gleda kroz njegove oči. Tate ne koristi mnogo teksta, to smo već utvrdili, ali ovaj strip ima i meru društvene satire – glavni junak sve svoje odluke, čini se, donosi na osnovu toga što mu se nepoznati ljudi na ulici obrate da mu u ruke tutnu oglas – a gde je, recimo, to što protagonist operaciju vrši u klinici koja je jasno označena kao mesto na kome se rade kozmetički zahvati (logo doslovno kaže „Cosmetic Health“ što je vrlo beketovsko-kafkijanski nivo suve, uzdržane a apsurdističke satire) i gde se vrata automatski zatvaraju iza njega, kao nekakva klopka slična mišolovkama koje ovaj opsesivno raspoređuje po svom stanu u strahu od infestacije, samo najočigledniji sloj. Scena u kojoj glavni junak prolazi kroz lavirint napravljen od traka kojima se velike čekaonice pretvaraju u zbunujući koloplet staza čija je jedina namena da uspore prilazak klijenta šalteru, pa onda susret sa šalterom kroz koji se nazire samo kontura službenika su takođe snažne vizuelne metafore izvedene uredno, disciplinovano, bez prenaglašavanja ili promene stila.

Najvidnija promena dolazi kada glavni junak biva podvrgnut seriji standarndih testova pre same operacije gde se po prvi put vidi velika, geometrijski pravilna površina ispunjena neprozirnom crnom bojom. Nju nekoliko kadrova ranije najavljuju redovi sve manjih slova – standardni test vida – ali crni pravougaonik u koji glavni junak, po instrukciji, treba da gleda i da trepne je, očigledno, mesto prelaska na drugu stranu. Protagonist će onda i pod anestezijom videti velike crne površine a crni pravougaonik će figurisati i u finalu kao mesto izvan svih mesta u ovom stripu, mesto na kome nema ni oblika ni senki.

Tate radi neke izvanredne stvari sa halucinacijama tokom narkoze, slikovitim prikazom onoga što se dešava oku, i postepenim oporavkom vida glavnog junaka, dajući u skoro bukvalnom smislu „vision quest“ imaginarijum na našu analizu. Potonji povratak stripa u „realistični“ prosede je onda stalno izmešten korak ili dva od onog što smo videli na početku stripa sa stalnim lebdećim komadima tkiva koje glavni junak vidi u svom vidnom polju tokom procesa oporavka. Ovo je uobičajena stvar kod povreda ili operacija oka, ali naravno da Tate svemu daje jednu dodatno uznemirujući dimenziju jer su ovo „predmeti“ koji ne bacaju nikakvu senku u slikama koje su ih prepune. Srodnost oka i sunca kao nekakvog prirodnog para (po obliku i po svom bliskom odnosu sa svetlošću) se takođe ponavlja u ovom delu stripa gde onda upozorenje da pacijent tokom oporavka ne sme da gleda u svetlo zvuči zlokobno, skoro podmuklo.

Laser Eye Surgery nije strip sa jednom jasnom ili uopšte sa SAMO jednom porukom i poentom ali Laser Eye Surgery je strip (pre)bogatog imaginarijuma, snažnih, dubokih simbolika, crtan i pripovedan izuzetno disciplinovano i posvećeno. To da poslednja tabla deluje kao puki slepstik geg kako bi čitalac makar na kraju mogao da ispusti vazduh i nasmeši se ni na koji način ne umanjuje težinu, teskobu ali i hipnotičku privlačnost i dubinu prethodnih devedeset tabli. Ovo je strip koji se čita mnogo puta, koji se opsesivno proučava, o kome se razmišlja i diskutuje. A uradio ga je samo jedan čovek, papirom, perom, tušem i NIČIM drugim. Veličanstveno. Izvolite do Fantagraphicsa da ga kupite i ne čekajte mnogo jer su tiraži ovih izdanja skromni.