Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas smo ponovo dosta zaposleni sa čak tri izdanja koja smo izabrali iz nepresušne gomile* džeza što se na nas obrušila u 2025. godini.

*“nepresušne gomile“? WTF Mehmete.

Prvo na redu je nešto najbliže „običnom“ hardbopu i izuzetno prijatno, primetiću, za jesenje dane u kojima nema mnogo sunca. Ken Paine, Dan Blunck, Joe Alioa: Landscape je trio-album sa čak sedamnaest kompozicija, mada su pet od njih samo alternativne verzije već postojećih a što je ugodna džez tradicija koja danas kao da nema dovoljno sledbenika. To nas i dalje ostavlja sa dvanaest originalnih kompozicija koje ovaj trio izvodi sa vidnim apetitom, radeći u maniru hardbopa i free jazza šezdesetih godina prošlog veka sa više nego eksplicitnim dugovanjima spram Erica Dolphyja i Ornettea Colemana. A to su ipak ljudi kojima je ČAST dugovati.

Ken Paine, predvodnik ovog trija je portlandski bubnjar o kome mogu da kažem veoma malo toga uprkos činjenici da je na sceni Oregona i zapadne obale SAD aktivan još od poznih osamdesetih. Internet nema gotovo nikakve informacije o njemu (našao sam prikaz jednog albuma na kome je svirao, napisan 2005. godine), na Discogsu ne postoji, a njegov privatni instagram je pun lepih slika ali skoro bez informacija. Ono što mogu da zaključim iz pročešljavanja njegove dostupne biografije je da često svira sa saksofonistom Danom Blunckom, pa i sa kontrabastistom Joeom Alioaom, pa su pre Landscape ova tri muškarca već snimila najmanje jedan album u istoj ovoj postavi.

Blunck je možda mrvicu poznatiji, oregonski saksofonista koji je počeo da svira još krajem sedamdesetih, devet godina proveo u orkestru Američke mornarice i sa njim proputovao svet, i danas je uprkos solidno poodmaklim godinama i dalje veoma aktivan u sviranju uživo. Joe Aloia, kontrabasista, jedini od sve trojice ima sajt… ali taj sajt je samo registrovan domen bez ikakvog sadržaja. Takođe baziran u Portlandu on se dobrom delom bavi podučavanjem drugih sviranju kontrabasa, gitare, ukulelea i svira sa raznim muzičarima po zapadnoj obali.

Dakle, ovi ljudi više vole da sviraju nego da pričaju o sebi. Fajn. Landscape je ionako ploča koju je merak slušati bez mnogo konceptualizacija, serija ugodnih hardbop tema odsviranih sa mnogo improvizacije i jednim ležernim, iskusnim pristupom muzičara koji dobro znaju svoje instrumente, dobro znaju idiom u kome rade i dobro znaju jedni druge. Snimljen u propisnom studiju, sa propisnim miksom i masteringom Landscape svejedno zvuči živo i spontano, bez ikakve artificijelne „studijske“ arome u svom zvuku. Ovo je zvuk trija koji voli taj hardbop, voli taj bluz, voli da improvizuje.

Uzmite, recimo, Hymn, šestu kompoziciju na albumu na kojoj Blunck improvizuje gospel i bluz fraze koje treba da nas osveste za svu teškoću i lepotu postojanja ali i za transcendentnost koju u njima možemo da pronađemo. Ovo je kao muzika za marševski orkestar, ali koju svira free jazz trio gde bubnjar nema nameru da vam dopusti da prebrojite taktove, ali će ipak umeti da posloži gruv uz izdašnu pomoć kontrabasiste.

Ili uzmite Green Velvet Slippers, jednu od najmemorabilnijih tema na albumu koja u svojoj kinematskoj atmosferi sugeriše njujorški džez kasnih četrdesetih i ranih pedesetih, gillespiejevske bravure i barski šmek, ali koju, opet, svira samo trio što se rado i radosno poigrava sa Blunckovim razvojem melodije. Ovde zapravo i dobijamo marševski ritam, nešto što Paineu očigledno prija posle dosta složenih metrika koje je radio u prethodnim pesmama. Dolphian Oracle, recimo, kao  posveta Ericu Dolphyju ima kontemplativne free jazz fraze koje se ne brinu mnogo za harmonski registar i idu kuda im intuicija naloži a Paine i Aloia za njima slede izvanredno lepo sinkopiranim ritmom i snažnim akcentima.

Iako je ovo mišićava svirka, ovde nema free jazz detonacija i freakout buke i pored Dolphyja je, naravno, Ornette Coleman najprisutniji u zvuku, pogotovo u Ornette’s Nest koja zatvara „zvanični“ deo albuma, nema nikakve veze sa postojećom pesmom istog naziva Ian Chaplina i Philipa Rexa i predstavlja sjajnu demonstraciju kako ovaj bend organski razvija svoje kompozicije radeći od fraze, sa punom slobodom da svako ide kuda hoće ali i sa jednim podrazumevanim smerom u kome će se čitav trio kretati. Divna, relaksirana ploča ljudi sa velikim iskustvom i ljubavlju za, jelte, igru:

https://kenpaine.bandcamp.com/album/landscape

Cohn Borthers: Funeral Games je, pak, hermetičniji album apstraktnije muzike koja ima džez osnovu ali se bez mnogo osvrtanja kreće u smeru „čiste“ avangarde i moderne klasične muzike, napuštajući džez harmonije, ritmove i frazeologiju. Ovde čak i nema ni jednog duvačkog instrumenta! Ipak, duh energične, smele improvizacije drži nas u pravilnoj orbiti. I uostalom, iako ovde nema nikakve „braće Cohn“, lider kvarteta je Steve Cohn, čovek sa mnogo talenata ali koga svet uglavnom zna kao džez-pijanistu.

Cohnu je klavir i bio prvi instrument i mada ga danas poznaju i kao izvođača na šakuhačiju, koji je studirao na UCLA*, ali i kao slikara, on je na kraju ipak diplomirao klavir i to mu je i bio glavni instrument u mladosti kada je počeo da svira bluz po San Francisku. Po prelasku na džez i svirkama sa Eddiejem Hendersonom i Sonnyjem Simmonsom se preselio u Njujork i tamo se posvetio improvizaciji, instrumentima izvan zapadne muzičke tradicije i udaraljkama.

* I umeli su da ga nazovu i „Jacksonom Pollockom šakuhačija“

Veliki je spisak ljudi sa kojima je Cohn svirao i snimao pa ćemo pomenuti samo neke: Reggie Workman, Oliver Lake, Fred Hopkins, William Parker, Jason Kao Hwang, Steve Lacy… Dosta je radio i sa japanskim umetnicima – buto plesačima i taiko bubnjarima – i njegova muzika je i danas u velikoj meri inspirisana azijskim i japanskim nasleđem.

Za ovaj album u kvartetu su još i Thomas Milovac, iz Pitsburga a danas u Orlandu na Floridi, kontrabasista koji nema još ni trideset godina ali svira sa masom bendova i muzičara, bubnjar Benjamin Shorstein koji je u stvarnosti kompozitor klasične i džez muzike poznat i po aranžiranju Franza Schuberta u džez-stilu i komponovanju za film i teatar, te gitarista Jarrett Carter, takođe sa Floride, diplomac konzervatorijuma Oberlin i čovek sa prevashodno klasičnom naobrazbom koji naravno mnogo svira i džez i rok.

Funeral Games je nominalno inspirisan sportskim igrama koje su organizovane nakon pogreba Patrokla, koga je ubio Hektor u Trojanskom ratu, ali u stvarnosti ovo je album energične, užurbane improvizacije u kojoj nema mnogo prebrojivih ritmova ali postoji jasan, uglavnom konstantan drajv koji ćitav kvartet tera napred. Muzika je, da bude jasno, višeslojna pa i višesmerna sa muzičarima koji improvizuju jedan uz drugog i naspram drugog, sa mnogo slušanja i pažljivh korekcija smera da se nikada ne izgubi ta zajednička filozofija koja obeležava zvuk kvarteta. Nema ovde nekog klasičnog svingovanja, ali postoji, rekosmo, drajv koji tera muziku finim tempom i čak i kada se svi ostali sklone da jedan od muzičara solira sam (na primer Milovac u furioznom uvodu gudalom u Chariot Race), ovo nije pauza u kojoj ostatak benda može da popije hladno piće i malo se odmori. Svi se ovde slušaju i interaguju jedni sa drugima pa tako i Chariot race dobija jasan razvoj sa prvo gitarama, onda klavirom i bubnjevima koji preuzimaju Milovcev žustri iskaz sa početka i nose ga dalje u kovitlacu nota i udaraca.

Za slušaoca koji ipak voli da čuje emotivniju, možda i romantičniju temu, Cohn će narednu kompoziciju, Single Combat otvoriti klavirskim resitalom koji se uspešno smešta između klasike i jazza i na trenutak izbegava perkusionistički stil koji karakteriše dobar deo Cohnovog rada na ploči. Naravno, ostali muzičari će se svojski potruditi da se uključe i neće proći previše vremena pre nego što dobijemo atonalne pijanističke rafale, gitarsku škripu, metalne odjeke činela, krčanja i mrštenja kontrabasa i ovo je savršena demonstracija dekonstrukcije klasične teme postepeno, korak po korak, bez sile, sa mnogo jasne vizije koliko je zapravo široka savremena muzička teorija.

Ima na Funeral Games i po koji klasični jazz i blues akord, Cohn ih povremeno ispali u prolazu, ali najveći deo muzike je, naravno, energična, apstraktna improvizacija u kojoj su atonalna svirka i harmonije jednako vredne a nemuzički zvuci i čista tonalnost se prepliću bez ikakve ograde. Snimljen početkom 2022. godine (a tek sada izašao) ovaj album ima u sebi i nešto manične pandemijske energije koja čoveka ne može a da ne uzbudi. Odličan zvuk, takođe, sa blisko ozvučenim instrumentima i pažljivo urađenim, dinamičnim miksom i masteringom. Užitak:

https://cosmosoniccollective.bandcamp.com/album/funeral-games-2

I kao treće izdanje nam dolazi stari znanac (i stari znalac), norveški veteran gitarske improvizacije, Tellef Øgrim. O Øgrimu sam već u više navrata pisao i radi se o čoveku koji posle toliko decenija dekonstruisanja gitare i dalje na ovaj instrument gleda sa mnogo optimističkog uzbuđenja i, po svemu sudeći, oduševljen je kakve sve zvuke komad drveta sa malo metala može da proizvede. Na D 25 Lundgren (Five pieces for constructed guitar) Øgrim svira dve preparirane akustične gitare sa zanimljivim, dugačkim istorijama i imoprovizuje u realnom vremenu, bez ikakvog nasnimavanja ili drugog studijskog „peglanja“.

Jedna gitara je stara – Martin D-25 K iz 1979. godine – a druga MNOGO starija i pripadala je Øgrimovoj pokojnoj tašti, a konstruisana je pre devedeset ili sto godina. Øgrim ove isntrumente svira koristeći klikere i spajalice a žice preparira metalnim štipaljkama postavljenim na „harmonskim pozicijama“. Naravno, njegova tehnika nije „standardna“ i ovde ima mnogo trljanja, grebanja i uvrtanja žica pored „pravog“ pikinga.

Rezultat je da čak i u prvoj kompoziciji, Alat (!!!!) koja je skoro pa najklasičnija po izvedbi, gitare znaju da zazvuče sasvim strano, sasvim NOVO, krećući se između glasnih, distorziranih šumova i prepoznatljive harmonije. Marble Slides je upravo ono što mu ime govori, kotrljanje klikera preko žica kako bi se dobila neka vrsta „prirodnog“ glasa gitare koji se kreće po skali, a Øgrim onda interveniše dobro odabranim harmonskim detaljima. Dr. Lundgren’s orders je više perkusionistički komad, sa energičnim napadom na žice metalnim komadom i ovde gitara zvuči kao harpsikord sa krizom identiteta, pa kao mađarska citra a onda kao indonežanski gamelan, sve to prekidano nekim „čistim“ akordom. Osećaj bestelesnosti, zaboravljanja ŠTA to čujemo dok ga čujemo je snažan i opojan.

Yellow je povratak na slajding tehniku, samo sada rađenu nešto agresivnije i brže, dok je finalna, Slight pinch at 12 ispitivanje gitare kojoj je nameštena štipaljka na dvanaestom pragu i uz mnogo gotovo bukvalne dekonstrukcije i pronalaženja zvukova koji nisu deo harmonije, pa nemaju ni tonalni kvalitet, da nam otkriju sve njene tajne. Avetinjski, onostrano, i fenomenalno.

https://tellefogrim.bandcamp.com/album/d-25-lundgren-five-pieces-for-constructed-guitar