Sa velikim interesovanjem sam podrobno izigrao demo za Marvel Cosmic Invasion, najnoviji beat ’em up koji pravi Tribute Games uz produkciju i izdavačku podršku francuskih Dotemu. Kako se i sećamo, ova je kombinacija pre tri godine produkovala izvanredni Teenage Mutant Ninja Turtles: Shredder’s Revenge, jedan od najboljih dodataka čitavom žanru beat ’em up igara i dostojan naslednik ’90s klasika Turtles in Time, a onda je valjda i nekome u Diznijevom odjelu za licenciranje delovalo razumno da odobri sličan projekat samo sa Marvelovim superherojima u glavnoj ulozi.

Naravno, otkada je demo postao dostupan na Steamu pre nekoliko dana, diskusija oko igre se vodi uglavnom oko toga koliko je ona LOŠA. Jedan deo publike je veoma glasno uvređen što Marvel Cosmic Invasion nije samo i isključivo Shredder’s Revenge sa zamenjenim skinovima, drugi insistira da je igra suviše „bazična“, dosadna, monotona, plitka, treći ukazuje da ovo nije istina i da u mehaničkom smislu Marvel Cosmic Invasion nudi kompleksniji borilački sistem nego što se to na prvi pogled vidi i da je mogućnost izvođenja složenijih kombo-napada u kombinaciji sa tag-team mehanikom ono što ovoj igri daje dubinu, a četvrti im onda repliciraju da izvođenje deset udaraca na protivniku koji je već nokautiran nije isto što i dubina i da su oni ovde došli da igraju „pravi“ beat ’em up.

Iz priloženog se da videti da su Tribute Games i Dotemu makar napravili jednu jasnu, i časnu, kretivnu odluku ovde, a to je da baziraju setove poteza likova na njihovim imanentnim moćima (i nedostacima) koje znamo iz stripova. Za razliku od Shredder’s Revenge u kome su sve četiri kornjače imale isti bazični set poteza i razlikovale se pre svega u finesama koje ste mogli da izvedete onda kada ste malo bolje upoznali likove i mehaniku, u Marvel Cosmic Invasion su likovi različiti od samog početka i imaju očigledno distinktne prednosti i mane. To da ih u borbu vodite po dvoje je onda ne samo puki fan service da možete na ekranu da gledate dva omiljena strip-junaka, već i mesto na kome malo vredi meditirati o tome kako se likovi međusobno dopunjuju i šta vi uopšte sa njima želite da radite. Strateške i taktičke odluke koje donosite pre nego što krenete da uopšte igrate nisu karakteristika klasičnog beat ’em up programa i Marvel Cosmic Invasion definitivno ima ambiciju da bude i dublji i dugovečniji naslov, a što je i prikladno imajući u vidu da ovo nije arkadna igra i da će je svi igrati kod kuće sa, pretpostavka je, željom da iz nje ekstrahuju popriličan broj sati igranja kako bi opravdali potrošen novac.

Jedna od stvari koje su u ovakvim slučajevima „prirodna“ kompenzacija za taj potrošeni novac je to da vam igra, za razliku od drugih sličnih naslova koji nisu bazirani na licenciranim propertijima, nudi mogućnost da igrate sa likovima koje znate i volite na ime drugih medija. Stripovi i crtani filmovi jesu bili primarni vektori upoznavanja mlade publike sa Marvelovim likovima u vreme kada su devedesetih godina prošlog veka rađene borilačke i beat ’em up igre po Marvelovim predlošcima a danas postoji, naravno i čitav posebni univerzum bioskopskih i televizijskih radova koji su za veliki deo čovečanstva „glavni“ način da upoznate i pratite „živote“ ovih likova, ali i nezanemarljiva sada već decenijska tradicija videoigara sa Marvelovim likovima na kojima su generacije odrasle i izgradile svoja očekivanja.

Notabilno, unutar samog beat ’em up žanra Marvelove igre zapravo nemaju nekakvu sjajnu istoriju, sa Capcomovim Punisherom koji predstavlja svetlu tačku i apsolutni vrhunac (i gotovo pa i apsolutni vrhunac samog žanra, barem u njegovoj klasičnoj, ’90s fazi) ali onda sa Konamijevim X-Men koja je s razlogom nevoljena i danas se pominje uglavnom na ime tehničkih inovacija koje je unela u žanr. No, onako kako su borilačke igre preuzimale primat u arkadama od beat ’em up igara tako je i izgrađena svetla tradicija borilačkih naslova sa Marvelovim likovima koji su se često (ne i uvek) mešali sa likovima iz Capcomove ergele i ove su igre, kao derivati Capcomovog sržnog serijala, Street Fighter, izgradile čitavu sopstvenu mitologiju i zarobile nezanemarljiv segment publike. Capcom je pre oko godinu dana izbacio kolekciju Marvel vs. Capcom Fighting Collection: Arcade Classics sa sedam ovih klasika iz devedesetih i o njoj se već izveso vreme oštrim da pišem, ali za sada je dovoljno da kažemo da je njihov izvrsni piksel-art i način na koji su one prevele suštine likova iz stripa i crtanog filma na borilački jezik ono što u velikoj meri uokviruje percepciju Marvel Cosmic Invasion, pored naravno poređenja sa Shredder’s Revenge.

U tehničkom smislu, demo je kratak, jezgrovit i u razumnoj meri informativan. On nudi devet likova (a izdavač obećava da će ih u gotovoj igri biti „mnogo više“, ne specifikujući šta je to „mnogo“*) i dva nivoa koje možete preći i suočiti se sa bossovima na njihovim krajevima. Stvari su srazmerno predvidive u smislu mizanscena i neprijatelja, gde je prvi nivo vrlo klasična ’90s ulična scena sa herojima koji napreduju ka izvoru uzbune što je izazivaju džinovske, mutirane bube a preplašeni civili beže u suprotnom smeru, a drugi je paluba ogromnog S.H.I.E.L.D. helikerijera, sa sve uniformisanim agentima koji razmenjuju vatru sa AIM-ovim operativcima obučenim u prepoznatljive, žute, „pčelarske“ kostime.

*konteksta radi, reći ćemo da Marvel vs. Capcom 2: New Age of Heroes iz 2000. godine, poslednja iz klasične ere borilačkih igara baziranih na sprajtovima, ima 56 likova sa kojima možete igrati

Sama atmosfera i prezentacija igre su u velikoj meri ono što biste očekivali na osnovu Shredder’s Revenge ali i Capcomove ostavštine u domenu art-direkcije, tona, kolorita. Glavna inspiracija su ovde definitivno crtani filmovi sa kraja osamdesetih i početka devedesetih godina, provučeni kroz filter piksel-art rešenja koja je Capcom standardizovao devedesetih za svoje igre, a onda sve zaokruženo Tribute Gamesovim prepoznatljivim radom sa sprajtovima i pozadinama.

No, u mehaničkom smislu ono što igrač, pogotovo onaj koji je usuo pogolem broj sati u Shredder’s Revenge, prvo primeti je da igra ostavlja nešto slabiji utisak u smislu čiste taktilnosti borbe. Ovo nije ni platformski ni avanturistički naslov, jelte, primarna komunikacija igrača sa likoviam u igri je borba i onda jeste za očekivati da će borba imati opipljiv, „fizički“ osećaj, a koji, iznenađujuće, nedostaje u demou najviše na ime relativno anemičnih zvučnih efekata. Ljudi odrasli na arkadnim beat ’em up naslovima kasnih osamdesetih i ranih devedesetih su naprosto navikli na distorzirane, hiperkomprimovane semplove koji se koriste da ozvuče udarce pa onda prigušeni, meki, tap-tap-tap komboi koje izvode ovi likovi u startu deluju pomalo neadekvatno.

No, ovo je jedna od stvari koje je NAJLAKŠE ispraviti, a pogotovo što sama mehanika, ako ćete da verujete meni a ne razgnevljenim diskutantima sa Steamovih foruma koji su stisnuli alt+F4 posle trideset sekundi, nije problematična. Osećaj da likovi nemaju težinu i da plutaju u vazduhu kada ih lansirate snažnim udarcem ovde NE POSTOJI i sugerisan je jedino tim slabim zvučnim efektima. Likovi svi imaju masu, svi se u vazduhu ponašaju kao čvrsta tela koja se odbijaju jedna od drugih i ne samo da je moguće žongliranje već nokautiranim likovima već njima možete da nokautirate druge neprijatelje ako ih dobro namestite.

Druga osnovna briga, a koja je već nešto što je u mehaničkom smislu fundamentalnije i teže za ispravljanje ako ga niste dobro postavili je to da likovi imaju u načelu manje poteza nego njihovi reptilski parnjaci u Shredder’s Revenge. Shredder’s Revenge je bio praktično character action igra spakovana u format aksonometrijskog beat ’em up naslova i to da likovi u Marvel Cosmic Invasion imaju, svaki za sebe manje poteza od Donija i njegove braće je podstaklo mnoge igrače da poviču kako je Marvel Cosmic Invasion PLITKA igra i kako je igranje ova dva stejdža u demou DOSADNO.

I sad, naravno da ja neću nikom drugom moći da kažem kako laže da mu je bilo dosadno, niti da mu sa visine spočitnem da igru „nije igrao kako treba“, ali ovde vredi primetiti šta su tačno to Tribute Games uradili sa distribucijom mehanika i sa kojom namerom.

Naime, istina je, u Shredder’s Revenge su, recimo, svi likovi imali brzi horizontalni skok tokom kog su bili neravnjivi a što je bila jedna od osnovnih alatki u kompleksnijim scenama sa više protivnika, kao što su svi imali i hvatanje protivnika posle kog su mogli da ga bace, dok ovde to nisu univerzalne mehanike – neki likovi ih imaju, neki ne. Što znači da je Tribute Games ovde pokušao da napravi brawler u kome će postojati praktično klase likova sa prednostima i manama, bez „univerzalnog“ zlatnog standarda. Tako, recimo, likovi kao što su Kapetan Amerika, Storm, Phyla-Vell, Nova ili Rocket Raccoon svi imaju napade na daljinu, a koje likovi kao što su Venom, Wolverine ili She-Hulk nemaju, dok Spajdermen na daljinu može baca mrežu koja protivnke može da uspori ali ne i da ih ozledi ili potpuno imobiliše. She-Hulk može da protivnike hvata i baca, kao i Venom, ali ostali likovi ovo ne mogu da rade, dok Spajdermen ili Rocky mogu da „prođu“ kroz protivnike ili projektile bacanjem unapred sa nekoliko frejmova nepovredivosti, ali ostali likovi to ne mogu i kod nekih (Kapetan Amerika, She-Hulk) se ovo kompenzuje time da mogu da blokiraju napade istim tasterom, pa i da ih pariraju ako se blok napravi u pravom trenutku, a što, znate već i sami, protivnika stavlja u privremenu paralizu i otvara ga za brutalnu kontru.

Povrh svega, likovi poput Storm, Nove ili Phyle-Vell mogu da lete, bez ograničenja, dok Rocky ima visoki dupli skok, a Venom i Spajdermen svoje mreže pomoću kojih lako prelaze ceo ekran. I, sad, ove razlike među likovima su svakako podloga za to da igrač odabere one likove koji mu odgovaraju po stilu, ili da sebi stavi izazov, da igra sa nekim čiji mu arsenal tehnika zapravo po stilu ne odgovara kako bi otkrio nove načine za poražavanje protivnika, ali zapravo glavna stvar u ovom naslovu je, čini se, pominjana tag-team mehanika.

Da odmah bude jasno, nisam siguran da je kritična masa igrača ovo shvatila, barem ako je sudeći po glasnoj manjini na Steamovim forumima koja urla da je igra neizbalansirana, da su neki likovi mnogo jači od drugih, da nema razloga da iko igra kao Spajdermen („koji čak NEMA NI KOMBOE U VAZDUHU“) kad je tu Kapetan Amerika  koji ima odličnu borbu na daljinu (štit koji on baca se, naravno, sam odbija između protivnika i ume da obori na zemlju i po 3-4 neprijateljska lika u jednom cugu) i savršene komboe za blisku borbu, PLUS mogućnost pariranja napada što ga čini apsolutnim razaračem na bilo kojoj distanci.

No, Marvel Cosmic Invasion je SAV u tag-teamovanju i opcijama da na ovaj način nazidate trocifren broj udaraca unutar komboa a koji onda daje viši skor na kraju nivoa. Ovde se vidi da pomenuto nasleđe Capcomovih borilakčih igara ide dalje od imitiranja klasičnog sprajt-arta i onako kako je zamenjivanje aktivnog igrača na ekranu i izvođenje komboa sa dva lika odjednom obeležilo Marvel vs. Capcom igre, tako je ono značajan deo dizajna i u Marvel Cosmic Invasion.

Štaviše presudan. Svaki od likova napadanjem protivnika puni skalu koju može koristiti za ultimativne napade koji je prazne do kraja ali povređuju veliki broj protivnika na ekranu – vrlo slično onome što smo imali u Shredder’s Revenge – ali ista skala služi i za prizivanje sborca na ekran da vam se pridruži dok izvodite kombo. Sama zamena likova je „besplatna“, dakle, možete u bilo kom trenutku dok vam je lik aktivan (dakle, NE dok odlećete pogođeni udarcem ili ležite na zemlji*) da ga zamenite drugim likom i nastavite da sa njim igrate, a što je već samo po sebi dosta dobra mehanika i omogućava nameštanje zanimljivih komboa, ali se prizivanje saradnika dok ste usred komboa „naplaćuje“ delom skale, ali nudi duplu štetu po jedinici vremena i gomilu mogućnosti da napadate istog protivnika sa dva lika ili da u gomili protivnika jedan lik udara ove sa leve strane, drugi ove sa desne.

*a što je, meni koji sam se baš navukao na Double Dragon Gaiden i njegov univerzalni „cancel“ pri zameni dosta teško palo

Ovo je mesto na kome počinjete da razmišljate nekoliko koraka unapred i shvatate da Phyla-Vell sa svojim teleportovanjem na mesto na koje je bacila fotonski mač i She-Hulk sa svojim divekick napadima koji protivnike bacaju preko čitavog ekrana možda mogu da se iskombinuju na načine koj će urnisati neprijatelje. Ili to da Rocky može da puca na neprijatelje preko celog ekrana ali da ga dosta muče bube koje lete, znači da je njegov prirodni partner Richard Rider, Nova, koji apsolutno dominira u vazduhu.

Neću da kažem da sam pronikao u sve tajne ove mehanike niti da je sve PERFEKTNO izbalansirano, ali HOĆU da kažem da je ovo beat ’em up i da se mera dobronamernog haosa u ovakvim igrama podrazumeva. Na primer, Rockyjev „snažni“ napad podrazumeva bacanje bombi na neprijatelje, ali što ste dublje u nivou ove bombe evoluiraju, pa se iz pukog eksploziva pretvaraju u crne rupe ili u nagazne mine ili u ogromnu eksploziju koja čisti ceo ekran i nisam ni ja najsigurniji koji parametri kontrolišu ovu evoluciju i da li je razornost ovog napada vezana za broj napada u poslednjem kombou, za količinu zdravlja koje Rocky ima, za nekakav nasumični brojač skriven od očiju igrača ili za nešto četvrto.

No, igra ima DOVOLJNU meru predvidivosti u dizajnu da igrač može da kaže da zna šta radi i da može da planira i ja za sada nisam stekao utisak da je SVE u milosti i nemilosti generatora nasumičnih brojeva ili da se svaki nivo tako lako može „naučiti“ do te mere da se igranje banalizuje već na prvi ili drugi prelazak.

Sam dizajn nivoa je korektan mada u ovom trenutku ne smem da kažem da je posebno inspirisan. Na par mesta u stejdževima postoje zanimljivi momenti, u prvom kada na igrača naleće ogroman roj buba (prilika za postizanje trocifrenog komboa), u drugom mogućnost da koristite mitraljeze na palubi helikerijera a kojima unrišete neprijateljsku pešadiju, ali to je sve i mada sam siguran da će igra imati i nivoe sa vozilima i nekakvim drugim set pisovima u svojoj, jelte, ful verziji, u demou ništa od toga nema da se vidi pa nećemo da špekulišemo.

Ono što MOŽE da se vidi su dva bosfajta, na kraju svakog od nivoa i to je, hm, ONAKO. Mislim, Beetle kao endboss ičega, makar i nivoa je zgodna šala ali bez obzira na to što on ima tri skale zdravlja i nekoliko faza, prilično je banalan i može se pregaziti običnom grubom silom. Taskmaster na kraju demoa je već malo složeniji uglavnom jer koristi štit iza kog se zaklanja i može da ga baca kao Kapetan Amerika a ovde je fer primetiti kako ni likovi koji imaju mehaniku hvatanja ne mogu da uhvate neprijatelje koji su podigli štitove. Što jeste malo frustrirajuće ako dolazite u ove fajtove sa mentalitetom igrača borilačkih igara – a Marvel Cosmic Invasion vam, rekosmo, daje dosta razloga za to – ali mene više sekira što ne vidim način da ikako probijem Tonyjev gard kada podigne štit, uključujući Rockyjeve granate pa je jedino što čovek tu može da radi da čeka da Taskmaster spusti štit i krene u napad a što je opet legitimno ali po mom osećaju je „neispravno“. Naprosto, decenije igranja Street Fightera i drugih borilačkih igara su me izdrilovale da mislim kako se od igrača u svakoj situaciji očekuje aktivno delanje – sa adekvatnim alatom za svaku od tih situacija – i to da ovde, reklo bi se, morate da budete pasivni i čekate mi naprosto proizvodi iritaciju.

No, videćemo kakvi će biti drugi bossovi i šta će još ostali likovi u igri da ponude.

Ono što mogu da hvalim bez mnogo rezervi su art direkcija i piksel art. Ovo je igra sa jako brzim animacijama i mnogo fizike unutar dešavanja na ekranu a koja pritom uspeva da ostane i čitka i jasna i pravilno stripovski-crtanofilmoski upodobljena sve vreme. Pozadine su šarmantne, sa dosta referenci na stare Marvelove stripove i crtane filmove, sa animiranim detaljima i generalno lepo sklopljenim bojama. Protivnici su, pa, OKEJ, sa punim uvažavanjem da je ovo igra puna „fodder“ neprijatelja koje ćete gledati u desetinama na ekranu i da se od njih ni ne očekuje neki veliki karakter. Džinovske humanoidne bube i AIM agenti su dobri kad ih vidite jednom, ali kad vidite sto ili dvesta istih jasno je da neće ostavljati neki SPEKTAKULARAN utisak.

Sa druge strane, sami heroji su SJAJNI, sa sprajtovima urađenim sa mnogo očigledne ljubavi, odličnim animacijama, pozama, ekspresivnim grimasama u tuči. Svi su odlični, ali Venom i Rocky su verovatno najimpresivnji imajući u vidu da najmanje podsećaju na „ljude“ i da su ovde animatori mogli da sebi baš puste na volju. Glasovna gluma je vrlo solidna imajući u vidu ciljani šmek starog crtanog filma, a muzika je solidan orkestarski, „moody“ saundtrak za crtane filmove.

Marvel Cosmic Invasion mi je svojim demom doneo solidnu količinu zabave ali i stoji da razumem zašto neki ljudi misle da je ovo premalo, odnosno da nije napravljen dovoljno veliki korak napred nakon Shredder’s Revenge, pogotovo što nam za koji dan stiže Absolum koji će, svojom kombinacijom brawlera i roguelite RPG-a verovatno isisati sav vazduh iz sobe. No, za Marvel Cosmic Invasion se još ne zna datum izlaska (mada se tvrdi da će biti do kraja godine) i Tribute Games i Dotemu imaju još mnogo prostora da nas iznenade a, kako sam već rekao, osnovna mehanika zamene likova i pametnog korišćenja njihovih komplementarnih sposobnosti ima u sebi dosta očiglednog potencijala i verujem da sam tek zagrebauckao po površini. Svakako sam iz demoa izašao sa dosta pozitivne anticipacije, pa evo linka za Steam kome treba:

https://store.steampowered.com/app/2753970/MARVEL_Cosmic_Invasion/