Dve godine i dvadesetčetiri broja unutar tekućeg serijala Wonder Woman koji piše Tom King a crta (uglavnom) Daniel Sampere mi se čini kao pravi trenutak da kažem najočigledniju stvar koja se u ovoj situaciji može reći. Wonder Woman Toma Kinga (i Daniela Samperea) je izluđujuć strip, jedan ogledni primer na koji ću uvek moći da ukažem ako me neko pita kako to da se stalno žalim na Toma Kinga a opet se stalno, lojalno vraćam čitanju njegovih stripova. Hvaljen kao jedan od najboljih stripova o Wonder Woman u recentnoj istoriji i istovremeno kritikovan za karakterizacije, odabrani narativni okvir, tvrdoglavo opiranje potrebi da se zaista uhvati u koštac sa svojim odabranim temama, pa i za džingoistički patriotizam, ovo je onoliko tomkingovski strip koliko je Tom King uopšte u stanju da napiše.

Posledično, proveo sam njegovo čitanje stalno bacan između divljenja Kingovom metodičnom, vrlo formalističkom pripovedanju, odbijanju da se strip uglavi u standardni narativni okvir sa obaveznim scenama akcije, njegovom fokusu na karakterološke elemente glavnog lika i njihovom dubokom promišljanju, i prevrtanja očima na Kingov maniristički ton, zamorno, razvučeno pričanje, svođenje likova na gotovo infantilne karikature da bi priča uopšte mogla da se pomeri u smeru koji je scenarista zamislio. Svo ovo vreme crtež je, naravno, bio FANTASTIČAN, Sampere je jedan od onih španskih crtača koji glamurozni superherojski stil DC-ja rade bolje od većine Amerikanaca – a i ostali crtači na serijalu su bili izvrsni – ali to onda čini i da  Wonder Woman u svojim najtanjim trenucima deluje kao terminalno kontemplativno, self-indulgentno piskaranje autora kome urednik nema srca da vrati scenario na preradu uz komentar da se to ne radi tako, spojeno sa epski prelepim ilustracijama koje sa samim tekstom nemaju mnogo veze.

Neki od kritičara/ blogera o stripovima čiji rad pratim su pokazali oduševljenje ovim serijalom, sa proklamacijama da je ovo najbolji Wonder Woman još od kada su Brian Azzarello i Cliff Chiang pre deset godina uradili svoj veliki narartiv i dosta toga radikalno promenli u vezi sa titularnom heroinom, a neki su bogami otišli još više unazad i proglasili ovo najboljim Wonder Woman stripom još od kada ga je prvi put pisao Greg Rucka. Sam ne bih licitirao, ali jednu stvar Kingu odmah treba priznati: ovo je strip koji ima TEMU.

King je, znamo, neko ko je i u svom radu na Betmenu pisao strip sa TEMOM, trošeći čak osamdesetpet brojeva da pronađe melanholiju, romantiku, stoicizam, tragiku i uzvišenost Mračnog, jelte, viteza, koji će se prelomiti kroz njegovu komplikovanu ljubavnu vezu sa Catwoman. I tada smo rekli da je to moglo kraće, ali ovo jeste bio strip kod koga ste, voleli ga ne voleli, morali aplaudirati posvećenosti koju je scenarista pokazao u eksploraciji svoje opsesije.

Sa Wonder Woman King primenjuje isti pristup, stavljajući u prvi plan ambiciju da istraži šta je neka osnovna, fundamentalna, ESENCIJALNA vrednost oko koje su karakter i identitet Wonder Woman izgrađeni, ali ovo je, ispostaviće se, značajno komplikovanije nego u slučaju Betmena ili Supermena. Wonder Woman ima kompleksno nasleđe i složeno isprepletane motive unesene u njen legat još u vreme Drugog svetskog rata i dok se Betmen i Supermen u principu mogu obuhvatiti po jednom razumljivom rečenicom („Siroče koje se bori protiv zločina da osveti smrti svojih roditelja“, „Imigrantska beba izrasla u čoveka koji voli svoju novu domovinu i često je razume bolje od starosedelaca“), kod Wonder Woman ovo nije moguće. U njenoj srži imamo već u startu identitetsku koliziju u kojoj jedno naspram drugog stoje antički starogrčki mitovi i američki patriozitam posredovan kroz bojama zastave ukrašeni kostim cirkuske artistkinje. Društvo Amazonki iz koga ona potiče ima mnogo izraženiju „drugost“ u odnosu na kulturu glavnog toka (makar i onu kakvu prikazuju DC stripovi) nego bilo koja verzija Kriptona sa koga je došao Supermen, ali već i samo to da je ona žena jako komplikuje posao scenarista koji moraju da se stalno preispituju jesu li upali u zamku pisanja pukog „ženskog Supermena“.

King apsolutno ŽELI da se uhvati u koštac sa svim ovim pitanjima i protivrečnostima i, kako dolazi na Wonder Woman posle nekoliko godina gde su je većinski pisale žene, on veoma snažno akcentuje taj „ženski“ identitet protagonistkinje pokušavajući da u njoj nađe suštastvenost koja je fundamentalno razlikuje od Supermena i Betmena.

Nećete se PRETERANO iznenaditi ako vam kažem da je onda najveći deo ovog stripa pisan u flešbeku a gde ćerka glavne junakinje, po imenu Trinity (puno ime Elizabeth „Lizzie“ Marston Prince) sluša priču o tome šta se sve dešavalo od čoveka, MUŠKARCA koji je utamničen od strane njene majke zbog svojih grehova i koji prepričava kako je došlo do toga da on uđe u sukob sa jednom od najmoćnijih superheroina DC univerzuma i u tom sukobu izgubi.

Dakle, Wonder Woman ovde ima ćerku? Well, jedan veliki deo stripa – te naracije u flešbeku – se bavi upravo postupnim razvijanjem ličnosti Wonder Woman da ona dođe u poziciju da poželi da ima ćerku. Ta pozicija ima i psihološke i simboličke dimenzije, ali je i sasvim okej da se primeti kako je potraga za esencijom ženskog, koja se oslanja na majčinstvo jedan, jelte, esencijalistički i malo lenj pristup.

No, dobro. Osnovni zaplet stripa se tiče upravo sukoba između pomenutog utamničenog muškarca i Wonder Woman a koji se dešava u subjektivnoj prošlosti same Trinity ali koji čini najveći deo epizoda ovog stripa do sada. Pomenuti muškarac, Henry Charles je, vidite, „tajni kralj“ Sjedinjenih američkih država, siva eminencija koja vlada zemljom slobodnih, domom odvažnih, čovek koji o sebi govori u prvom licu množine i predstavlja se drugima – kada je to potrebno – ne imenom i prezimenom, već samo titulom Suveren.

Suveren je star, zlurad i nestrpljiv čovek, navikao ne samo na apsolutnu vlast – u jednoj od sceni vidimo kako mu predsednik SAD ljubi prsten na ruci – već i na to da je vlast koja mu pripada naprosto nepromenljivi zakon prirode: njegova porodica uostalom iz potaje vlada državom od njenog osnivanja, koristeći resurse onako kako joj odgovara i usmeravajući njenu politiku kako poželi.

U prvom delu priče, Wonder Woman je onda neka vrsta političkog trilera u kome King kreira kredibilno proročanstvo antiimigrantskog odijuma koji će zavladati u SAD sa početkom Trampovog drugog mandata i davanju agenciji ICE praktično nezakonitih ovlašćenja. Iako su ove epizode izlazile 2023, dakle, pisane su negde na polovini Bajdenovog mandata, one prikazuju inženjering javnog mnjenja kojim se američka populacija usmerava na nepoverenje a onda i na agresiju prema Amazonkama, kojih jedan dobar broj živi u SAD, i u ovom delu stripa King nudi scene institucionalizovanog nasilja koje jesu „povišene“ u odnosu na stvarnost ali ne toliko povišene da ne deluju realistično.

Problem sa Kingom je što često kao da ga zanima jedna tema a onda se ispostavi da ju je samo dokačio u prolazu na putu do druge teme koja ga zanima više. Antiimigrantski, jelte, odijum i kampanja protiv Amazonki – a koje su u recentnom sećanju ne jednom ratovale protiv SAD – nisu deo nekakve realne političke dimenzije ovog stripa, već samo način da pomenuti Suveren napakosti samoj Wonder Woman. King koristi MNOGO reči da nam prikaže njegovu ultimativnu motivaciju, ali Suveren je zapravo samo frustrirani incel koji je umalo izgubio svoju naslednu titulu kralja SAD jer je otac mislio da mu je sin slabunjav i nekvalitetan i hteo da krunu umesto toga preda ćerki. Utoliko, ako je Wonder Woman simbol ultimativne ženskosti, onda i Suveren nema problem sa tim da angažuje STRAŠNE resurse, vojne, civilne, ekonomske, tehnološke, metaljudske itd, da bi Wonder Woman stavio pod svoju kontrolu.

Ovo je onda pretekst za scene velikog spektakla u kojima Sampere (i izvrsni, takođe španski kolorist Tomeu Morey nedavno hvaljen za rad na Betmenu) crta neke legendarne momente akcije u kojima se Wonder Woman bori protiv američke vojske, ali i odabranih superzločinaca u slubi američke administracije i treba pozdraviti to da King svoju naraciju odmerava tako da je ovo strip u kome u principu ima vrlo malo akcije, ali kada do nje dođe, ona je katarzična, spektakularna, memorabilna i ima ulogu jasne punktuacije u narativu. Raskid sa klasičnim superherojskim formatom gde u svakoj epizodi morate da imate malo tuče jer je publika na to navikla onda ovom stripu donosi dosta dobrog.

Međutim, odmah sa druge strane, Kingova naracija je i jedan od glavnih razloga što je ovo strip tokom čijeg čitanja čovek sebe stalno hvata kako gunđa. Devetopanelne table na stranu – a naravno da ih i ovde ima dosta – Kingov pristup ovde je dobar deo vremena toliko napadno „literaran“ da sam se ne jednom upitao koja je svrha dovesti ovako moćan grafički tim na projekat, kada je veliki deo pripovedanja sveden na čistu, pritom izuzetno razvučenu, manirističku memoarsku prozu.

Ima scenarista koji će napisati dva ili tri paralelna toka radnje i onda ih odvojiti u zasebne scene, paziti kada se prave rezovi između scena, tempirati akcente i pančlajne da čitaoca drže na udici sve vreme. King ovo ne radi i njegov pristup je naglašenije „artistički“, gde Suverenova monološka naracija u titlovima priča jednu priču a slike i dijalozi na njima pričaju drugu priču. Ovo je… neobično naporno za praćenje posle više od jedne ili dve table (a uveravam vas da se to dešava na MNOGO više od jedne ili dve table) i značajno ubija tempo pripovedanja stripa.

A koji je, taj tempo, i inače ekstremno spor. King ovde svoje ideje vrlo mehanički razvlači daleko preko granice na kojoj one imaju potentnost da zapale maštu čitaoca i samo njegov vrlo kvalitetan zanat spasava Wonder Woman od nečitljivosti. Na primer, drugi veliki segment stripa bavi se time da je Wonder Woman zarobljena od strane Suveena i on je muči. Ovo je neprijatno samo po sebi, ali King torturu koristi da uđe duboko u karakterizaciju protagonistkinje i pomogne i njoj samoj da u sebi pronađe snagu, plemenitost i ljubav koji joj omogućuju da tu torturu ne samo izdrži već i da na drugu stranu izađe snažnija, plemenitija, sa više ljubavi. Njegova teza je da je Wonder Woman neko ko se i bori i pobeđuje zbog ljubavi (ne zbog osvete ili straha) i onda i ima smisla taj čitav koncept da će ona praktično iskoristiti torturu kojoj je podvrgnuta da nađe u sebi još dublju ljubav. Ovo bi moglo biti i u vezi sa BDSM podtekstom koji je William Moulton Marston – kreator Wonder Woman – udenuo u prve priče o protagonistkinji četrdesetih godina prošlog veka, ali King se naravno ne usuđuje da u glavnoj junakinji potraži submisivnost koja je Marstonu bila tako važna i zadovoljava se prikazom stoicizma koji je utemeljen u ljubavi.

Treći deo glavnog zapleta odnosi se na pobedu Wonder Woman u njenom ratu sa Suverenom i ovo je mesto na kome imam utisak da je King počeo da ispušta konce iz ruku i sebe naterao da proizvede poente umesto da one organski izrone iz narativa. Nije, naravno, pomoglo to da je u međuvremenu scenarista morao da piše tie-in epizode za Absolute Power koje po tempu i pristupu pripovedanju vidno odudaraju od ostatka serijala, ali to je to prokletstvo modernog superherojskog stripa. Nevezano za to, u ovom delu do izražaja dolaze istovremeno i Kingova maštovitost, poigravanje sa različitim likovima i tonom pripovedanja, osećaj za postepeno građenje spektakla koji kulminira invazijom na Belu kuću, ali i Kingova ultimativna nesigurnost šta on to tačno ovde hoće da kaže.

Ovo se vidi već u tome da King – tradicionalno – jako dobro funkcioniše kada piše romanse između odraslih osoba sa dugim životnim iskustvom pa ovoj kulminaciji prethodi njegova duga eksploracija veze koju Wonder Woman ima sa pukovnikom američke vojske Stevenom Trevorom. Ovo je dvoje odraslih ljudi koji se sada nalaze na suprotnim stranama rata koji ni jedno od njih nije želelo i to kako Trevor strada, kako to motiviše Wonder Woman da rat dovede do kraja, ali kako njihova ljubav transcendira granicu smrti i života, to je sve vrlo lepo i ima auru i smboličnost mitološke priče ili bajke.

Ali to se onda vrlo slabo uklapa u format političkog trilera i akcionog superherojskog spektakla koji je King sebi na početku nametnuo i do ovih epizoda postaje već iritantno to koliko svi likovi moraju da budu imbecili da bi ovaj narativ uopšte mogao da se desi. Generalna zamerka davana ovom serijalu – ta da je Wonder Woman neko o kome se priča a ne stvarna protagonistkinja serijala – je ovde višestruko produbljena time da ovaj deo stripa nju prikazuje kao još više distanciranu od sveta u kome se narativ dešava, sa emocijama koje su samo opisane i vrlo retko (ubedljivo) izražavane, sa skoro mesečarskim kretanjem kroz narativ.

Istovremeno, cela priroda njenog „rata“ protiv Suverena na kraju deluje sasvim farsično. Razumem da je King želeo da glavnog negativca, mizoginog imperijalistu i autoritarnog eksploatatora američkog naroda prikaže sa izraženom small dick energijom, ali poetični, vrlo OZBILJNI ton stripa se sa ovim ne uklapa i Suveren na kraju izgleda kao obična morončina kojoj svaka budala može da se ušeta na imanje, pojede mu sve iz frižidera, spava mu u krevetu i isere mu se u kadu. Suveren i njegovi glavni saradnici na taj način nemaju ni trunku preteće aure koju biste očekivali da vidite u kontekstu privatizovanog, za interese jednog čoveka zloupotrebljenog državnog aparata – Suveren nije ni petina Vučića i eventualno dobacuje do nivoa Tome Mone – ali pritom imaju i neobično slab instinkt samoodržanja i nisku svest o tome u kakvo su se kolo uhvatili šiljeći kurac na superheroinu koja je upravo – sa ortacima, u Absolute Power – zbacila sa grbače najveći represivni aparat u istoriji SAD i to bez korišćenja supermoći.

Na kraju je pančlajn takođe neobično neefektan: Wonder Woman će – na jedan (ne)iznenađujuće grafički način – kazniti Suverena time što on mora da javno prizna da je lažov. Ali njegov greh ni prema njoj, ni prema SAD a ni prema Stevenu Trevoru nije bilo laganje, već zloupotreba moći i privatizovanje javnih resursa i ovo naprosto nema onu težinu koju je King očigledno namenio toj finalnoj sceni, svoj u moćnim subjektivnim kadriranjima i energiji dugo očekivanog susreta dvoje antagonista.

Kingova naracija, više nego rukovanje motivima, je ono što mene zapravo žulja u ovom stripu. Sa jedne strane, ona je vrlo promišljena, sa, rekosmo, mudro korišćenim subjektivnim kadrovima, metodičnim, formalističkim razmotavanjem scena tako da one postepeno otkrivaju svoju poentu, paralelnim pripovedanjima na dve lokacije i korišćenjem njihovih sličnosti i kontrasta da se obe značenjski obogate.

Sa druge pak, ona je, rekosmo, JAKO razvučena i u najgorim momentima, kako reče jedan momak na redditu, vi na prve tri table shvatite šta je King hteo da uradi ali onda morate da čitate još 17-18 tabli da biste ga gledali kako to i radi. Posle izvesnog vremena se čovek zasiti stalnih ponavljanja devetopanelnih tabli, subjektivnih kadriranja, scena u kojima Daniel Sampere mora da jednu statičnu scenu razvlači na nekoliko strana dok King, veoma zaljubljen u svoj glas, u titlovima bolno presporo raspreda priču o tome kako je sve to bilo (makar Clayton Cowles na leteringu radi MNOGO lepih stvari). „Pokaži, ne objašnjavaj“ ne mora da bude apsolutno pravilo u stripovima, ali jeste vidno kako u momentima krešenda, kada Sampere ima prilike da „režira“ događaje i prikaže nekakav razvoj situacije, nekakve kuulminacije i preokrete, ovaj strip oživi.

A opet, opet, sa DRUGE druge strane, taj isti strip je pun ljupkih digresija i epizodica koje su efektne i služe kao dražesni karakterni eksperimenti. U jednoj takvoj priči Supermen i Wonder Woman idu u najbolje opremljenu robnu kuću u poznatom kosmosu da pokušaju da se dogovore šta bi Betmenu moglo da se kupi na poklon. U drugoj Wonder Woman i Betmen istražuju ubistvo koje se desilo na Olimpu, ali imaju samo 24 sata da završe istragu pre nego što Betmen bude prinet na žrtvu Zevsu koji se dobro zabavlja i svestan je da ljudi koje dvoje detektiva ispituju nisu ljudi, već bogovi i da nisu naročito skloni pričanju istine.

Ovo su osvežavajuće minijature u jednom inače vrlo ozbiljnom, rekosmo na momente i NAPADNO poetičnom narativu i mislim da ga na pravi načun obogaćuju.

Sa opet TREĆE strane onda tu postoji i sva sila sitnica koje možda i nisu sitnice i čine neku vrstu malignog subharmonika čitave te poezije. Kliše je već u prikazima Kingovih stripova isticati njegovu prošlost u kojoj je bio nameštenik agencije CIA i radio u Afganistanu i Iraku, ali mislim da je u ovom stripu to pogotovo validno imati na umu. Ne zbog tog prenaglašenog patriotizma koji su neki ovom serijalu zamerili – ne mislim da toga ima – ali DA, zbog toga kako lako u ovom stripu likovi pristupaju mučenju. Delovaće kao da možda od muhe pravim slona, ali superherojski strip je napravio čitav mitolški iskaz od te filozofije da superheroji ne ubijaju, a onda ispada da su nezakonito lišavanje slobode i tortura zarobljenika da bi se od njih dobile operativne informacije sasvim okej.

Ovo posebno deluje NE okej kada ga radi Wonder Woman, lik za koji je King napravio OGROMAN napor da ga prikaže kao nekog koga definiše ljubav, a pogotovo što su neke od ovih scena rutinsko prebijanje ili zastrašivanja nemoćnih ili slabijih lica u potrazi za informacijama, dakle, ne momenti povišenih emocija i stresa u kome čoveku ili ženi izleti nešto čega se posle stidi. King štaviše piše praktično celu jednu epizodu – kao tie-in za Absolute Power – u kojoj Wonder Woman i Robin (Damian Wayne) ispituju Kapetana Bumeranga i koriste svako svoj pristup (on zastrašivanje, ona ljubav) da od njega dobiju važan podatak, u nekoj vrsti takmičenja čiji će pristup biti efikasniji. Kapetan Bumerang se ovde pokazuje kao tvrd orah i mada King dosta toga okreće na šalu (sa možda najslabijim razrešenjem koje je ikada napisao) postoji vrlo neprijatna dimenzija dehumanizacije u svemu a za koju su jednako krivi i Robin i Wonder Woman. Nije, naravno, da superherojski strip nema tradiciju scena u kojima superheroj preti negativcu, držeći ga iznad provalije, kako bi mu ovaj otkrio svoje tajne, ali u stripu u kome glavni lik treba da bude definisan ljubavlju i empatijom, ovo je slepa mrlja sa većom težinom od proseka.

Dakle, King je King, svakih par strana fascinantan pa svakih par strana razočaravajuće plitak i nedorečen, sa tekstom koji je često kićen i vitalan a onda maniristički isprazan i kičasto pompezan, sa likovima koji na momente imaju epizode najdubljih uvida u svoje suštine a trenutak kasnije su debili kojima ne biste dali da sami prelaze ulicu…

No, Sampere je ovde neko ko i najboljim i najgorim delovima daje vrhunski superherojski glamur ali i ko svaki kompoziciju promišlja, daje joj težinu, uklapa je uz Kingov spori, svečani ton naracije, čini da dok čitate ovaj strip imate utisak da prisustvujete nečem posebnom, pa i veličanstvenom. Ja sam naravno prilično jako zaljubljen u njegov realistični, veoma disciplinovani stil i anatomski uredne, elegantne prikaze likova, ali Sampere radi i veoma zanimljive stvari sa lejautom i bez gubljenja prati Kinga u svim njegovim ekstravagantnim idejama što se tiče gledišta, kadriranja, tog postepenog otkrivanja dela scene. Naravno, akcija mu je LUDAČKI moćna, spakovana u kadrove visoke definicije koji deluju kao filmske scene zaustavljene u momentu najvećeg impakta, ali i generalno, Kingova spora, razvučena naracija Sampereu daje prilike da grafički stvari pripoveda kroz seriju statičnih, formalno promišljenih kompozicija i to jako dobro radi posao uz Moreyjeve snažne, blistave kolore. Od drugih crtača ovde bih izdvojio veterana Tonyja Daniela koji samo potvrđuje svoj visoki profesionalni renome kroz klasičniju ali jako dobru superherojsku naraciju, te omiljenog Španca Bruna Redonda čiji su glamur i elegancija na istom nivou kao i Sampereovi.

Dve godine nizvodno, Wonder Woman je strip koji me i fascinira i nervira. Iako je King stigao do jednog kraja svog zapleta, jasno je da ovde još nije kraj i imam dosta interesovanja za to da vidim kuda će on dalje ići sa tim glavnim narativom. A sa druge strane, utisak je da će potrajati POPRILIČNO dok se ne stigne na neko mesto koje će nešto ZNAČITI. U trenutku dok ovo pišem usred smo priče u kojoj King izigrava Granta Morrisona kroz nadrealistički prikaz ostrva sa džinovskim miševima i ljudima koji komuniciraju koristeći stalno dve iste rečenice. Zanimljivo je to, ali i ovde me mori utisak da sve traje mnogo duže nego što treba i da će pančlajn biti preslab za investiciju koju smo u sve ugurali. Takav je King i tu nam, izgleda, nema spasa. No, ako ste zainteresovani za ovaj serijal, a nadam se da je iz teksta dovoljno jasno da ima čime da se bude zainteresovan, onda ga možete, putem Amazona pratiti ovde.