Kako smo se pre neki dan i dogovorili, danas se bavimo drugim tomom iz nadajmo se dugovečne Egmontove serije kolekcija stripova koje je za kompaniju Walt Disney radio jedini i veliki Carl Barks. Patkovgrad: Karl Barks: Moja dolina snova je izašla 2024. godine i plašim se da njen tiraž od 1500 primeraka – u odnosu na 2000 primeraka koliko je imala prva kolekcija – svedoči o tome da se ovi stripovi prodaju ipak nešto slabije nego što se izdavač nadao. Opet, naravno, radi se o srazmerno skupim – i luksuznim – kolekcijama gde cena od 3.599 dinara u prodavnici (u trenutku dok ovo kucam Dexy Co naplaćuje ZNAČAJNO nižu cenu ako naručite poštom od njih) garantuje da ovo stoji daleko izvan teritorije impulsne kupovine i realno je da će ove knjige kupovati ljudi koji su po njih došli planski.

S druge strane, to planiranje zaista može da bude na duge staze jer se ovde radi o definitivnim edicijama stripova od kojih su mnogi kod nas već mnogo puta izlazili u magazinskim publikacijama, sada urađenim u formi kolekcije napravljene da traje i da te iste stripove predstavi u najboljoj mogućoj inkarnaciji. U odnosu na prvu kolekciju o kojoj sam opširno pisao ovde, Moja dolina snova je urađena sa istim tehničkim standardom beskompromisnog kvaliteta a prevod Jelene Bratić je čak i za nijansu bolji od već veoma zadovoljavajućeg prevoda prvog toma. Još ako Egmont za naredne knjige u ediciji progleda i odrekne se lakiranog papira u korist mat hartije, ovo će biti praktično savršen način da ljudi čitaju stripove Carla Barksa. A sada je, da budemo jasni, onoliko blizu savršenstva koliko je to uopšte zamislivo u Srbijici u trećoj deceniji 21. veka i ja se lično smatram blagoslovenim što imam priliku da ove stripove (ponovo) čitam i o njima napišem neku reč.

Još jednom ću ukazati da sam o Carlu Barksu i njegovim stripovima za kompaniju Walt Disney pisao već mnogo puta, te da ljudi sa dovoljno slobodnog vremena mogu da na ovom mestu čitaju moje ruminacije. I ovom prilikom ću sigurno ponoviti ponešto od toga jer ove kolekcije sadrže stripove o kojima sam već pisao, neke od Barksovih radova koje neizmerno volim i koji su u veoma presudnoj meri uticali na formiranje mog ukusa kada se radi o pustolovnom stripu, stripu uopšte pa i popularnoj kulturi u globalu. Idemo onda da pregledamo drugu kolekciju.

Patkovgrad: Karl Barks: Moja dolina snova i druge priče iz godina 1953-1954.

Kao i prva kolekcija, i ova počinje kratkim predgovorom koji kontekstualizuje strip što kolekciju otvara. Predgovor je i ovog puta nepotpisan i ne znamo je li ga pisala urednica Zoja Pavlović ili on potiče iz nekog originalnog Egmontovog izdanja ove kolekcije. Paradoksalno, iako ove kolekcije slave Carla Barksa kao snažnu autorsku personu koja je revolucionisala Diznijeve stripove i bila prvi crtač koga su čitaoci počeli da prepoznaju po stilu i – pošto mu nisu znali ime – nadenuli mu nadimak „The Good Duck Artist“, da bi potom on uspeo da probije Diznijev geto anonimnosti, one ljude što stoje iza ovo malo suplementalnog teksta koji uz stripove ovde stiže i same drže u anonimnosti. To je šteta.

Sam tekst je kratak ali on ukazuje na Barksovu inspiraciju za naslovnu priču Moja dolina snova (u originalu nazvanu samo Tralla La) koja je došla nakon reportaža u National Geographicu i velikog uspeha romana Jamesa Hiltona The Lost Horizon, te filma Franka Capre koji je nekoliko godina kasnije urađen po njegovim motivima. Tekst ukazuje na suptilnost u Barksovom izrazu – na primer to kako je pripadnike egzotične tibetanske nacije prikazivao sa poštovanjem, bez upadanja u orijentalističke stereotipe koji su u to vreme bili sveprisutni – ali i na to da je za Barksa ovaj strip nastao iz jedne vrlo sirove, primalne crtačke znatiželje: kako izgleda milijarda NEČEGA i kako je vizuelno predstaviti.

Do 1953. godine kada je ovaj strip nastao, Barks je već imao godine iskustva crtanja Baje Patka kako se kupa u novcu u svom trezoru sa nekoliko „kubnih hektara“ kovanica i novčanica, no, u Moja dolina snova je ovo izobilje, ovo u svakom praktičnom smislu bezgranično bogatstvo, prvi put dobilo zlokobnu konotaciju, uključujući praktično apokaliptične prizore u finalu stripa sa nezaustavljivom kišom metala koja pada sa neba na nevinu ruralnu zajednicu što do pre nekoliko nedelja nije ni poznavala koncept novca i živela u vrlo pastoralno prikazanoj prvobitnoj zajednici gde ljudi razmenjuju dobra i usluge direktno i dogovaraju se o svemu, bez posezanja za univerzalnom valutom.

O ovom stripu sam već  pisao pre dobrih 13-14 godina za pokojni UPPS i taj ću tekst verovatno ponovo objaviti, no, da kažemo i ovde: Moja dolina snova je Barks čiji su se cinizam i antropološki pesimizam nekako srećno ujedinili da porode priču gotovo mitološke težine. Njena završnica, iako u njoj niko nije poginuo odiše gravitasom antičke tragedije a glavni junak, Baja Patak, ali i njegova porodica moraju da nastave da žive sa znanjem da su jednu edensku, nevinu, idealizovanu zajednicu zaprljali grehom pohlepe.

Moja dolina snova nije prvi strip u kome se vidi kako veliko bogatstvo Baji Patku donosi i velike glavobolje ali jeste prvi strip u kome je njegovo mentalno zdravlje time fatalno narušeno. Strahovita anksioznost čoveka koji shvata da je bogatstvo za njega postalo adikcija i da ga ta adikcija uništava, upareno sa time da SVAKO od njega traži da nekako svoj opsceno veliki imetak podeli sa zajednicom jer je suštinski neprilično da ga čitav zadržava za sebe dovode Baju do ruba nervnog sloma. On prvo pokušava da stvari izleči uzimanjem medikamenata ali onda se odlučuje na drastičan potez i potragu za tibetanskom zajednicom o kojoj se priča ali koju nikada niko nije video, u kojoj, vele, novac ne postoji, a bogatstvo se meri samo time koliko možeš svojim radom da zajednici doprineseš.

Barks je prvo Bajino otvaranje bočice sa lekom za anksioznost koristio samo kao „running gag“ ali će onda izbacivanje jednog čepa za bocu u dolinu još dok je Baja i porodica nadleću avionom biti praktično jaje iz kog će se izleći zmija što će uništiti raj. Barks je nemilosrdan ovde i postulira da je pohlepa imanentna čoveku i da će taj – i svaki – čovek želeti da ima ono što drugi čovek ima a on nema. U ovom slučaju jedan serijski proizvođeni, bezvredni predmet kao što je čep za bocu postaje objekt oko koga se pripadnici zajednice glože jer je on jedinstven, neobičan i ima praktično totemsku vrednost.

Finale stripa u kom, u bezumnom, nepažljivom pokušaju da se stanovnicima doline Tralla La podari toliko čepova da svi budu srećni, avioni zasipaju plodna polja i neukaljanu izvorsku vodu milionima metalnih zatvarača, serijski proizvođenim simbolom kapitalističke civilizacije, je verovatno jedan od najstrašnijih prizora koje Barks ikada nacrtao.

Muke s brašnom je onda kratka humoristička priča ali, kako se već primećuje, Barksov humor po pravilu dolazi sa mračnim, ciničnim prelivom. U ovoj humoreski Paja počinje da radi kao prodavac od-vrata-do-vrata što treba građanstvu da umili novu vrstu brašna koje pravi firma njegovog strica, Baje Patka. Baja svom nećaku kaže da je na svakoj kutiji odštampano uputstvo i da ako on može da ga razume, onda će ga razumeti svaka mušterija. Paja je prilično siguran da ga je stric uvredio, ali taj omalovažavajući odnos koji vam sleduje kada radite sa nekim ko vam je blizak ali formalno nadređen je najmanji od njegovih problema. Već pri prvoj prezentaciji u kući potencijalne mušterije on shvata da je uputstvo štampano na jeziku koji on ne razume – a rez na Bajinu kancelariju nam objašnjava da su to bila pakovanja namenjena stranom tržištu – i da mora da se oslanja na zdrav razum i improvizuje spremanje peciva kome inače nije PREVIŠE vičan. Naravno, kako se radi o zaista čudesnom brašnu, Paja DRAMATIČNO premašuje mere koje propisuje recept i njegova peciva bukvalno izazivaju katastrofe u domovima ljudi kojima on radi prezentacije.

Barks ovde radi nekoliko stvari, ukazujući na pošast modernog kapitalizma i multinacionalnih korporacija gde globalistički izblendovani produkt zapravo predstavlja skoro doslovno tempiranu bombu u svom preziru za malog, lokalnog čoveka, krajnjeg potrošača njihovih produkta. Sam Baja je ovde, pak zabrinutiji za reputacijski rizik kompanije nego za bezbednost potrošača. I naravno, onaj proleter koji je poslat na teren da radi bez adekvatne obuke i uputstava je onaj koji na kraju najgore prolazi dok bogati poslodavac i bogate mušterije nalaze iznenađujući zajednički jezik. U grafičkom smislu ovde imamo Barksa koji sa eksplozivno bujajućim testom radi neke veličanstvene stvari.

(Ne) može se sve kupiti je, pak, još ogoljenija satira u kojoj kapitalista po definiciji pobeđuje proletera ma koliko da ovaj drugi ima slobodu da čak i sam smisli „ravnopravan“ način da se oni nadmeću. U ovoj kratkoj priči Baja i Paja se nadmeću u ponovo jednoj praktično na bajke nalik formi. Paja pokušava da nađe nešto u čemu on može da bude ne nužno bolji već slobodniji od svog strica, ali ovaj uspeva da dokaže da novac njemu uvek daje veću slobodu nego što je ima Paja. Prvi intelektualni eksperiment u kome Paja kaže da može da postane mornar i da plovi po celom svetu Baja odmah sruši objašnjenjem da on može da kupi brod i bude kapetan, dakle da Pajin rad uložen u obučavanje da bude stručno osposobljena radna snaga nema ni izbliza istu vrednost kao novac kojim Baja sebi može da kupi ključnu upravljačku funkciju. Zatim njih dvojica izlaze na ulice jer Paja misli da makar ima šarma kao simpatični momak iz kraja a koji niko neće prepoznati kod matore, džangrizave tvrdice. Naravno, Baja ispred sebe tera zidarska kolica puna svežnjeva novčanica i svi žele da budu njegovi prijatelji.

Konačni test je test mladosti i snage, gde se dvojca rođaka trkaju u usponu na obližnji planinski vrh. Barks ovde uživa u crtanju bizarne menažerije koju Baja – potplaćivanjem čuvara lokalnog zoološkog vrta – istera na planinu da Paji osujeti uspon ali finalna uvreda – i upečatljiv grafički prizor – je njegovo pravljenje doslovno stepenica do vrha ređanjem kovanica koje je doneo iz svog trezora.

Naredna kratka humoristička priča, Čarobni med nema Baju Patka u zapletu i ovde su „neprijatelji“ Paje Patka zapravo njegovi sestrići koji u dvorištu porodične kuće gaje pčele kako bi se sa medom koji one proizvedu nadmetali na poljoprivrednom sajmu. Paja isprva i ne zna da su sestrići doneli košnice u dvorište i pčele tretira kao invazivnu vrstu koje se mora po svaku cenu osloboditi. Ovo jeste neka forma diskusije o otuđenju modernog građanina od ruralne kulture – koja ga, uzgred, hrani – ali je strip prevashodno urađen da bi Barks crtao genijalne scene urbane devastacije koju izazivaju pčele. Iako se po crtežu može zaključiti da je ovo adaptacija nekog animiranog predloška, po mom znanju ovo je sasvim originalni Barksov scenario i nisam uspeo da igde nađem referencu da je ovo možda prvo bio kratak crtani film.

Iako je Menjačnica i neka vrsta akcione avanture u kojoj Braća Buldozi uspevaju da opljačkaju bogatstvo Baje Patka, a onda ga porodica pataka svojom dovitljivošću povrati a kriminalci završe u zatvoru, ovo je još jedan kratki narativ od desetak tabli koji pre svega počiva na satiričnoj premisi da je Bajino držanje novca u gotovini, u njegovom trezoru jedna apsolutno bizarna, pa i opscena ideja. Baja sam na početku uviđa da ovo nema smisla jer je nebezbedno – do pedesetih godina prošlog veka su već bogataši najveći deo svog bogatstva držali u bankama, vrednosnim papirima i investicijama a ne u kešu u podrumu – i samom sebi priznaje da je u pitanju pre svega sentimentalni motiv. Kako se već na drugim mestima napominjalo, Baja poznaje svaki novčić koji je zaradio i svaki od njih je vezan za neku priču. No ovde on odlučuje da je ipak racionalnije da se reši kovanica, da novac pretvori u papirne novčanice i onda to svoje bogatstvo mnogo manje po kubikaži preseli u novi, bezbedniji trezor, mnogo lakši za odbranu. Naravno, Braća Buldozi ga sve vreme špijuniraju i njegov plan odlazi u tandariju čim Baja pomisli da konačno može da bude miran.

Humoristička poenta na kraju težište stavlja na to koliko Baja „cima“ sirote menjače koji moraju da konvertuju njegov novac iz metala u papir i natrag, ali ovo je i strip u kome se na vizuelno potentan način prikazuje kako bogatstvo sebe (misli da) može da sačuva samo kreirajući devastirane „zone alijenacije“ svud oko sebe.

Popravi to sam je urnebesna, dinamična satirička komedija u kojoj Barks na zanimljiv način varira svoj često ponavljani motiv sa Pajom Patkom koji pokreće sopstveni mali biznis. U ovom slučaju on otvara SZR za popravku „svega“, pozivajući komšije i sugrađane da mu donesu sve sprave koje im ne rade, mehaničke, električne, elektronske, bilo kakve, a koje će on popraviti. Nagađate da ništa od toga neće ići baš tako lako i da Pajin hubris sa početka stripa rezultira nekim destruktivnim vizuelnim gegovima do kraja, u jednom od kojih Barks možda i nesvesno pravi svoju verovatno prvu vizuelnu aluziju na raspeće. Osim što ovde Paja nije Isus i u najboljem slučaju je jedan od ona dva lopova koji su bili raspeti pored Hrista.

Pajin greh nije, da bude jasno, krađa, niti on pokušava ikoga da prevari. Njegov greh je oholost, jer on, bez ikakvog „majstorskog“ iskustva odlučuje da je sposoban da stvari popravlja tako što je pročitao „sam svoj majstor“ priručnik autora Adama Medenog naslovljen „I ti ćeš postati stručnjak“ i smatra da je to dovoljno. Ovde Barks, kako je to često i radio, okreće sažižući satirični plamen prema srednjoj klasi, prema „svojima“, pokazujući kako je život u ekstazi komunikacije – do pedesetih se televizija već uveliko pridružila radiju i magazinima kao sveprisutni dispanzer informacija – čoveka lako zavarao da pomisli da je sticanje znanja lako i jednostavno. Akcenat je naravno ne na samom činu sticanja znanja već na narednom koraku: zabludi da možemo odmah da ga primenimo i monetizujemo; Barks, ovde, dakle, ne kritikuje uživanje u dostupnosti znanja već gubitak pravilne percepcije vrednosti tog znanja, svođenje njega na cenu koju dalje možemo naplatiti bez poštovanja razlike između onog što čovek stiče iskustvom, kroz rad, i onog što dobija iz druge ruke.

Na red onda stiže Tajna Atlantide, jedan od legendarnih Barksovih pustolovnih narativa u kojima Baja, Paja i Pajini sestrići dolaze u direktan kontakt sa jednim od najvećih mitova zapadne civilizacije. O ovom stripu sam već pisao nekoliko puta, uključujući zimus, ali ne mogu da još jednom ne izrazim svoje divljenje za Barksa kako je naizgled lako sažeo mit u nešto pitko, probavljivo, kako je još jednom napravio strip koji savršeno radi na premisi susreta dve civilizacije, ali i kako se njegov narativ čudesno razvija od praktično humorističkog zapleta koji kao da najavljuje geg-epizodu od desetak tabli, da postane veličanstvena podmorska pustolovina u kojoj se druga civilizacija sreće sa vrednošću koju ona sama nema.

U ovom slučaju to je muzika i Barksu polazi za rukom da jednom tako komodifikovanom, serijski proizvođenom predmetu kao što je džuboks da neku vrstu mitskog formata, pretvarajući ga u monolit koji menja tok razvoja civilizacije nalik onom iz Clarkeove Odiseje 2001. Da dodam i deo iz mog teksta za UPPS koji je ovde relevantan: „Takođe, ovo je prvi strip u kome Pajini sestrići otvoreno citiraju priručnik Mladih izviđača kao enciklopediju vaskolikog ljudskog znanja i u skladu sa tim, oni su ponovo, kao i u prethodnoj  priči, onaj deo ansambla koji pokazuje pribranost, proaktivan stav i dovitljivost. Barks je Baju i Paju  voleo, ali ih nije štedeo.“ Ta će se „neštednja“ savršenom elegancijom pojaviti na poslednjoj tabli kada Baja, nakon što je prošao neverovatna iskušenja kako bi uvećao svoje bogatstvo shvati da je sve bilo uzalud jer je jedina osoba dovoljno imućna da bi mogla da otkupi jedinstveni predmet što ga je jurio kroz gotovo ceo strip – baš on.

Razlika u ceni je kratak, humoristički, ali ponovo tipično barksovski pesimističan strip o tome da mali čovek nema šansu u sukobu sa kapitalom. Pajina kuća je ovde predmet Bajine kampanje da svog nećaka iseli – nudeći mu, on misli, razumnu cenu za kuću – jer je parcelu on namenio razvojnom projektu, već prethodno kupivši druge parcele u komšiluku. Međutim, Paja se opire jer smatra da mu nije ponuđena adekvatna cena i u njemu, uostalom, proradi američki ponos sa ognjištem kao svetinjom koja se ne sme tek tako napustiti. Baja onda, nravno, preduzima svu silu nečasnih mera kojima Paja nekako odoli samo da bi u završnici stripa njegova kuća bila okružena fabričkim postrojenjima koja proizvode nesnosnu buku. Barks ovo malo „olakšava“ humorističkim notama (bukvalno) ali i na kraju potkazuje Pajin opravdani prkos kao puki inat bez dublje ekonomske računice sem da se suprostavi stricu. Sestrići onda sa pravom na poslednjem panelu rezignirano primećuju da su od svih patkova na svetu njima morala da zapadnu baš ova dvojica.

Na ostrvu Menehune je dugačak strip pustolovnog zapleta, ali zapravo jedna od mučnijih priča ovog tipa koje je Barks kreirao. Ponovo se radi o zapletu u kome Baja želi da skloni svoj novac izvan domašaja Braće Buldoga, i njihovom špijuniranju koje ih vodi korak ispred njega, no ovde je, za razliku od goreopisane „Menjačnice“ razmera „kazne“ i iskušenja  koje Baja, Paja i sestrići prolaze daleko veća. Kada sam pisao o ovom stripu za UPPS naveo sam: „The Menehune Mystery (je) ponovo egzotična avantura na dalekim morima ali sa ovog puta nešto  mračnijim tonom. Ovde opet imamo ropski rad – samo što su protagonisti ovde ti koji padnu u ropstvo  – oportunizam – ali Baja Patak ovde ispada oportunista, mada na donekle komičan način – ali i snalažljivost sestrića, sve zaključeno u finalu koje ponavlja neke od Barksovih simpatija za narode koje civilizovani zapadni čovek smatra „primitivnim““

Na ostrvu Menehune pleni svojim vizuelnim slojem jer Barks sa mnogo ljubavi predstavlja divlje pacifičko ostrvo i njegove mistične stanovnike, ali on ovde radi sa nekim vrlo mračnim temama. U krajnjoj analizi, recimo, Barks ovde proročanski pokazuje spregu automatizacije i informativne konspiracije svojstenu krupnom kapitalu a koje smo danas akutno svesni, sa Bajom koji uzima robote da mu pakuju pare kako niko ne bi saznao za njegov plan. Kapital, pokazuje Barks, izbacuje čoveka iz radnog procesa, da bi zaštitio informacije o tome šta kapital radi, time dvostruko osiromašujući radnika, jednom uskraćivanjem rada, drugi put doslovno fizičkim iznošenjem bogatstva izvan njegovog domašaja. Strip sa vedrim crtežima ali sa veoma tamnim podtekstom.

Da se malo razvedrimo tu je kratka humoristička priča, Luda kamila. Barks ovo radi po vrlo očiglednom flojdgotfredsonovskom modelu, prikazujući taj model ruralne i egzotične životinje u urbanom okruženju gde joj nije mesto i gde će ona, urpkos naporima vlasnika da nekako njenu snagu i druge fizičke kapacitete iskoristi za lično bogaćenje biti izvor stalnih troškova. Gottfredson je Mikiju Mausu davao konja i noja, a u ovom slučaju sestrići za jako malo para iz rashodovanog cirkusa kupuju matoru dvogrbu kamilu i poklanjaju je ujaku za božić. Naravno da je njihov motiv jednostavan i detinji – koji klinac NE BI želeo da ima ovako egzotičnog kućnog ljubimca – ali pošto su svesni da to ne bi prošlo kod večito nervoznog staratelja (starije Barksove priče sa sličnima zapletima su već prikazale da Paja loše reaguje na papagaje, sokole, majmune…), oni ne samo da ga emotivno ucenjuju time što mu kamilu, koju su nazvali Abdul, poklanjaju, već i insistiraju da konačno ima resurs pomoću kog može da ostvari svoju davnašnju želju, to jest da istražuje pustinjske oblasti u okolini Patkovgrada u potrazi za nalazištima rude urana.

Ovaj motiv okoline velikih gradova u SAD kao i dalje divlje i neistražene zemlje u kojoj postoje nesagledive mogućnosti i potencijalno neiscrpni resursi je karakterističniji za ranije Barksove radove sa Pajom Patkom (videti nešto od toga ovde), a u ovom slučaju je iskorišćen pre svega da se dođe do vizuelnog gega u kome kamila svetli u mraku. I to je simpatično!

Voz pun zlata je, iako kratka priča od desetak tabli, manje humoristički narativ a više napeti triler u kome Paja i sestrići moraju da se nadmudruju sa kriminalcem koji ima praktično horor-kodifikaciju. Ovo je čovek koji dolazi iz senke, ušunjava se u privatni prostor, tamo po izvršenoj invaziji imobiliše ljude koji u njemu obitavaju i onda ih tako vezane ponižava koristeći njihove resurse za svoj mračni naum; naravno i vizuelno je kodifikovan preteće sa maljama koje mu prekrivaju gotovo čitavo lice… Stvari su još gore jer na kocki čak i nije Pajina porodična kuća već njegovo radno mesto, železnička stanica u nekoj nedođiji gde je on razvodnik vozova na probnom radu na koji ga je postavio stric Baja da vidi da li od njegovog lenjog i nesposobnog nećaka može da ikada išta ispadne. I onda Paja, koji je praktično nateran da ovaj posao prihvati i da radi za crkavicu – i to samo ako se dobro pokaže – shvata da je on jedino što stoji kao prepreka pljački ogromnog železničkog transporta zlata ali i potencijalnom gubitku ljudskih života. No pressure, kako se to obično kaže u ovakvim situacijama.

No, ovo je ipak strip sa humorističkom dimenzijom a ona se okreće oko motiva kutija prepunih mladih, tek izleglih ćurića koji su se zatekli na ovoj stanici i Paja i sestrići moraju o njima da se staraju, progresivno sve više umanjujući svoju udobnost da bi ćurići preživeli. Naravno onda u minut do dvanaest ćurići odigraju presudnu ulogu u preokretanju situacije i spasavanju života i zlata i to je prelepo.

Jednom se pobeđuje je nova varijacija na Barksov stalni motiv da se protiv sudbine ne može i da malog čoveka pobeda, čak i ako je dočeka, neće uzdići u simboličkom, niti ijednom supstancijalnom smislu u odnosu na one koji su mu superiorni. Pesimizam je ovde spakovan u novo nadmetanje između Paje i Cakanog Caje, a gde Caja ne samo da trijumfuje na ime svoje, jelte, taličnosti, već se i pokazuje kao izuzetno podmukao sa ekstra naporom koji pravi da Paju dodatno ponizi nakon što ga je već na prevaru iskoristio da u njihovom nadmetanju radi u korist Cajine pobede. Erotska dimenzija – Pata je i ovde „nagrada“ oko koje se dva muškarca nadmeću – samo Pajinu lažnu pobedu čini mučnijom, ali makar poslednji kadar prikazuje da će potlačeni, prezreni i zgaženi jedinu satisfkaciju imati kada odbace društvene uzuse, koji očigledno rade protiv njih na sistemskom nivou, i svoje tlačitelje dobrano propuste kroz šake.

U priči Put do slave, Barks se ponovo vraća omiljenom motivu malograđanske fascinacije senzacijama. Pajini sestrići ovde sami sebi iskopaju rupu time što svom ujaku sugerišu da bi bio vredniji ako bi imao nekakvu posebnu veštinu u životu, a što on protumači kao da treba da nauči prvo da peva pa onda da svira da bi se probio na televiziji gladnoj senzacija. Naravno, sestrićima brzo postaje jasno da su sami sebe mučki zeznuli jer Pajine opsesije učenjem novih i novih instrumenata – a onda kombinovanjem više instrumenata odjednom da bi sve bilo egzotičnije – devastiraju mir u njihovoj porodičnoj zajednici a dodatno su i ekonomski neisplative.

Problem je što Paja svaki put kada ga sa audicije vrate i kažu mu da peva ili svira korektno ne reaguje na to odlukom da uloži godine rada u to da postane izuzetan na jednom instrumentu, već bira da pravi bizarne kombinacije instrumenata koje će sve svirati u isto vreme – sve od njih osrednje svirati, takođe – jer je to zanimljivo za televiziju. Ovde Barks ponovo osuđuje ideju instant-znanja i njegovog pretakanja u monetizovanu „veštinu“ a uz oslanjanje na ospervaciju da javnost više reaguje na nešto što je bizarno nego na nešto što je vrhunski kvalitetno.

Lukav kao lisac je, pak druga varijacija u ovoj kolekciji na motiv borbe malog čoveka koji svoje vlasništvo ne želi da proda velikoj kompaniji a koja kupuje sve parcele u kraju jer ima planirani razvojni projekat. Strogo gledano, ovde se ne radi o džentrifikaciji jer Baja želi u ovom kraju grada da podigne fabriku a ne stambeni kompleks za višu srednju klasu, ali princip je sličan i, uostalom, primeren svojoj epohi u kojoj je iseljavanje sirotinje još uvek bilo preduslov za dalju urbanu industrijalizaciju.

Baja Patak ovde, dakle, ponovo želi da kupi Pajinu kuću, ali i kuću njegovog komšije Vlajka, ali ni jedan od njih dvojice ne želi da proda. Obojica su teško stekli svoje domove i za njih to nisu samo stambene prostorije, a što je simbolizovano i akcentovanjem zasada lala, cveća koje se mora negovati ali koje pruža veliki estetski i uopšte duhovni užitak. Baja, pak, želi da sagradi fabriku novčanika i Barks toj ideji ovde vrlo planski kontrastira prelepo cveće.

Jer onda, kada Baja krene da realizuje svoj lukavi plan, pad Paje i Vlajka sa plemenith „homeowner“ visina je tim bolniji. Ovde nema siledžijskih taktika ubacivanja glodara i drugih uništavanja vrednosti nekretnine i Baja – zaista lukavo – navodi dvojicu vlasnika kuća da svoje kuće sami unište potragom za navodno davno skrivenim blagom u ovom kraju, koje ne postoji ali oni toga nisu svesni.

Barks crta stravične – i, dobro, dosta smešne – scene „odgrađivanja“ kuća u kojima Paja i Vlajko svoje kuće sloj po sloj prvo svode na konstrukciju a onda i konstrukcije ruše dok ne dođu do samih temelja, no strip ima hepiend i ovde je ponovo tipično da je mlada generacija ta koja nije zatrovana idejom brzog bogaćenja i ne pada na providne lažne šeme, pa su Raja, Gaja i Vlaja ti koji Baji propisuju adekvatnu karmičku kaznu. Ovde, dakle, imamo redak primer trijumfa malog čoveka i poniženje bogataša u finalu i to treba slaviti.

No, u poslednjoj priči u ovoj kolekciji, Brzi i žestoki, ponovo je Paja taj koji završava ponižen. Ovog puta to je na ime njegove najnovije pasije, da bude vozač trkačkog automobila iako je svima, a pogotovo njegovim sestrićima jasno da on za to nema potrebne veštine. Ali Paja je Paja, on se opseda trkama, smara vozače i mehaničare, stalno nosi šlem na glavi jer je prijavljen svim promocijama, spreman da uleti ako neki od regularnih vozača otkažu.

Barks se ovde prema svom protagonisti odnosi sa empatijom i pokazuje ga kao gubitnika, ali gubitnika koji ima iskrenu strast, za promenu NE pokretanu pohlepom. Ipak, kada se Paji ukaže ta jedna-u-milion šansa, on je toliko spektakularno proćerda da na kraju od poniženja mora da pobegne na drugi kraj sveta. Srebrni pervaz na tom oblaku je da su ipak njegovi sestrići ti koji na kraju na izvestan način pobeđuju, pa je nada da će naredne generacije biti bolje, plemenitije i uspešnije od „današnjih“ matoraca ono sa čime nas na kraju ova kolekcija ostavlja.

Patkovgrad: Karl Barks: Moja dolina snova i druge priče iz godina 1953-1954. je, dakle, još jedna knjiga VRHUNSKIH stripova iz pera jednog od najlegendarnijih američkih autora koji su ikada radili u ovom medijumu. Ako je već nemate, TREBA da je imate, pa pohitajte do najbliže knjižare ili se obratite firmi Dexy Co za potencijalno nešto bolju cenu.