Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Zašto ne bismo i danas slušali dva albuma? Peti je Oktobar a mi živimo u Srbiji, ČEMU UOPŠTE IMAMO DA SE NADAMO?
Prvi album za danas je liderski debi mladog belgijskog pijaniste po imenu Milan Verbist. Imajući u vidu da mu je ime Milan, kao i da mu je prvi instrument bio harmonika, a da je na klavir, koji danas primarno svira, prešao sa sedam godina, osećam da je okej da kažemo da je Milan naš i da je Belgija kao i mnogo puta do sada profitirala na našoj pečalbarskoj sudbini. Milan Verbist Trio: Time Change je izuzetno prijatan i u sebe siguran prvi autorski album za dvadesetšestogodišnjaka iz Antverpena i šalje jake signale da će ovaj momak pred sobom imati dugu i plodnu karijeru.
Milan je, kao i mnogi džez muzičari o kojima pišemo, svoju muzičku zarazu pokupio od oca. Piet Verbist je profesionalni muzičar i sinu je, kako rekosmo, prvo u ruke stavio harmoniku, kad je ovaj imao pet godina. Sa sedam je prešao na klavir pa je to odredilo njegov životni put: studije na akademiji MaGo (klasične studije kod pijanista kao što su Arthur Vuye i Nicolas Callot), a onda studije džez klavira na visokoj školi De! Kunsthumaniora u Antverpenu pa naredni kurs na Kraljevskom konzervatorijumu Koninklijk u istom gradu gde mu je Erik Vermeulen bio primarni predavač. Već je tada svirao u bendu i držao džez koncerte a pre završetka studija 2022. godine imao je prilike da nastupa sa domaćim i stranim gostujućim muzičarima (Lionel Loueke, Jakob Bro, Chris Potter, John Ruocco, Bert Joris, John Bishop).
Milan je trenutno ko-lider nekoliko antverpenskih postava a trio o kome danas pišemo mu je „glavni“ autorski projekat u kome je on lider i autor većine muzike. Na svom sajtu on navodi i neke od svojih omiljenih pijanista i to je solidno podugačak spisak jakih imena kao što su McCoy Tyner, Wynton Kelly, Thelonious Monk, Herbie Hancock, Marcin Wasilewski, Cedar Walton, Bobo Stenson, Keith Jarrett, i drugi.
U triju su sa njim i još dva mlada muzičara. Kontrabasista Toon Rumen je student na istom kraljevskom konzervatorijumu koji je Milan završio i jedan – barem na osnovu onog jednog snimka koji se može videti nas JuTjubu gde on i još dva studenta izvode master recital – ozbiljan zaljubljenik u džez. Bubnjar Jens Meijer je nešto iskusniji, sa diplomom nizozemske visoke škole Codarts, bendom Ezthetic koji predvodi (i izdao je sa njim jedan album), te još nekoliko projekata u kojima svira, uglavnom sa saksofonistom Jesseom Schilderinkom (pominjanim prošle godine).
No, naravno, Time Change je pre svega Milanov projekat, sa pet od devet kompozicija koje je sam napisao za ovaj album dok su ostale četiri obrade džez (i ne-džez) klasika i prilično dobro informišu slušaoca o Milanovim uticajima i interesovanjima.
U globalu ovo je, naravno, hardbop i postbop intoniran album, snimljen u studiju tokom dva dana Marta ove godine, ali odsviran sa živom energijom i improvizacijama na licu mesta, kako i očekujete od ovakve muzike. Zvuk je čist, lep, ali i živ i topao a muzičari imaju mnogo toga da dokažu.
Milan pre svih, naravno, jer je ovo njegov prvi autorski album pa on i kreće ambicioznom naslovnom kompozicijom dužom od sedam minuta a koja nudi lirske meditacije na klaviru, romantične harmonije i odmerenu, ukusnu svirku celog trija. Milan ovde demonstrira prilično raskošan spektar tehnika ali i raspoloženja, dajući da se čuje i njegova klasična naobrazba ali i taj džez pedigre na rasponu od Monka do Jarretta. Time Change je praktično balada – dakle ne nešto čime bih JA nužno započinjao album – ali je i kompleksna kompozicija čije promene tempa, sugerisane naslovom, ne zvuče mehanički i zapravo muzici daju spontanost i toplinu.
Rumen otvara drugu kompoziciju, Bosonossa i njegov resital na kontrabasu je lirski intoniran, ali ono što sledi iza njega je, naravno, bosanova ritam i dosta „noćne“, tamne, evokativne atmosfere. I ovo je poduža kompozicija, Verbist voli da ima prostora za improvizacije i ovde on pokazuje dosta vatrometa koji drži u dirkama, ali muzika uvek ostaje plesna i atmoferična. Ovu je kompoziciju inače napisao Tomasz Stanko pre više od trideset godina, a bila je naslovna pesma njegovog albuma Bosonossa And Other Ballads na kome su pored trubača svirali Anders Jormin na kontrabasu i Tony Oxley na bubnjevima pa je zanimljivo čuti aranžman urađen bez duvača a sa klavirom kao glavnim nosiocem teme.
No, I Haven’t je još jedan Milanov autorski komad, jedna vrlo cool hardbop kompozicija za koju biste mi poverovali da je nastala u Njujorku krajem pedesetih i da je ovaj belgijski trio samo svira sa ubacivanjem malo klasičarskih elemenata u harmoniju kada bih vam to rekao. Ritam sekcija odlično svinguje na ovoj pesmi a Milan je veoma zreo u temi i soliranju.
Odmah zatim dolazi Ornette Coleman i njegova Happy House, pesma koja je otvarala njegov album Broken Shadows, snimljen 1971. godine ali objavljen tek 1982. Valjda je izdavač mislio da je mnogo da u istoj sezoni na publiku grune i ovo i Science Fiction pa je izdavanje odlagano više od deceniju. U svakom slučaju, ovo je bila prelazna tačka između Colemanove „klasične“ free jazz faze i ekspanzivnog harmolodičkog rada u sedamdesetima i Milan sa svojim triom radi fantastično zanimljivu rekonstrukciju tog spoja discipline i slobode koji su Coleman i njegovi muzičari patentirali. Naravno, u izvođenju ovog trija u prvom planu je pijanista koji pokazuje apsolutnu raskoš tehnike ali i zanimljivo razmišljanje sa šetnjom od meditativnih, gotovo nemuzičkih tonova do oštre, brze perkusionističke svirke i povrataka u Colemanovu skakutavu, stakato temu.
Brigitte’s Waltz je valcer samo po ritmu a bluz po harmoniji. Milan ovde radi divne sinkope i menja tempo tokom svirke a ritam sekcija sjajno prati njegove kompleksne solaže držeći se ipak plesnog ritma koliko treba.
Onda na red dolazi Bah i njegova Sarabande, jedan od, kažu upućeni, najintrigantnijih komada majstora barokne muzike, na ime svojih smelih harmonskih eksperimenata u relativno kratkoj kompoziciji i formi španske plesne pesme. Pijanista ovo do pola svira sam, metodično prolazeći kroz Bahove skale a kada uđu ostali muzičari ovo postaje lirski, skoro pastoralni performans sa mnogo lepih pijanističkih kaskada i atmosfere.
Djeezes je onda energični, brzi hardbop, sa ritmičkim vatrometom i mnogo efektnog soliranja a The Silence Between sporiji, bluzerskiji komad sa i dalje klasičarskim elementima ukusno ubačenim u gruv. Album završava Flutter Step Garyja Peacocka, dramatično, pa i na momente razigrano svirana kompozicija starija od trideset godina a koja je originalno napisana samo za kontrabas i gitaru. Neobičan izbor za kraj albuma ali funkcioniše sa svojim kompulzivnim repeticijama i lepo vaspitanim krešendima.
U globalu, Time Change je sjajan debi album muzičara koji očigledno nudi ne samo dobru tehniku već i zanimljivu viziju kao i dobro poznavanje i poštovanje – ali bez fanbojevskog preteranog respekta – tradicije. Takvih nam svakako treba što više pa dajte Milanu malo ljubavi:
https://milanverbist.bandcamp.com/album/time-change
Drugi album za danas nam dolazi iz Barselone, posredstvom nezvisne katalonske etikete UnderPool orijentisane na savremeni džez i improvizovanu muziku a koju sam već predstavljao pre neke dve godine. Albert Cirera & Tres Tambors: Orangine je svakako avangardnija od dve ploče koje danas predstavljamo ali radi se o muzici prepunoj svežine, ideja, duha, pa i romantike tako da ovde nemamo posla sa onom surovom, hermetičnom avangardom kakvoj se često odajemo. Orangine je album na kome najmanje dve ili tri pesme možete da pustite i svojoj staroj baba-tetki i da ona ne bude uplašena. Ali pomoći će ako je nagluva, da se ne lažemo.
Saksofonista Albert Cirera živi i radi u Igualadi u Španiji a svoju kreativnu karijeru bazira na transverzali Barselona-Lisabon, ali je on, makar tako tvrde na Discogsu, Argentinac. No, vezan je za Evropu očigledno već decenijama, jer je u Igualadi išao u školu, naziva je svojim rodnim gradom, a studije je završio na Escola Superior de Música de Catalunya u Barseloni. Godinama je živeo u Lisabonu, nešto kraće u Kopenhagenu da bi se vratio u Igualadu i tamo sada sedi i radi. Svirao je ili svira sa neprebrojnim projektima (pomenimo samo João Lencastre’s Communion, The Voodoo Children Collective i Zlatko Kaučič Quintet), a nastupao sa poznatim muzičarima kao što su Agustí Fernandez, Barry Guy, Andy Moor, Michael Moore, Marco Colonna, Ramon Prats…
Tres Tambors mu je jedan od glavnih projekata, sa kojim radi već oko deceniju a Orangina je treći album benda i demonstrira veoma razvijen jezik i identitet kvarteta, koji Cirerine kompozicije izvodi sa ZASTRAŠUJUĆIM autoritetom. Ovde imamo neke zaista jake muzičare u postavi, sa izvanrednim bubnjarom Oscarom Domènechom, iskusnim kontrabasistom Markom Lohikarijem i iberijskim pijanistom Marcom Mezquidom koji je upotpunjava. Da bude jasno, iako je Cirera potpisao svih dvanaest kompozicija na albumu ova trojica nikako nisu samo izvođači. Izdavač, u čijem je studiju album i snimljen tokom tri dana Juna, naglašava da su pesme nastale kroz imptovizacije, ali naravno, ovo su i vrlo kompleksne, zahtevne kompozicije za koje se vidi da ih je kvartet razvijao i uvežbavao kroz brojne žive nastupe i probe, dok nisu dobile svoje skoro četvorodimenzionalne forme.
Inače, za razliku od gotovo sto procenata džeza koji slušam i o kome ovde pišem, ovaj kvartet se ne trudi da na albumima zvuči isto kao na koncertu, naprotiv. TRUDI SE da zvuči drugačije. U retkoj demonstraciji studija-kao-instrumenta ili makar alatke za komponovanje, u više kompozicija ovde imamo na programu multitrekovanje instrumenata i naglašeno korišćenje široke stereo-slike da dobijemo efekte koji se ne mogu ponoviti u živom nastupu. La Última koja album otvara je dobar primer, jer je ovo dvoipominutna romantična meditacija u kojoj glavna tema izvođena na klaviru i saksofonu dobija svoje avetinjske odjeke u pozadini i na samim krajevima svesti.
Sjajan uvod koji odmah zatim prati Criteri, jedno napadačko free jazz bombardovanje sa brzom, furioznom svirkom celog kvarteta, bežanjem od harmonije kroz skale i puno perkusionističkih bravura. Mezquida koji je na prvoj pesmi zvučao tako nežno i romantično ovde se pretvara u ceciltaylorovskog demona klavijature a Cirera se šeta između kompleksne, a optimistične teme na alt saksofonu i štektavih slobodnih improvizacija.
Treća kompozicija, Suor Freda je ona u kojoj ćete početi da zaboravljate da je ovo sve napisao saksofonista. Svi muzičari na ovom albumu zvuče kao ravnopravni koautori a pre svih Mezquida čije su pijanističke kontemplacije zaštitni znak cele ploče. I naredna, naslovna kompozicija, Orangina, veoma se oslanja na njegovu meku, osećajnu svirku uz koju se lepo uklapa Cirerino meko sviranje sopran saksofona.
Nicotine je drugi bučan, fri-džezerski komad na ploči sa alt-soliranjem koje krade pažnju da ne čujete koliko su složeni ritmovi i akcenti koje ispod prosipaju kontrabasista i bubnjar. Naravno, onda se Mezquida probije u prve redove i imate utisak da je muzika ubrzala od 100 do 300 kilometara na sat u jednoj sekundi, samo da bi on kompoziciju smirio, ohladio i dovezao do umiljatog, tamnog završetka.
Patarrel je još jedan sporiji komad ali sada sa dosta kompleksnim ritmom i zapravo puno krešenda u izvedbi. Sporo ali strastveno, a onda sledi Jante Law na kojoj Mezquida seda za električni Fender Rhodes klavir a bend kreće da radi kompleksni jazz-funk ritam sa Cirerinim potpuno-niotkuda-ubačenim recitovanjem koje se nalazi jednu šmekersku prijavu udaljeno od normalnog repovanja.
Melody je još jedan „studijski“ momenat sa avangardnom idejom u kojoj apstraktna buka što je kvartet pravi u pozadini služi kao zanimljiva lansirna rampa za, zaista, melodiju koju ćemo čuti prema kraju kompozicije. Dobro to funkcioniše i dobro je i izmiksovano.
Les Coses del Cap je komplikovani, brzi post-bop komad u kome se sviraju kratki grozdovi nota na sopran-saksofonu, ritmičari rade složenu podlogu a pijanista plete mrežu toploh tonova na električnom klaviru. Easier Kit onda počinje sporije, atmosferičnije, sa bluzerskim uvodom na alt-saksofonu pa se razvije u energični hardbop gde Mezquida opet briljira a saksofon radi izvrsne stvari.
Nordik Premier je onda najapstraktniji, pa i najtamniji komad bez ritma i sa puno „zvučnih efekata“ koje ostatak benda radi oko Cirerinog meditativnog, romantičnog alta. Album zatvara energični free jazz Va Vine, sa tri minuta perfektnog počasnog kruga gde se puca u vazduh i pravi haos. No, ovo je album koji haos rado priziva, ali je izgrađen na stahovitoj disciplini koja muzičarima dopušta da izlaze iz teorije, da rade „nemuzičke“ stvari i krše pravila, a da uvek ostanu unutar te magične iluzije koju svi razumemo kao evokativnu, briljantnu muziku prepunu slika, emocija i boja. Sjajno je:
