U ovogodišnji spisak nezavisnih akcionih filmova koje je fer opisati kao nesavršene ali da su ipak obavezna lektira za ljude koji ZNAJU, upisujemo i Prisoner of War, jedan iznenađujuće pristojno snimljen, direktno na striming pušten (19. Septembra) rad koji bismo uz mnogo dobre volje mogli nazvati istorijskom dramom sa dosta akcije. Rekao bih sad da se „ovakvi fimovi više ne snimaju“, ali to bi bilo sasvim netačno, štaviše, ovo je za režisera Louis Mandylora treća po redu akciona istorijska drama koju režira a da joj je mesto dešavanja prošireni Pacifički teatar za vreme Drugog svetskog rata. Ovakvi filmovi ne samo da se snimaju nego ih Mandylor baš štancuje sa tri komada u tri godine: u 3 Days in Malay i Operation Blood Hunt je on i igrao a ovde „samo“ stoji iza kamere i pazi da u svakom kadru dobijemo maksimum maskuline akcije i (m)anatomije.

Mandylora inače najpre znate kao glumca, a mejnstrim publika kao Nikosa Portokalosa iz komičnog serijala Moja velika mrsna pravoslavna svadba, no ovo je čovek sa primarnim interesovanjem za akcioni film (igrao je, recimo, šerifa u poslednjem Rambu) a kome se prevashodno okreće kada režira. Sa Scottom Adkinsom je delio prostor ispred kamere u više navrata, uključujući u Avengement ali možda poznatije u The Debt Collector, a za ovu priliku stari znanci (i stari ZNALCI) su podelili zadatke ekonomično i racionalno. Adkins je za Prisoner of War kreirao priču koju je onda Marc Clebanoff pretočio u scenario. Clebanoff je sa Mandylorom već radio As Good as Dead kao producent, a on je producirao i Prisoner of War. Naravno, Adkins je ovde dobio glavnu ulogu, a Mandylor potpisuje režiju i Prisoner of War je jedna vrlo podmazana mašina kad se stvari pokrenu. Štaviše moja glavna kritika na ovaj film je da on prikazuje znatno više potencijala nego što ga na kraju realizuje a što je retko nešto što zameram malim produkcijama koje sebe sklapaju pomoću štapa i kanapa i kojima najveći deo budžeta odlazi na vratolomne kaskaderske set-pisove.

No, Prisoner of War je palpabilno zavodljiv film jer ovo nije još jedna urbana akciona rokačina gde po ko zna koji put gledamo benzinske pumpe kako lete u vazduh i namrgođene muškarce kako se šakaju po napuštenim stovarištima, ispražnjenim fabričkim halama i skeletima nikada dovršenih stambenih ili poslovnih zgrada. Prisoner of War je PRAVI ratni film, snimljen skoro TAČNO na lokaciji i sa određenom ambicijom u svom scenariju da kreira opipljive tenzije unutar povelikog ansambla koji zatičemo u japanskom logoru za ratne zarobljenike te ratne 1942. godine.

Adkins je ideju za ovu priču – zarobljeni pilot u japanskom logoru do ludila dovodi oficira koji logorom rukovodi jer je nepoćudan, nesalomiv i inspiriše i druge zatvorenike na bunt – došao na osnovu istorijske građe a vezane za poznati bataanski marš smrti kada su japanske okupacione snage terale više od sedamdeset hiljada zarobljenika (uglavnom filipinskih ali i američkih vojnika i civila) da pešače stotinak kilometara između dva logora, sa ciljem da ih muče, umore naporom, kazne, slome. Originalni naslov filma je jedno vreme i bio Death March, ali pošto se u ovoj konačnoj verziji scenarija marš zapravo nikada ne dogodi i njime se samo preti zatvorenicima, sasvim je ispravno što je film preimenovan. Ovo je, na kraju krajeva, srazmerno intimnija drama smeštena u srazmerno mali zarobljenički logor u kome se surovi, autoritarni zapovednik iživljava nad zatvorenicima, terajući ih povremeno da se bore protiv njegovih vojnika pred celim logorom, kako bi se vosjka malo zabavila, moral bio na nivou a zatvorenici u stalnom strahu.

Sasvim je fer malo promisliti i je li donekle neukusno raditi ovakav film, pogotovo u 2025. godini, pogotovo kada se vidi sa koliko kurobolje za ikakvu istorijsku verodostojnost Clebanoff piše ovaj scenario. Prva i poslednja scena dešavaju se u Tokiju 1950. godine, gde James Wright, bivši ratni zarobljenik traži bivšeg zapovednika logora, potpukovnika Itoa, pa zabasa u dođo gde Itov sin podučava gomilu muškaraca karateu – da bi najveći deo filma bio flešbek na 1942. godinu – i već ovde su stvari tonalno prilično razdešene, sa potpunim ignorisanjem činjenice da je japan u 1950. godini i dalje bio pod američkom okupacijom te da je ideja kako će grupa Japanaca fizički napasti savezničkog vojnika – makar on bio u civilu – praktično nezamisliva.

No, dobro, istorijska verodostojnost svakako nije bila prvi prioritet Prisoner of War. Ono što je lepo je da Adkins ovde za promenu igra Britanca. James Wright je pilot RAF oboren u akciji iznad Filipina a koga posle malo propisne džunglaške akcije zarobi grupa japanskih vojnika. Ovo je jedna fina akciona scena snimljena na lokaciji, sa pstohvatom visceralnog horora gde Adkins zabija nož u glavu japanskog vojnika odozgo, direktno kroz teme, i letećim udarcem sa obe noge pri kraju set-pisa, da od početka bude jasno kako čovek od skoro pedeset godina još uvek u sebi ima i elastičnosti i snage potrebnih da bude jedna od vodećih zvezda savremenog indie-akcionog filma. Takođe, u ovoj sceni se pojavljuje i Shane Kosugi, Adkinsov ispisnik (rođeni su sa tri i po nedelje razmaka), sin legendarnog Shoa Kosugija, brat Kanea Kosugija i čovek sa voljenim legatom u domenu niskobudežtne nindža-akcije.

Kada Wrighta dovedu u logor, Prisoner of War zapravo demonstrira svoju ambiciju. Mandylor i njegov omiljeni direktor fotografije, Niccolo De La Fere ovde rade dosta atraktivnih stvari sa setom i od gomile baraka i uređenog malog „trga“ između njih prave jednu upečatljivu lokaciju. Osvetljivači, scenografi i maskeri su ovde obavili odličan posao i Prisoner of War izgleda daleko ozbiljnije nego što biste očekivali od filma ovog budžeta* – štaviše scena u kojoj Wrighta dovode u logor nam pokazuje zarobljenike kako se klade na borbe paukova, gde se dva pauka bore na grančici koju drži jedan od logoraša i ovo je slikano vrlo dobro.

*The Movie Database tvrdi da je film koštao svega dva miliona dolara što MENI deluje premalo, ali neka je i pet puta toliko, on svejedno izgleda BOLJE

No, ovde odmah kreću i problematične dramaturške nedorečenosti i podsećanje da pričamo o filmu koji je nastao pre svega da bi Scott Adkins mogao da prepegla dvocifren broj protivnika u atraktivnim duelima golim rukama (ali i sečivima, pa u nekom poznom momentu bude tu i puškaranja) i da on istovremeno ima i previše likova i, uopšte „scenarija“ za svoju superjednostavnu premisu.

Zapravo, glavni problem Prisoner of War je što svi signali ukazuju da će ovo biti jedna vrsta priče, koju smo se svi i spremili da gledamo, ali onda film odlazi u drugom smeru koji niko nije očekivao, niko nije ni želeo, a za koji ni Mandylor realno nema dovoljno kapaciteta da ga iznese kako treba.

Naime, potpukovnik Ito, surovi zapovednik logora odlučuje da od britanskog pilota koji se ne da pokoriti napravi primer za druge zatvorenike pa ga izvodi na megdan protiv krupnog, borilačkim veštinama obučenog japanskog vojnika koji je go do pojasa i ima perčin na vrhu glave. Naravno, Adkins ga porazi kao od šale a onda demonstrira ne samo poznavanje istočnjačkih borilačkih veština – otac mu je bio zaposlen u Hong Kongu pa je Wright tamo učio da se bori a onda obišao i Tajland i Japan – već i tajnu, „zabranjenu“ tehniku koja je neka vrsta varijacije na apokrifnu „gvozdenu pesnicu“. Zapovednik Ito je šokiran ali i zaintrigiran i onda svakih par dana govori Wrightu da će sutra umreti i naspram njega stavlja JOŠ svojih vojnika.

Koje ovaj onda, naravno, sve izgazi, čak, u jednom slučaju nakon brutalne torture gde ga vezanog udaraju ne bičem već bambusima (što bi naš narod rekao: bambusaju ga) i taman kad mislimo da je naš momak na izmaku snaga on im pokaže koliko vredi srce u junaka.

Itova strategija postaje prilično besmislena već posle prve borbe kad se vidi KOLIKO je Wright superioran u odnosu na bilo šta što ovaj ima pod svojom komandom. Ne pomaže, naravno, što je Adkins objektivno krupniji od svih japanskih i filipinskih glumaca koje mu film suprotstavlja, pa još kadriran odozdo tako da deluje JOŠ veće i gledalac nikada, ni u jednom trenutku nema utisak da je ovo za njega ikakvo iskušenje, kamoli pretnja. Utoliko, njegovi prkosni odgovori Itou koji se nervira što gaiđin pred celim logorom od njega pravi budalu deluju više kao kafanska prozivka nego kao prkos potlačenog čoveka nesalomivog duha u lice nepravde što je posegla za silom, a gledaocu taj isti Ito deluje kao blago intelektualno ometen jer ne vidi ono što svi vide – da od ovoga nema leba i da je Wright više njegovih vojnika stavio van stroja otkad sedi u logoru nego što ih je onesposobio leteći svojim Spitfajerom.

Ovo nije, da se razumemo, krivica Petera Shinkode koji Itoa igra odlično, radeći puno uzdržane ali ekspresivne facijelne mimike i nudeći kvalitetnu enuncijaciju pretećih ili samo zluradih replika, već pre svega scenarija koji nije osmislio šta je ovde Itov endgame i zašto on uopšte radi ovo što radi. Pogotovo je zamečateljno to kako je Ito u svim drugim situacijama okrutni psihopata koji nema problem da pobije nasumično odabrane zarobljenike – neretko sopstvenom rukom – koji stoje u stroju, kako bi Wrightu pokazao ko je gazda, pa onda i sopstvene vojnike efikasnim streljanjem u potiljak kad ne ispune potrebnu normu ponižavanja i fizičkog poražavanja zarobljenih gaiđina, ali onda u odnosu na Wrighta ima te neke dileme da ne ode slučajno predaleko, plus da ne prekrši možda te neke norme ratovanja na koje ga Wright, kao, podseća.

I to je onda taj problem filma. Gledalac se spremio da gleda praktično borilački turnir u logoru gde će Ito nalaziti sve egzotičnije borce da ih Adkins uz nemala iskušenja savlada – recimo, Itova desna ruka je kapetan Endo, jedan tvrdi, besni tradicionalista koji vadi katanu iz korica čim se neko ne pokloni dovoljno duboko a igra ga Masanori Mimoto, za ime sveta! – ali ono što Mandylor na kraju snima je film o smelom bekstvu iz logora koje organizuje snalažljivi novi zatvorenik što je uspeo da mobiliše i ostale zatvorenike, koji su se odavno predali i samo čekaju smrt, na akciju i preduzimljivost.

Ni Mandylor kao režiser ni Clebanoff kao scenarista nisu opremljeni za ovu vrstu narativa i Prisoner of War se pretvara u maltene parodiju sa svojom procesijom mekgafina i vizuelno, da ne pominjem intelektualno, neubedljivih scena u kojima spretni logoraši rade neku vrstu rekonstrukcije Sturgesovog logoraškog klasika The Great Escape samo sa produkcijskim kapacitetima jedva dostatnim za školsku pozorišnu predstavu.

Nije da ovde nema štofa, ali on je uglavnom na strani potencijala: zatvorenici uspevaju da ukradu radio iz stražarske kule a pomoću koga žele da jave savezničkim trupama da su u logoru (naravno, radio ima beskonačno mnogo struje u svojoj bateriji a japanski vojnici ga nekako nikada ne pronađu u čestom pretresanju baraka*); takođe zatvorenici noću izlaze iz logora kroz žicu i vraćaju se pre jutra i Adkins u jednoj od ovih ekskurzija nalazi jedrilicu zaostalu posle nekog američkog desanta i smišlja suludi plan da se pomoću nje pobegne od Japanaca. Objašnjenje za to da logoraši mogu da se tako noću švrćkaju je da je logor okružen džunglom i da je, uostalom, na ostrvu te da se ionako nema gde pobeći pa obezbeđenje nije naročito jako, ali film ovu logiku sam sebi onda podseče ne samo pokazujući kako Ito brutalno kažnjava zarobljenike osumnjičene da su izlazili preko žice, nego i čistim vizuelnim sredstvima gde gradi tenziju pokazujući nam snopove svetlosti reflektora kako hvataju naše junake na delu. No, „plot armour“ je ovde snažan koliko treba i Adkins se ne samo bez posledica šeta kroz priču nego i upoznaje mladu filipinsku medicinsku sestru (Gabbi Garcia) koju Japanci drže kao zarobljenicu zajedno sa koleginicom kako bi služile njihovim medicinskim potrebama, a koje rešava da takođe spase kad krene bekstvo.

*znam šta mislite i, ne, radio je apsolutno PREVELIKI za to što je vaša prljava mašta konstruisala i uostalom, ODAKLE IM TOLIKO LUBRIKANTA

Ima tu još zanimljivih elemenata, na primer to da Amerikanci šalju radio poruke jedni drugima koristeći jezik Navaho starosedelaca – što je poznata istorijska činjenica – i da Wright dobija od Itoa ponudu boljeg tretmana ako mu pomogne u dešifrovanju ovih poruka, ali ovo je naravno ludačka ideja jer je Wright, da ponovimo, Britanac. Čak i Wright misli da je to ludački pa film ima jednu slatku razmenu u kojoj on mora da Japancu objašnjava da Navaho jezik razumeju samo pripadnici Navaho plemena, „that’s the bloody point“.

Slabo se, dakle, radi sa tim silnim motivima, idejama i podzapletima vezanim za bekstvo iz logora, a film dodatno ima i taj pogolemi ansambl drugih logoraša koji sa Wrightom planiraju beg a koji je, taj ansambl, simpatičan. Ali nerazvijen i ultimativno neiskorišćen. Šarena je to ekipa, od karakterni(ji)h glumaca kao što su Gary Caims kao smoreni Jonesy* i Michael Rene kao Beard** pa do bivšeg Moćnog Rendžera Michaela Copona i svačijeg omiljenog UFC penzionera, Donalda „Cowboy“ Cerronea.

*pretpostavka je još jedan pripadnik RAF, ali sudeći o nadimku, Velšanin, i film NIKADA niti adresuje niti koristi potencijalnu tenziju na liniji Englez-Velšanin ili Protestant-Katolik koju mu ovo nabacuje

**nerdy naočarko sa bradom koji pravi logorašku mučenicu od benzina i svi je piju i kukaju da je groznog ukusa

Likovi koje igraju Copon i Cowboy Cerrone su naravno, viđeni za više akcije i oni prema kraju filma i učestvuju u akcionim scenama – Cerrone pogotovo ima jedan dobar, brutalan tri-na-jedan fajt sa japanskim vojnicima a Copon zamalo najebe kad u finalu natrči na nadrndanog Mimotoa, ali scenario kao da im daje više „mesa“ koje nikad ne biva iskorišćeno. Film ih na početku oslikava kao različite karaktere, sa različitim stavovima prema logoraškom životu (Coponov lik kao nepokolebljivi Amerikanac filipinskog porekla koji samo vreba priliku da nešto uradi, Cerroneov kao kapetan odgovoran za sudbinu svih ali rezigniran i rešen da smrt dočeka dostojanstveno, da se malo odmori), ali ništa od toga se ne realizuje do kraja.

Štaviše, do kraja film ne može sa sobom da se dogovori je li ovo jedna „realističnija“ drama u kojoj vidimo da zatvorenici u logoru imaju i neki svoj folklor, zabave, to pomenuto pijenje homebrew rakištine, borbe paukova itd, ili na skelet svedeni akcijaš u kome su likovi zapovednika i čuvara svedeni na čist sadizam i sve je pakao sve vreme i jedini izlaz iz tog pakla je put u pravi pakao. Pomenute medicinske sestre, su, recimo potpuni višak i ne služe ničemu u scenariju, mada su vizuelno lepe i scena kada one savladavaju jednog čuvara uz DALEKO prekomernu upotrebu sile izgleda jebeno dobro.

I to da film GENERALNO izgleda jebeno dobro je zapravo njegova velika prednost. Mandylor i de la Fère, kao i montažer Austin Nordell (veoma iskusan profesionalac koji je potpisao desetine filmova i kao montažer i kao direktor fogotafije) rade mnogo dobrih stvari i sa džunglom i sa logorskim setom i sa svetlima u barakama i reflektorima, ali i sa generalnim komponovanjem i vođenjem scena. Ovo DELUJE kao film koji se dešava u logoru sa desetinama glumaca i statista na setu i u kadrovima koji su dobro slikani, sa dobro vođenom kamerom i kvalitetnim izgledom glumaca i prljavog, teškog okruženja. Utisak donekle kvare prilično ružne scene sa avionima na nebu koje su rađene CGI-jem (možda čak i koriščenjem veštačke inteligencije) ali ovde važi ono koliko para toliko muzike i to su samo tranzicioni kadrovi u kojima nema nekakvog značajnog pripovedanja. Kad avioni zapravo krenu da rokaju po logoru i okolini, bobme da pucaju a tela da lete unaokolo, sve izgleda onako kako očekujete, kao ratni film sa mnogo krvi i viscere.

Naravno, sama akcija u borilačkim scenama je odlična. Mandylor razume kako se kadrira jedna takva pojava kao što je Adkins i zna da se ne iživljava sa rezovima jer za tim nema potrebe. Alvin Hsing možda ima neke ekscentrične ideje o tome kako se treniraju telo i um (kombinacija borilačkih veština i kanabisa) ali čovek je vrhunski majstor borilačkih veština, preiskusan kaskader i izvanredan koreograf borbe. Njegove koreografije ovde deluju azijski elegantno i lepršavo a da u punoj meri koriste činjenicu da su u kadru uglavnom krupni kavkazoidni muškarci naspram relativno sitnijih ali brojnijih Azijata. Adkins, naravno, briljira svojom besprekornom tehnikom a Hsing mu u zadatak, interesantno, stavlja česta džudo-bacanja i džiudžitsu poluge, dok je velika Cerroneova borilačka scena superiorno brutalna sa sve probijanjem zida i jednim full-horror momentom. Ovo je slikano, osvetljeno i montirano veoma dobro i film u ovim scenama apsolutno PEVA.

Jedina zamerka koju ovde imam, a koja nije mala, je na to da iz nekog neobašnjivog razloga scenario ne nalazi za potrebno da jednog naspram drugog stavi Adkinsovog Wrighta i Mimotovog Endoa. Ne samo da je Endo OČIGLEDNO onaj miniboss koji je opasniji od samog finalnog bossa, a što vidimo u sceni gde se bori sa Coponovim likom, ne samo da već sama kodifikacija njihovih imena sugeriše da će se ono „ispravno“ suočiti sa nečim „krajnjim“ nego se, na kraju krajeva radi o najboljem zapadnjačkom akcionom staru našeg doba i najboljem japanskom akcionom glumcu poslednjih 10-15 godina. Kako, ZABOGA imate obojicu u ovom filmu u akcionim scenama a ne padne vam na pamet da oni MORAJU da se suoče na bojištu? Pa to je kao da se u Diablu Adkins i Zaror nisu nikada poduhvatili, pa ljudi bi DEMONSTRIRALI NA ULICAMA. Stotinu minuta sam SALIVIRAO zamišljajući kako će Adkinsovi široki pokreti i savršena nožna tehnika da se stave naspram Mimotove nadljudske brzine i veličanstvene borbe u parteru i na kraju – NIŠTA. What. The. Fuck. Neko za to treba da odgovara.

U manje zamerke spada i to da film ne uspeva da se izdigne iznad rasističkih klišea koje biste očekivali od istog ovakvog filma koji bi pre četrdeset godina snimio italijanski kralj ratne eksploatacije Bruno Mattei. Ali osamdesete su bile osamdesete a danas su dvadesete godine narednog veka i nekako ne bi bilo SASVIM NEREALNO očekvati da film snimljen na Filipinima sa većinski filipinskim kastom ima MALČICE više osećaja za, jelte diverzitet. Nema ovde nikakvih, da se razumemo, rasističkih replika ili eksploatacijskih iživljavanja, ali je do mere parodije upadljivo kako u scenama kada potpukovnik Ito popizdi jer ga je Adkins ponovo nasamario svojim superiornim borilačkim kapacitetima, prelepom kavkazoidnom fizionomijom kojoj dobro stoji i blatnjava bela majica, šmekerskim prkosom i, ne sumnjamo, ogromnim penisom, od Itovih u besu ispaljenih metaka stradaju samo i isključivo zatvorenici filipinskog etniciteta. Kavkazoidni likovi u ansamblu su zaštićeno oreolom zapdanjačke superiornosti i ovo je nešto što od mene dobija samo rezignirano sleganje ramenima.

U globalu, Prisoner of War je sa svojih 110 minuta predugačak a da to vreme ne iskoristi adekvatno da malo dotegne taj ceo bekstvo-iz-logora zaplet i da bar malo promeni likove na njihovom putu do smrti ili izbavljenja. No, on je vizuelno siguran u sebe i lep – videti kako solidno ispada scena kada Wrightov suludi plan sa jedrilicom ipak proradi – i pametno igra na harizmu Scotta Adkinsa ali i na kvalitetne performanse japanskih glumaca (pre svega Shinoda, koji je u stvari Amerikanac, ali i Mimoto koji se ovde zapravo oslobodio i mada se manje bori, više i bolje glumi nego što nas je navikao u Hydra ili Ghost Killer), te na dobar izgled samog logora, baraka, zarobljenika. Čak je i muzika Tasosa Eliopoulosa vrlo solidna i ostaje žal što sav taj dobri look and feel ratnog, logoraškog filma nije upotpunjen boljim, dramaturški utegnutijim scenarijem. No, nije da smo i ovo očekivali pa, uz taj fini izgled i odličnu akciju, Prisoner of War ipak predstavlja jedan sasvim okej indi-akcijaš koji ni jedan ljubitelj hardkora ne sme da propusti.