Neodgovorno mnogo sam se smejao čitajući kolekciju Lester of the Lesser Gods, urađenu u prijateljskoj saradnji i koprodukciji Albatross Funnybooks i Dark Horsea i izbačenu u formi lepe, tvrdokoričene knjige Marta ove godine, sakupljajući originalni one-shot, kao i trodelni miniserijal od prošle godine tako da čitalac dobije punu, zaokruženu priču i više referenci na nasilje izvršeno u predelu rektuma raznih ljudskih i neljudskih likova nego što se i u najekscentričnijim snovima nadao.

Kako je prvo ime koje vidite na naslovnoj strani kolekcije Eric Powell, a on je i nacrtao tu naslovnu stranu, fer je da pomislite kako sam trenutno na dijeti čitanja Powellovih stripova i da sigurno pripremam nekakav opširniji tekst o njegovom magnum opusu Goon. Neću ni potvrditi ni negirati ovu mogućnost, ali HOĆU ukazati da Lester of the Lesser Gods Powell nije nacrtao i da se ovde radi o jednom od njegovih sporednih projekata u kojima je bio samo scenarista. U ovom slučaju ko-scenarista a gde je spisateljske dužnosti delio sa komičarem i glumcem po imenu Lucky Yates, kojeg možda najpre znate kao glas nekoliko likova iz popularne animirane serije za odrasl(ij)u publiku, Archer. Mac Cushing je pomogao u pisanju za  jedan deo tog originalnog one shot stripa, a Cushinga možda znate kao autora dosta kratkih video formi u komičnom i horor-komičnom kjluču ali i kao povremenog autora stripova, uključujući za Powellovu antologiju Spook House, dok je čitav Lester of the Lesser Gods nacrtao Gideon Kendall, Ajznerovom nagradom ovenčani ilustrator sa istorijom rada za brojne velike firme (MAD Magazine, IDW, Dark Horse, Cartoon Network…) i stripovima koji su izlazili i za Heavy Metal.

I sad, kad na stripu imate ne jednog već dva laureata nagrade Will Eisner – Powell je, da podsetimo, ovo dobio pet puta za Goon, Kendall jednom, za najbolji digitalni strip 2018. godine, kada je bio crtač na Marvely’s Ghost Harveyja Kurtzmana – očekujete jedan, jelte, ozbiljan, u najmanju ruku ambiciozan projekat ali najbolja stvar u vezi sa Lester of the Lesser Gods je koliko je ovo strip urađen sa očiglednim ciljem da se njegovi autori zabave a publici ako bude smešno, dobro je, a ako ne bude, opet dobro.

Naravno, nije to sad garancija nekakvog autentičnog umetničkog podviga, svako bi od nas mogao da se seti umetničkih projekata u kojima su se autori ludo zabavljali a da je finalni produkt bio nezanimljiv, pretenciozan, self-indulgentan ili kombinacija sva tri, no, Lester of the Lesser Gods je dobronamerna komedija oštrog jezika koja nišan svoje društvene satire okreće prema, jelte, saveznicima, i ismeva, i to POPRILIČNO ismeva gikove/ nerdove i njihovu često izolacionističku kulturu, bez mnogo milosti. Ako hoćete da ga čitate u najgoroj mogućoj interpretaciji, Lester of the Lesser Gods je bezdušno pišanje – i to sa velike visine – po mladim muškarcima čiji su životi od početka fatalno obeležni disfunkcionalnim porodicama i koji su svoju rezultujuću socijalnu neuklopljenost – i strah od šire zajednice – pokušali da kompenzuju natprosečno intenzivnom posvećenošću popularnoj kulturi i kreiranjem mikrozajednica fokusiranim na njene elemente u kojima mogu da budu među „svojima“ i da dokažu svoju vrednost primenjujući svoja znanja i veštine – neprepoznate od strane spoljnjeg sveta – u specifičnim kontekstima gde će to biti prepoznato i cenjeno. Drugim rečima, Lester of the Lesser Gods je satira koja – reklo bi se na prvi pogled – udara naniže, prema ljudima koji su već tretirani kao društveni talog a kojima poslednjih deset godina aktivizma kroz razne gamergate/ comicsgate i druge inicijative predvođene desničarskim grifterima i oportunistima nije popravilo socijalni status i percepciju u očima šire zajednice i najviše što se može da kaže da su profitirali je da se trenutno ektrovertniji među njima kurče u nekakvoj široj Trampovoj orbiti iako smo i mi i oni svesni da je to vrlo dubiozna socijalna promocija.

No, Lester of the Lesser Gods, da vrlo jasno ovde to kažemo, nije ZLOBAN. Gore sam ga nazvao dobronamernom satirom, i mada on zaista nemilosrdno udara tamo gde su gikovi najslabiji, podsmeva se deci koja pate za očinskom figurom i imaju loš odnos sa neodgovornim majkama, ismeva njihov samoproklamovani status od društva odbačenih samoukih intelektualaca, da ne pominjemo da je titularni Lester osoba čiji je seksualni nagon – na ime njegove socijalne nesnađenosti – odavno skrenuo u smeru čistog fetišizma i gotovo da nema ni kapaciteta da se ikada povrati u neku „zdraviju“ formu koja bi garantovala stvarno formiranje emotivne i fizičke spone sa drugom osobom, ovo je strip koji nekako uspeva da sve to odradi na jedan žovijalan način, izbegavajući neodgovornu frivolnost, nekako uspevajući da mu akcenti i poente na kraju ne ispadnu politički zlobno i jednostrano, i tretirajući do kraja glavnog junaka kao nekoga ko, uprkos svojim brojnim karakternim nedostacima JESTE toplo ljudsko biće sposobno za empatiju, lojalnost, požrtvovanost i motivisano, na kraju krajeva, željom da se zajednici autentično pomogne.

Lester of the Lesser Gods je nastao kao projekat namenjen animaciji koji je Powell pre nešto više od decenije pripremao ali nikada nije sa njim ušao u produkciju. No, očigledno da se smatralo kako je u pitanju zdrava osnova i deceniju kasnije će u saradnji sa nabrojanim kreativcima Lester dobiti svoju strip-inkarnaciju. Kada znamo da je, dakle, ovo originalno rađeno cirka 2014. godine, dakle u vreme bujanja Gamergatea i nešto pre nego što će Comicsgate krenuti da divlja, prepoznajemo i zašto bi Powell u svom projektu imao snažan fokus na ismevanju mladih muškaraca sklonim gikovskim sadržajima i sa vrlo malo tradicionalnih socijalnih veština.

U svakom slučaju, Lester of the Lesser Gods je prilično zabavan strip, neka vrsta savremene, post-postmoderne verzije Aragonesovog i Evanierovog Grooa, sa direktnim referencama na stvari kao što su Marvelovi i DC-jevi superherojski stripovi, Mad Max itd.

Lester, glavni junak ove storije je klasični „manchild“, čovek odrastao bez oca, sa majkom koju u najmanju ruku možemo nazvati natprosečno seksualno aktivnom a koja je Lestera i napravila pristajući na obljubu sa nepoznatim muškarcem u toaletu provincijskog bara u zamenu za ne naročito skupo piće. Lester je odrastao baveći se klasičnim gikovskim stvarima kao što su stripovi, videoigre i LARP-ovanje, i u pitanju je socijalno neuklopljen mladić koga u životu svi kinje, uključujući menadžera u restoranu brze hrane gde ovaj radi, a koji je istovremeno i aktuelni ljubavnik njegove majke.

Ova konflagracija motiva je sasvim namerno prenaglašena jer vodi ka prelomnom događaju u Lesterovom životu, a to je dolazak samog Satane na Zemlju, da uništi čovečanstvo, i Lesterov konačni susret sa ocem, samim Odinom koji ga smatra za luzera i ne pada mu na pamet da ga pozove da živi kod njega u Valhali, ali mu daje oružje kojim može da odbrani Zemlju i ljudski rod od demonske najezde, pa ako se dobro pokaže u borbi, može da se razmišlja o Lesterovom vozdizanju u božansku domaju.

Nagađate, naravno, da se ovo potonje nikada ne dešava. Lester ne samo da je nesposoban i blentav i misli da će veštine što ih je stekao LARP-ovanjem nekako biti primenjive na stvarnom bojištu, nego je i Odin poprilična džukela, hit-and-run jebač-presretač koji seje decu unaokolo kad god mu se, jelte, digne, a bez ambicije da im se posle očinski posveti.

No, strip se posle ove prve epizode u kojoj Lester protivno svim očekivanjima USPEVA da protera nečastivog sa Zemlje pretvara u satiričnu medmaksovsku postapokalipsu gde Lester sebe sada smatra okorelim ratnikom što krstari po pustoši prepunoj demona i mutanata, te ostataka ljudskog društva, brani slabe od jakih i bavi se pravedničkim radom koji se uglavnom događa u njegovoj glavi. Motivi iz Mad Maxa i Fist of the North Star (a što je, za potrebe ovog konteksta praktično isto) su onda izmešani sa spufovanjem američkih superherojskih/ fentezi i generalno gikovskih propetija i Lester ide jednom predvidivom putanjom zanesenosti, gordosti, pa onda surovog buđenja kada shvati da je on, nažalost i dalje samo dečak u telu čoveka koji sanjari o tome da je ratnik i, uopšte, muškarac, pa sve do finalnog satorija u kome prepoznaje svoje STVARNE, postojeće vrednosti uz pomoć grupice društvenih otpadnika i uspe da u sebi pronađe snagu da se suprotstavi postapokaliptičnim diktatorima i pervertitima i ZAISTA odbrani nejač.

Ovo je standardni karakterni luk, ali je ispripovedan veoma dobro, uz MNOGO zbilja nimalo uzdržanog, brutalnog humora. Komika počinje već u Lesterovom izražavanju koje je nakićeno i prepuno arhaičnih formulacija kakve stariji strip-čitaoci pamte iz starih Conana i Thorova, a mlađa publika možda pre vezuje za RPG igre. I, da se razumemo, to da gikovi vole da LARP-uju i izvan bezbednih situacija, dakle, pred civilima (jer su nezreli) je vrlo laka meta za humor, ali Powell i Yates ovde ulažu neproporcionalno veliki napor u to da kreiraju dijjaloge čiji će jezik spojiti imanentno smešne arhaizme u izboru reči i konstrukcijama sa gikovskim „trash talk“ uvredama i provokacijama kakve biste čuli ili pročitali u lobijima onlajn videoigara na serverima gde nema moderacije.

Opet, to je uglavnom uvezano sa širim motivima kojima se strip bavi. Vređanje mladog muškarca preko aluzija na seks sa njegovom majkom ovde ima veću težinu jer Lesterova majka JESTE seksualno entuzijastična daleko preko mere koju društvo smatra „normalnom“, a to da je Lester debeo muškarac sa izborom kožne, crne – praktično fetišističke – odeće što bi trebalo da deluje erotski zavodljivo, ali zapravo samo ističe njegovu ružnu građu oblikovanu junk foodom i sedenjem ispred televizora i igranjem videoigara, nije urađeno isključivo u funkciji ismevanja.

Jer, uprkos svemu, Lester of the Lesser Gods za svog glavnog junaka ima empatije. I strip će mu dopustiti da postane heroj. Nesavršen, sa mnogo nedostataka, da, ali sa srcem koje je, kada se razgrnu ožiljci što su ih ostavile godine trauma, čisto i puno stvarne empatije.

Kendallov crtež je SJAJAN i ovde niko ne treba ni da pomisli da bude razočaran što Powell nije uzimao olovku u ruke u ovom projektu – sem,rekosmo, na naslovnim stranama. Pričamo o stripu koji ima sav satirični karakter Aragonesovog/ Evanierovog Groo the Wanderer ali ga grafički realizuje sa više „pravog“ spektakla kakav biste videli u Konanu, gde Kendall crta „stvarnu“ akciju, nudi nešto realističniji rad sa osvetljenjem i dinamičnije kompozicije. Naravno, Kendall i sam kaže da mu je jako godilo što je od Powella i Yatesa dobio vrlo „efikasan“ skript koji je bilo lako vizualizovati i vidi se koliko je njemu ovaj crtež prosto tečno izlazio iz pera, sa jasnim aluzijama na, pomenuli smo već, i Konana  i Tora, ali i na neke DC-jeve stripove, sa vrlo dobro pomirenim humorističkim i akcionim komponentama, karakternim, izražajnim likovima, ubedljivim kolorom (na kome je pomagala Amy Lai Pan), te leteringom koji je takođe uradio Kendall i koji je SOČAN i efektan, pogotovo jer strip ima neočekivano mnogo teksta u dijalozima. Kendall svakako ide daleko preko granice puke dužnosti u krešendu stripa, pogotovo kada se Lester bori sa bio-mehaničkim čudovištem pred kraj njegove avanture ali ovo je i uvek efikasno, brzo pripovedan komički narativ u kome naprosto nećete videti nekakve dekomprimovane table akcije koja traje duže nego što je pogodno da se namesti humoristički pančlajn.

Dajem, jasno je, JAKE preporuke za Lester of the Lesser Gods, uz ipak važnu napomenu da je VELIKI deo i verbalnog i vizuelnog humora ovde vezan za seksualne devijacije, fetiše i perverzije, da dobar deo teksta ima rektalnu i falusnu fiksaciju i da, iako je to uglavnom sve vrlo smešno ako ste kao ja i shvatate šta parodira, neće biti za svakoga, posebno ne za neku decu koja bi, sigurno greškom mogla da dođu do ovog stripa. Dakle, kupite Lestera – evo stranice na Dark Horse sajtu a evo i na Powellovom sajtu gde se prodaju pojedinačne sveske – i čitajte ga ODGOVORNO. Uživaćete.