Iz nekog razloga grafički roman Backflash, izašao Novembra prošle godine za Dark Horse, kao da nije dobio pažnju koju bi MORAO da zasluži u najmanju ruku na ime autorskog para koji ga je potpisao. Dodatno, neki od prikaza su udarili po hiperboli iz sve snage, proklamujući da je ovo neka vrsta kombinacije filmova Memento i The Eternal Sunshine of the Spotless Mind i prosto sam začuđen da Backflash nije proizveo veći odjek unutar američke strip-zajednice, pogotovo onog njenog dela koji voli arthouse filmove. Možda je stvar donekle u tome da Backflash nije NI NALIK na navedena dva filma i samo se u najširem smislu bavi pitanjem prisećanja detalja prošlosti, snagom nostalgije i ličnim identitetom koji zasnivamo na stvarima koje MISLIMO da znamo, ali za njih tek treba naći potvrdu, no, i dalje stoji da je ovo strip koji je nacrtao Steve jebeni Lieber, jedan od najkarakternjih, najzabavnijih crtača u američkom mejnstrimu i da je prosto uvredljivo da se o Backflash NIJE vrištalo sa svih krovova kao o obaveznoj lektiri.

Dodatno, ovo je Berger Books naslov, dakle deo Dark Horseovog izdavačkog napora za koji je odgovorna Karen Berger, dugogodišnja DC-jeva urednica, žena koja je maltene svojeručno od od njihovog imprinta Vertigo napravila takav kulturni fenomen da, evo, ni tolike decenije kasnije ne može tako lako da se prežali što ga je korporacija na kraju sahranila i prepustila drugim izdavačima da traže legitimaciju kod „ozbiljne“ čitalačke publike, pokušavajući da primene deliće njene formule. Bergerova, srećom, i dalje ima priliku da radi, još većom srećom za Dark Horse, i to, čini se, bez pritiska da se „sadržaj“ proizvodi nekim velikim tempom. Ovo znači da se ima vremena da svaki od Berger Books naslova nastane sa jasnim razlogom i da se na njemu ozbiljno radi od strane urednice i samih autora, dok svi ne budu sigurni da je krajnji produkt nešto osobeno, originalno, što se automatski izdvaja iz mase strip-izdanja koja izlaze u SAD.

Dakle, Backflash je originalni grafički roman, urađen bez prethodne serijalizacije, a ovo je, čak i unutar Berger Books konteksta nešto rezervisano samo za posebne projekte. Naravno, ako su autori dovoljno poznati i njihova imena garantuju određenu kulturnu prepoznatljivost (i, dodajmo, prodaju), onda je i publikovanje u formi grafičkog romana koji odmah ide u knjižare, zaobilazeći direktno tržište sigurniji posao. Pogotovo kad je jedan od ta dva autora cenjeni i nagrađivani pisac, jelte, pravih, proznih knjiga a koji pritom nije nikakav novajlija u svetu stripa, već, naprotiv, neko ko je u poslednje dve decenije strip radio ne nešto serijski i bez kriterijuma, već sa nekoliko projekata od kojih je svaki imao poseban razlog za postojanje i bio dobro promišljen.

Pričamo, naravno, o Matu Johnsonu, autoru nagrađivanog romana Hunting in Harlem, i čoveku koji kroz većinu svojih  proznih – ali onda i neproznih, publicističkih itd. – radova promišlja „crno stanje“, dakle poziciju afroameričkih građana SAD unutar američke kulture, istorije, socijalne evolucije itd. Johnson je jedan od onih autora koji zasecaju duboko u rasne teme i napadaju status kvo bez mnogo milosti a da je u pitanju i pisac sa mnogo literarne veštine koga ni najkonzervativniji kritičar ne može da otpiše kao samo „ostrašćenog crnca“ koji se šlepuje na grantovima što ih nude te neke „woke“ fondacije namerne da sruše svaku belu tradiciju u Americi i predaju zemlju na staranje divljacima. Johnson nije samo pismen i spretan sa rečima kao što su to, štajaznam, samouki ulični pesnici i reperi – mada JESTE i takav – već i obrazovan, sa diplomom Univerziteta Kolumbija u oblasti lepih umetnosti i, što je možda i bitnije, mešovitim poreklom koje mu garantuje zanimljivu perspektivu iz koje posmatra rasna pitanja.

Naime, pored majke Afroamerikanke, Johnson je i sin oca irskog, katoličkog porekla i ovo njegovom pisanju i razmišljanju garantuje jedan poseban pogled na teme kojima se bavi, tako da čitalac dobija istovremeno i reportažu „sa terena“, jelte, sa autentičnim glasovima „iz baze“, ali i duhovitu, često dobronamerno satiričnu disekciju situacije kojom se tekst bavi.

Kao strip-autor, Johnson je zapravo prvo radio na baš Vertigovom Hellblazeru, uzimajući lik Papa Midnitea i dajući mu u posebnom miniserijalu spas od stereotipa u kome je ovaj do tada bio čvrsto zarobljen pod patronatom dobronamernih ali, jelte, belih scenarista. Naravno, Johnsonov najpoznatiji strip je takođe Vertigov Incognegro, briljantna „crna“ varijacija na hardbojld detektivsku prozu a inspirisana činjenicom da je sam Mat, na ime svoje svetle boje kože često smatran belcem pa je, kao dete, često zamišljao situacije u kojima se on infiltrira među belce da istraži njihove zločine nad crnom populacijom.

Backflash nije ovako žanrovski isprofilisan i ovo je strip koji se naoko bavi jednom vrlo „srednjeklasnom“ temom, samo da bi onda spretnim uvođenjem skromnih naučnofantastičnih/ spekulativnih motiva pozabavio dubljim pitanjima identiteta i utemeljenja ličnosti u prošlosti za koju glavni junak postepeno otkriva da je prilično različita u odnosu na ono što je on mislio celog života. To da je u pitanju pre svega komedija o muškarcu srednjih godina koji je nedavno sahranio majku, sa ćerkom se jedva viđa – jer ga je žena napustila kada je postalo jasno da njegova obaveza da se stara o umirućoj majci prevazilazi njegove kapacitete da se posveti svojoj novoj porodici – a onda je sebi uvrteo u glavu da MORA da utvrdi identitet svog biološkog oca i nekako se reši psihološke, identitetske muke koja ga ne pušta od detinjstva je prilično osvežavajuća osnova za strip koji nikud ne žuri, daje svojim likovima vremena da razvijaju svoje odnose i završava se njihovim sazrevanjem barem u NEKIM dimenzijama je posebno dobro. Hoću reći, Backflash je taman toliko žanrovski narativ da ga mi, gikovi, prepoznamo kao svoj – ovde postoji taj neophodni minimum novuma – ali je onda taj novum tretiran kao datost, bez opsesivnog bavljenja tehnologijom i gikovskog kopanja po pitanjima „a kako“ i „a zašto“, da ovo bude i priča sasvim primerena čitaocu glavnog toka. Mislim da je to upravo ono što očekujem da iz kuhinje Karen Berger izlazi ovih godina.

Glavni junak stripa je Devin, afroamerički muškarac, rekosmo, srednjih godina koji nema bogznačime da se pohvali. Žena ga je odavno napustila, majku je sahranio a ujak insistira da je vreme da proda preveliku majčinu kuću dok je cena nekretnina još uvek pristojna kako bi sebi obezbedio nekakvu egzistenciju, imajući u vidu da Devin niti radi niti traži posao. Devin nije „propalica“, on je samo neko ko je uvek bio vezan za majku, sa kojom je odrastao bez oca, i kada se ona razbolela jedina prirodna reakcija sa njegove strane je bila da posveti sve svoje vreme nezi i brizi za nju, kako bi živela i umrla dostojanstveno i bila sahranjena kako dolikuje. Ovo mu je razjebalo brak, ali se njegova ćerka možda baš zbog toga vrlo pristojno snašla u životu i sada je mlada advokatica. I ćerka i ujak pokušavaju da Devinu pomognu da iz kuće iznese ono što želi da sačuva pre nego što se plac proda, ali Devin odugovlači sa ovim poslom, radije se gubeći u nostalgiji i uspomenama na detinjstvo, prebirajući po starim igračkama, odeći, majčinim pločama…

Onda mu puštanje jedne ploče izaziva jak flešbek na detinjstvo, dakle ne puku uspomenu već opipljivije, stvarnije iskustvo „transportovanja“ u pozne sedamdesete sa vrlo živim senzacijama koje se tiču toga kako je majka izgledala, kako je ON izgledao, kakvog je ukusa bio sok iz frižidera. Psihodelična, šokantna priroda ovog incidenta šalje Devina na pretragu putem interneta gde on otkriva da postoji čitava zajednica ljudi koji se bave „bekflešovanjem“, dakle, namernim, kontrolisanim izazivanjem snažnih, opipljivih prisećanja na stare upamćene scene iz prošlosti, a koje, poput lucidnog sna, onaj koji se priseća može i da u dobroj meri kontroliše, pristupajući detaljima što ih je originalno u sećanje pohranio samo podsvesno i time, potencijalno, saznavajući nove detalje o događajima koje je iskusio.

Devin se brzo udružuje sa Marcosom*, tipom koji se ponaša kao da je iskusan bekflešer ali koji ne može da sakrije koliko je impresioniran Devinovim prirodnim talentom. Kako bekflešeri generalno naplaćuju drugima obuku kojom ih uče da pristupe svojim uspomenama, Marcos u Devinu vidi potencijalnu poslovnu priliku, ali Devin je zaista samo zainteresovan, takoreći opsednut idejom da sada, pristupajući komadićima jedva upamćenih momenata iz vremena kada je bio JAKO mali, možda može da pronađe tragove koji će ga uputiti u smeru otkrivanja identiteta svog neznanog oca.

*kad smo već kod stereotipa, to da se jedini filipinski lik u stripu zove Marcos je verovatno fer primetiti

Johnson ovo piše izuzetno spretno, vodeći priču relaksiranim tempom i ostavljajući mnogo prostora za Devina i Marcosa da izgrade „buddy“ hemiju i kreiraju dosta kvalitetne komedije. Sa druge strane, čitava kompleksna tematika crnog klinca koji odrasta bez oca i čija majka je do smrti odbijala da o ocu uopšte razgovara je ovde briljantno prepoznata kao deljeno iskustvo za mnoge Johnsonove vršnjake, ali onda i kvalitetno iskorišćena za jednu vrlo individualizovanu priču u kojoj Devin do kraja nauči važne lekcije o sebi i još uvek živim članovima svoje porodice i gde na posletku otkrivanje identiteta oca i ne deluje kao tako važna stvar. Naravno, najelegantniji element ovog narativa je to da Devin celog života govori o neznanom ocu kao o „deadbeta dad“ stereotipu, dakle, o hit-and-run jebaču koji se nikada nije zainteresovao ni da vidi svog sina a kamoli da plaća nekakvu alimentaciju , ali do kraja uviđa SOPSTVENE propuste u odnosu sa svojom porodicom i svojom ćerkom i uspeva da kredibilno sazri do kraja.

Kad kažem „kredibilno“, mislim pre svega da je Devin lik u komediji i da on ostaje lik u komedji do samog finala, ne gubeći svoj goofy, luzerski šarm do poslednje table i osvajajući hepiend za sebe koji ne podrazumeva napuštanje te njegove blentave, nostalgiče persone. Naravno, Johnson je IZUZETNO dobar sa dijalozima, kreirajući snažnu galeriju likova koji komuniciraju živim, sočnim jezikom kakav često nedostaje američkom stripu, ali to da je ovde na crtežu imao Liebera ovaj grafički roman izdiže na razinu apsolutno obavezne lektire.

Liebera sam hvalio mnogo puta, ukazujući da je u pitanju čovek sa takvim kapacitetom za vizuelnu komediju da mu naprosto nema ravna u tom nekom mejnstrim delu industrije. Lieber je neko ko je radeći unutar superherojskog stripa glavnog toka naoko bez ikakvog napora kreirao URNEBESNO smešne stripove poput Superior Foes of Spider-man, One-Star Squadron ili Superman’s Pal Jimmy Olsen, a njegovu saradnju sa Nickom Spencerom na Imageovom stripu The Fix sam pre nepune decenije, peneći od hiperbole okarakterisao kao „najbolji strip koji u ovom trenutku izlazi u Americi.“

Backflash nije zamišljen da bude tako urnebesna komedija kao The Fix niti ima na svojoj strani superherojski glamur i gizdavost a koje Lieber tako savršeno pretvara u izvor vizuelnog humora, ali je i dalje u pitanju fenomenalno osmišljen i savršeno realizovan grafički rad koji ima i karakter i dušu – i čitalac zaista oseti delić te realnosti odrastanja crnog klinca bez ćaleta a pored pametne i snalažljive keve – a istovremeno su likovi urnebesno smešni a komički tajming, Lieberovo verovatno najjače oružje, je BESPREKORAN. Ja se izvinjavam što ponovo moram da naglasim koliko me Lieber iznova osvaja time da je njegov crtež formalno EKSTREMNO disciplinovan a da on upravo tu disciplinu lejauta, fotorealističnost likova, geometrijsku pravilnost arhitekture i dizajna koristi kao osnovu za komične ekscese i pančlajne koje drugi crtači naprosto ne umeju da naprave. Komedja u stripu se neretko zasniva na karikiranju svega, namernom izobličenju realnosti da se čitaocu odmah sugeriše da ima posla sa „pomerenim“ svetom, ali Lieber je dragocen baš jer ide težim putem crtanja nečeg naoko „ozbiljnog“ i „običnog“ a što se onda stručno dekonstruiše sa pažnjom za svaki detalj i svešću kakve efekte on proizvodi.

Kolore i letering su ovde radili veterani Lee Loughridge i Clem Robins i Backflash izgleda kao moderni američki strip glavnog toka, ali radi više i zanimljivije od proseka, i na polju naracije i dijaloga, i na polju grafičke reprezentacije. Pošto ni Johnson ni Lieber nisu neki kompulzivni proizvođači stripova i zapravo ih rade samo kada imaju nešto posebno da njima kažu, nisam siguran kada ćemo videti sledeći projekat ijednog od njih pa to Backflash čini još dragocenijim. Čitajte ga! Dark Horse će vam pomoći da ga kupite putem ove stranice.