Kill Train nije samo petodelni strip-serijal koji je Mad Cave Studios izdavao od Januara ove godine, a kolekcija se pojavila u prodaji krajem Avgusta. Kill Train je i terapija. Za scenaristkinju ovog serijala, gospođu po imenu Olivia Cuartero-Briggs definitivno, a za čitaoca, partikularno ako je taj čitalac zapravo čitateljka, vrlo, vrlo potencijalno. Ovo je ona kombinacija horora, akcije i introspektivne, samospaljujuće katarze koje ne garantuje NUŽNO dobru umetnost ali nudi neprerađenu ljudsku nutrinu na uvid i, ako ste konzument pravilno ugođen na TU frekvenciju, u vama će to izazvati rezonantne vibracije.

Olivia Cuartero-Briggs je inače dramatruškinja po profesiji, mada je završila glumu na koledžu Oberlin u Ohaju. Rođena Njujorčanka, ona je već tokom srednje škole u Bruklinu provodila najveći deo svog vremena u dramskoj sekciji. Sa vrlo jasnom idejom šta želi u životu da radi, Olivia je po diplomiranju na koledžu kupila kola i odvezla se u Los Anđeles, da bi tamo sledećih šest godina bila deo nezavisne filmske scene, radeći sve vrste poslova, kaže, od statiranja, preko rada sa kamerom do pomoćnika režije. Tokom ovog perioda pisala je svoje prve scenarije – kao uostalom i SVAKA mlada osoba u Holivudu – i zakitila se nagradom za najbolji scenario na Međunarodnom filmskom festivalu Flint. Ovo je bila i tačka na kojoj je odlučila da je pisanje scenarija simpatičan hobi ali da je trenutak da se taj hobi apgrejduje u profesiju. Zbog toga je onda upisala školu Tisch Asia Njujorškog univerziteta umetnosti i odbranila master iz dramaturgije.

Sada ponovo u Njujorku Olivia se posvetila pisanju za pozorište, radeći prvo kratke komade za Of-Brodvej teatar Arthur Seleen (publikovani u antologiji Bottles on the Water), a onda sa svojim prvim „velikim“ komadom, Ronnie’s Cabinet dobila nagradu Njujorškog pozorišnog festivala za najbolji originalni tekst.

Posao ju je ponovo naneo u Los Anđeles gde je radila za televiziju (The Arrangmenet, Criminal Minds: Beyond Borders) ali je počela da piše i stripove, ulazeći u profesionalne vode kroz kolaboraciju sa Adamom Glassom na Aftershockovom serijalu Mary Shelley Monster Hunter. Radila je još neke stripove za pokojni, nerežaljeni Aftershock, ali i za Oni Press i za Maverick Comics. Kill Train je njen debi za Mad Cave Studios (uz najave da već ima nove projekte za Humanoids, Maverick i Scholastics) i na jedan vrlo očigledan način najličnija priča koju je Olivia ikada stavila u strip.

No, pre nego što zaronimo u tu priču da napomenemo da je ovo crtala Martina Niosi, italijanska ilistratorka koja je od malena volela da crta, onda se obrazovala u poljima grafičkog dizajna i fotografije a zatim upisala Međunarodnu školu stripa gde je odbranila master sa temom grafičkih romana. Još uvek mlada, Martina se uspešno probija u američkoj strip-industriji, trenutno radeći nove brojeve naučnofantastičnog/ horor serijala Amelia Sky sa Jermaine M. Boyd za ‪Prismacation Studios. Kill Train joj je prvi autorski rad u američkom stripu (pored par sitnijih tezgi za Mad Cave) a njen crtež je kolorisao Simone D’Angelo, italjijanski kolorista i osnovač nezavsnog studija Outclas kome i Martina pripada. Letering je radila Becca Carey.

Kill Train je, dakle, za Oliviu Cuartero-Briggs bio nešto više od tek još jednog profesionalnog projekta. Pisan u periodu kada joj je delovalo da joj se ceo život raspada, sa nesigurnošću na socijalnom, ekonomskom, ali pre svega ličnom planu, on joj je poslužio da prevaziđe krizu koju je u svom životu osećala, naročito u odnosu na odgovornosti što joj je donelo majčinstvo i pokušaje da ne razočara svoju ćerku i bude joj prijateljica, podrška i najbolji moguć roditelj.

Mnogi se ljudi nađu u sličnim okolnostima kada depresivne tegobe prevaziđu stadijum stalne neugodnosti koje osećate u pozadini svesti svakog budnog trenutka (a zbog kojih je i teško zaspati), i postanu konstantni, fizički bol. Mentalno zdravlje se tek poslednjih par decenija shvata dovoljno ozbiljno da ljudi počnu da uviđaju kako prevencija i blagovremena terapija nisu nikakva „sramota“ i da je bolest naprosto bolest, nešto što se dijagnostikuje, leči, nešto čime se upravlja. Olivia ne pominje nikakve lekare i terapije ali insistira da je za nju pisanje ovog scenarija bila katarza koja joj je promenila život.

Nijeonda neko veliko iznenađenje kada vidimo da glavna junakinja ovog stripa, a koji se dešava u Njujorku, proverbijalnih pet minuta u budućnosti, po mnogim elementima podseća na Oliviju. Vanessa je i sama razvedena majka jedne tinejdžerke koja, uprkos eksplicitnoj ljubavi za svoju roditeljku ima i sasvim izražena sopstvena intersovanja u životu pa i izvestan tajni život koji krije od svoje majke. Prevazilaženje onog neizgovorenog u njihovom odnosu, prevazilaženje stida koji obe osećaju pred onom drugom – Vanessa zbog straha da nije adekvatna majka i ne predstavlja uzor zrelosti i stabilnosti za ćerku, Kay zbog, pa, zbog svih onih iracionalnih stvari kojih se tinejdžeri iracionalno stide – stoji u temelju karakternog rada u ovom stripu i njegova najizrazitija drama se odvija upravo na relaciji ćerka-majka, sa naporom da se resetuje bezrazložno narušen balans i ponovo uspostavi poverenje, poštovanje, pre svega ljubav bez osude i ikakvih uslovljavanja.

No, Kill Train je i ŽESTOKI, visceralni akcioni horor i ova se drama odvija na pozadini bizarno energične horor-fantastičke priče postavljene najvećim delom u njujorškom metrou.

Vanessin život, da se razumemo, na početku ne izgleda tako loše. Ona se budi u Penthausu luksuzne zgrade u Mehnetnu gde su ona i Kay nedavno počele da žive jer se Vanessa uselila da živi sa svojim novim verenikom, Richardom. Stvari ne deluju tako loše sa prostranim, ukusno uređenim eneterijerom stana, osunčanom panoramom grada i lepuškastim Richardom koji izgleda kao dobra prilika. No, činjenica da se Vanessa posle nekoliko dana u ovom stanu nije još raspakovala a i da neke od stvari koje Richard izgovara u neobaveznoj jutarnoj konverzaciji što je imaju njih dvoje deluju kao rečenice kojima počinju postovi na Am I the Asshole subredditu pokazaće nam da ova njujorška idila nije tako idilična.

Realnost brzo udara, poput proverbijalnog govneta što uleće u ventilator, pa vidimo da Vanessa ima malo nategnut odnos sa ćerkom, ali i da nikako da ekonomski stane na svoje noge, sa produkcijama koje odbijaju njene scenarije i agentom koji joj kaže da se strpi i možda pita majku da joj pomogne s parama dok joj ne nađe neki plaćen posao. Vanessa nije samo frustrirana, ona je na rubu nervnog sloma jer je izdržava verenik za koga smo već utvrdili da je pomalo gadan, jer oseća da je ćerka ne ceni i da krije stvari od nje, jer je majka kritikuje što misli samo na sebe a mora da se žrtvuje za ćerku, paralelno sa tim da joj kaže da joj se čini kako Vanessa ima ozbiljnije mentalne probleme i da ne bi bilo loše da obiđe psihijatra.

Pa… to može da usere svačije jutro zar ne? Još kad Vanessa utvrdi da je izgubila pretplatničku karticu za taksi i da će morati da skući vraća metroom, to bude trešnja na vrhu torte od govana.

Jer, a čitaoci stripa su ovog svesni od prvih tabli na kojima se vidi neverovatno brutalan pokolj u njujorškom metrou, u OVOJ verziji umivene ali nedvosmisleno distopijske budućnosti američke vlasti su, da bi se nekako izašlo na kraj sa prenaseljenošću koja sluti da ugrozi ekonomsku i socijalnu stabilnost društva, odobrile kontroverzni „kill train“ program u kome se svakih nekoliko dana nasumično odabira jedna linija metroa čiji će svi putnici u jednom momentu biti ubijeni. Ovo je jedna u deset hiljada vožnji, kako kaže zvanična statistika, dakle, rizik za svakog pojedinačnog putnika je izuzetno nizak, a ubijanje je sasvim nasumično, humano (gasom) pa ova politika nekako uspeva da bude, uz gunđanje prihvbaćena od strane Njujorčana.

To da scenaristkinja ovaj koncept prodaje sa uverljivošću i da Njujork koji vidimo u ovom stripu deluje kao „pravi“ Njujork te da čitalac sasvim prihvata mogućnost da bi stvarni Njujorčani u našem svetu takođe prihvatili novu realnost kao nešto očekivano i samo još jednu neugodnost u svojim životima je velika pobeda ovog stripa.

Enivej, Vanessa, iako vrlo nerado, ulazi u metro, svesna da je poslednja egzekucija bila juče i da su najbezbedniji momenti za vožnju metroom upravo dan nakon poslednjeg napada. Osim što, naravno, vlasti možda nisu BAŠ najiskrenije kad pričaju o statistici i naravno da se i voz u kome se ona nalazi  odjednom zatvara i počinje da juri između stanica bez stajanja. Ako ste Njujorčanin, bar 3-4 puta u životu ste imali košmare koji baš tako počinju.

Šta su još lagale vlasti? Pa to da su egzekucije humane, bezbolne, izvođene gasom. U stvarnosti, njih izvode ljudi dovučeni iz zatvora, osuđenici zbog teških zločina, kojima je podeljeno hladno i vatreno oružje. Nema STVARNOG racionalnog razloga za ovo, ali mi koji živimo u Srbiji gde vlast doslovno izvlači ljude sa robije da tuku građane koji zakonito protestuju možemo da shvatimo sentiment.

Kill Train se od ovog mesta pa do kraja transformiše u kombinaciju akcije i slasher-horrora koja se sva odvija u vozu, gde grupica normalnih ljudi, predvođena potpuno izludelom Vanessom pokušava da preživi i siđe sa voza – koji ne staje – pre poslednje stanice na kojoj vlasti ubijaju sve što su nekako uspeli da prežive.

I to je sad, naravno red drame, red visceralne akcije. Vanessa doslovno prolazi kroz nervni slom i ima psihotičke halucinacije. One su zasnovane na konfliktima iz njenog stvarnog života i izrasle su iz njenih slabosti, frustracija i strahova. Jedino što joj pomaže je Corwin, drugarica sa koledža (bazirana na Olivijinoj drugarici sa koledža koja se isto zove Corwin) koju nije videla godinama, koja se slučajno zatekla u istom vozu i koja je podseća koliko je kul i snažna bila na koledžu i da ako iko ima snage da preživi ovaj pakao i pomogne drugima da prežive, to je ona.

Kill Train je onda, razume se, inicijantsko putovanje za Vanessu u kome ona prevazilazi svoje psihološke barijere, a da istovremeno prevazilazi i vrlo fizičke barijere boreći se protiv sadističkih, naoružanih psihopata. Drugi likovi u stripu su zabavni arhetipi ali su uglavnom topovsko meso i jedini likovi koji STVARNO imaju značaja su Vanessa i njena ćerka Kay. Kako Kay uopšte figuriše u ovom narativu? Moraćete da pročitate strip da biste videli. Dovoljno je reći da Vanessa – baš kao i Olivia – mora da gotovo uništi sebe da bi ponovo pronašla sebe i prihvatila ulogu majke kao nešto što nije hendikep već nešto ultimativno cool.

Niosijeva ovo crta sa prigodnom kombinacijom glamuroznog „ženskog“ stripa, sa lepim ženama, zanimljivim fizionomijama likova, realističnim, samo blago futurizovanim gradom, i brutalnog, grotesknog horora. Njen crtež nema previše detalja, a i geometrijski je često malo „izmešten“, podsećajući možda na momente više na modni crtež nego na akcioni strip, no, ovo ima dosta karaktera i uspeva da napravi ubedljivu tranziciju od realistične, „televizijske“drame prema visceralnoj akciji. D’Angelovi kompjuterski kolori su agresivni, vrlo „digitalni“, sa mnogo efekata koji treba da simuliraju pogled kroz staklo, mnogo igara sa svetlom i drugih intervencija na crtežu koje našoj podsvesti sugerišu da gledamo ne sam prizor koji se pred našim očima odvija nego možda snimak tog prizora napravljen bezbednosnom kamerom ili kamerom moblnog telefona. Ovo uspeva da nekim zaista ODVRATNIM momentima sa odsecanjem udova i prosipanjem utrobe podari određenu estetsku distancu – pomaže i paćljiv dizajn teksta Careyjeve – pa onda Kill Train uspeva da zadrži svoj status introspektivnog, metaforičkog narativa iako uživa u prikazu nezamislive ljudske brutalnosti.

Nije ovo, naravno, ni najsuptilnije nacrtan ni najsuptilnije napisan strip koji sam čitao ove godine. No, Kill Train je iskren, žestok, neposredan i ovo su kvaliteti koje mu ne možete osporiti. Ako volite krvopljusni slasher horror multipliciran na nivo Poslednjeg voza za Busan, i imate vremena za introspektivne lomove žene srednjih godina koja mora da rekonstruiše sopstveno shvatanje same sebe ako hože da preživi, Kill Train vredi da pročitate. Mad Cave će vam ga prodati ovde.