Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Argentina nastavlja da apsolutno isporučuje ove godine, pa danas imamo na programu dva albuma argentinskih muzičara i muzičarki koji su mi ozbiljno ulepšali drugu polovinu inače ne preterano lepog leta ove godine.

Trio Dapine: Rancho colapso je četvrti album džez trija koji nam dolazi iz mesta Mar Del Plata, obalskog grada sa oko 600.000 stanovnika koji se nalazi na nekih četristo kilometara jugozapadno od Buenos Airesa. Kao jedno od bitnijih letovališta u Argentini i jedna važna ribarska luka, ovo je, razume se, veoma prometan turistički grad. A gde su turisti tu se svira  džez, to je naprosto tako.

O postavi Trio Dapine znam EKSTREMNO malo jer se čini da ovi ljudi nemaju ambiciju da mnogo o sebi pišu na Internetu, bez obzira na to što postoje još od 2012. godine i Rancho colapso im je četvrti album. Sa jedne strane, utisak je da oni nemaju preterane ambicije do da budu lokalni džez bend koji će svirati po klubovima u Mar De Plata, pa i učestvovati na lokalnom internacionalnom džez festivalu, ali da se neće preterano cimati da organizuju sebi turneje ili da se ikako promovišu. Sa druge strane, radi se o trojici muzičara koji su članovi kolektiva ICM (Improvisación Colectiva en Mar del Plata), dakle ekipe lokalnih improvizatora koji izgleda sasvim namerno drže nizak profil i ne žele da se obraćaju svetu ičim drugim do svojom muzikom.

Pošteno. Svakako, ne radi se o neiskusnim muzičarima. Bubnjar Luciano Monte na svom sajtu navodi da je svirao na oko četrdeset albuma do sada, a da je dva snimio kao lider i ako pogledate ta dva albuma – koja su snimila dva različita kvarteta – na oba svira po jedan član i ovog trija. Jedan od tih članova je kontrabasista Nicolas Pasetti, čovek koji i sam iza sebe ima nekoliko albuma kao autor i lider (naravno, Monte je svirao na nekima od njih) i dobar deo toga je utemeljen u slobodnoj improvizaciji ali sa znatnom harmonskom dimenzijom, dakle sa klavirima i gitarama koji nisu sve vreme svedeni na atonalne zvuke i šumove.

Saksofonista Federico Viceconte takođe stalno sarađuje sa ostalom dvojicom u živim kontekstima i naravno i većinu njihove snimljene muzike izdaje Discos ICM, digitalna ispostava kolektiva kome pripadaju.

Isto važi i za ovaj album izašao dvanaestog Avgusta ove godine, još uvek najnovije izdanje ove etikete. No, koliko god da je improvizacija naglašena u imenu kolektiva, izdavača i u svetonazoru trojice muzičara, Rancho colapso ima prijatan bebop šmek i ploča je koja sasvim uredno radi unutar harmonske politike koja se u džezu odomaćila šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Rancho copalso je snimljen u studiju, 24. Oktobra prošle godine pa iako improvizovana na licu mesta ova muzika ima čist zvuk i kvalitetan miks. Kad bend krene da svinguje skoro da ćete pomisliti kako zaista slušate neki album iz ranih sedamdesetih na kome muzičari shvataju da je modalni džez samo početak i da imaju slobodu da odu mnogo dalje nego prethodna generacija.

A svinguje se tu vrlo pristojno. Macheli koja album otvara je intimni ali dinamični free jazz sa saksofonistom koji energično istražuje svoje skale i poliritmičnom, neprebrojivom ali kinetičnom pratnjom. Viceconte nije agresivan ali jeste ekspresivan sa finim tonom i sposobnošću da note savije i prelomi da zazvuče duševno i bluzerski, bez obzira u kojoj se harmoniji nalazi.

Ni ostala dvojica ne sviraju agresivno i mada Monte ubacuje mnogo nota u pratnju, one nisu tu da zagluše ostala dva muzičara. Manguerfias je sporiji i apstraktniji komad, iz početka bez ritma, sa dugačkim, meditativnim notama i razvojem u smeru grčevitijeg, energičnijeg free jazza kako prolazi vreme. 21 gramos je na trago ornetkolmenovskog freebopa sa saksofonom koji radi temu za koju imate utisak da nema kraj i svingujućom pratnjom gde Monte svira četkicama i pušta Pasettija da solira preko njegovog šafla.

Solo oscuro uprkos naslovu nije samo soliranje na saksofonu niti je IZRAZITO mračna kompozicija. Ali ona jeste harmonski tamnija, intimnija, možda i hermetičnija sa saksofonom koji zbilja u temu kreće sam a kada se ritmičari pridruže to je gomila malih nota i udaraca koja zvuči više kao da Viceconte meditira nad proključalom površinom vode nego kao da se svira „običan“ jazz. Opet, i ova pesma ima svoj kinetički zamah i nije puko ređanje zvukova već, rekosmo, svingovanje.

El guaino otvara Pasetti jedva čujnim radom prstima po žicama. Ostala dvojica ulaze sporo, kao da će ovo biti balada, sa Viceconteom koji svira nostalgičnu, elegičnu temu i onda iako je ritam do kraja džombast, sa akcentima koji su stalno izvan one metrike koju očekujete, pesma ostaje dostojanstveno meditativna i emotivna.

Slično raspoloženje daje i Una poema, gde se ritam sekcija kreće između klasičnog džezerskog šafla i mehaničke, robotske pravilnosti dok saksofonista nastavlja da elegično kontemplira.

Finalni komad, Con el pexo je brži i energičniji, ali u njemu sva trojica muzičara zvuče kao da su uhvaćeni u repetitivnom ciklusu mašine koja se pokvarila i ne može da stane. Ovo traje jedva duže od minut i po ali predstavlja ljupki pančlajn albumu koji nije pretenciozan, nije MONUMENTALAN, ali nudi lep program improvizovanog džeza od strane ljudi koji ga OPASNO vole.

https://triodapine.bandcamp.com/album/rancho-colapso

Drugi album ove nedelje snimljen je u Amsterdamu, trećeg Juna prošle godine, ali ni jedna od dve žene koje ovde predstavljaju amsterdamsku improv i free jazz scenu nije poreklom iz Nizozemske. Ada Rave/Marta Warelis: Peel/Mondo snimile su, dakle, Argentinka Ada Rave i Poljakinja Marta Warelis, snimak i miks je radio Marc Schots, čovek koji iza sebe ima desetine i desetine albuma free jazz i improv muzike raznih poznatih muzičara gde je bio inženjer zvuka, a mastering je na kraju uradio Weasel Walter. Peel/Mondo, odmah da se dogovorimo, ZVUČI ubitačno. A tako ga ove žene i sviraju.

Ada Rave kaže da je odrastala u ruralnoj Patagoniji pre preseljenja u Buenos Aires, gde je bila aktivna na džez sceni ali se brzo zarazila bacilom improvizacije pa je počela da osniva sopstvene sastave i da radi festivale po Argentini. Onda se 2013. godine preselila u Evropu „da bi istraživala bogato polje slobodne improvizacije“  i sada je deo amsterdamske scene sa sopstvenim triom koji svira po Evropi ali i sa saradnjama sa projektima kao što su Hearth, the Kaja Draksler Octet i naravno The Ex. Od 2019. godine je i članica kolektiva DOEK, kome pripada i Marta Warelis a tu su i neki vrlo poznati muzičari poput Michaela Moorea i Wilberta de Joodea. Diskografija joj je već solidna sa njenim sajtom koji nabraja osamnaest albuma gde je Ada Rave nekada član ansambla a nekada i predvodnica.

Warelisova je u Amsterdamu od 2014. godine, gde svira i improvizuje sa raznim muzičarima a ovo se odnosi i na, recimo, trio Omawi koji predvodi Wilbert De Joode (a tu je i bubnjar Onno Goavert), trio Hupata! u kome takođe svira i Ada Rave, ali onda i na saradnje sa uglednim američkim free/ jazz muzičarima kao što su naši znanci Dave Douglas i Frank Rosaly. Od 2021. počinje da snima kao autorka i liderka.

Peel/Mondo je žestok album. Zapravo, Warelisova svira toliko intenzivno na njemu da Ada Rave na momente mora da ostavi saksofon i da pređe na udaraljke jer bi možda bilo i nemoguće da se čuje pored odšrafljene Poljakinje. Nije da je čitav album borba neprestana, naravno i sama Warelisova ume da svira tiše, sa manje nota, kontemplativnije, sa jednom strogom akademskom formalnošću, a Ada Rave je više nego kadra za duboke džez meditacije na svom tenor saksofonu – slušajte početak Instar, recimo – ali opet, dobar deo albuma je sviran u grčevima, eksplozijama, rafalima sa dve žene koje tu muziku vole kada je dinamična a zvuk kada je prodoran.

Warelisova inače izglea kao devojčica kad je vidite, sa nežnim lišcem i krhkom figurom pa je tim njena furiozna pijanistička tehnika – koja mnogo duguje ceciltaylorovskoj rafalnoj atonalnosti ali onda ide dalje od nje u čistu apstrakciju i agresivne perkusije – više zastrašujuća. Već na prvoj kompoziciji, Peel Mondo, Warelisova pušta koleginicu da krene džezerskim frazama na sopraninu, a onda počne da sipa sve brže kaskade nota, pažljivo prateći saksofonistkinjine skale i ubacujući sve više nota u odgovor, tako da posle tri minuta to zvuči kao da slušate traku koju kaset-dek počinje da žvaće i sve više ubrzava a kojoj na neprirodno visoku frekvenciju nota odgovara vrlo raspoloženi mali kakadu. Kao i mnogo drugog dobrog free improva, ova kompozicija je istovremeno i apsolutni horor i božanstvena komedija.

Tale Before Sunrise je nešto duža i srazmerno manje agresivna kompozicija, ali ove dve žene su agresivne čak i kada su manje agresivne. Ada Rave svira sa dosta osećaja i lepih legato tonova na tenor saksofonu i kompozicija se dobro drži do negde petog minuta kada se sve ponovo pretvara u hiperkinetički, urnebesni orkan klavirskih dirki i brzih, nervoznih duvačkih fraza.

In The Capricious Garden je onda onaj komad gde Ada Rave kreće sa džez soliranjem, Marta zvuči kao da pokušava da rastavi klavir dok svira monomanijačke, nervozne linije ispod nje, a onda prema kraju kompozicije saksofonistkinja odlaže svoj instrument i kreće da udara u stvari.

First Strawberries je skoro pa miran, optimističan komad u kome brza, kinetička svirka ima manje preteću, dobroćudniju dimenziju a Rain Into Flood je – možda i neočekivano – najapstraktnija kompozicija u kojoj se napuštaju džez koreni i većina postojeće muzičke teorije za prilježan rad sa perkusijama, zvukovima izvan prirodnih skala instrumenata i tišinom u koju sve naposletku dostojanstveno utone. Prelep album:

https://warelismarta.bandcamp.com/album/peel-mondo