U Maju je IDW izbacio grafički roman The Sin Bin, dakle, kompletnu priču u jednom tomu, bez prethodne serijalizacije i bez (makar logičnih) načina da priča koju smo pročitali dobije neke nastavke, proširenja, franšiziranje. Nije da toga NEMA u američkom stripu u 2025. godini, ali se događa dovoljno retko da čovek primeti i obrati pažnju. Pogotovo što se radi o jednom vrlo „omladinskom“ stripu pritom podeljenom u jasne celine sa sve naslovnim stranama za svako od šest poglavlja koja čine ovaj narativ. Može se pretpostaviti da je The Sin Bin originalno trebalo da bude miniserijal pa je negde tokom produkcije pala odluka da se sve na kraju izda odjednom, kao roman. I to je sasvim osvežavajuće jer ovo jeste priča koja se čita u jednom dahu, jedan, jelte, rolerkouster fantazije i akcije sa toplim, humanim srcem koje udara ispod te šljašteće, dinamične karoserije.

Robbie Thompson poslednjih godina nije imao baš previše vremena da radi stripove jer je bio zauzet svojim glavnim poslom, pisanjem i uređivanjem teksta na televizijskoj seriji Supernatural, a onda je, posle završetka Supernatural nastavio u ulozi showrunnera za spinof The Winchesters. No, imam utisak da se Thompson – nakon što su ne naročito visoki rejtinzi i štrajk scenarista u televizijskoj industriji doveli do otkazivanja dalje produkcije ove serije – lagano vraća svom „izvornom“ zanatu pisanja stripova. Ali umesto da ga ponovo gledamo kako piše superheroje (npr. Spidey, Spider-man/ Deadpool, Silk, Doctor Strange and the Sorcerers Supreme, Teen Titans, Suicide Squad…), čovek je ušao u posao sa IDW-om gde je uradio Strange New Worlds: The Seeds of Salvation i ovaj svoj creator-owned projekat, The Sin Bin.

Da odmah bude jasno, The Sin Bin nema apsolutno nikakve veze sa multiplim romanima koji se zovu Sin Bin. Idiom iz naslova stripa odnosi se na ograđeno mesto pored hokejaškog terena na koje se šalju zbog tuče isključeni igrači, odnosno u pitanju je žargosnki, rimujući termin za ono što se „zvanično“ zove „penalty box“.

Na crtežu je ovde Patricio Delpeche, argentinski crtač sa diplomom iz grafičkog dizajna a koga sam ja pre nekoliko godina hvalio za vrlo dobre kolore na BOOM!-ovom serijalu Origins. Delpechea IDW naziva „zvezdom u usponu“ i mada je njegov rad za velike firme i dalje uglavnom vezan za kolorisanje (na primer u serijalu Catwoman za DC, Dune: House Harkonnen za BOOM! ili Void Rivals za, jelte, Image), on je već imao neke „prave“ crtačke radove u američkom mejnstrimu, na primer serijal Fissure za Vault Comics pre nekih šest godina. Sa The Sin Bin mislim da ovaj momak iz Buenos Airesa ispostavlja vrlo solidne argumente da je spreman da igra na zaista velikoj bini, nudeći dinamičan, karakteran strip koji stoji na finoj poziciji između omladinske fantazije i realne, pomalo gorke ali i humane porodične priče. Na ovom mestu vredi da istaknem i da je letering radio the-best-in-business maestro, britansko-alžirski mag dizajna slova i teksta, Hassan Otsmane-Elhaou i da je uvek praznik za oči videti njegova maštovita, briljantna rešenja.

The Sin Bin je strip koji nastaje na vrlo zdravoj podlozi. Cat, a što je skraćeno od Catalina, je tinejdžerka koja se BAŠ LOŽI na hokej, trenira hokej, kad ne trenira gleda hokej na televiziji i crta dijagrame sa taktikama, a njen ćale, Dale „Dukes“ Duquesne je profesionalni igrač hokeja i njen idol. Tim više, Cat izrazito nervira što njen ćale, SJAJAN IGRAČ po njenoj sopstvenoj proceni, ne da nikada nije dobio šansu da bude zvezda onako kako ona misli da on zaslužuje, već kao da se ni ne sekira što nikada nije dobio šansu i zadovoljan je time da ga manji klubovi prodaju jedni drugima na svakih par meseci, a gde će u njihovim timovima on biti praktično telohranitelj za one igrače koji treba da zabijaju golove. U jednoj sceni bukvalno vidimo kako se trener naljuti na Dukesa kada ovaj da gol i izdere se na njega da to nije njegov posao…

Catalini ovo jako smrdi po nepravdi jer je, jelte, klinka i tačno je u uzrastu kada nepravdu ne možete da trpite, a i jer vidi da njen ćale nije neki glup a jak igrač koji karijeru ima samo na ime činjenice da mu ne smeta da za sitne pare protivničke igrače startuje grubo kada ugroze golgetera i provede dobar deo svake utakmice u boksu za kažnjene igrače. Plus, činjenica da se njih dvoje svakih nekoliko meseci sele iz grada u grad, da žive po motelima i jeftinim hotelma jer se ne isplati iznajmljivati stan na tako kratak rok, da u svakoj školi u koju uđe ostane dovoljno dugo da je maltretiraju što je nova a nedovoljno dugo da postane stara i sklopi neka prijateljstva dodatno utiču na Catalininu malo sumornu a malo buntovnu dispoziciju na početku ovog stripa. Otud nije neko veliko iznenađenje da je klinka, a čija je majka, takođe nekada strastvena hokejašica tragično preminula pre nekoliko godina, sklona ne samo gruboj hokejaškoj igri nego oće da se potuče i u školi kad joj se pod pesnicu podmetnu dečaci koji misle da je matretiranje tihih, povučenih devojčica baš kul razbibriga.

Ćale svoju ćeru ne kritikuje preterano što je branila nekog ko bi MOGAO da joj postane drugarica samo ako se njih dvoje dovoljno dugo zadrže u ovom gradu, ali mu direktor na razgovoru pomene i da su Catalini ocene solidno popustile pa Cat dobija empatičnu reakciju razumevanja od svog jedinog živog roditelja, ali i kaznu – zabranu izlaska iz kuće i obavezu da radi sve domaće zadatke na vreme kako bi otac mogao da ih pregleda.

Ali znate kakvi su već tinejdžeri – mrzi ih da sede i uče ali ih ne mrzi da se iscimaju NAJSTRAŠNIJE kako ne bi morali da uče, pa i Cat ide direktno naspram očeve volje ubeđena da je on samo depresivan zbog, jelte, udovštva i lošeg tretmana od strane klubova i da će sve biti MNOGO BOLJE kada ga prepoznaju kao još uvek vanserijski hokejaški talenat i konačno zaigra u klubu koji će ga ozbiljno plaćati. Sve se, međutim, promeni kada Cat, prateći tokom noći svog oca praktično slučajno shvati da njegov PRAVI poziv uopšte nije igranje hokeja.

Thompson ovde mora da napravi pažljivu tranziciju. Narativ koji je do tog trenutka bio sportsko-porodična drama pravi snažan zaokret ka fantastičnom hororu kada Cat shvati da njen otac noći provodi na zabačenim lokacijama, u napuštenim kućama i kada nju samu tamo napadnu monstrumi koji, sasvim jasno, nisu sa ovoga sveta. Sva sreća, verna hokejaška palica je pri ruci a dete je naučilo da se bije, i Cat preživljava svoj prvi susret sa onostranim. A onda mora da nekako izađe na kraj sa činjenicom da je njen otac zapravo lovac na čudovišta i da taj lovac na čudovišta svoju ENTUZIJASTIČNU ćerku uopšte ne namerava da sa sobom vodi u akciju bez obzira što ona sada zna njegovu tajnu.

Thompson spretno rukuje radnjom tako da vidimo stvarne, ubedljive emocije likova koji sada dele jedno ezoterično znanje ali ipak ne uspevaju da sasvim pređu barijeru koja ih deli. Čitaocu je jasno da je sada odsutna majka bila kohezivni faktor u ovoj porodici i da kao duo Cat i Dukes uglavnom traumatizovano orbitiraju oko praznine što je iza nje ostala, puni frustracije i resantimana. Čak ni snažna ljubav koju jedno prema drugom osećaju nije dovoljna da sasvim ukloni ove prepreke, a naravno da će onda očevo odbijanje da svoju ćerku dublje uvede u život lovca čudovišta i ćerkina želja da nekako „doprinese“ i bude korisna – i ocu koga idolizuje dokaže da ga je dostojna – da dovedu do ozbiljnih lomova. Pošto je ovo dark fantasy strip ti lomovi podrazumevaju prodor demonskih neprijatelja u „naš“ svet i neophodnost da devojčica prebrzo sazri ali i da otac uvidi gde je sve u svom ćutljivom stoicizmu grešio tako mnogo vremena.

The Sin Bin nije preterano originalan u svom narativu – čitalac sa samo malo više kilometraže će, naročito nakon jednog flešbeka u kome vidi kakav su sjajan „porodični tim“ bili Duquesneovi kad su sve troje bili na gomili, unapred naslutiti da majčina pogibija ima neke veze sa čudovištima koje Dukes lovi i ubija i sa njegovom opsesijom da ih ŠTO VIŠE MOŽE ubija, po cenu da sve drugo u njegovom životu trpi. No, Thompson ovu priču priča spretno i u prvi plan stavlja toplinu odnosa između Cat i njenog oca (kasnije i sa drugim likovima koji organski postaju deo „ekipe“ u furioznoj akcionoj završnici), a dobar tekst, sa instancama pristojnih humorističkih dijaloških razmena pomaže u pripovedanju. Moj je utisak da The Sin Bin paru iz svog kotla počinje da gubi tek negde pred kraj kada u jakom tempu što ga je do tog momenta scenarista postigao treba da se objasne neke dosta kompleksne teme: odnos sveta čudovišta i ljudi, priroda demonske „kraljice“ itd. Ovde je The Sin Bin ne baš SMANDRLJAN ali se vidi da je falilo malo prostora da se ove stvari organskije razrade i da lepo sednu u priču.

Rezultat je da je finale narativa dinamično, eksplozivno i puno akcije ali da svoj emotivni doskok mora da izvede malo i na silu, pa je fer reći da bi bilo idealnije da je pored šest postojećih strip imao barem još jedno poglavlje koje bi odradilo potreban posao na ovom planu. No, Thompson je vrlo dobro uradio najveći deo scenarija i The Sin Bin me je ostavio sa sasvim prijatnim osećajem posle čitanja.

Isto važi i za Delpechea. On nije crtač koji se opseda detaljima ali sa ovim radom Argentinac prikazuje zavidnu zrelost u grafičkoj naraciji, sa vrlo dobrim lejautom tabli, kompozicijama samih kadrova, akcijom, ekspresivnošću likova, pogotovo atmosferama gde on kao iskusni kolorista vrlo dobro radi sa svetlom i senkama, bojama i nijansama za kreiranje čtavog spektra različitih atmosfera. Delovi koji se tiču „realistične“ komponente stripa su sjajni, sa finim odnosom stilizacija likova, akcione energije i ubedljivog, kvalitetnog dizajna enterijera, zgrada, predmeta a opet bez zaplitanja u detalje. Moj jedini prigovor bi išao na to da pored Delpecheove vrlo dobre naracije strip ima i određene padove baš na nivou dizajna kada se pojave čudovišta a koja – za moj groš – više deluju kao work-in-progress studije za nešto što bi trebalo da na kraju bude karakternije nego kao gotova rešenja.

Za ono što radi Otsmane-Elhaou, pak, skoro da ne mogu da nađem dovoljno reči hvale. Leterer ovde po ko zna koji put pokazuje kako se lako i lepo krši ono pravilo da je dobar letering onaj koji ne prmimećujete i, kao i uvek, nudi izuzetno karakteran dizajn koji uprkos mnogim smelim rešenjima ostaje eminentno čitljiv a da istovremeno vizuelno oplemenjuje svaku tablu u ovom stripu. Majstorčina.

The Sin Bin je vrlo solidan omladinski strip. Ne nekakav KLASIK od koga će početi da se računa vreme, ali sigurna aplikacija poznatih žanrovskih rešenja smeštena u jedan realističan, relatabilan kontekst koji zatim dobija zadovoljavajući fantazijsku razradu. Nimalo nam ne bi škodilo više ovakvih stripova. Amazon kolekciju na prodaju ima ovde.