Napalm Lullaby je jedan od onih projekata gde vidite kako autori uleću u akciju sa sto na sat, sa velikim ambicijama, bez daha od neizdržive želje da vam ispričaju sve o visokom konceptu na kome sve počiva, a onda stvari postaje jako haotične jako brzo do momenta kada vam se čini da sa svakom novom epizodom čitate sasvim drugi strip. Krećući se prema finalu niste više sigurni ni ko je zapravo protagonist ovog narativa, a još manje za koga treba da navijate u bizarnom naučnofantastičnom društvu koje hita ka apokalipsi iako sve deluje kao da ju je nedavno već proživelo. Onda kompleksna politička diskusija koju je strip tako jako gurao u prvih nekoliko epizoda kao da odlazi u drugi plan za račun teške porodične priče koja ONDA u samom finalu prolazi kroz filipdikovski preokret na kraju vas ostavljajući sa pitanjem šta je od svega onog što ste čitali proteklih sedamnaest meseci bilo „stvarno“.

I, da se razumemo, može to da bude dosta frustrirajuće. Reakcije na finale desetodelnog serijala što ga je izdavao Image Comics, a koje je, to finale, izašlo početkom Avgusta bile su negde između „what the fuck“ i „vraćajte pare inače blokiramo grad“, ali na ovom mestu je i važno reči da je katarzičnije videti projekat koji nišani zvezde pa makar na kraju slavno ispromašivao nego bezbednu reciklažu dokazano funkcionalnih readymade tropa koja ne radi ništa LOŠE ali naprosto nije uzbudljiva. Napalm Lullaby JESTE uzbudljiv i na kraju će vas terati da o njemu dalje razmišljate bez obzira na to koliko vas je iznervirao.

Ljubitelji Ricka Remendera, pošto su, naravno on i njegov studio Giant Generator stajali iza projekta, su već malo i navikli da prolifični scenarista koji voli da ima nekoliko aktivnih projekata u isto vreme, sa nekima od njih kao da se pre kraja smori i ne da mu se da ih dovrši. Na svaki perfektno izvedeni rad kao što je bio, recimo A Righteous Thirst For Vengeance ili The Holy Roller dolaze započeti, intrigantni radovi kao što je Seven to Eternity, koji je JEDVA, posle OGROMNIH kašnjenja nekako na tuču i stisnute zube stigao do nekakvog finala, a onda i The Sacrificers koji je trenutno u nekoj vrsti limba i ne znamo kada i da li ćemo ikada videti propisan zaključak te priče. Remender je nedavno dobio i dijagnozu ADHD-a, što naravno može da doprinese nemogućnosti fokusiranja na jedan partikularan zadatak i navici da se započinje previše novih projekata pre nego što su tekući završeni, tako da u tom nekom smislu, činjenica da je Napalm Lullaby sa svojih deset epizoda ipak stigao do kraja i kako-tako zaokružio priču treba da se piše u kolonu sa, jelte, ostvarenim pozitivnim rezultatima. Naravno, bilo je tu jakih porođajniih muka, sa prvih šest epizoda što su izlazile britkim mesečnim tempom od Marta 2024. godine a onda sa još godinu dana koliko je trebalo da izađu preostale četiri.

U ovakvim situacijama prvi refleks je da gledate u smeru crtača jer su često oni ti koji ne postižu da završe sve poslove na vreme – a pogotovo u ovom stripu gde može da se primeti kako poslednje četiri epizode imaju mnogo manje teksta nego prvih šest – ali ne mislim da je u ovom slučaju problem bio francuski crtač Bengal. Remenderov pouzdani saradnik sa serijala Death or Glory je u ovom stripu imao da uradi mnogo dinamičnog, maštovitog futurističkog imaginarijuma, ali Bengal nije čovek koji će se zarobiti na nivou sitnih detalja i koji ne ume da razdvoji bitno od nebitnog. Napalm Lullaby je u svojim poslednjim epizodama procesija tripoznih akcionih i dijaloških scena sa već definisanom art direkcijom, izgledom likova, dizajnom sveta itd. i Bengal je ovo odradio MOMAČKI. Problem je bio, skoro sigurno, u samom Ricku Remenderu koji je u projekat uleteo sa STRAHOVITIM entuzijazmom, prosto vukući čitaoce da razmišljaju o njegovim velikim, jelte, političkim i filozofskim konceptima, insistirajući da mu se šalje pošta na koju će on odgovarati („jer su mnoge stvari bile bolje pre nego što smo sve prebacili da bude onlajn“) samo da bi poslednjih par brojeva notabilno bilo bez rubrike za pisma čitalaca i bez ikakvog obraćanja scenariste čitaocima da na neki način udari tačku na serijal.

Ovo su sve indikatori problematičnog stripa koji je ušao u razvoj bez jasne slike kako će njegov narativ izgledati, ali opet, nije da Remender ovde nije imao na umu nikakvu koncepciju. Pre će biti da je imao nekoliko koncepcija koje je nameravao da smisleno poveže do kraja stripa i da se onda PRILIČNO upleo u metaforičke kučine kada je trebalo sve to narativno izložiti.

Jedno ne možete oduzeti Remenderu i njegovom timu: Napalm Lullaby je strip PUN ENERGIJE. Ovo je tipično remenderovski big dick swing u kome se prepoznaje ikonoklastični autor što ga pamtimo iz Fear Agent, Marvelovog Uncanny X-Force , pa onda Black Science, Low, Deadly Class, Tokyo Ghost itd, strip sa snažnom željom da nas uhvati za ramena, protrese, unese nam se u lice i vrisne na nas da ovo nije samo ENTERTEJNMENT i da taj mozak što nam stoji u glavi treba da koristimo i za RAZMIŠLJANJE.

U Napalm Lullaby je hardkor panker u Ricku Remenderu taj koji drži  kormilo dok strip ispreda priču o autoritarnoj teokratiji što je zavladala na planeti Zemlji. Društvo u kome zatičemo protagoniste, sestru i brata, blizance sa maskama i supermoćima je i društvo izgrađeno oko božanstva po imenu Glokor, koje je prvo imalo samo kult gde su se učlanjivali bizarni reakcionarni likovi ali je taj kult onda nekako uspeo da preuzme čitavo društvo i uspostavi represivni, fašistički režim u kome se blasfemija shvata i sankcioniše vrlo ozbiljno (a blasfemijom se smatra i samo to ako usred priče, iznenađeni kažete „Isuse“) a građani su instruirani da sve vreme misle bogougodne misli. Kako se ovo desilo? Pa, tako što je Glokor, reklo bi se, STVARAN i živi na zemlji.

Već od samog početka je Napalm Lullaby pomalo teško ispratiti, ne samo zato što scena koja strip otvara neće imati dovoljno smisla dok ne stignete do negde pred kraj i ponovo je vidite u devetoj epizodi (a koja je, ako ste ovo čitali onako kako je izlazilo, stigla dvanaest meseci kasnije), već i zato što Remender svoj svet oslikava širokim, epskim zahvatima, uzdržavajući se od toga da nam pojasni tehnologiju njegovog funkcionisanja. Brza, brizantna akcija koju nam nudi prva epizoda svakako čitaoca dovede na pravu radnu temperaturu ali čini mi se da je ovo jedan od primera kada manje NIJE više i reći ću da do kraja stripa nisam imao dovoljno jasnu sliku o tome kako svet Napalm Lullaby funkcioniše, gde su granice društvenih tabua a gde zakona, kako je u njemu ostvarena trgovina slobode u zamenu za bezbednost itd.

Ovo JESTE donekle poenta i Napalm Lullaby izvlači dosta filipdikovske kilometraže iz činjenice da neki od likova u stripu mogu da doslovno menjaju realnost svojom voljom (čak i ne-voljom, spontano), ali na ovom mestu moram da kažem da je Dick bio to što jeste ne samo na ime URNEBESNE maštovitosti svojih književnih radova već i, ipak, na ime svoje spretnosti u pisanju, da ti književni radovi ne budu pretrpani idejama i konceptima, da se izbegne potreba za eksplicitnim objašnjavanjem poente, da momenti konfuzije čitaoca budu disciplinovano dizajnirani i raspoređeni po tekstu onako kako je autor planirao. Napalm Lullaby je, u kontrastu sa tim, neuredno pripovedan, i konfuzija oko toga šta je stvarno a šta nije je dugačka, perzistentna i njen efekat na kraju nije samo melanholična egzistencijalna zebnja kao kod Dicka, već zamor čitaoca koji počinje da misli da ako sve što gleda par stranica kasnije može da se pokaže kao „ne stvarno“ onda ništa od svega toga što gleda ni nema mnogo važnosti.

Ono što deluje kao da ima važnost je odnos dvoje glavnih likova, pomenutih blizanaca-siročića koji u visokotehnološkom kvaziutopijskom gradu pokušavaju da ubiju, jelte boga i nekako povrate slobodu čitavom ljudskom društvu, ali strip i ovaj njihov odnos snažno minira, partikularno u drugoj polovini narativa koja kao da sve što smo mislili da znamo o svetu i likovima intenzivno razgrađuje. Ponovo, na nekom nivu ideje, mene to JAKO privlači i teška iskušenja na kojima su likovi što su mislili da pred sobom imaju ako ne jednostavan a ono makar etički prost zadatak bogoubistva su nešto što pozdravljam kao motiv. Ali egzekucija je i dalje neuredna, sa konfuznom tranzicijom između protagonista i, uopšte, likova ali i motiva oko kojih se narativ vrti.

U prvom trenutku Napalm Lullaby deluje kao diskusija između koncepata radikalne slobode i radikalne bezbednosti. Bog koji vlada ovim svetom ljudima garantuje ne samo bezbednost već i sreću ako u potpunosti, uključujući svim svojim mislima sve vreme, podržavaju njegivu, jelte stvar. Drugima slede progon i kazne. Sa druge strane su anarhopankerski omladinski superheroji koji smatraju da ne postoji ništa važnije od slobode misli i izražavanja. Ovaj nepomirljivi kontrapunkt je EKSPLICITNO tema Napalm Lullaby, intrinzično i ekstrinzično, dakle, likovi u stripu govore o tome a i sam Remender to objašnjava u suplementalnom materijalu.

Ali onda do kraja stripa ovaj motiv kao da više nije važan i Napalm Lullaby se završava baveći se nečim drugim. Kao da je Remender shvatio da nije siguran kako da se iščupa iz diskusije u kojoj se argumentacija vrti oko dva totalna ekstrema – gde ni jedan nije, onako kako je prikazan, zapravo zdrav za društvo – i onda težište prebacio na likove, njihove odnose i emocije, ali onda i to grubo, bez milosti dekonstruisao zarad dikovskog „reality bending“ narativa i dao nam finale koje naprosto ne odgovara ni na jedno pitanje koje je strip do tada postavio.

Što je, kao književni eksperiment, da ponovim, vredno poštovanja. Ali ne daje nužno čitaocu osećaj da je pročitao zaokruženo delo već više gomilu teza koje nisu do kraja ispitane i razrađene.

Fajn. Kakav je crtež? Ugavnom odličan. Bengal radi i za Marvel i DC povremeno, ali je on svoje najbolje radove u američkom stripu napravio upravo na Image Comicsu, na pomenutom Death or Glory, ali i na nekim epizodama Kick Ass, Unnatural i Seven to Eternity. Iako vrlo snažno insistira na tome da radi tradicionalnom tehnikom, dakle, olovkom na papiru, Bengal nije nekakav ludit i, pogotovo na Napalm Lullaby, koji treba da bude futuristički i halucinantan strip, njegovi digitalni kolori rade OGROMAN deo posla. Ovo je svet u kome se tehnologija, magija i psihoza prepliću da ponude nešto začudno i nesaznatljivo i Bengal veoma mnogo radi sa dizajnom likova, njihovih kostima, ali i oružja, tehnologije, pa onda i sa izgledom prvo siromašnijih urbanih četvrti a onda i glamuroznog grada u kome se odvija veći deo stripa, da nam ponudi svet koji ne bi trebalo da može da postoji a opet deluje kao dovoljno opipljivo mesto. Kao i mnogi drugi savremeni francuski crtači i Bengal kombinuje taj neki tradicionalniji „omladinski“ izgled likova sa uticajima japanske mange i Napalm Lullaby je prijemčiva, jako dinamična grafička priča u kojoj je akcija eksplozivna – a čitka – a likovi u svemu što rade imaju mnogo stila. Letering je radio Rus Wooton i od njega znate da očekujete apsolutno efikasan dizajn teksta, čak i kada ga ima mnogo.

Napalm Lullaby je strip koji me je frustrirao ali koji mi svejedno nije dopustio da prekinem sa čitanjem. Ambiciozan, ali malo nekontrolisan, sa mnogo toga što je želeo da kaže pa odlutao nadrealističkim stazama i bogazama i onda odlučio da se završi ozbiljnim jebanjem u mozak, on je, da podvučem još jednom, primer eksperimenta kakve treba ohrabrivati. Remender ovde ide daleko preko crte koju je sam povukao na početku i mada ne uspeva da kontroliše narativ na idealan način, makar radi MNOGO toga zanimljivog usput. Bengal to VEOMA junački isprati, pazeći da strip zadrži identitet čak i dok se realnosti oko protagonista smenjuju brže nego što čitalac može da isprati i to se mora poštovati. Nesavršeno, dakle, ali vredno svake pažnje. Image ima serijal na ovom mestu.