Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas slušamo dve VELIKE ploče, obe snimljene pre par godina i objavljene BAŠ SADA, kada su nam najviše potrebne. 2025. godina nastavlja da se potvrđuje kao možda najbolja za džez u ovoj deceniji (u ovom veku?) and I think it’s beautiful.

Prvi album danas je srazmerno tradicionalniji, svakako bliži publici koja voli da čuje melodiju, lepu temu, sviranje u harmoniji i kompozicije koje možete opisatio kao „pesme“. Steve Lloyd Smith: Healthy, doduše nakon „pesmice“ nešto duže od dva minuta koja ga otvara kreće u osmominutnu Pure, a koja u dobroj meri najavljuje kako će zvučati ostatak albuma. Ovo nije ni teška ni naporna muzika ali jeste zahtevna i od slušaoca očekuje vreme, posvećenost, pažnju.

Steve Lloyd Smith je kontrabasista rođen u Kaliforniji i  diplomirani, jelte, muzičar sa Univerziteta Kalifornija. Njemu je ovo bio samo početak naobrazbe pa je dalje učio kod Bertrama Turetzkyja i Boba Magnussona. Odlazak u Kanadu da odsvira nekoliko nastupa bio je za njega fatalan jer je tamo upoznao kompozitorku i pijanistkinju Lisu Cay Miller koja će mu ne samo ukrasti srce i učiniti ga srećnim supružnikom već će ga i ubediti da je preseljenje u Kanadu dobro za njega (kao što bi bilo dobro za svakog Amerikanca koji nije baš Mr. Beast). Smith je tako 2000. godine prešao da živi u Vankuveru, odlazeći iz San Franciska gde je taman počeo da gradi diskografsku karijeru. Prolifičan kompozitor – i master muzičke edukacije – Smith je tokom svoje kompozitorske karijere napisao stotine kompozicija i snimao sa ogromnim brojem muzičara, američkih i kanadskih, ali, pošto je njegov instrument kontrabas, u studiijskom smislu on je ipak mnogo češće u ulozi člana benda nego lidera.

Ovo je krenulo da se menja 1996. godine kada je Smith snimio debi album u ulozi lidera ali ako danas odete na njegov Bandcamp ili stranicu na Discogsu zateći ćete tamo jednocifren broj izdanja. Zapravo toliko jednocifren da mogu sva da stanu na prste jedne ruke. I da vam ostane još jedan prst da njime uradite nešto nestašno.

Dakle, nakon ovog albuma, Smith je upoznao Millerovu, rešio da se preseli u Kanadu, tamo počeo da radi sa sopstvenim kvintetom (Five), koji je izazvao pozitivne talase po Vankuveru i okolini, ali je gro njegove karijere i u ovih poslednjih dvadesetpet godina obeleženo pre svega pisanjem muzike. Smithovi radovi uključuju i trinaest svita ali i projekte od kojih se jedan zove baš Songs (formiran da bi se pisala muzika u kojoj klavir i glas komuniciraju u jednom otvorenijem formatu), pa onda i druge radove, poput Shapes i gomile radova Lise Cay Miller u kojima će on entuzijastično učestvovati (npr. Sleep Furiously). Millerova je inače po vokaciji klasična kompozitorka ali se ljudima predstavlja kao džez pijanistkinja i taj neki ugodni smeštaj na dodiru džeza i klasike informiše muziku oboje supružnika.

Da ne bude zabune, Healthy je „čist“ džez. Ovo je vrlo klasičan hardbop/ postbop kvartet u kome sviraju neki vrlo iskusni muzilčari. Dave Say je saksofonista, improvizator i kompozitor sa više od 35 godina profesionalne karijere začete ljubavlju prema muzici Sonnyja Rollinsa, Johna Coltranea i Stana Getza. Pijanista Chris Gestrin ove godine slavi trodecenijski jubilej od kada je diplomirao filmsku muziku i redovno svira sa velikanima kao što su Dave Douglas, Gary Peacock i Kenny Wheeler, a radio je i sa dosta ne-džez muzičara, uključujući pank legende D.O.A., ikone hair-metala Motley Crue, kanadske kultne repere Swollen Members itd.  Konačno, bubnjar David Robbins je profesor na Univerzitetu Capilano, čovek sa trideset godina akademske karijere, kompozitor, aranžer i izvođač koji je radio i radi sa Joeom Sullivanom, Maynardom Fergusonom, Slideom Hamptonon, Buddyjem Montgomeryjem i mnogim drugim muzičarima.

Kad skupite ovakve izvođače na gomilu i uzmete u obzir da je Smith ovde muziku pisao za SEBE, jasno je da ćete dobiti nešto u najmanju ruku ambiciozno i strastveno. Healthy je snimljen još 2022. godine, pa onda miksovan ovog proleća i u pitanju je jedan zaista PUN album i u smislu količine i trajanja kompozicija (ima ih dvanaest i osim te uvodne ni jedna ne pada ispod pet minuta i 22 sekunde) i u smislu same muzike koja je formirana oko Smithovih upečatljivih zaista lepih tema, a onda razvijena u kvalitetne improvizacije.

Smith zaista srećno spaja svoju džez ekspertizu sa jednim u najboljem smislu formalnim pristupom kompoziciji. Teme su ovde posložene pažljivo, sistematično, da budu, kako rekoh, upečatljive, ali i da ne budu zaista samo „lepe“. Smith dosta radi sa njima, kreirajući povremeno i iznenađujuće složene osnovne motive za svoje pesme, ali onda ovaj kvartet vrhunskih muzičara ima mnogo prostora i vremena da iz njih postepeno izađe i improvizuje puštajući imaginaciji na volju.

Naravno da je u prvom redu uvek Dave Say i njegov tenor saksofon koji ima jednu duboku, zrelu boju ali i razigranu, cvrkutavu dimenziju. Say je inače muzičar koji će svirati u svakom idiomu koji je potreban – on svira mnogo fanka, rokenrola, džeza itd. – ali ovde se zaista čuje njegova ljubav prema Rollinsu, Coltraneu i Getzu u tom razigranom a opet duhovnom izvođenju tema i neužurbanom a strastvenom improvizovanju. Gestrin je, naravno, odmah uz njega sa veoma liričnim, senzitivnim pijanističkim programom koji se uklapa uz te klasične teme i atmosfere što ih Smith piše, ali uvek sa merom bluza i svinga koja ne dopušta da se pesme pretvore u nekakvu sentimentalnu bljuzgu. Smith je ovo inače napisao kao diptih dve svite, gde prvih sedam pesama (Healthy) crpu inspiraciju iz, citiramo, vizuelne estetike, dok je ostalih pet (Sea Plane) nadahnuto sviranjem u kanadskom pristaništu Canada Place. Posledično, ovih drugih pet kompozicija ima nešto „noćniju“ atmosferu pa i romantičnije tonove, ali ovaj album je mnogo ličnija i dublja muzika od nekakve rekonstrukcije hotelwave pristupa koji bi to možda sugerisalo.

Štaviše, pošto je glavni autor muzike kontrabasista a tu je i jedan vanserijski bubnjar, Healthy je i ploča koje svoje kompleksnosti vrlo lepo kombinuje sa tim jasnim, zvonkim temama. Ritam sekcija je ovde briljantna ne samo u tehnici već i u načinu da tu tehiku nenametljivo, organski spoji sa temama i harmonijama i ovo je album velikog sklada i solidne dubine, snimljen i miksovan vrlo lepo da ostavi utisak jedne klasične jazz ploče koju ćete zavoleti već zbog samog zvuka a onda još više zbog izvrsnih pesama:

https://stevesmith.bandcamp.com/album/healthy

No, drugi album za danas ćete voleti jer će vas on od prve note zgrabiti za revere, uneti vam se u lice, zalepiti vam jednu crvenu za čelo i uzviknuti „pevaj, pička ti materina“. Free jazz, kad je dobar, nije samo iskustvo slušanja. On je i iskustvo izazova, iskustvo nadahnuća, iskustvo učestvovanja, pa i, zašto da ne, konfrontiranja. Doduše, Rodrigo Amado The Bridge: Further Beyond MENI zvuči kao apsolutni melem na ranu i ja u njemu čujem samo najprijateljskije note, najblagorodniji zvuk, najlekovitiji free jazz, pa nekako slutim da će tako biti i sa svakim kome ideja slušanja sat vremena furiozne free jazz improvizacije nije strana.

Rodrigo Amado je, mislim, saksofonista koga ne treba PREVIŠE predstavljati domaćoj publici. Portugalski majstor je u svojoj karijeri ne jednom nastupao u Beogradu (uključujući na prošlogodišnjem Jazz Festivalu) i kao čovek koji stoji iza lisabonske kuće Clean Feeed Records, vodećeg svetskog izdavča avangardnog džeza, zaslužan je za možda i opasno preveliki deo muzike koju vi i ja trošimo poslednjih davdesetak godina. Ovaj album, pak, neće izdati Clean Feed već izvrsni austrijski Trost, i mada on zvanično izlazi 10. Oktobra, već ga čitavog u digitalnom obliku možete čuti putam donjeg, Amadovog Bandcamp linka.

The Bridge je samo jedan od projekata sa kojima Amado radi, nastupa, snima i izdaje ali ovo je kvartet takvih imena da nije preterano reći da se radi o multigeneracijskog supergrupi u kojoj sviraju neka od najvećih imena free jazza, makar iz epohe koja je usledila nakon šezdesetih godina prošlog stoleća kada su američki muzičari prvo revolucionisali džez kod kuće, spajajući formalnu naobrazbu i nasleđenu folklornu traumu da kroz nenametljivo nazvani „new thing“ kreiraju pravu duhovnu i muzičku revoluciju, a onda – barem oni koji su preživeli – krenuli da se rasipaju po Evropi bežeći od rasizma i ekonomskih nedaća i menjajući i istoriju evropskog džeza.

U opširnom eseju Billa Shoemakera koji stiže uz ovaj album, doduše, kadar se proširuje još više, odlazi se još dalje u prošlost i Shoemaker priča i o američkoj okupaciji Zapadne nemačke posle Drugog svetskog rata, ali i o tome kako su evropski umetnici i muzičari ispitivali modalnu muziku, indijsku klasičnu muziku, prigrlili modernizam Druge Bečke škole i kako je džez uz sve to bio prirodni saveznik.

Shoemaker raspravlja o „slobodi“ i tome šta ona može da znači za različite ljude i različite muzičare ali onda i ističe kako su upravo razlike među ljudima koji čine kvartet The Bridge ono što čini njihovu muziku osobenom i zanimljivom. Free jazz i slobodna improvizacija na kraju krajeva, u mnogim reduktivnim tumačenjima umeju da budu svedeni na puko ređanje zvukova, buku koja samo možda nije TOTALNA kakofonija, ali mi ostali znamo da najbolji free jazz i najbolja slobodna improvizacija imaju mnogo karaktera, pa i duše.

Karakter The Bridge je i u tome da ovde sviraju ljudi iz četiri različite države sa četiri različite trajektorije kroz istoriju džeza, svaki od njih praktično živa, hodajuća legenda i enciklopedija znanja ali i ponosni nositelj tog, jelte, karaktera. To da sam dvojicu od ove četvorice muzičara imao prilike da gledam uživo smatram posebnom privilegijom. To da ostalu dvojicu nisam (još) gledao uživo jeste opipljiv gubitak.

Jer, vidite, bubnjeve ovde svira Gerry Hemingway, Amerikanac koji džez i fri džez svira od kraja sedamdesetih i ima karijeru koja spaja kontinente, muzičke tradicije i scene, a na kontrabasu je Ingebrigt Håker Flaten, stožerni lik norveške scene i jedan od najvatrenijih muzičara koga ćete ikada videti da svira ovaj veliki instrument. Ali na klaviru je čovek koji je stariji od svih njih, čovek koji je na ovom nastupu imao punih osamdesetpet godina (rođendan mu je bio dva dana ranije, n’est-ce pas?), čovek koji doslovno pamti američku okupaciju Nemačke i to kako su zvuci američkog džeza odvukli klinca što je klavir učio da svira već od osme godine u sasvim drugu stranu. Rođen 1938. godine, Alexander von Schlippenbach je studirao kompoziciju na Kelnskom univerzitetu ali je onda 1966. godine osnovao Globe Unity Orchestra po narudžbini Berlinskog džez festivala i krajem te godine praktično ispisao manifest evropskog free jazza okupljajući neke od najvažnijih muzičara koji su u to vreme radili i obeležavajući potpuno novu etapu u razvoju ove muzike, povezujući američku duhovnost, revolucionarnost i spontanost sa evopskim avangardnim umetničkim i političkim idejama.

Further Beyond je drugi album ovog kvarteta i snimljen je u Amsterdamu, proleća 2023. godine, a u produkciji je pomagao Luís Lopes, dok je mastering uradio David Zuchowski. Navodim ova imena da bude jasno da je ovo već u čisto zvučnom smislu jedna VRHUNSKA ploča gde će ta božanska buka džez improvizacije biti uhvaćena na najbolji moguć način, u visokoj definiciji, a onda spakovana tako da je ne samo dobro čujete već i da vam uđe duboko pod kožu kako biste je slušali još mnogo puta.

Dobro, nije sve do zvuka, nešto je i do muzike. Amado i njegov kvartet ovde izvode tri dugačke kompozicije i pričamo o free jazzu koji je toliko fokusiran i „tight“ da se na svakih pola minuta divite onome što iz zvučnika izlazi i pitate se da li ovi ljudi imaju telepatske moći i kako je uopšte moguće da „slobodna“ svirka bude ovoliko disciplinovana i usmerena.

Odgovor nije PRETERANO zamumuljen. Shoemaker podseća da kada saberete karijere ova četiri muzičara dolazite do skoro dve stotine godina agregatnog iskustva sviranja džeza i improvizovane muzike, skrećući pažnju slušaocu na totalno poverenje koji oni imaju jedni u druge dok ovo rade. The Bridge programski nastupa bez prethodnih diskusija i dogovora o tome šta će se i kako svirati i sve što se čuje na ovom albumu je spontana, in situ kompozicija.

A opet, ovo je muzika toliko jasno i čisto u dosluhu sa zorom kreacije, sa onim momentom u američkom džezu šezdesetih godina prošlog veka kada su afroamerički muzičari spojili formalnu (evrocentričnu dakako) naobrazbu sa muzikom svog naroda što je još čuvala afričke vrednosti, da je jasno koliko sva četiri muškarca koji ovde sviraju taj zvuk smatraju sopstvenim nasleđem u kome samo nastavljaju da stvaraju, gradeći dalje njegovu istoriju i mitologiju.

Amado je… neverovatan saksofonista. Njegov tenor je deo svetle tradicije bendlidera koji su u ovom registru odsvirali neke od najsnažnijih tema u poslednjih sedamdeset godina, od bluza otežalo a revolucionarnom energijom pokretano oružje od tečnog metala koje stoji u prvom redu i izbacuje usijane svetlosne snopove u nebo. Kod Amada nema usiljenosti, ni slučajno nema glume, njegova svirka je duboko prožeta ljubavlju prema tradiciji i u njoj se uvek čuje bebop osnova, razvijana uživo, spontano, kroz šetnje uz i niz skale i variranje fraza. On je i jedan od onih muzičara koji uprkos tom sviranju unutar tradicije imaju sopstveni, prepoznatljiv ton i onda kada na početku druge, i najduže kompozicije, skoro dvadesetsedmominutne, naslovne Further Beyond on posle sviranja bluzerskih fraza u donjim registrima uđe u overblowing, ovo ne zvuči kao imitacija Johna Coltranea ili Alberta Aylera koju biste očekivali, već kao – ne šalim se – truba. Ne, nema smisla i, DA, fantastično je.

Ali Sclippenbach je ovde ono najčudesnije, ono što The Bridgeu daje gotov apsurdističku dubinu. Banalno je uopšte da pričamo koliko je on veliki tehničar, koliko mu je lako da svira vrlo „američki“, vrlo tečan, melodičan frazerski bebop, a koliko onda ume i da sve polomi disonantnim, teškim, tevtonskim (i tektonskim) sinkopama, samo da udari kontru saksofonisti, i Sclippenbach ovde pre svega šokira jednom gotovo detinje razigranom, optimističkom svirkom kojom prati Amada, praktično natprirodnom tačnošću predviđajući njegove fraze i harmonska rešenja i onda smišljajući svoje, kompleksne ali ne egzibicionističke dopune za njih.

Naravno, ni ostala dvojica nisu puki ritmičari već „totalni“ mutičari sa mnogo sopstvenih istorija i identiteta. Hemingway je ovde u praktično multidimenzionalnom prostoru, svirajući istovremeno nekoliko linija ritma i nudeći podlogu koja nekako omogućava da bilo šta što rade ostali muzičari, bilo kojim tempom i intenzitetom IMA SMISLA. Flaten je, onda, fabrika zvuka, proizvođač rafala i bacač dubokih bas-bombi koje drže celu ovu svirku usidrenom da ne odleti baš sasvim u kosmos.

Further Beyond pritom nije album koji forsira intenzitet. Ovo je dinamična svirka, u smislu da je jednako validna i jednako puna i kad se svira tiše, i kada muzičari prave pauze da puste druge da se bolje čuju i kad, kao na početku druge kompozicije, uđemo praktično na teritoriju balade, pa je onda transformišemo u free jazz freakout. U tom smislu, ovo je i album koji možda možete puštati civilima, ljudima koje tek obrađujete da počnu da stvarno slušaju free jazz jer će ga ovde možda bolje čuti nego inače. Zvuk je izvanredan, svirka strastvena a opet sa dovoljno vazduha da ne bude opresivna, a iako se fraze smišljaju na licu mesta, ovde tokom sat vremena teške paljbe nema ni jednog momenta gubljenja, traženja ili pukog prosviravanja idioma dok čoveku ne padne nešto pametnije na pamet. Dakle, ovo je SVA krtina SVE vreme pa ako se sa ovim albumom i pobijete, biće vam oboma lepo:

https://rodrigoamado.bandcamp.com/album/further-beyond

https://www.trost.at/rodrigo-amado-the-bridge-further-beyond.html