Nažalost i ove nedelje smo izgubili jednog uglednog člana globalne metal zajednice. Tomas Lindberg iz At the Gates, Lock, Up The Lurking Fear i još gomile bendova (uključujući  Skitsystem pa i The Crown početkom stoleća) je preminuo od raka i o tome se nekako nije dovoljno pričalo jer je svet zabavljen procenjivanjem ko je sa koliko posvećenosti ožalio ubijenog protofašistu. Al jebiga, tu smo gde smo. Kod nas studente u lancima vode da sahrane oca, pa će verovatno krenuti i nabijanje na kolac jedan dan od Nedelje. Pripremićemo se za to slušanjem MNOGO metala:

Deo 1: BLACK METAL

Ima nečeg neodoljivo šarmantnog u zvuku portugalskih Nekromatics gde se simfonijski blek metal meša sa death i thrash elementima, sve u prostoru povišene ekspresije, teatra i skoro pa vodvilja. Place of Indulgence je, pretpostaviću prvi album za ovu grupu (dva čoveka u studiju) ali i zvučno i kompozicijski ovo je zrelo i na prilično sveže načine kombinuje svoje žanrovske elemente, ne preterujući sa produkcijskim budženjem ali svakako postižući taj teatralni efekat koji se traži. Nekromatics je prijatno osveženje za ovu nedelju i za sve koji se nerviraju što japanski Sigh ne objavljuje albume češće ovo može biti fina privremena zamena:

https://nekromaticspp.bandcamp.com/album/place-of-indulgence

https://nekromatics.bandcamp.com/album/place-of-indulgence

Šveđani Bergsvriden takođe šarmantno spajaju blek metal sa skandinavskim folkom već nekih dvanaest godina. I haggans afton im je četvrti album i na njemu se oštrina blek metala bez stida uklapa sa melodičnošću folka u jednoj razigranoj, nestašnoj formi gde sve zvuči kao da ste se probudili usred noći u šumi gde ste otišli na par dana kampovanja, krenuli da piškite i na proplanku ugledali gomilu goblina kako prave žurku. Slatko:

https://bergsvriden.bandcamp.com/album/i-haggans-afton

Ungoliant iz Omahe uopšte ne sviraju old school black metal, a kako sami tvrde. Njihov minialbum Call to the Dark je više black-thrash sa elementima death metala, dosta čvrst u zvuku i minimalno melodičan. Dobro to meni prija sa solidnim instrumentalističkim radom i okej idejama u domenu tema i melodija. Rokanje:

https://ungoliantamerica.bandcamp.com/album/call-to-the-dark

Henere iz Nju Džersija na svom debi albumu, The Chosen Path zvuče vrlo solidno. Ovo je melodičan, ali energičan blek metal bez mnogo komplikovanja u aranžmanima ali sa akcentovanjem hipnotičke repetitivnosti svojih rifova i tema a koja pesmama daje određeni ritualni kvalitet. Jeftina ali funkcionalna produkcija samo pomaže u ostavljanju utiska da slušamo nešto tajno, možda zabranjeno a posvećeno ezoteričnim znanjima. Lepo:

https://voidwandererproductions.bandcamp.com/album/the-chosen-path

Slovenci Kamra imaju preupeglan studijski zvuk za moj ukus (mada i dalje razmazan u skladu sa atmoblek standardima), ali im je drugi album, Unending Confluence prilično jebeno zanimljiv. Njihov atmosferični blek metal ima izraženu eksperimentalnu dimenziju, sa pesmama koje ne traju po osam minuta samo zato što imaju dugačke periode u kojima se samo razlažu setni akordi nego i jer se bend ozbiljno trudi oko kompozicija i kombinuje i neke propisne old school elemente sa tim modernijim pristupima. Vrlo zanimljivo i atmosferično na jedan, za moje pare, zreliji način:

https://voicesofkamra.bandcamp.com/album/unending-confluence

Bogami su dobri i Šveđani Krigsgrav na svom osmom albumu, Stormcaller. Ovo nije čist black metal, pa čak ni „čist“ atmosferični blek metal, mada je iz toga krenulo, već ima i značajnu doom metal i death metal komponentu. No, spoj je izveden nekako elegantno, bez usiljenosti i Krigsgrav ne zaboravljaju da su dobar rif i tema bitni, pa ih propisno forsiraju:

https://krigsgrav.bandcamp.com/album/stormcaller

Maahes su blek metal kvintet iz Bavarske koji svira već deceniju i Nechacha mu je drugi album, ali on zvuči kao da je sniman isključivo „u kompjuteru“ korišćenjem semplova a ne upotrebom pravih instrumenata u studiju. I to mi je najveća zamerka: zvuk je sintetički, bez dinamike, prilično artficijelan, mada, da budem i fer, ne i preglasno masterovan. No, bilo bi lepše da ima više dinamike u ovome što Maahes rade jer su pesme VRLO DOBRE. Ovo je blek metal koji se bavi starim mitologijama i ezoteričnim znanjima i njegova kvalitetna, prilično tehnička muzika ima odličan drajv i energiju koje umanjuje taj prepeglani saund. No, kad se malo naviknete, dosta se uživa u kvalitetu pesama:

https://maahesofficial.bandcamp.com/album/nechacha

Insurrect su bend kao rađen za mene. Muzika je kombinacija blek metala, crustpunka i death metala, a bend se tematski bavi komunizmom, revolucijom i antifašizmom. Što, koliko god to sad čudno zvučalo, u Septembru 2025. godine deluje i pomalo avangardno, jelte. Enivej, prvi EP ekipe iz Ujedinjenog kraljevstva, Nomadic War Machine je agresivan, sirov i vrlo lepo sklopljen sa pet pesama brutalne krljačine i kontrolisanog haosa. Muzika za koktel-žurke na kojima se prave samo Molotovljevi kokteli:

https://insurrect.bandcamp.com/album/nomadic-war-machine

Eldur je jednočlani blek metal projekat ali je sa Islanda, a debi album mu se zove Rituals of Death and Necromancy tako da su signali tu u startu povoljni. I razočaranja nema, ovo je energičan blek metal sa dosta modernim zvukom i atmosferom ali sa klasičnom, nestašnom, agresivnom svirkom i dispozicijom.      Einar Thorberg Guðmundsson, koji ima još nekoliko uglavnom jednočlanih projekata je odličan kompozitor i vrlo solidan producent i album zvuči OPAKO:

https://eldurofficial.bandcamp.com/album/rituals-of-death-and-necromancy

Volahn iz Kalifornije pripadaju kolektivu Black Twilight Circle i sviraju već duže od dvadeset godina kombinujući disonantan blek metal i interesovanja za tradiciju, meksičku samobitnost i mezoamerički folklor. Ovo je uglavnom solo projekat Eduarda Ramíreza koji ima još gomilu bendova i solo radova i okrenut je njegovom meksičkom nasleđu i tradiciji. Četvrti album, Popol Vuh je, pa, hermetičan, bučan i eksperimentalan, namenjen samo publici koja zna da traži nešto specijalno, sa energičnim, žestokim tempom, psihodeličnim vrištanjem i mnogo disonance ali i prepoznatljivih melodija i tema. Ovo je primordijalni haos u dobrom smislu spakovan u šest dugačkih, zahtevnih ali fascinantnih pesama. Sjajno je:

https://crepusculonegro.bandcamp.com/album/popol-vuh

Dosta impresivan drugi album za beloruski jednočlani projekat Withered Land, koji nam stiže neke četiri godine nakon prvenca. Olga Kann, žena koja stoji iza ove muzike i svu je sama piše i izvodi je veoma talentovana i njen blek metal ima simfonijsku komponentu mada je u dobroj meri sveden na klasični skeletalni blek metalski program i forsira distorzirane gitare (i harfe), te promukao, vrištav vokal. Zvuk je solidan, kompozicije prilično zanimljive, generalni utisak albuma Hall of the Dead povoljan:

https://easp.bandcamp.com/album/hall-of-the-dead

https://witheredland.bandcamp.com/album/hall-of-the-dead

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

The Black Strain su dva lika iz Džordžije koja sviraju fazirani, močvarni hard rock/ sludge metal. Demo 2025 ima sasvim primetne veze sa klasičnom erom Black Sabbath ali i taj neki minimalistički, andergraund šmek koji mu daje sopstveni karakter. Ovde nema neke studijske „magije“, imamo posla sa dva tipa koja udaraju u jedan bubanj i jednu gitaru, cepaju dobar gruv i ne mnogo više od toga. Ali i to je DOVOLJNO. Cena je koliko date:

https://theblackstrain.bandcamp.com/album/demo-2025

Za malko old school hard roka, imamo Amerikance Mirador i njihov debi album Mirador. Ovo je dobro pre svega jer pošteno uzima bluz i folk osnove koje je hard rock u šezdesetima i sedamdesetima voleo da baštini i ne pada u iskušenje da direktno imitira Zeppeline onako kako to rade, uh, neki drugi bendovi. Muzika zato zvuči dosta zrelo i iskreno, ekspresivno i sluša se sa pažnjom. Vrlo lepo:

Anthesis su trojica Kanađana sa sludge metal karijerom od solidne dve decenije. Thieves im je četvrti album i ovo je teška, spora ploča mučnih a hipnotičnih pesama. Ovde se rifovi valjaju kao talasi preko stenja, štim je nizak, vokal bolan i izmučen, a na par pesama gostuje pevačica čiji zvonki, melodični glas čini simpatičan kontrast abraziji što je pravi ostatak benda. Uz sve ovo, Anthesis pišu pesme odmereno, nisu usmereni samo na najglasniji, najtvrđi zvuk sve vreme i razumeju dinamiku, a album se plaća po želji:

https://anthesis.bandcamp.com/album/thieves

Mađarice i Mađar EndrE kažu za sebe da su „a bit weird but not that crap“. Slušajući njihov četvrti demo snimak, demo_4, rekao bih da uopšte nisu crap, naprotiv. Ovo je spora, elegantna muzika negde između emotivnog alternativnog roka i doom metal/ doomgaze formula. Dakle, gitare ovde rade vrlo lepe stvari, između emotivne melodičnosti i težine, vokali su dobri, klavijature iskorišćene sa osećajem i sve ima atmosferu tradicionalnog folk rituala odrađenog sa električnim, modernim instrumentima. Odlično je a plaća se koliko vi kažete:

https://endre.bandcamp.com/album/demo-4

Ne volim naročito gotski doom metal, ali takva je nedelja pa su se neki veterani vratili sa novim albumima. Novembers Doom iz Čikaga postoje od 1989. godine i na njihovom dvanaestom albumu, Major Arcana još ima ostataka death-doom stila koji su ranije svirali, između setnih melodičnih melodija i dostojanstvenih muških baritona. Recimo da mi se sviđa 11% ove muzike, a ako ste ljubitelj onda će vam,  mislim, biti veoma solidno. Novembers Doom umeju da okrenu taj gotik glamur i na tugu i na veličanstvenu epiku i to sve u okviru iste pesme i da ne zvuči suviše namešteno, pa, eto, kad nema Petera Steelea, dobro je i ovo:

https://novembersdoom1989.bandcamp.com/album/major-arcana

I bukvalno bez gubljenja koraka idemo na osamnaesti album britanskih kraljeva gotskog dooma, Paradise Lost. Naslovljen Ascension on stiže svega dve godine nakon prethodne dugosvirajuće ploče u skoro istoj postavi osim što se u bend vratio bubnjar Jeff Singer. Enivej, bend se nalazi u nekoj vrsti druge kreativne mladosti pa je Ascension ploča koja počinje violončelom i poletnim doom ritmom, te promuklim, death vokalima Nicka Holmesa i mada nije da bih ja to nešto mnogo slušao, ovo mi je apsolutno bolje od nekih stvari koje je ovaj bend radio nakon Gothica i Shades of God. Nekako, i dalje je to teatar i vodvilj ali sa više METALA u zvuku i čak i kad Holmes peva „lepo“, to ne zvuči mnogo kao da se ulaguje mejnstrim publici nego nekako slatko i dostojanstveno. Mislim da će ljudi koji vole Paradise Lost biti apsolutno predivno usluženi:

https://paradiselostofficial.bandcamp.com/album/ascension

Entrøpia iz Bolonje imaju debi album, DOWN IN THE SWAMP OF HUMAN BLEAKNESS, sve tako velikim slovima i to je, prigodno, ploča sporih teških rifova i promuklih urlika. No, Entrøpia nisu baš početnici, ovo su članovi raznih death metal i srodnih bendova i onda i ovaj prvi album ovog projekta ima kvalitetne pesme solidan (mada BUČAN) zvuk, rifove koji vam razmeštaju unutrašnje organe ali imaju i solidan bluzerski gruv i koliko god da je ovo sludge-doom metal visoke abrazivnosti on je i seksi i prijemčiv:

https://entropiasludge.bandcamp.com/album/down-in-the-swamp-of-human-bleakness

Dying Victims su ove nedelje krenuli sa svojim jesenjim programom i prvi na redu su nemački Naevus sa pomalo nestandardnim albumom za ovu takođe nemačku etiketu. Naime, Naevus su ekipa osnovana 1991. godine da radi death metal a koja je tokom tri decenije evoluirala u toplijem, melodičnijem i ličnijem smeru. Ovaj, treći album, Back Home je u osnovi emotivna, neposredna doom metal ploča, sa svom ranjivom osećajnošću Paradise Lost ili The Obsessed, ali bez nekakvog direktnog prepisivanja od slavnijih kolega, sa izraženim ličnim stilom i svetonazorom. U tom smislu, ovo i jeste prava Dying Victims ploča, utemeljena u old school zvuku ali sa decidno autentičnim viđenjem istog i izrazom koji ide znatno dalje od pukog zanatskog rekonstruisanja poznatog stila. Naravno da je izvrsno i od mene dobija užasno jake preporuke:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/back-home

Kad smo kod malo nestandardnih uparivanja, tu su i kijevski Stoned Jesus koji novi album, kao i prošli izdaju za Season of Mist a pre toga su bili na Napalmu. Ovo je progresivni doom metal i nekako ne vidim da je u skladu sa onim što Napalm Records inače izdaje ali uz Season of Mist se još i uklapa jer je sve nekako zrelo, ima komponentu post-metala ali i old school hard rok progresive pa je baš osvežavajuće ali ne i nelogično. Bend inače radi od 2009. godine i Songs to Sun mu je šesti album, sa šest pesama koje vole da ubace i folklorne elemente, pa i malo propisnog popa i tako, proverite, vredi čuti:

https://stonedjesus.bandcamp.com/album/songs-to-sun

Finski majstori kosmičkog stoner-doom metala, DÖ imaju novi EP, Deathrace to Extinction i to je ODLIČNO. Ovo su dve pesme ukusno spravljenih rifova, sjajnog gruva i izvrsnog zvuka. To kako bas žvaće a gitare prže treba stati pa proučavati a bend dobro zna da ne treba da previše komplikuje u aranžmanima i da će propisna, momačka rokačina odraditi svoje. I tako i biva:

https://doofficial666.bandcamp.com/album/deathrace-to-extinction

Portugalci Spin the Skull, sa svoje strane, sviraju mnogo siroviji, garažniji, pa i pankerskiji stoner rok. Album Spin the Skull, dugosvirajući debi za ovu drogiranu ekipu zvuči kao da je nastao u garaži. To ne znači da su pesme nužno prostačke, mada svakako idu na jednostavnost, spontanost i energiju džema, ali zvuk je baš sirov, sa probijanjem u crveno na sve strane i distorzijama i gde ih želite i gde ih ne želite. No, to se uklapa uz same pesme koje su šarmantni, akcioni komadi stoner rok/ pank rok krosoverisanja i mada zvuk ume da umori svojom ravnom, nedinamičnom prirodom, muzika je KUL:

https://spintheskull.bandcamp.com/album/spin-the-skull

https://morbidandmiserable.bandcamp.com/album/spin-the-skull

Pink Fuzz iz Denvera sviraju, kako su sami objasnili, high speed desert rock. Da ne bude zabune, nije ovo MNOGO brza muzika ali album Resolution se kreće u decidno bržem tempu nego što je standard za, jelte, spori, smoreni desert i stoner rock. Nije ni samo to: Pink Fuzz vole faz, ali njihova muzika je melodična, sa izraženom pop komponentom – ne najmanje zbog lepog vokala basistkinje i klavijaturistkinje LuLu koja je sa bratom Johnom i osnivačica benda – i ne bi bilo preterano reći da će se ovo dopasti i ljudima koji vole pop-pank, i uopšte svima koji vole pitku, melodičnu rok muziku koja ne smara nego samo čuka:

https://pinkfuzz.bandcamp.com/album/resolution

Ovde negde dolaze i Slow Down World iz Ujedinjenog kraljevstva sa svojim istoimenim EP-jem. Ovo nije stonerska muzika ali „alternativni progresivni rok“ koji Slow Down World sviraju je slična kombinacija bržeg tempa i kvalitetnog rif-rada sa, u ovom slučaju težim, masanijim zvukom i nešto simpatičnih refrena. Meni se iznenađujuće mnogo dopalo:

https://slowdownworld.bandcamp.com/album/slow-down-world

Svi smo voleli prošlogodišnji debi album njujorških Castle Rat pa nema nekog ozbiljnog razloga da se ne poradujemo kolektivno njegovom nastavku. The Bestiary ne menja ni metu ni odstojanje, nudeći muljavi, podzemni, dungeon-doom-metal sa dobrim post-sabatovskim rifovima i zaraznim ženskim vokalima. Bend naglašava svoju fantazijsku dimenziju ali ono što se svira je i dalje kvalitetan teški rokenrol i hevi metal i tu nema neke filozofije. Ili jeste ili niste. A naravno da jeste, Blues Funeral ne izdaju makar šta:

https://castlerat.bandcamp.com/album/the-bestiary

Heavy Psych Sounds Records su se valjda vratili sa odmora i odmah krenuli opasno da podgrevaju. Dusted Angel je kalifornijski stoner rock kvintet koji je svoj prvi album snimio još 2010. godine i od tada ništa. E, pa deceniju i po kasnije stiže This Side of the Dirt i SOLIDNO kolje. Izdavač insistira da je ovo doom metal sličan herojima sedamdesetih kao što su Pentagram i St. Vitus ali i on primećuje koliko je ovo rokerska ploča i, mislim, baš je dobra, sa prljavim, pustinjskim rifovima i energičnom svirkom a bez preterivanja u produkciji. Dobro, glasno je, ali nije preglasno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/dusted-angel-this-side-of-the-dirt

Bliži apokaliptičnom doom metalu spojenom u presi sa mračnim death-sludge metalom su južnokorejski Gawthrop koji su svoj debi album izbacili za kalifornijski Sentient Ruin Laboratories. Ovo je kao da pratite odron celog jednog brda u slow motionu, sa superdubokim štimom, zvukom koji je sav u basu i death vokalima što odozgo polivaju kao bujica mulja, ali Gawthrop su bend koji razume da je RIF u osnovi svega i paze da se to čuje. Kuboa je jebeno teška ploča, na granici implozije, ali ROKA:

https://sentientruin.bandcamp.com/album/kuboa

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL

Must Kill dolaze iz Milton Kejnsa u Engleskoj i  debi album, Condemned to Torture im je simpatičan komad energičnog thrash metala informisanog melodic death metal strategijama. Must Kill sami po sebi nisu preterano melodični, rifovi su im oštri i trešerski, vokali su im grubi i promukli, ali česte promene ritma i gruverski elementi ukazuju da ovo nije puka rekonstrukcija thrash metala osamdesetih i da ima modernije aspiracije. Povremeni melodičniji gitarski motivi koji vuku na baroknu kompoziciju su onda ta najočiglednija spona sa melodeathom i ovo osvežava muziku. Produkcija je OKEJ sem što bih ja voleo da je bubanj malo dinamičnije snimljen i miksovan ali to sam, jelte, samo ja. Fino je ovo.

https://mustkill.bandcamp.com/album/condemned-to-torture-2

To Find Deliverance je drugi album poljskih progresivnih trešera Species a to da ga izdaje 20 Buck Spin je dokaz da ova pensilvanijska etiketa pravi ozbiljne napore da zabaci mrežu što šire može i underground death metal i doom metal programu u svom katalogu doda još štogod zanimljivo. Species su svakako hermetični i nisu bend za nekakvu mejnstrim publiku ali ovo je zanimljiva, razigrana ploča producirana bez iživljavanja na kompresorima i to je meni sve vrlo simpatično:

https://20buckspin.bandcamp.com/album/changelings

Ravager su nemački thrash metal bend koji je svoj treći album naslovio From Us with Hate. Konfrontativno! No, Ravager svoju mržnju temelje na opservaciji socijalnih protivrečnosti i nepravdi u društvu pa je ovo ona zreli, kvalitetni thrash metal sa sociopolitičkom komponentnom iako se prva pesma zove Freaks Out Of Control, četvrta Aggressive Music For Aggressive People a onda peta Speed Trap. Ravager uspevaju da ove napaljujuće naslove opravdaju VRLO kvalitetnom muzikom nudeći nam na konzumaciju brzi, žestoki, tehnički kvalitetni ali nedvojbeno agresivni thrash metal sa uličnom aromom i dobrim studijskim zvukom. Odlično:

https://ravager.bandcamp.com/album/from-us-with-hate

Evilcult su iz Brazila i snimaju za kineski Awakening Records a što su sve, naravno, povoljni znaci da ovde dobijamo suvu andergraund krtinu. I dobijamo! Treći album benda, Triumph of Evil je fino produciran, prilično epski-zvučeći komad black-speed metal zabave sa old school idejama i modernom razradom. Bend je tehnički vrlo kompetentan, zvuk je razgovetan a rifovi i melodije su ukusni i doprinose tom epskom i teatralnom ugođaju albuma a da se u principu muzički format ne kreće predaleko od klasične speed metal rokačine. Pesme se zovu Midnight Ritual, Diabolical Alchemist, Waves of Agony, The Abyss ili Satanic Revolution pa znate da ovo VALJA:

https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/triumph-of-evil

Njemački Sadistic Goatmessiah su postali svojevrsne andergraund zvezde a evo tek sad im izlazi debi album. Naravno, Violence, kako se album zove, izlazi za Dying Victims i ovo je klasičan a match made in hell. Spoj blek metala i treš metala koji čini zvuk Sadistic Goatmessiah je praktično idealan za firmu koja se opsesivno usredsređuje na autentične, metodične rekonstrukcije old school muzike iz raznih perioda i ovo je i produkcijski dobro (ili bar adekvatno) u odnosu na same kompozicije koje su JAKO cool i nisu samo pedeseta kopija Hellrippera ili, jelte, Venoma. Sjajno:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/violence

Law Of Man su iz Teksasa a njihov demo nazan samo Demo ima tri pesme kvalitetnog, mošerskog crossover thrasha. Ovde nema mnogo brzine i vratolomija, muzika je u srednjem, plesom tempu, rifovi su gruverski i mada sve ima miris te neke ulične, gangsterske maštarije, nije otišlo celim putem do modernog moshcore/ beatdown stila. Dobra produkcija, cena koliko date:

https://lawofman.bandcamp.com/album/demo

Brainseed su dva lika iz Kentakija sa demo snimkom pristojno sirovog thrash metala i thrashcorea. Release the Pain je bolna i oslobađajuća, jelte, situacija jeftine produkcije i jeftinih emocija, ali one se dobro uklapaju jedne uz druge i sve zvuči autentično. Cena je koliko date:

https://brainseedthrash.bandcamp.com/album/release-the-pain

Kanađani Demonstench uprkos imenu sviraju pank i krastpank a ne nekakav, jelte, blek metal. Taste the Stench je EP sa dve pesme koji će vam uspešno približiti zvuk benda sa dve srazmerno dugačke pesme koje nisu suvi D-beat i imaju u sebi dosta, jelte, aranžmanske ambicije, melodije i karaktera. Lepo:

https://demonstench.bandcamp.com/album/taste-the-stench

Ako volite BAŠ BAŠ melodični američki pank rok po receptu utvrđenom devedesetih godina prošlog veka na etiketama poput Epitaph i Fat Wreck Chords, pa malo i Lookout, onda su American Television vaša zabava za ovaj vikend. Njihov EP, You Are Not Alone ima šest pesama poštenog, znojavog rokanja sa melodičnim gitarama, melodičnim refrenima, svom melodijom koju možete da zamislite a da je to i dalje propisan pank rok na transverzali Screeching Weasel-Rancid-Propagandhi.

https://amtv.bandcamp.com/album/you-are-not-alone

Kad već pominjem Fat Wreck Chords, imamo danas i jednu ploču ove etikete. Kalifornijski ženski pank rok sastav Bad Cop Bad Cop ima svoj četvrti album za deceniju rada i Lighten Up je vrlo, vrlo ugodna ploča. Bez obzira što nije ni originalna ni inovativna, ona nudi tačno ono što očekujete: melodičan, kalifornijski pank rok sa finim vokalnim harmonijama, malo nostalgije, dosta energije. Sve pet:

https://badcopbadcop.bandcamp.com/album/lighten-up

Za one kojima je sav taj melodični pank rok nekako detinjast i namenjen adolescentima, i više voli odraslu muziku kao što je, uh, polka, nemajte brige, kanadski The Dreadnoughts imaju novi album. Naslovljena Polka Pit ovo je još jedna ploča energičnih polka-komada u kojima se narodna muzika i električni pank rok spajaju na ne samo funkcionalan već i jako šarmantan način. Polka Pit ima u sebi i malo klecmera, kako je i red, a  sklopljen je od jedanaest uglavnom kratkih i ekonomičnih pesama uz koje se ne sedi. Što rekoše naši stari: tarabuka neka lupa, harmonika neka svira:

https://thedreadnoughts.bandcamp.com/album/polka-pit

Metalizirani mošerski hardkor koji sviraju njujorški Missing Link je nekako… originalan. Ne znam, ili ljudi prže baš dobre rifove i imaju odlične vokale ili sam ja samo nekako dobro raspoložen, ali EP Miracle Smile radi ceo taj gangsterski moškor fazon ali uopšte mi ne zvuči kao da ga svira prosečan moškor bend. Nekako su zaista rifovi PREDOBRI, a vokali brutalni i sve je onako, da se uzme macola i lomi kamen na sitno ali u pozitivnom smislu:

https://bbbrecords.bandcamp.com/album/miracle-smile-ep

Massive Denial su iz Pensilvanije, a album Another Wasted Youth je kao neka hardkorpank ploča koju ste čuli 1984 godine sa tankim gitarama koje su distorzirane jeftinim overdrajv pedalama, brzim razigranim pesmama, temama primerenim mladeži, himničnim pank-rok komadima između skejtkor cepačina. Sjajno je ovo, i produkcijski i kreativno zvuči kao da dolazi iz srca.

https://massivedenial.bandcamp.com/album/another-wasted-youth

Grci Μορμώ (tj. Mormo) sviraju blackened crust ali sa dosta eksperimentalnim, originalnim zvukom i idejama. Drugi album, Δυστοπία im je jedna sveža, atmosferična ploča na kojoj je muzika na momente bliža post-rok repetitivnosti i kontemplativnosti nego agresiji metala, ali se to onda fino kombinuje sa agresivnijim blackened crust programom. Solidni Grci, kako se i očekuje:

https://mormocrust.bandcamp.com/album/–2

El Santo Asesino su brazilski grindcore bend koji zvuči kao nekakav geometrijski presek svega onog što znate o brazilskom grindcoreu. Dakle, brzo, jednostavno, pankerski a opet trešerski disciplinovano, politički angažovano, praktično kao da ste uzeli Ratos de Porao i slepili ga sa Rot. Inimigo do Meu Inimigo 2025 je novi EP ove ekipe iz Sao Paola i zvuči vrlo lepo, sa šest pesama jednostavne a furiozne grindcore/ thrash rokačine:

https://xelsantoasesinox.bandcamp.com/album/inimigo-do-meu-inimigo-2025

Nemci New World Depression u svom old school death metalu imaju malo gruverskih rokenrol elemenata i to ispada dosta šarmantno. Abysmal Void je osmi album za ekipu iz Emsdettena i nekako je sve superpitko i prijatno, sa puno finog mošerskog programa, pećinskih, sirovih  blastbitova i dobrih rifova. Slatko!

https://newworlddepression.bandcamp.com/album/abysmal-void

Tithe iz Portlanda u Oregonu svoj death metal kombinuju sa grindcoreom i doom metalom što u rezultanti daje brutalnu, sirovu, andergraund kombinaciju stilova koji su svi ekstremni, ali se sviraju sa merom sofisticiranosti. Pesme na trećem albumu, Communion in Anguish imaju u sebi mnogo iznenađenja (neka od njih iz orbite blek metala) iako vam se na početku čini da ćete slušati samo dobar, mošerski death metal tako da, vredi da se usredsredite i prepustite:

https://tithepdx.bandcamp.com/album/communion-in-anguish

U iščekivanju novog albuma PeelingFlesh, a koji stiže konačno krajem ovog meseca, imamo demo snimak italijanskih Phaster naslovljen Ballin’ Mixtape. Ovo su tri pesme slamming beatdown hardcore zajebancije, sa repovanjem (na Engleskom sa italijanskim naglaskom), gangsteraja, sirena i dosta pristojne atmosfere uličnog gengsta-partija. Produkcija je solidna a to gde Phaster nisu mnogo originalni (poslednja pesma se zove Face-fucked with a baseball bat) nadomešćuje se obešenjačkim šarmom. I, naravno, demo se plaća koliko želite:

https://phaster.bandcamp.com/album/ballin-mixtape-demo

Donekle slično i za mrvu više pomereno u stranu klasičnijeg beatdown hardcorea, dakle, bez repovanja i otvorenih hip-hop koketiranja, zvuče Chestier Belt sa Balija na svom debi albumu Reforge to be Stronger. No, to je manje više to, spor, gruverski, težak hardcore sa plesnim ritmovima, gangsterskim mentalitetom, slem rifovima, hip-hop srži unutar gitarske muzike. Vrlo dobro to rade Indonežani i ko voli ovakav zvuk neće se uopšte loše provesti:

https://atlasrecs.bandcamp.com/album/reforge-to-be-stronger

Brazilski duo Daimonos drži se uglavnom iste matrice na svim svojim izdanjima, a sada ih već ima sedam u devet godina, i to ako pričamo samo o albumima. Grotesque Slaughter, dakle, ponavlja format brutalne death metal osnove sa malo deathcore nadgradnje gde su preteći rifovi Lucasa Daniela podloga za bestijalne vokale Mirelle Jambo i to ZVUČI dobro. Ponovo, njihova muzika rizikuje da bude i malo monotona posle izvesnog vremena, ali mislim da se na ovom albumu primećuje napor da pesme imaju sopstvene karaktere i, mislim, možda nije IZVANREDNO ali jeste pitko:

https://daimonos.bandcamp.com/album/grotesque-slaughter

Iz Brazila su i Venomous Breath ali death metal na njihovom trećem albumu je striktno u stilu stare škole. Abysm se vozi isključivo na velikim, mračno-melodičnim rifovima i teškom, debelom zvuku, rekonstruišući perfektno ne pesme, ne sam saund ali DA naše uspomene na rane albume bendova poput Dismember ili Grave i nudeći idealnu nostalgičnu dijetu energije, melodije, težine i lepršavosti. Prelepo:

https://venomousbreath.bandcamp.com/album/a-b-y-s-m

Woolly Mammoth uz Teksasa svira (sviraju?) ukusan, ugodan slamcore na EP-ju Tusk. Zvuk i rifovi ovde dolaze iz slamming death metal orbite, sa odličnim nizanjem gruverskih, plesnih momenata jedan za drugim, ali pesme su kratke, po dva minuta i pored death vokala imaju i „normalnu“ hardcore viku. Odlična kombinacija plus vrlo solidan zvuk sa hrskavim gitarama i dobošem koji zvoni TAMAN koliko treba. Cena je koliko date za ovaj komad užitka:

https://woollymammothh.bandcamp.com/album/tusk

Goatzied su tri Čileanca koja prže agresivan, beskompromisan death-black metal. EP Ancestral Rites of Goatzied, prvi studijski rad posle šest godina pauze je blasfemična, agresivna ploča blastbitova i demonskih režanja, sa prijatnim zvukom, oštrim rifovima i ambiciozno komponovanim solažama. Ima nečeg vrlo old school u zvuku Goatzied, a bend opet ne zvuči kao nekakva kopija Morbid Angel, Immolation i njihovih ispisnika već uspešno nalazi svoj put:

https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/ancestral-rites-of-goatzied

Flesh Cellar su iz Jorka (dale, „starog“ Jorka u Engleskoj) i sviraju pećinski death metal. Ne po zvuku, koliko po jednostavnosti pesama i sirovoj, primitivnoj formi. Prvi  EP, 28,000 BC, im ima pet pesama jednostavnih, zaraznih rifova i gruverskog zakivanja pravo u glavu, sa povremenim ispadima brže, psihodelične svirke. Fino je to i nudi se za cenu koju sami odredite što je isto jako fer:

https://fleshcellardeathmetal.bandcamp.com/album/28000-bc

Iz Nju Džersiija dolaze Lunacy, koji po sopstvenim rečima sviraju „cosmic, murderous death metal“ a što podrazumeva povremeni korus-flendžer efekat na bas-gitari u inače mišićavom, radničkom i seljačkom death metalu. Debi album, Surrender Thy Flesh je odličan, sa smenom poštene hedbengerske rif-bakljade i bržih, trešerskijih delova. Lunacy ne izmišljaju toplu vodu ali sviraju sa puno entuzijazma i žestine, imaju odličan zvuk i pesme prave dovoljno preokreta da deluju sveže. Sjajno:

https://lunacynj.bandcamp.com/album/surrender-thy-flesh

Teksaški Primal Tyrant su debi album imali pre dve godine a sada ga prate EP-jem Decree of Savagery sa četiri pesme mošerskog, sirovog death metala kao ispalog iz nekakve jurske, jelte, močvare. Nije to neka sofisticirana ili moderna muzika, ali bend se vrlo ugodno oseća u toj svojoj primitivnoj, old school formaciji i čak ni dosta jeftina produkcija ne smeta. Cena je koliko date pa udrite:

https://primaltyrant.bandcamp.com/album/decree-of-savagery

Italijani Egocide su neka kombinacija death metala i hardkora koja je sa vremenom skrenula više u smeru death metala pa novi album, Mortichnia u principu nudi death metal sa malo ukrasa. Ali je vrlo lep i podseća me na Misery Index sa svojim ukusnim, upečatljivim rifovima i dobrom kombinacijom gruva i brutal death metal zakucavanja. Dobar zvuk i raspoložen bend, nema grešle:

https://dusktone.bandcamp.com/album/mortichnia

Česi Soul Massacre donose malo klasičnog, ukusno spravljenog istočnoevropskog death metala na svom trećem albumu, Feast for Kings. Iako je bend srazmerno nov, sa radom u poslednjih deset godina, muzika je prilično old school, sa vaderovskim rasturanjem koje se susreće sa proto-slemerskim gruvom. Soul Massacre imaju dobre, preteće rifove, sviraju žustro i pristojno su producirani, kombinujući idealno varvarsku žestinu svoje muzike sa miksom koji lepo ističe doprinos svakog instrumenta. Meni je ovo vrlo pitko:

https://soulmassacre.bandcamp.com/album/feast-for-kings

Nema deatha do tech deatha kaže stara poslovica a dobro je ipak kada tech-death bendovi znaju da napišu i pesmu a ne samo niz impresivnih tehničkih egzibicija. Abyssalis sam pominjao prošle nedelje jer neki od njihovih članova sviraju u Unaligned koji smo slušali tada, a isti izdavač, Transcending Obscurity ima i debi ovog benda, Adaptation. I simpatičan je, sa dosta „tehničkih“ momenata ali ipak napisan pristojno zanimljivo. Ovde ima i rifa i gruva i blastbita, sve izmešano da vas drži na ivici sedišta ali narativom a ne samo kvalitetom svirke a produkcija je, ajde, pomozi bože, prihvatljiva. Meni se ovo, da se razumemo, DOSTA dopada:

https://abyssalis-label.bandcamp.com/album/adaptation

Ancient Thrones iz Kanade smatraju svoj drugi album, Melancholia, momentom u kome prave zaokret i, mislim, ovo je vrlo pitka ploča energičnog, žestokog death metala sa elementima black metala, sa rifovima koji briju, blastbitovima koji zakivaju odozgo i kvalitetnim mošerskim gruvom. Blek metal komponenta – izražena u vokalima i mračno-melodičnim gitarskim motivima – služi da podari malo arome muzici čija je intencija, da citiram bend, da u vama smrvi poslednju trunku nade. I možda i hoće ali biće veličanstveno dok se mrvi:

https://ancientthrones.bandcamp.com/album/melancholia

Užasno mnogo po mom ukusu su Španci Undead sa svojim novim EP-jem, This Side of the Grave koji donosi četiri pesme energičnog, surovog death metala stare škole koji sve te teme koje već znamo napamet (bolesti, smrti, raspadanja, satanizmi…) plasira sa obnovljenom energijom i malicioznom intencijom kao da je opet 1991. godina. Miks i master koje potpisuje Dan Swanö nimalo ne škode i ovo je kao da vas petnaest minuta udaraju tupim predmetom u oko a vama se dopada:

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/this-side-of-the-grave

Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI

Silkwood iz Njujorka imaju istoimeni minialbum nojz roka i urlanja. Ovo je sirovo, pankerski ali dovoljno konceptualno formirano i kvalitetno snimljeni da zadovolji i sofisticiranije ukuse, sa svojim teškim rifovima, škripom i urlanjem. Lepo:

https://silkwoodnyc.bandcamp.com/album/s-t

Dosta sam se oštrio za novi Igorrr, pogotovo što je Gautier Serre bio vešt u razgaranju apetita publike puštajući stvari da se na kašičicu čuju po internetu. I, dakle, peti album, Amen, drugi otkada Serre nije sam u bendu, ima dvanaest pesama, deset muzičara – od kojih Serre svira samo sempler – i MNOGO mnogo ekscentričnih ideja na spektru od progresivnog metala, preko postmodernog  cut-upa koji bi William Burroughs radio da je rođen sto godina kasnije, pa do avangarde. Neki od muzičara na albumu su i Trey Spruance (Mr. Bungle, Secret Chiefs 3) i Scott Ian (Anthrax, S.O.D., nova verzija Mr. Bungle…) pa to fino ilustruje tu širinu zahvata i interesovanja. Takođe, pesma na kojoj Trey svira se zove Blastbeat Falafel i, mislim, ako zaista smatrate da možete bez tri minuta i 14 sekundi metaliziranog bliskoistočnog klecanja onda ste mnogo fina žena za mene:

https://igorrr.bandcamp.com/album/amen

Soulkeeper iz Mineapolisa imaju više tetovaža na sebi nego što koriste nota na EP-ju Join Us In Creating Excellence ali to je u redu. Ovo je onaj metalcore – izmešan sa industrial metalom – koji toliko jako udara da je svaki instrument perkusija. Uključujući glas. Teško da ćete zapamtiti ijedan rif iz ove četiri pesme ali su agresija i težina NA NIVOU i korišćenje svih prljavih studijskih trikova da vam bude što teže je opravdano:

https://soulkeepercult.bandcamp.com/album/join-us-in-creating-excellence

Ne znam da li NiN i dalje računamo u metal, ali jebiga, Trent je Trent i Nine Inch Nails su izdali saundtrak za Tron: Ares koji u bioskope ulazi tek za dvadesetak dana i ja ću sad na neviđeno da kažem da je saundtrak realno bolji od filma. NiN se ovde nisu mnogo jako reinventovali, nudeći distorzirane, neonske sinti-sanjarije i plesni (i dalje distorzirani) electro-body industrial nalik na njihov autput pre Downward Spiral. Sve je to prilično ’80s i ’90s u estetici ali je dobro i uostalom jedina realna dimenzija interesovanja za Tron je nostalgija tako da, izvolite:

Danci Faustian Bargain na slici izgledaju kao da se spremaju da zavare neki uličarski gangsterski hardkor – to se pokazuju tetovaže i košarkaški dresovi – ali demo snimak naslovljen samo Demo zapravo sadrži četiri pesme prilično tradicionalnog heavy metala kao napravljenog na vrhuncu kreativne užurbanosti NWOBHM-a pre četrdeset godina. Dakle, na ovom demou se svira brzo (a oće tempo malo i da posrne, nema ovde metronoma i ispravljanja grešaka u kompjuteru), rifovi su pravoverni, pevanje izleti i u falseto kad je to oportuno pa iako se radi o zaista tek skeletu za nešto što će u budućnosti, nadamo se, nastati, meni je vrlo simpatično. Cena koliko date:

https://faustianbargain.bandcamp.com/album/demo-2

Fjord su dva tipa iz Kanade koja sviraju vikinški narodnjački metal. Ovo je sirovo, melodično, jeftino snimljeno i šarmantno sa singlom  Who Can Sail? / Ship Sets Sail! uz koji je skoro neizbežno da ćete imati osmeh na licu i želeti da čujete još:

https://fjordband793.bandcamp.com/album/who-can-sail-ship-sets-sail

„We are Final Fortune from Germany and we play good old Heavy Metal!“ kažu Final Fortune iz Njemačke. I, u redu, njihov debi album, posle dvanaest godina postojanja i jednog EP-ja iz 2017, zaista nudi čak i pomalo nostalgični old school heavy metal. Resurrected je ploča koju kao da ste našli u kolekciji starijeg brata 1984. godine, spakovanu između aktuelnih albuma Tygers of Pan Tang, Girlschool, Saxon, Iron Maiden i, recimo, Y&T. Dakle, malo neonskih tonova, malo himničkih refrena, malo ulične bezobraznosti i fino to bude. Final Fortune imaju i produkciju koja je bučna, sa dosta vazduha oko instrumenata i svakako su simpatični ako volite NWOBHM i njegove derivate:

https://finalfortune.bandcamp.com/album/resurrected

Italijanski power/ heavy metal šmekeri Airborn imaju novi, sedmi album, Lizard Secrets: Part Three – Utopia, a koji završava trilogiju o gušterskim tajnama nizom melodičnih, energičnih pesama koje meni zvuče kao Helloween koji pripremaju materijal za festival u San Remu ili Opatiji. Dakle, energični power metal sa slatkim, neodoljivim apeninskim harmonijama i temama, šta UOPŠTE još čoveku treba da bude srećan?

https://fighter-records.bandcamp.com/album/lizard-secrets-part-3-utopia

Dying Victims Productions, po običaju, izdaju po tri albuma odjednom pa smo tako dobili i treći album njemačkih heavy metalaca Firmament. I ovo je divno. Firmament sviraju starinski heavy metal sa dosta ’70s arome u svom zvuku i melodičnih gitarskih tema u svojim pesmama. For Centuries Alive je ploča koju svoju epiku postiže kroz muziku, spajajući Dio-eru Rainbow sa ranim speed i power metalom na jedan elegantan, opojan način. Ovo je pritom album od nepunih 40 minuta zdravog, prirodnog zvuka i kao takav se sluša od početka čim stignete do kraja. Prelepo:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/for-centuries-alive

https://firmamentband.bandcamp.com/album/for-centuries-alive

ALBUM NEDELJE

U istoj nedelji kada su svoj debi izbacili Sadistic Goatmessiah izlazi i drugi album sijetlskih Solicitor i ja ne mogu biti razdraganiji zbog toga. Ova je petorka, predvođena harizmatičnom pevačicom Amy Lee Carlson, sa albumom Enemy in Mirrors napravila praktično hit ploču speed metala i sve najbolje strane ovog žanra su izbačene u prvi plan. Dakle, ovo je energično i brzo a pritom nepotrebno (ali predivno) komplikovano u aranžmanima i tehnički nabrijano u svirci. Refreni su melodični i veliki, a zvuk je uredan i da je samo manje komprimovan u masteringu bio bi skoro i idealan. No, mislim, ovo je toliko dobro u muzičkom smislu, sa epskom temom koja epsku temu stiže i pevačicom koja cepa nebo svaki čas da neću da davim sa sitnicama. Slušajte Solicitor, uživaćete:

https://solicitor-speedmetal.bandcamp.com/album/enemy-in-mirrors