Istorijat hongkonške kinematografije ima mnogo primera dobrih kung fu filmova, ali kada biste morali da izaberete samo jedan, da ga iznesete pred komisiju sastavljenu od samih akademika i najtvrdokornijih filmskih kritičara i sa prkosnim izrazom lica frknete „umetnost, pička vam materina“, to bi praktično morao da bude The Eight Diagram Pole Fighter. Termin „remek-delo“ se često koristi pomalo neodgovorno, ali u ovom slučaju imamo posla sa tako prefinjenim kinematografskim radom da bi nekakav filmski Mt. Rushmore pored groteskno predimenzioniranih glava Tarkovskog, Fellinija, Antonionija, Bergmana, Leonea, Ejzenštajna, Forda, Hawksa i Kurosawe morao da pronađe malo mesta da se udene i lik Lau Kar-leunga, jednog od najfinijih režisera koje je žanr filmova o borilačkim veštinama ikada imao i čoveka koji je pre nekih dvanaest godna mirne duše mogao da odluči da je vreme da se odmori posle dvodecenijske borbe sa leukemijom, svestan da je snimio neke od apsolutno najvažnijih filmova u istoriji ovog žanra, bez kojih bi čitav medijum bio osetno siromašniji.

Lau Kar-leung, odnosno Chia-Liang Liu ako više volite Mandarinsku verziju njegovog imena, je čovečanstvo godinama pre ovog filma zadužio na više od jednog načina, notabilno svojim četvrtim filmom, 36th Chamber of Shaolin, snimljenim 1978. godine i rutinski navođenim u svim tekstovima koji se bave najboljim i najuticajnijim filmovima o borilačkim veštinama. Dugogodišnje iskustvo sa treniranjem kineskog borilačkog stila Hung Ga, nastalog u južnoj Kini a gde je i danas veoma popularan, sa ocem i majkom koji su bili instruktori i držali školu, je značilo i da je po preseljenju iz Guangzhoua u Hong Kong, Lau prirodno sebi izborio mesto u industriji, radeći sa iskusnim koreografima tokom pedesetih, postajući jedan od najboljih koordinatora akcije u šezdesetima, pa onda se apgrejdujući u režisera u sedamdesetima. Bruce Lee je, kažu, Laua doživljavao kao „strica“ i obraćao mu se za savete u vezi svoje filmske karijere iako je Lau bio stariji svega šest godina. No, Lau je trenirao Hung Ga praktično otkada je prohodao i vele da je druge podučavao već sa pet godina, sa docnijim osnivanjem porodične Hung Ga akademije koja je svoje podružnice otvorila ne samo u ostatku Kine već i na Filipinima i u Velikoj Britaniji.

O Lau Kar-leungu sam opširnije pisao u prikazu 36th Chamber of Shaolin, ukazujući na važnost njegovog porodičnog nasleđa u domenu borilačkih veština i patriotske strasti koja je bila utemeljena na pred-komunističkim legendama o narodnim herojima, ljudima što su se borili protiv mandžurijskih i mongolskih invazija i štitili male ljude od osvajačkih vojski. 36th Chamber of Shaolin je bio i – ne jedina – romansirana biografija šaolinskog monaha po imenu Shan Te a koji je u stvarnom životu bio zapamćen po tome da je u sebe zatvoreni budistički manastir u kome se borba vežbala samo u cilju dosezanja religijskog prosvetljenja, bez ikakvog obraćanja pažnje na događaje u „spoljnjem svetu“, naterao da shvati kako je Budino učenje u direktnoj suprotnosti sa ovakvim izolacionističkim ponašanjem i naveo monahe da poduku u borenju otvore za sve, kako bi se goloruki narod suprotstavio brutalnoj mandžurijskoj invaziji. Ovaj je film uspostavio „trening montažu“ kao ključni element priča o sazrevanju borca, spojio spiritualno uzdizanje sa fanatičnim fizičkim treningom i karijere Lau Kar-leunga i glavnog glumca Gordona Liua fatalno obeležio jednim od najuticajnijih remek-dela hongkonškog bioskopa.

Ali evo šta je: u poređenju sa The Eight Diagram Pole Fighter, 36th Chamber of Shaolin deluje skoro kao puko zagrevanje. Snimljen šest godina kasnije The Eight Diagram Pole Fighter je kao nekakav futuristički, postmoderni kung fu film koji je sažvakao i progutao sve kung fu filmove napravljene do tog momenta, zatim seo i napisao balet i onda taj balet polio benzinom i zapalio pa se BRUTALNO uradio ušmrkujući emanirajuća isparenja, dim i užareni pepeo.

The Eight Diagram Pole Fighter je jedan od svega četiri filma za koje je Lau potpisan kao scenarista, zajedno sa, naravno, prolifičnim Kuangom Nijem, a koji je među stotinama filmova što ih je napisao, uključujući za najvažnije režisere akcionog žanra (Cheh Chang, Raymond Lui…), bio scenarista i za gomilu Lauovih filmova, uključujući 36th Chamber of Shaolin. Kuang Ni je, slobodno se može reći, čovek kome RZA i Wu Tang Clan duguju bar 15% svih stihova što su ih ikada napisali, tvorac ogromnog dela mitologije hongkonškog kung fu filma i čovek koji nije mnogo lupao glavu oko toga kako se ove stvari pišu. The Eight Diagram Pole Fighter je, tako, skoro pa nightcore-verzija 36th Chamber of Shaolin, film o mladom čoveku koji nakon strašne nepravde učinjene njegovoj porodici dolazi u manastir kako bi kroz molitvu i askezu zalečio neprebol i dosegao spiritualni mir ali koji svojim nespokojem, pravičnim besom i strašću na kraju motiviše i same monahe da prepoznaju kako ni Buda ne bi sedeo i meditirao dok oko njega osvajači kolju, pale i otimaju, tako da na kraju svi zajedno ulete u frku i ispraše džukelama tur. Kraći nekih pola sata od 36th Chamber of Shaolin, The Eight Diagram Pole Fighter je, pak, film sa manje pažnje posvećene karakternom razvoju glavnog lika – koga naravno opet igra Gordon Liu – ne samo da bi bilo mesta za URNEBESNE akcione scene što ih je Lau osmislio za ovu priliku već zato i što je publici do 1984. godine bilo JASNO kako će ove stvari da se završe i The Eight Diagram Pole Fighter je doslovno postmoderno poigravanje sa svojim do ovog momenta već vrlo stereotipnim motivima, karakternim lukovima i operetskom dramom „istorijskog“ akcionog filma.

Snimljen za verovatno ne previše para, u trenutku dok je kompanija Shaw Brothers proračunavala koliko novca gube na VHS pirateriji svojih radova i polako najavljivala izlazak iz bioskopske produkcije zarad – mislilo se – zelenijih pašnjaka televizije, The Eight Diagram Pole Fighter nije bio poslednji film što ga je Lau uradio za firmu kojoj je bio veran gotovo dve decenije, ali u svakom praktičnom smislu ovo je njegov finalni iskaz, njegov master-rad, film da na njihovo mesto postavi sve druge filmove svih drugih kolega, posveta ljudskom telu i duhu kao bezdanima neslućene snage i sposobnosti, vizuelni tur d fors kakav, evo, četrdeset godina kasnije skoro niko nije ponovio.

Uključujući samog Laua: njegova dva naredna filma za Shaw Brothers biće akcione komedije korektne po formi, ne specijalno ambiciozne po suštini, a onda će uslediti tenzija sa Shaw Brothers, nerealizovana (apokrifna?) saradnja sa Jackiejem Chanom, povratak u režisersku stolicu, svađa sa Chanom na setu Drunken Master II pa na kraju pomirenje sa Shaw Brothers i okončavanje karijere sa nekoliko pristojnih ali ne i legendarnih naslova. The Eight Diagram Pole Fighter iz mnogo razloga ostavlja utisak kraja jedne epohe, sa energijom i propulzivnošću kakve će biti teško ponoviti nakon 1984. godine i tog ukletog momenta u kome kao da je sve išlo naopako za ekipu a Lau je iz svega na kraju iscedio čisto kinematografsko zlato.

The Eight Diagram Pole Fighter je još jedna romansirana, vrlo slobodna interpretacija kineske istorijske priče o porodici Yang koja je imala sedam sinova, svi do jednog odvažni ratnici, a koje je otac, Yang Ye (ili Yeung Yip po mandarinskoj transkripciji), vojskovođa i plemić, poveo u rat kako bi se zemlja odbranila od mongolske invazije. Zahvaljujući unutar-kitajskoj borbi za premoć između kuća, porodica i klanova, Yangovi će biti žrtve izdaje i u bitki kog „Zlatne plaže“ skoro svi izginuti, na čelu sa ocem koji je, sa zlatnim sečivom na vrhu svog koplja neustrašivo predvodio svoje sinove. Dvojica ipak preživljavaju: šesti sin uspeva da se ranjen domogne porodične kuće i tamo, slomljen traumom pati od halucinacija, napada panike, besa, napada majku i sestre, optužujući sebe što je napustio braću i oca, zaklinjući se na osvetu. Peti sin, pak, iz bitke beži u šumu, svestan da je u pitanju izdaja – suparnički kitajski vojskovođa Pan Mei iz Dinastije Song nimalo ne krije da je ovo bio njegov potez kako bi eliminisao konkurenciju – i uz pomoć lovca što živi duboko u šumi, a koji je i sam razočarani ratni veteran, uspeva da se, uz velike žrtve, domogne manastira u kome traži pribežište i mir.

Monasi ga prihvataju ali odbijaju da ga uključe u verski kurikulum. Petom sinu se eksplicitno kaže da je on prepun besa, da je „odluka“ da se zamonaši donesena očigledno u trenutku emotivne nestabilnosti i da to nisu motivi koji se traže od ljudi što treba da u sebi probude Budu. Yangu se ipak dopušta da bude u manastiru još neko vreme, kao i da vežba borbu sam, makar da bi razumeo da borilčke veštine koje monasi uče ne služe za ubijanje, još manje za osvetu već samo i isključivo za neletalnu samoodbranu onda kada je to neizbežno.

Ovaj narativ smešten je, dakle, u period možda i svih hiljadu godina pre onog što pokazuje 36th Chamber of Shaolin, ali su motivi u velikoj meri isti. Naravno da će peti sin morati da pronađe način da pomiri svoj – razumljiv – bes sa budističkim uverenjima, ali naravno da će i monasi u njemu prepoznati čoveka koji je možda i sudbinski predodređen da ih trgne iz njihove ušuškanosti. Kao i u 36th Chamber of Shaolin ovde se u pitanje kredibilno dovodi ideja da zenbudistički put podrazumeva totalno razdvajanje individue od materijalnog sveta i peti sin, štaviše, u jednom momentu izgovara presudnu rečenicu, da Buda u njemu ima oružje kojim može da se bori protiv nepravde. Na kraju filma će sami monasi zajedno sa petim sinom da nasrnu na izdajnike iz dinastije Sung uz verbalno pojašnjenje da oni ne ulaze u rat već da samo „teraju vukove“.

Ali The Eight Diagram Pole Fighter nije film koji svoje poente pravi prevashodno tekstom. Ovo je iznad svega vizuelni film, čiji su glavni motivi prikazani a ne objašnjeni i čija je ambicija da prevaziđe estetska – i budžetska – ograničenja hongkonškog akcionog filma u iskazu koji spaja duhovno i telesno, miroljubivo i ratničko, muško i žensko. Verovato ste zaustili da kažete „jin i jang“, sigurni da nećete ispasti neuki i glupi i naravno da se ovaj znak pojavljuje pred kraj filma na patosu prostorije za molitvu manastira, iscrtan prosutim pirinčem i obeležen monaškim patikama nakon urnebesne scene u kojoj peti sin i njemu nadređeni stariji monah bez reči imaju filozofsku diskusiju koja treba da objasni zašto je akcija Budi jednako primerena kao i meditacija. Ova diskusija je jedna od najbolje koreografisanih borilačkih scena u istoriji žanra akcionog filma, balet elegancije i argumenata koje učesnici daju ne rečima već pokretima i ritmom, koristeći vizuelne simbole da odbrane svoj stav, diveći se jedan drugom na dobrim potezima, crtajući, bukvalno pod svojim nogama fundamente kineske filozofije koja je preživela hiljade godina, stotine invazija i ratova, pa čak i komunističku vlast.

A što je primereno filmu koji, uostalom, već  i svoj naslov zasniva na jednom od temeljnih elemenata taoizma. „Eight Diagram“ iz naslova je, priznajemo, malo i nespretan prevod reči bāguà koja bi doslovno značila „osam trigrama“ i odnosi se na komplet crteža od po tri isprekidane ili pune linije (a ovo korespondira sa jinom i jangom) a koji, raspoređeni u krug, često oko baš jin/ jang crteža predstavljaju titularni dijagram, i osnova su za molitvene, filozofske, kontemplativne i druge verske prakse koje uspostavlja sveti tekst Ji Đing. Ovih osam simbola u svojim različitim permutacijama i grafičkim prikazima sažimaju strahovito mnogo drevnih verovanja i filozofija i daju utemeljenje za dalju izgradnju filozofskog sistema kroz šezdesetčetiri kombinacije trigrama što tvore heksagrame a koji opet, u zavisnosti od redosleda imaju različita značenja i efekte. Bagua je sistem u srži praktično svega što vezujemo za kineski tradicionalni svetonazor, od feng šuija pa do tradicionalne medicine i to kako je ovaj koncept uvezan u jedan akcioni film u kome se ne izgovara previše teksta je, opet, remek-delo vizuelnog majstorstva.

Konkretno, kada peti sin uđe u prostoriju za vežbanje u kojoj monasi motkama treniraju borbu protiv drvenih replika vukova, ovo je već samo po sebi fascinantan prizor. Figure vukova su fantastično ekspresivne sa izlomljenim, evokativnim konturama, pokretnim udovima, moćno naglašenim zubima, a monasi koji oko njih plešu i udaraju ih motkama su kao neka akrobatska trupa što izvodi neverovatno složenu koreografiju.

Peti sin misli – mada to nikada ne kaže – da monasi ovo rade neefikasno, sa previše poteza, previše udaraca koji vukove ranjavaju umesto da ih na mestu onesposobe pa on, da bi se pokazao pred razredom, utrčava sa svojim vojnim iskustvom i jednu od drvenih lutaka potpuno anihilira za nekoliko sekundi, lomeći je na komade.

Ali naravno da je ovo danak neiskustvu i strašna greška mladoga Yanga, koja će starije monahe samo još više učvrstiti u uverenju da ovaj čovek nije za manastir. „Mi vukove ne ubijamo“, kažu monasi, „jer smo budisti. Mi im samo lomimo zube kako ne bi bili opasnost za nas.“

Peti sin nije ubeđen ovom eksplikacijom i siguran je da će se vukovi kasnije vratiti još bešnji i ova razmena mišljenja svoj odjek onda ima u finalu filma u kome monasi tretiraju mongolske kolaboracioniste kao vukove a u jednoj vizuelizaciji pomenute metafore, motkama im se iz usta bukvalno vade zubi.

No, Yang svakako želi da pokaže kako razume budističku filozofiju – on na kraju krajeva JESTE došao u manastir da bi pobegao od bola koji mu je naneo rat – i njegov samostalni trening ima dve važne dimenzije. Prva je da je još pre ulaska u manastir sa svog koplja odlomio čelični vršak, pretvarajući ga u običnu motku – a otud reč „pole“ u naslovi filma – vizuelno podcrtavajući svoj raskid sa vojničkom prošlošću i odbijanje da oduzima živote. Druga je vežbanje na osam kamenova raspoređenih u krug oko cvtnog grma u manastirskom ribnjaku, taoistički osmostrani dijagram u kome kamen i voda nude dva jasna opozita a mladi ratnik ima priliku da vežba u fizički zahtevnom, za akrobatiku prijemčivom okruženju.

Lau kar-leung je i pre ovog filma veoma insistirao na kvalitetnom radu sa oružjem i simbolici koju ono nosi i glavni lik 36th Chamber of Shaolin je, sećamo se, na kraju napravi sopstveni, trokraki nunčaku kako bi mogao da se suprotstavi iskusnijim protivnicima. Sa The Eight Diagram Pole Fighter oružje je još više pomereno u simboličku ravan, ono u priči ne figuriše zato što dobro izgleda u koreografijama već zbog onog što ono ZNAČI za karakterni i duhovni razvoj likova, prevashodno glavnog lika kojeg Liu igra sa takvom manijakalnom posvećenošću da prosto možete da osetite bol kada on užareno, zašiljeno granje prislanja iz sveže obrijani skalp da sebi da monaške ožiljke na temenu.

Čitava porodica Yang je uvežbana da se bori a pošto su sinovi profesionalni vojnici oni koriste koplja i koreografije sa ovim dugačkim oružjima su možda i najfinije u čitavoj istoriji akcionog filma, pogotovo kada se peti sin odrekne oštice i koplje pretvori u motku. Načini na koji se ovaj jednostavni instrument može upotrebiti u borbi su naprosto nepresušni i film svoj identitet nalazi već tim izborom glavnog instrumenta.

Ali njegov je estetski karakter onda jednako šokantan, jednako impresivan, možda i revolucionaran. Svestan da čak ni zvezda kao što je on sam, koja je braći Shaw donela puno para i slave svojim cenjenim filmovima, u teškim godinama za produkciju neće dobiti budžet da film snima na lokaciji, Lau je odlučio da to što će The Eight Diagram Pole Fighter biti snimljen uglavnom na studijskom setu, pretvori u „feature, not a bug“.

Tako je onda prva velika borba u filmu, epski susret dve kineske vojske na Zlatnoj obali, umesto da bude outdoor spektakl sa konjima, travom, drvećem i morem u pozadini, postavljena kao teatarska produkcija, sa praktično baletskom koreografijom. Kulise koje glume horizont i zemlju što puca na sve strane su se možda na starim muljavim VHS izdanjima još i utapale u pozadinu ali na modernim HD remasterima ovog filma vidite isto ono što je publika u bioskopima videla 1984. godine: da su glumci u sobi, da su oko njih zidovi, da je kamenje na tlu napravljeno od plastike. I umesto da ovo od The Eight Diagram Pole Fighter napravi niskobudžetni so-bad-it’s-good predmet zajebancije tokom narednih četrdeset godina, ono ga transformiše u maestralnu postmodernu reimaginaciju istorijskog akcionog filma, sa glumcima koji se svi ponašaju kao da su na pozorišnoj bini, sa kompozicijama koje su praktično operske u svojoj podeli ansambla na soliste i podršku iz pozadine, sa čestim teatarskim momentima u kojima će više glumaca uhvatiti drugog glumca za udove i podići ga iznad svojih glava. Da ne pominjemo „savitljive motke“ koje neprijatelj koristi da imobiliše naše junake, a koje ni u jednom „naturalističkom“ prikazu ne bi mogle da prođu, dok su ovde naprosto deo besprekorno doslednog vizuelnog identiteta filma.

The Eight Diagram Pole Fighter je za potrebe ovakvog vizuelnog izraza na mesto direktora fotografije stavio čoveka po imenu An-Sung Tsao, iskusnog snimatelja koji je sa Lauom radio i pre a koji je veliki broj filmova za Shaw Brothers napravio sa tajvanskim režiserom po imenu Chung Sun. Tsao je na ime svog iskustva i spretnosti dorastao Lauovoj viziji i The Eight Diagram Pole Fighter izgleda kao operska produkcija iz grozničavog sna u kojoj ljudi unaokolo lete i čine neverovatne stvari, praveći od borbe ne samo pokretnu taoističku meditaciju već i NEVIĐEN spektakl.

Zaista, Lau je ovde dao svoj konačni iskaz, gurajući glumce do granica fizičkih mogućnosti i postavljajući scene sa desetinama aktivnih boraca tako da sve ne samo izgleda „logično“ već i da bude čitko, da gledalac može da prati MUNJEVITO brzu akciju na ekranu, da shvati poentu svakog poteza, finte, trika. Kada danas hvalim režisere i akcione koreografe kao što su Kensuke Sonomura i Timo Tjahjanto, treba prepoznati da oni daju sve od sebe da budu na nivou na kome je Lau bio još 1984. godine. Pa i više od toga. Set pisovi su ludački maštoviti, akrobatika fascinantna – sa par primera ukusno korišćenih kablova – a Lau koristi rezove da bi ili naglasio neke posebno efektne momente – na primer onaj sa uletanjem glavom u mrtvački kovčeg – ili da bi naprosto sprečio da neko od glumaca pogine.

Nažalost, film jeste izgubio jednog od svojih glavnih glumaca, usred produkcije, na ime saobraćajne nesreće u kojoj je Alexander Fu (takođe poznat i kao Sheng Fu) poginuo pre nego što će snimiti sve svoje scene. Rođen kao deveto dete u porodici sa jedanaestoro čeljadi, Chang Fu-Sheng je za razliku od svoje braće i sestara batalio školu jer je sve što ga je u životu zanimalo bio kung fu. Vežbao je manijački posvećeno i već sa sedamnaest godina potpisao za Shaw Brothers nakon što je legendarni Cheh Chang u njemu prepoznao vanserijski talenat. Lau kar-leung mu je onda dao šest meseci sopstvenog treninga i Sheng će tokom narednih trinaest godina igrati u više od četrdeset filmova, uspostavljajući se kao jedno od najvećih imena borilačkog filma rame uz rame sa zvezdama u liku Loa Lieha ili Gordona Liua.

U The Eight Diagram Pole Fighter on igra ulogu tragičnog šestog brata, ranjenog, poniženog, dovedenog na rub disocijacije ličnosti traumom izdaje i pokolja kome je prisustvovao. Rastrzan i nemoćan da izađe na kraj sa unutarnjim demonima ovaj je lik nositelj drame u „pozadini“, dajući majci i sestrama stalni razlog za brigu ali i prilike da pokažu da nisu nemoćne žene koje samo sede i čekaju da muškarci nešto urade. Kada je Alekander Fu poginuo, Lau je morao da scenari promenio i umesto finala u kome bi se peti i šesti sin ujedinili da se osvete Pan Meiju, veliku ulogu je dobila Kara Ying Hung Wai, osma sestra koja demonstrira da plemićki status ne podrazumeva samo skupu odeću i nakit već i preduzimljivost i požrtvovanost. Kara Ying Hung Wai je izvrsna kao starija od dve sestre koja odlazi „na teren“ i tamo demonstrira strahovitu volju i borilačku ekspertizu i to što peti brat mora da je spasava u finalu filma ne deluje kao stereotipna muško-ženska dinamika već i zato što postaje jasno da ni on nema dovoljno snage da se izbori sa OVOLIKO protivnika uprkos svom vežbanju u manastiru i strahovitoj gladi za osvetom, te da je jedino pojavljivanje monaha u minut do dvanaest, motivisanih njegovom strašću i pravdoljubivošću, ono što će doneti pobedu.

I Lau ovde čak i pravi jednu – ponovo vizuelnu – posvetu Aleksanderu Fuu, sa set pisom koji podrazumeva nekoliko mrtvačkih sanduka naređanih jedan na drugi da bi iz jednog izašla Kara Ying Hung Wai, kao praktično reinkarnacija poginulog glumca, toliko važnog za ovaj tim da na hongkonškom plakatu za film i kasnijem omotu za DVD izdanje nekih 90% površine čini upravo nasmejano lice ovog glumca.

Pomenuti poslednji set pis je i borilački najatraktivniji a što je VEOMA teško imajući u vidu šta mu je sve u filmu prethodilo. Lau ovde nakon elegantne, filozofske borbe između petog sina i starijeg monaha u kojoj se o taoističkim principima debatuje i pronalazi se harmonija suprotnosti, puca iz svoh oružja i kombinuje akrobatiku, komediju i visceru na zastrašujuće ubedljive načine. Čitava filozofija borbe „motkom“ a ne „oštricom“, ovde prelazi granicu paroksizma kada peti sin stiže pred kafanu u kojoj mu drže sestru sa čitavim kolicima na kojima su stotine motki. Napravljene od bambusa, koji puca po dužini, one su bukvalno materijalizovani bagua trigrami, čvrste a elastične, jedinstveni predmeti ali i prave linije koje se lome i koje je nemoguće „blokirati“, čak ni predvideti kojom će se putanjom kretati. Haos i disciplina na istom zadatku i Gordon Liu koji u ovoj sceni pretvara gomilu motki u balističko oružje su ideal koji će mnogi filmovi u decenijama što dolaze pokušati da imitiraju i dostignu ali gotovo ni jednom to neće poći za rukom.

The Eight Diagram Pole Fighter, dakle, nije samo remek-delo već remek-delo koje se pravi jednom u životu, ono koje zadaje novi referentni sistem vrednosti i u kome, na svako gledanje, pronalazite nešto novo, dublje, moćnije. Ako imate pretplatu na MUBI, Amazon ili neki drugi servis, ovaj film je tamo u svoj svojoj ultra-HD slavi, lepši nego IKADA. Ako je nemate, Internet Archive vam čuva leđa i možete HD verziju filma videti sledeći donji link. Štagod da radite, The Eight Diagram Pole Fighter je film koji morate videti.

https://archive.org/details/img-6910_202402