Došle su na red i dve kolekcije za koje smatram da svaka poštena kuća mora da ih ima, pogotovo jer su ne samo vrlo pošteno urađene tako da izvornom materijalu pruže zbilja primerenu modernu formu, već i jer su naširoko dostupne u Srbiji. Ja sam moje primerke kupio u prodavnici Dexy Co, pošto je ova firma upisana kao uvoznik i distributer ali vidim da i lanci knjižara Vulkan i Delfi imaju ove kolekcije na stanju , da ih možemo kupiti preko Darkwooda itd. tako da se radi o jednom, pa, prilično istorijskom preduzeću koje obezbeđuje nadam se stalnu dostupnost za stripove koji svojim kvalitetom i uticajem bez sumnje zavređuju da budu deo kulturnog krajolika svake generacije. Patkovgrad: Karl Barks je ime čitavog serijala, a danas obrađujemo prvi od dva toma koji su u Srbiji izašli 2023. i 2024. godine u izdanju Egmonta, sa nadom da nas uskoro čeka i treći.

Da odmah razjasnimo da se ovde radi o kolekcijama koje je Egmont uradio ekskluzivno za Evropu, nezavisno od edicije The Complete Carl Barks Library koju izdaje američki Fantagraphics. Ovo naglašavam jer su izgled i oprema veoma slični a Egmontova izdanja koriste rekonstruisane verzije stripova koje ćemo naći i u Fantagraphicsovim edicijama, tako da su ovo jako dobri paketi i skoro pa savršen način da se savremeni čitalac upozna sa stvaralaštvom Carla Barksa, jednog od najvećih crtača i scenarista koje je američki strip ikada imao. Štaviše, Egmontova izdanja imaju jednu možda ne prednost ali zgodnu karakteristiku a ta je da idu hronološki, odnosno da su stripovi u njima posloženi onim redosledom kojim su izlazili. Ovo ne znači da ćete u njima videti „sve“ što je Barks ikada napravio, pogotovo što prva kolekcija kreće od 1952. godine, dakle od već zrele Barksove faze, ali znači da ćemo moći da pratimo kako su tokom godine teme pratile sezone sa, na primer, stripovima koji se bave obeležavanjem Noći veštica koji idu jedan za drugim, varirajuću Halloween tematiku na interesantne načine. Fatnagraphicsove kolekcije idu manje hronološkim rasporedom i mada ćete jednom, kada se ova edicija završi, u njima imati „sve“, za sada one skaču između vremenskih perioda od knjige do knjige.

Ono što Egmontove kolekcije nemaju, a što je važna komponenta Fantagraphicsovih knjiga je suplementalni materijal. Ove dve Egmontove kolekcije imaju kratke predgovore koji su sasvim pristojno napisani ali daju tek minimum podataka. Na zadnjim stranicama su i kratki portreti likova iz Patkovgrada, što je sasvim simpatično, pogotovo ako su ovo izdanja namenjena pre svega deci, ali bilo bi divno da se izdavač potrudio da se za svaku priču napišu anotacije sa istorijskom pozadiom i analizama ili da je urađen makar minimum kojim bi nam bilo saopšteno koji su originalni naslovi priča i kada su prvi put publikovane.

Što se opreme tiče, ovde imam vrlo malo zamerki. U pitanju su lukuzna, skupa izdanja štampana na kvalitetnom papiru sa dobrim, modernim kolorom, čvrstim povezom i prošivenim hrbatom. Ovo su, dakle, knjige pravljene da traju i transcendiraju generacije, a sa visinom od 28 centimetara su skoro idealnog formata jer se mogu dobro pakovati na police, ali i stati u torbu bez problema, a ovaj format dosta dobro odgovara Barksovom čistom, jasnom crtežu. Štaviše, ove knjige su par centimetara više od Fantagraphicsovih edicija i imaju više strana od njih (i više strana samog stripa) što sve mora da se prepozna i pohvali, a pogotovo se mora podvući da pored samih stripova kolekcije reprodukuju i originalne magazinske naslovne strane u kojima su ovi stripovi izlazili (uglavnom, ali ne ekskluzivno Walt Disney’s Comics and Stories) a onda i nekoliko Barksovih uljanih slika iz sedamdesetih godina prošlog stoleća kada je on radio „luksuzne“ reimaginacije naslovnih strana u tom trenutku starih četvrt veka. Prva kolekcija ima i mapu na početku prvog stripa kojom se pokazuje put što ga Baja Patak prelazi vraćajući se iz posleratne civilizacije i udobnosti u surove predele na severu SAD u kojima je stekao prve zametke svog bogatstva. Kako je i prevod solidan i kako nakon par kompjuterskih brljotina u logoima na početku ostatak srpskog leteringa biva urađen vrlo solidno, moja jedina zamerka onda ide na to da je korišćen lakirani a ne mat papir. Možda to zvuči kao sitnica, ali ponoviću po verovatno hiljaditi put da je lakirani papir lep da se vidi ali da je grozan da se čita i da bi za ovakve kolekcije mat papir morao biti jedini izbor.

Na ovom mestu je verovatno korisno da podsetim da sam već u više navrata pisao o Carlu Barksu i njegovim stripovima za kompaniju Walt Disney pa se MNOGO teksta o svemu tome može naći na ovom mestu. Ovom prilikom ću ponoviti ponešto od toga jer ove kolekcije sadrže stripove o kojima sam već pisao – naprosto pošto su to neki od najikoničnijih Barksovih radova sa strahovitim reperkusijama za dalju karakterizaciju likova iz Patkovgrada i njihove fiktivne biografije. Idemo onda redom, danas da vidimo šta nam donosi prva kolekcija.

Patkovgrad: Karl Barks: Povratak u Klondajk i druge priče iz godina 1952-1953.

Verujem da su Egmontovi urednici odabrali 1952. godinu kao mesto sa koga će ovaj serijal krenuti naprosto zato što im je to dalo priliku da prvu kolekciju otvore jednom od najvažnijih priča u Barksovom opusu, kultnim pustolovnim radom, Povratak u Klondajk.

O ovom stripu sam već pisao krajem prošle godine, pišući o Fantagraphicsovoj kolekciji iz 2022. godine Walt Disney’s Uncle Scrooge: The Diamond Jubilee Collection. No, Povratak u Klondajk (ili, kako je kada je kod nas publikovan šezdesetih godina prošlog veka inicijalno prevođen, Povratak na Klondajk) je strip koji znam praktično otkada znam da čitam, koji sam pročitao desetine puta u životu i koji nekako uspeva da ne izgubi svoju potentnost ni posle toliko decenija. Pre dve večeri sam ga ponovo čitao prolazeći kroz ovu kolekciju i mada praktično napamet znam svaku tablu u njemu, osetio sam kako mi se pred finale grudi nadimaju, grlo steže a oči pune suzama. Danas imamo sve te rasprave o tome je li* i koliko je štetno** forsiranje martirskog stoicizma kao idealizovane verzije muškosti a Carl Barks je još 1952. godine uzeo hemingvejevski arhetip tvrdog, okorelog muškarca koji se ćutke žrtvuje za tuđe dobro i od njega napravio nešto toplo, humano, naprosto divno.

*jeste

**poprilično

Povratak u Klondajk je bio strip-prekretnica u karakterizaciji Baje Patka, Barksove najvažnije kreacije i njegovog najvažnijeg dara popularnoj kulturi dvadesetog i dvadesetprvog veka. Do tada beskrupulozni „tajkun“, kapitalista čija je žudnja za uvećanjem sopstvenog kapitala transcendirala sve druge emocije, u ranim epizodama prikazivan gotovo kao psihopata, u Povratku u Klondajk je dobio finiju, slojevitiju karakterizaciju, prvo sa strahovitom anksioznošću i rasutošću pažnje koje su došle na ime brige za njegovo ogromno bogatstvo, ali onda i sa nekim snažno humanizujućim karakteristikama. U prvom redu, Barks će u ovom stripu jasno i nedvosmisleno utemeljiti jednu nepromenljivu činjenicu vezanu za Baju Patka a koja je neraskidivi deo i modernih priča o ovom liku: Bajino bogatstvo je proizvod njegovog RADA. Baja Patak svoje bogatstvo nije nasledio niti ga je stvorio na ime nekakve disruptivne ideje koju je imao pa mu se posrećilo. Baja Patak je proverbijalni, arhetipski „self-made millionaire“, i Povratak u Klondajk utemeljuje tu ideju da je njemu njegovo (opsceno ogromno) bogatstvo tako emotivno važno jer je u njega uložio neverovatan rad na ivici samožrtvovanja. Carl Barks, kao i Karl Marx nekoliko decenija pre njega ovde postulira da je rad jedini stvarni izvor vrednosti i time jasno razdvaja Baju Patka od „rubber baron“ stereotipa sa prelaza devetnaestog u dvadeseti vek (iako ruku na srce, Baja u karakternom smislu deli mnoge crte sa arhetipima ovih eksploatatora).

U tom kontekstu onda treba posmatrati i Bajinu emotivnost kada se susretne sa ženom koju nije video pola stoleća a koja je u njemu probudila iskru romantične zaljubljenosti što će opstati i preko svih tih decenija. Nominalno, Baja Patak rešava da ženu koja ga je, uostalom, već jednom prevarila i pokazala da joj se ne sme verovati, praktično uništi na ime duga koji postoji između njih dvoje, ali finalni preokret u stripu pokazuje ga ne samo kao hemingvejevsku muškarčinu koja se ćutke žrtvuje za druge već i kako ide korak dalje, obezbeđujući da ti drugi nikada ne saznaju da je ta žrtva učinjena, da ne bi bili poniženi novim, sada karmičkim dugom koji bi prema njemu osećali. Ovo je naprosto vrhunski razvoj karakterizacije lika koji će tokom sledećih nekoliko decenija to svoje „ljudsko“ lice retko ali konzistentno puštati drugima da ga vide. I svaki put će to biti moćno.

Ovde vredi i da napomenemo da je Povratak u Klondajk jedan od originalno cenzurisanih Barksovih stripova. Originalna verzija stripa je sa 32 skraćena na 27 tabli jer Diznijevi urednici nisu bili baš najsigurniji da žele da prikažu brutalnu akcionu scenu u kojoj se besni Patak bori protiv čitavog saluna, a pogotovo ne sekvencu u kojoj isti taj patak drži ženu kao robinju u planini i u vrlo ponižavajućim scenama je tera da se bavi prinudnim radom kako bi mu otplatila dug. Barks je – u ono vreme i prilično emotivno zapaljiv nakon svog drugog razvoda – smatrao da je ovo važan deo stripa jer pokazuje Baju upravo kako primenjuje „rubber baron“ pristup, a čime će njegovo kasnije pokajanje biti simbolički potentnije, no pedesetih godina prošlog veka ove table nisu ušle u strip i prvi put će Povratak u Klondajk biti objavljen u originalnoj, rekonstruisanoj verziji tek 1981. godine. Kako su domaće edicije koje su ovu priču publikovale u šezdesetima, sedamdesetima i osamdesetima koristile skraćenu verziju priče, ovo je, mislim, prvi put da se ona na našem jeziku pojavljuje u integralnoj formi.

Odmah zatim sledi Hipnoza, kraći komički narativ u kome se Barks inspirisao igračkama što su prodavane putem oglasa u magazinima za decu. Sestrići Paje Patka na početku se igraju „pištoljem za hipnozu“, jeftinom igračkom sa rotirajućim diskom na kome su nacrtane šare, praveći se da jedan drugog hipnotišu i „pretvaraju“ u razne životinje. Paja, pak, pomisli da je efekat ove napravice stvaran i ne samo da je oduzima dečacima – radi njihove bezbednosti – već i onda smišlja lukavi plan da hipnotiše svog strica Baju kako bi mu ovaj dao neke pare. Baja je zbunjen, blago iritiran a onda i zabavljen time što je Paja toliko blentav da misli kako ova igračka zaista nekog može da hipnotiše, pa rešava da se i sam pretvara ali kada uzme pištolj od Paje i pokuša da hipnptiše njega, shvati da je Paja jedina osoba na kojoj ovo stvarno pali.

Ono što sledi je jedan od retkih, ali, koliko je meni poznato, i prvi flešbek koji je Barks uradio u stripovima o Patkama. Iako apsolutni majstor linearne, hronološke naracije, Barks se ovom prilikom odlučio za umetanje flešbeka u pripovedanje, unapred najavljeno time da je Baja vidno fizički povređen kada Paja dođe kod njega u kancelariju, sa masnicom na oku i flasterima na glavi. Čitalac kroz flešbek saznaje da je Baja pretrpeo batine ranije tog dana pokušavajući da naplati dug (od svega jednog dolara) od lokalnog kabadahije kome je nekada davno pozajmio taj jedan dolar da kupi knjigu. Sada, spreman da eksperimentiše, Baja hipnotiše Paju da misli kako je po profesiji inkasant i šalje ga da kako zna i ume ovaj dug u njegovo ime naplati.

Naravno da do kraja imamo mnogo vizuelnih, fizičkih gegova i dalje bizarne preokrete uvezane sa hipnozom i „pretvaranjem“ u životinje ali ovo je i jedna od veoma retkih epizoda u kojima Paja za nagradu od svog strica dobija džak novca. Karma je, naravno, prevrtljiva, jer Paja ni sam nije svestan kako je novac – pošteno i uz solidne žrtve – zaradio već misli da mu je Baja pare dao jer ga je ovaj hipnotisao. Barksov cinizam u njegovoj najfinijoj formi.

Kad već pričamo o flešbekovima, naredna epizoda, Superkajgana, je čitava u flešbeku. Barks i ovde ima besprekorno efektan okvir za priču, prikazujući Paju i sestriće sa Patom u koliima kako treba da prođu kroz gradić po imenu Kajgana. Na Patino veliko iznenađenje, i Paja i deca se maskiraju kako ih niko ne bi prepoznao a Paja onda, ukazujući Pati da su sve zgrade u gradu nove, počinje da priča priču o biznisu sa kokoškama koji je pre izvesnog vremena pokušao da postavi na noge baš u ovom gradiću koji se tada drugačije zvao.

Barks je voleo da radi ove priče u kojima Pajini pokušaji da se bavi poštenim, ambicioznim biznisom propadaju delom zbog kučke sudbine koja ga ne voli, ali delom i zbog njegovog nestrpljivog, prgavog karaktera. Kada se ispostavi da deset hiljada kokošaka koje je Paja kupio iz nekog razloga neće da nose jaja – a što je on planirao da mu bude glavni produkt – kreću njegove nevolje i tipično improvizovana, bizarna rešenja za problem. Naravno, štetu neće pretrpeti samo njegovo gazdinstvo već i čitav grad koji prvo biva zatrpan perjem, onda ga celog prekriju odbegle koke, a kada one na kraj krenu da nose jaja, Paja će toliko dugo čekati da otkupna cena skoči na cifru koja njemu odgovara da će zgrade u kojima skladišti robu na kraju popucati od mase jaja i čitava dolina će biti zalivena smesom za kajganu. Pogodite kako se TO završava…

Barks je naravno APSOLUTNI majstor kad treba da se crtaju masivne, spektakularne scene u kojima ćete videti ogroman broj ili masu nečega. Poplava perja ili kajgane, stotine jaja koja on crta u ovom stripu nisu samo prvorazredna vizuelna komedija već i autentični prikaz katastrofe koja zahvata mali grad.

Poslastica ili podvala (tj. Trick or Treat) je još jedan od kamenova-međaša u Barksovom opusu, duža priča centrirana oko teme Noći veštica, sa paranormalnom dimenzijom i distinkcijom da je u pitanju „najcenzurisanija“ Barksova priča ikada. Originalno urađena kao strip od 32 strane – format uobičajeno vezan za pustolovne pripovesti o patkama, ne za humorističke geg-radove – Poslastica ili podvala je na kraju publikovana na samo 23 table. Barks je, štaviše, nacrtao čak 33 i po table, trudeći se da što bolje može adaptira istopimeni crtani film iz iste godine po kome je ovaj strip bio rađen, ali su urednici na kraju objavili značajno kraću verziju.

Delimično je svakako bilo u pitanju to da je ovo delom i horor-strip sa multiplim instancama pojava strašnih onostranih bića, ali neka od skraćenja su verovatno samo posledica toga da su urednici pokušavali da strip naprosto učine kraćim kako bi ga uklopili u magazin. U nekim kasnijim edicijama su rađene rekonstrukcije – notabilno za nizozemsko izdanje osamdesetih godina (evo malo detalja ovde). Za ovo, Egmontovo izdanje, strip je vraćen na gotovo originalni  format, i ima 31 stranu čuvajući najveći deo originalnog narativa.

Kao poslednja istorijska distinkcija stoji i to da je ovo prvi put da se u stripu pojavljuje veštica Hejzel – kod nas nekada prevođena kao Veca Veštica – a koja je debi imala u pomenutom crtanom filmu iste godine.

Kako Barks ovde nije radio sa svojim scenarijem – prateći što je bolje mogao radnju filma – tako je i strip procesija sve brutalnijih sekvenci u kojima Hejzel pomaže Raji, Gaji i Vlaji da od svog ujaka dobiju slatkiše za Noć veštica. Karakterizacije su ovde jednostavne – Paja je resetovan na svoja socipatska podešavanja sa kraja četrdesetih godina gde on nalazi zadovoljstvo u tome da kinji svoje sestriće bez razloga i mnogo roditeljske brižnosti, a klinci su relativno nemaštoviti i bespomoćni – ali strip je vizuelni tur d fors sa kombinacijom akcije, briljantnog dizajna kostima, horora i bizarnih čudovišta prizvanih Hejzelinom magijom.

Prokin izum je takođe „Halloween“ priča, ovog puta kraći, humoristički narativ sa sličnim zapletom – sestrići pokušavaju da na svaki način izbegnu da ih Paja povede kod Pate te večeri, gde bi morali da plešu sa devojčicama* – samo što im u njihovom naumu da se ovoga spasu služi najnoviji izum Proke Pronalazača, čudesna spravica koja, praktično, menja verovatnoću događaja i dela kao neka vrsta kvantnog „usmerivača“ koji nalazi povoljne izlaze iz nezgodnih situacija. Proka, doduše, pominje Gnome kao nevidljivu silu koja pokreće svet – ovo je ipak Halloween narativ – ali ono što je zabavno u ovom stripu je da, iako tehnički gledano sve što sestrići požele bude ostvareno, oni ne uspevaju da se ultimativno spasu od nečega što im je, čini se, sudbinski zacrtano.

*noćna mora svakog šestogodišnjaka, reklo bi se

Barksova vera u karmu je, dakle, i ovde jasno izvučena u prvi plan, pa onda provučena kroz uzbudljivu seriju komičkih set pisova a vredi primetiti i da Proka Pronalazač ovde još uvek ima svoju izrazitije „pileću“ fizionomiju i da je crtan sa debljom, masivnijom figurom. Ovo nije bila prva priča o Proki – prva je bila mnogo poznatija The Good Luck Charm odnosno Gladstone’s Terrible secret iz Maja 1952 godine – ali jeste bila dovoljno rana da Proka u njoj još uvek bude u svojoj izvornoj, debeljuškastoj formi.

Pominjani Gladstone Gander, odnosno Cakani Caja pojavljuje se u narednoj priči. Na tuđ račun je još jedan Barksova cinična meditacija o tome kako dobre namere mogu dovesti do groznih rezultata i strašne frustracije. Paja pristaje – kako bi impresionirao svoju devojku Patu, da za Dan zahvalnosti na ručku ugosti jednu siromašnu osobu iz Patkovgrada. Naravno, on ne sanja da će mu na vrata zakucati Cakani Caja, NENORMALNO talični rođak kome uvek sve polazi za rukom jer ima mnogo sreće u životu i na ime toga je izrazito dekadentan. Caja je neko ko sigurno ne spada u klasu patkovgradske sirotinje, ali komisija iz Patinog Kluba dobrih komšija sastavljena od „dobrih starica“ se praktično rasplakala kada je čula da on nikada nije imao posao i Paja sada ima neprijatnu obavezu.

Iako je, slažemo se, Paja ovde neko kome se čini nepravda uprkos njegovoj plemenitoj nameri, dalji razvoj – crne – komedije je zasnovan na Pajinim besnim, frustriranim pokušajima da Caju nekako nadmudri. Ovo je česta Barksova teza u kojoj on prepoznaje da su neke stvari izvan naše moći da na njih utičemo i da je to „kosmička“ nepravda (Cakani Caja kao mezimac sudbine iako ničim to nije zaslužio), ali da će onda naši pokušaji da na njih ipak utičemo, iako razumljivi, često biti obojeni zlobom, resantimanom, mnogim neplemenitim emocijama. Paja, razume, se, onda biva kažnjen nesrazmerno gore nego da je samo progutao ponos na dva sata i poslužio rođaka prokletom ćurkom a Barks crta neke prelepe scene na Floridi, u luksuznom hotelu ali i u močvari Everglejds. Poslednji tvist sa Cajom koji leži u bolničkom krevetu je savršen finalni okretaj noža odavno zabodenog u Pajina mučenička leđa.

Posle Noći veštica i Dana zahvalnosti dolazi, naravno, Božić. Praznični ručak je naredna kraća, humoristička skaska u kojoj Paja Patak strada delom zbog karme koja ne haje za njegovu plemenitost a delom zbog nemogućnosti da tu plemenitost prepozna kao svoju najvažniju vrlinu i pada u greh kada shvati da mu na plemenitost nije uzvraćeno adekvatnim načinom. Naime, prvi deo stripa prikazuje Paju kako sve svoje rođake i prijatelje „opslužuje“ za Božić padajući s nogu i trošeći sve pare. Dakle, svi dobijaju adekvatne poklone i čestitke, a on, dolazeći do kraja spiska zadovoljno zaključuje da je ostao bez ijednog dolara u novčaniku ali da je makar svim ljudima koje poznaje učinio Badnji dan malo lepšim i da je krajnje vreme da sedne i opusti se uz pečenu ćurku.

Osim što, nagađate, ćurke nema – misleći prevashodno na druge, Paja je ćurku zaboravio da stavi na spisak a time i zaboravio da je kupi. Sam u kući na Badnje veče, bez dinara i sa samo jednom konzervom pasulja u kredencu, Paja sasvim razumljivo kune svoju kletu sudbinu, ali onda i rešava da na prevaru od svog strica, notorne, jelte, tvrdice, izvuče makar besplatni ručak. Pajin plan je sulud: maskiraće se u južnoameričkog bogataša i pretvarati se da sa Bajom želi da sklopi unosan posao, insistirajući da on takve posolve najbolje sklapa uz obrok.

Bajina pohlepa će odraditi ostalo, tu je Paja u pravu, ali on potcenjuje tvrdičluk svog strica koji odbija da plati ručak od devet dolara i prijatan razgovor uz ćurku se pretvara u višesatnu igru nerava u kojoj dva čoveka pokušavaju na sve moguće načine da izbegnu plaćanje računa, ostajući u restoranu i posle zatvaranja. Barks ovde radi neke sjajne stvari sa Pajinom maskom, a konobar koji stoički ne mrda od dvojice sociopata je posebno ljupko stvorenje koje služi na čast svojoj profesiji.

Pismo ili glava je još jedna kraća humoristička priča ali i briljantna studija karaktera Paje Patka. U njoj Barks još jednom meditira o tome koliko su naše sudbine zapravo izvan naše moći da ih kontrolišemo i da presudno mnogo toga što nam ih određuje zavisi od pukog slučaja. Da bi ilustrovao poentu on prikazuje Paju Patka kako, nakon što je video „prezentaciju“ izvedenu u praktično cirkuskoj šatri, od strane griftera koji prodaje knjige o „bacalizmu“, revolucionarnom novom pristupu življenju, biva praktično primoran da za dolar kupi jedan primerak knjige. Druga osoba bi prihvatila da je popustila pred osećajem sramote koju je u njoj izazvao govorljivi prevarant, ali Paja onda odlučuje da prelista knjigu i, pa, postaje ubeđeni „bacalista“ – neko ko će svaku važniju odluku u životu donesti tako što će baciti novčić i u odnosu na to je li palo pismo ili glava ići dalje.

Barks ovde ne prikazuje samo Paju Patka već kroz njega  posmatra veliki deo modernog društva u kome je odlučivanje o sudbini i životnom putu odavno udaljeno iz delokruga suverene osobe, izmešteno u utvrđenja kapitala i državne birokratije. Pajina – veoma jasno prikazana kao patološka – odluka da sve dalje odluke prepusti slučajnosti je onda jedna postmoderna reakcija na ovo odsustvo suverenosti, prkosno predavanje ćudima slučaja i blagorodno skidanje odgovornosti sa sebe.

Da se to ne može dobro završiti jasno je svima sem Paji, ali njegovi sestrići svejedno bivaju uvučeni u bizarno tumaranje provincijom gde Paja na svakom raskršću baca novčić i odustaje od gledanja u mapu ili saobraćajne znakove do mere da, kada i on shvati da su izgubljeni, više nema ideju kako da se uopšte vrati u Patkovgrad. No, Barks uvek za kraj čuve jedan poslednji preokret, radeći briljantnu finalnu tablu kao pitanje je li u stvari Paja samo imao premalo vere i odustao pre vremena ili je slučaj naprosto nedovoljno pouzdan metod odlučivanja o ičemu, gde od njega mogu da stradaju i oni koji ga svesno eksploatišu. U vizuelnom smislu strip ima i jedan sjajan kadar zbunjujuće mreže drumova za koju je nemoguće shvatiti kako se u nju uključiti i stići tamo gde želite – grafička metafora za Pajin, i ne samo Pajin, život i njegovo odnos sa ubrzanom industrijalizacijom i urbanizacijom modernog sveta.

Riba, riba na sve strane (original ima briljantno dvosmisleni naslov Somethnin’ Fishy Here) je, pak, kratak humoristički narativ u kome format komedije zabune služi za duboku karakternu studiju strica Baje Patka. Početak ove epizode, naime, prikazuje Baju kao uobičajenu ciciju koju poznajemo, čoveka koji će nakon jutarnjeg kupanja u novcu u svom trezoru krenuti u šetnju parkom i onda, kada nađe novine koje je neko ostavio na klupi, biti oduševljen. Sada može da pročita najnovije vesti a ne mora za njih da plati! Znajući za ovu stričevu patologiju, pak, Paja je te novine namerno ostavio na klupi, prethodno koristeći makaze i lepak da rearanžira naslove i tekstove tako da Baja u njima pročita kako se „normalan“ novac ukida i da će od sada nova univerzalna valuta biti riba.

Ono što sledi je, iznenađujuće, ne momenat panike i osećaja da je sve što je u životu postigao matori bogataš preko noći izgubio, već jedna zdrava reakcija u kojoj Baja sebi kaže da ako je jednom mogao da stekne ogromno bogatstvo od nule, može da to uradi ponovo. Na tablama koje slede gledamo Baju kako pošteno radi i uzima ribu kao platu za svoj rad, kako tom ribom onda mudro trguje, ne varajući i ne eksploatišući nikoga. Do podneva je spretni i vredni patak od jedne vreće ribe stigao do kamiona u sopstvenom vlasništvu ali do uveče – svestan da brdo ribe koje sada poseduje naprosto ne daje onaj taktilni osećaj bogatstva i plemenitosti koje daju zlato i novac, Baja odlučuje da sve što ima pokloni Paji. Onaj koji je hteo da prevari vrednog, preduzimljivog čoveka na kraju završava zatrpan ribom, u ironičnom izbrtanju biblijske parabole o Isusu koji je nahranio pet hiljada gladnih žena, dece i muškaraca sa pet hlebova i dve ribe. Barks ovde još jednom pokazuje svoje uverenje da pravo bogatstvo, ono koje ima STVARNU vrednost, ne dolazi drugačije osim predanim, vrednim radom i Baja je, iako odavno ne pripada klasi proletera, njegovo podsećanje čitaoca na ovu istinu.

Cakani Caja se vraća u narednoj priči, Slikovita kampanja, a gde se on i Paja nadmeću za popularnost među patkovgradskom decom kako bi na kraju bili izabrani za Kralja njihove parade. Za Caju je ovo više prilika da nervira rođaka nego što mu je stvarno stalo do ove titule, ali za Paju je ovo pitanje života i smrti jer – pogrešno – veruje da u tako besmisleno nevažnoj stvari kao što je predvođenje dečije parade, fortuna neće snažno držati Cajinu stranu.

Naravno da je Paja u krivu, ali Barks pravi vrlo snažan iskorak od klasičnih narativa o fortuni iz perioda evropske renesanse i prikazuje Caju i kao ultimativno sasvim investiranog u ovu pobedu do mere da on NEĆE sve prepustiti slučaju i da će preduzeti i neke sasvim nečasne poteze (na primer posoliće slatkiše koje je Paja spremio da podeli klincima) ne bi li trijumfovao. Na kraju Paja posle svega pobeđuje – iako je zapao u duboku depresiju svestan da ne može protiv beskrupuloznog i bezobrazno taličnog rođaka – jer mu u pomoć pritiču sestrići. Barks ovde ukazuje da je „sreća“ koja Caji pomaže možda pre stvar generacijskog mentaliteta a ne neka njegova „objektivna“ supermoć i da ona ne „radi“ kod nove generacije koja nema ni vremena ni strpljenja za zastarela verovanja odraslih, no, naravno, Caja se ipak na kraju najslađe smeje jer je Pajina pobeda obeležena emaskulirajućim, ali ekstremno slatko nacrtanim, kostimom zeca koji on mora da nosi predvodeći paradu.

Iza nanosa i reka je još jedna priča o rivalstvu Paje i Cakanog Caje, i to erotskom rivalstvu gde je predmet interesovanja i jednog i drugog Pata, „zvanično“ Pajina devojka ali sa Cajom koji pomalo bezočno smatra da on ima sva prava ovog sveta da sa njom koketira i da joj se nabacuje. Za razliku od prethodnih sličnih narativa, Paja ovde nije na kraju žrtva svoje zlobe, rođene iz osujećenosti već naprosto žrtva klasnih okolnosti.

Barks je u svojim prikazima Paje Patka često njega oslikavao kao osobu što pokušava da pokrene mali sopstveni biznis – i u nekim slučajevima i ima stabilni biznis, po pravilu zasnovan na nečem jedinstvenom što Paja donosi na tržište rada ili usluga (pisao sam o epizodama u kojim on radi umetničko oblikovanje rastinja ili gde malim brodom skuplja morsku travu i prodaje je a poslednja priča u ovoj kolekciji se i sama bavi jednim njegovim posebnim biznisom). No, Iza nanosa i reka je reset na nulti nivo, Paja Patak koji nema ni startni kapital ni marketabilne sposobnosti i koji na početku stripa pokušava da popuni formular kojim aplicira za posao poštara u Patkovgradu. On je ovde proleter koji nema ni znanje ni iskustvo već samo zdravo telo i fizičku snagu koje jedino može da ponudi u zamenu za novac.

Paja posao dobija i Barks ga odmah stavlja na iskušenja sa gomilom pošiljki koje se moraju uručiti iako napolju, na patkovgtradskim ulicama kreće ozbiljna februarska snežna oluja. Paja prolazi vrlo hemingvejevski samotna iskušenja izlažući se ćudima elemenata kako bi ispunio svoju radnu obavezu i dobrim ljudima koji sede u toplim kućama doneo njihovu poštu*, ali ima strašnu krizu savesti kada shvati da poslednja pošiljka koju treba da isporuči ide njegovoj devojci Pati i da je u pitanju čestitka za dan zaljubljenih od Cakanog Caje.

*i manje dobrima, nažalost, koji se na njega deru što im je doneo račune

Paja ovde ima vrlo brzu etičku diskusiju sam sa sobom, gde, nakon što je ovu čestitku sa rezignacijom bacio, vidi statuu podignutu u čast poštara kao neke vrste esencijalnog kohezivnog tkiva zajednice. Postiđen svojom sebičnom reakcijom, on kreće u potragu za pošiljkom koju je bacio ali naravno da onda plaća OGROMNU karmičku cenu za trenutak – sasvim razumljive – slabosti. Barks crta scene snažnog vetra i snežne mećave tako da možete da osetite zimu kako vam ulazi u kosti i kako se zajedno sa Pajom tresete a finale u kome nekako svi osim njega imaju najbolji dan u životu – Pati čestitka ipak stiže a onda uspe i da se zahvali Caji što je po takvom kijametu išao na poštu da je pošalje – je briljantno, bez komikog pančlajna, čak i bez preokreta, sa suvom realizacijom da je OVO proleterska sudbina i da joj se ne može umaći.

Pas koji govori je onda nešto manje „mračna“, dinamična humoristička priča koja iz drugog ugla ispituje način na koji društvo vrednuje ljudski rad. Paja na početku besni jer na televiziji gleda šou program u kojem se ljudima postavlja jedno lako pitanje i, ako na njega odgovore, idu kući sa džakom od hiljadu dolara u rukama. Rešen da pokaže da i on može da odgovori na pitanja tipa „koja reka protiče ispod Savskog mosta“ Paja odjuri da se prijavi za ovaj program ali mu tamo kažu da to ne može tek tako i da se u emisiju zovu samo ljudi koji su već prethodno na neki način osvojili status minorno slavne osobe. Producent objašnjava Paji da je čovek koji je danas bio u emisiji dospeo u novine jer je prethodno preplivao Pačiji začiv noseći zapaljenu sveću u zubima.

Naravno, ostatak stripa otpada na Pajine sve bizarnije pokušaje da ludačkim stantovima dospe u novine, Prvi, preplivavanje istog tog zaliva ali tako što će plivati na leđima a na jednoj jedinoj špageti na nosu sve vrme balansirati grejpfrut, naravno neslavno propada a ni ostali mu nisu uspešni. Barks se ovde podsmeva kulturi senzacionalizma ali i lumpenproletarijatu koji umesto da se klasno osvesti pokušava da postane senzacija što će je društvo, eto, ceniti i nagraditi. Kako je kod njega običaj, Pajini pokušaji će biti sve više ponižavajući i ultimativno bezuspešni a šansu da osvoje nagradu će dobiti njegovi sestrići, sasvim slučajno, i onda na poslednjoj tabli biti suočeni sa limitima svoga znanja. Cinično, brutalno, ali na kraju sa poslednjom slikom u kojoj Paja televizor nosi da ga proda, otržući se makar u ovom slučaju kulturi senzacionalizma i ispraznih „selebritija“.

Debeli crvi onda varira neke od srodnih motiva. Ovde Paja pokušava da se nadmeće sa drugim ribolovcima u količini i veličini ulovljene ribe, ali ima vrlo malo uspeha. Njegovi priručni mamci ne mogu da se mere sa crvima koje drugi pecaroši u Patkovgradu uzgajaju posebno za ovu namenu, toveći ih ulaganjem dosta novca i vremena kako bi imali za ribe neodoljive mamce. Pajin problem ovde je delimično klasnog tipa, ali delimično je i do njegove nestrpljivosti i te klasne frustriranosti i besa što je uskraćen za nešto što misli da mu nekako po pravdi pripada.

Deluje da spas nudi Proka Pronalazač – ovde već nacrtan onako kako ga svi znaju i pamte – koji Paji pozajmljuje svoje posebno dizajnirane crve što sami love ribu, vezujući se u žive lance i izvlačeći čak i velike, snažne primerke na obalu. Paja sebi problem pravi, naravno, ne samo zato što hoće da na nepošten način pobedi druge pecaroše – on smatra da mu sudbina nekako duguje tu pobedu i da nečasni metodi zato nisu nečasni – već i jer je megaloman. Ignorišući Prokino upozorenje da ne bi trebalo više od desetak crva puštati u ribnjak u isto vreme, on oslobađa desetine crva odjednom i proizvodi ekološku katastrofu. Barks ovde crta neke urnebesno dinamične akcione scene pa i momenat koji odiše dahom stvarnog nasilja gde Paja, koji je već pretrpeo nekoliko povreda stoji i spreman je da se do kraja tuče sa mnogo brojnijom masom pecaroša. Na kraju stripa zapravo nastrada Proka jer kada se udruži frustrirana sirotinja i srednja klasa, najebu ne stvarni nosioci moći u društvu nego oni percipirani, u ovom slučaju naučnik.

Pred kraj ovog toma stiže Nizašta, jedna od legendarnih pustolovnih epizoda sa radnjom koja se događa na otvorenom okeanu i u njegovim dubinama. Kod nas po prvi put objavljena, ako se ne varam u Mikijevom zabavniku (mislim da nije imala prethodnu publikaciju u Mikiju) pod naslovom „Dragoceni tovar rena“ ona je neka vrsta savršene konvergencije mnogih Barksovih interesovanja. U prvom redu ovo je još jedna ruminacija o tome kako se stvara vrednost. Baja Patak je ovde stavljen nasuprot čoveka koji do bogatstva želi da stigne ne radom niti ulaganjem već pozivanjem na porodični dug star dva stoleća i mada je ovo „tehnički“ pravično, jasno je zašto se Baja oseća kao da mu se čini nepravda.

Naime, čovek koji dolazi i traži od Baje da mu prepusti svu svoju imovinu potomak je trgovca koji je Bajinom pretku dao sanduk rena da ga preveze na Jamajku polovinom osamnaestog veka, ali je brod Bajinog pretka potonuo negde u Atlantiku. Iako je Bajin predak želeo da uredno namiri štetu ispostavlja se da nije pročitao sitna slova u ugovoru koji je potpisao a koja su ga obavezala da u slučaju neisporučivanja pošiljke sve što ima mora da pripadne njegovom poslodavcu. Frustriran očigledno prevarnim ugovorom, Bajin predak je odbio da preda i svoje zlatne zube i sada njegov potomak od Baje traži celokupan njegov imetak.

No, Baja nije neko ko se predaje bez borbe, iako svestan da je ovde pravo protiv njega – ako ne baš PRAVDA – i on ulaže supstancijalna sredstva u opremu kojom će pronaći potonuli brod i iz njega izroniti sanduk rena koji onda sam ima da dostavi na Jamajku ispunjavajući tako formalni uslov originalnog ugovora.

Ovo je postavka za veličanstvenu morsku avanturu sa fantastičnim prizorima okeanskog dna, flore, faune i olupina potonulih brodova, ali onda i za prikaze neverovatno napete trke sa vremenom gde Baja, Paja i sestrići pokušavaju da iskoriste energiju uragana koji besni okeanom ne bi li stigli do Kariba na vreme. No, koliko god oluja bila moćna, njena snaga bledi pred prizorima ljudske zlobe – gde postaje jasno i da je originalno potonuće broda bilo rezultat sabotaže a ne puke ćudi prirode – a Baja onda u samom finalu ima briljantnu scenu plemenite požrtvovanosti u kojoj potvrđuje da nikada, baš nikada nije stavljao bogatstvo ispred ljudskog života, ma koliko se taj život do tada pokazao kao prezira vredan. Grafički, tematski, karakterološki, ova je priča apsolutni klasik.

Kuća na prodaju je onda jedan zabavni kraći humoristički narativ koga se sa velikim zadovoljstvom sećam iz detinjstva i njegovih ponovljenih publikovanja u Mikijevom zabavniku. U njoj je Paja Patak agent za prodaju nekretnina koji prospektivnom kupcu predstavlja veliku kuću sa okućnicom u močvari na periferiji Patkovgrada. Iako se danas „zna“ da je država u kojoj se ovaj grad nalazi neka vrsta diznifikovane Kalifornije, Barks za ovu priliku okolinu Patkovgrada prikazuje možda nešto više kao Floridu, sa southern gothic šmekom same kuće i okućnicom u kojoj ima i jezerce.

Problem je što je ova stara, davno napuštena kuća istovremeno i mesto na kome se Pajini sestrići rado igraju. Klinci smatraju ovaj objekat „njihovom“ svojinom, ne toliko po pravu skvotera koliko po pravu da je njihova detinja mašta jedan objekat koji su stariji napustili i ostavli da propada pretvorila u čudesno mesto hiljadu neverovatnih pustolovina. Oni nemaju nameru da dopuste da neki gradski fićfirić kupi nešto što je sada deo njihove deljene mitologije i prave ujaku haos dok ovaj pokušava da kupcu pokaže objekat i posed.

Pošto sestrići sve rade iz pozadine, da ih ne vide, Paja ne može čudom da se načudi što je kuća za koju je mislio da se dosta dobro drži, zapravo nebezbedna, sa plafonima sa kojih otpada malter, stepeništima koja padaju itd. No, kupac je neumereno pozitivan i na svako Pajino izvinjenje odgovara vedro, objašnjavajući da je to i dalje sjajna kuća i da je on svakako planirao temeljno renoviranje.

Vizuelni gegovi eskaliraju kad se krene u obilazak okućnice i kadrovi u kojima su Paja i kupac zasuti ledom, vrelim vazduhom pa kišom pijavica su naprosto briljantni. Naravno, Barks za poslednju tablu čuva preokret zbog koga se sestrići – kada saznaju šta je trebalo da bude nova namena objekta – osećaju kao poslednji sebični džukci ali ovo je priča sa hepiendom koji su svi zaslužili, pogotovo Paja koji je sve vreme razuman, odrastao i zreo, kao u malo kojem stripu iz ovog perioda.

Bogati naslednik je kratak narativ sa strukturom praktično bajke u kome Baja Patak svoje rođake stavlja na test ne bi li odredio kome će, kada ode na onaj svet da ostavi svoje bogatstvo. Kao osnovni motiv koristi legendu o ćupu zlata na kraju duginog luka i meri šta će Paja Patak, Cakani Caja i Pajini sestrići (njih trojica kao jedan zbirni identitet) učiniti sa „početnim kapitalom“ koji su našli svako pojedinačno na kraju duge.

Ovo je kratka priča ali sa preciznim analizama karaktera. Paja je ovde proleter bez preduzetničke vizije koji će novac iskoristiti za nešto što mu objektivno treba ali što mu neće doneti perspektivu da zaradi više, Caja je antiteza preduzetnika i on svoj kapital i ne koristi jer više voli da se oslanja na sreću. Sestrići, pak, kao nova generacija, pokazuju mentalitet koji se Baji dopada. Striktno gledano ni oni novac ne ulažu „pametno“ ali ambiciozni rizik koji prihvataju impresionira deda-strica i on ih imenuje za svoje naslednike. Naravno, sestrići ne znaju ono što MI znamo, a to je da osim u najopštijim crtama ne postoji kontinuitet između stripova u kojima se oni pojavljuju i da će već u sledećoj epizodi ponovo biti švorc…

A ta sledeća, Sejač kiše, i zatvara ovu kolekciju. Ovo je jedan od onih narativa u kojima Paja NIJE samo proleter i gde on ima specifičan posao utemeljen na posebnom setu veština. Konkretno, ovde je Paja vlasnik i jedini zaposleni (ako se ne računaju sestrići koji rade gratis) u maloj firmi koja proizvodi kišu po narudžbini zasejavajući iz malog aviona oblake iznad useva seljaka posebnom hemikalijom. Na početku stripa vidimo da je Paja zaista jedinstven u tome kako precizno može da ispuni narudžbinu, pažljivo pripremajući hemikaliju, a onda i propelerom aviona oblikujući oblake do u centimetar tako da kiša padne samo po usevima ali da ne dodatkne, na primer veš koji je farmerova žena okačila da se suši samo nekoliko centimetara dalje.

Sve je dakle, savršeno dok Paja ne počini greh iz ljubomore. To što ga Pata otkači kada je on pozove da odu da malo planinare jer on ima slobodan dan je već loše samo po sebi, ali kada mu ona kaže da to čini jer mora da ide u planinu na sastanak „Kluba lenjih fićfirića“ gde ju je pozvao Cakani Caja, Paji, naravno pada klapna.

Kao vlasnik praktično demijurške moći da utiče na klimu Paja se penje u avion, rešen da upropasti piknik i Caji i Pati i celom klubu, no, nagađate, stvari se otržu kontroli i umesto obilne kiše ili makar mini-rekonstrukcije biblijskog potopa on proizvodi pravu ekološku katastrofu. Strip nema hepiend i ovde su kažnjeni svi, od Paje koji mora da napusti svoj biznis i ode u skrivanje, do patkovgradske buržoazije koja je samo htela da provede lep dan na svežem vazduhu. Barks je ovde bio u ciničnom raspoloženju i mada se kolekcija ne završava preterano optimističnim pančlajnom snaga prizora koje on ovde crta je nepobitna.

To bi, dakle, bio prvi, sjajni tom u ediciji Patkovgrad: Karl Barks i ako vam sve ovo deluje kao nešto što MORATE imati (a morate), prošetajte do najbliže knjižare ili naručite sebi kolekciju poštom od Dexy Co, a mi se za dan-dva vidimo na istom mestu da popričamo o drugom tomu.