Ovogodišnji najprodavaniji nezavisni strip-serijal u Americi, barem po tvrdnjama njegovog izdavača, Image Comics, je Bug Wars, epski, krvavi fentezi strip koji se čitav dešava u jednom dvorištu seoske kuće u Alabami. Čitav? Dobro, ne ČITAV čitav, nekoliko scena se dešavaju i u samoj kući, ali poenta je tu: ako ste mislili da su „bube“ iz naslova ovog serijala nekakav žargonski izraz za insektoidne vanzemaljce po šnitu Starship Troopers ili neke slične „svemirske“ akcione-horor sage, gde je na kocki čitava planeta Zemlja ili čitav poznati svemir, bili ste u krivu. Bube u Bug Wars su skoro doslovno obične bube koje žive u našim vrtovima i tamo imaju svoje komplikovane interakcije jedne sa drugima u kojima neki jedu, neki budu pojedeni i sve je to ono što nazivamo živim, dinamičnim ekosistemom.

Bug Wars je uprkos reputaciji svojih autora i VEOMA snažnoj anticipaciji od strane publike koja je dosta glasno priželjkivala tekući serijal, za sada tek šestodelni miniserijal koji je uredno i na vreme izbacio svoje epizode između Februara i Avgusta ove godine i sprema kolekciju za Oktobar. Postoje jasni nagoveštaji – u samom stripu i u izjavama autora – da će ovo svoj dalji život imati kao sekvenca daljih miniserijala, gde će svaki imati svoju priču smeštenu u isti svet i to mi se čini kao dobra koncepcija. U čisto tehničkom smislu, ovo je strip na kome ima dosta da se radi i njegova proizvodnja ne može da bude brza ako će se održati ovaj kvalitet produkcije, ali i u kreativnom, mislim da je ova prva, za sada jedina priča, korektno iskoristila svoje kapacitete, čitaoca upoznala sa premisom „sveta“ u kome se stvari događaju i likove dovela od tačke A do tačke B tako da su njihovi životi primetno izmenjeni i mogu da kažu da za njih ništa više neće biti isto. Pravi je trenutak da i oni i mi malo odmorimo te da Jason Aaron smisli kako da NAREDNU priču u Bug Wars univerzumu učini ovako eksplozivnom kao što je bila uvodna.

Naravno da ovo piše Jason Aaron, o čijim sam recentnim stripovima za DC i Marvel već pisao ove godine. Popularni scenarista je svoju reputaciju u superherojskoj areni, čini se, iskoristio na najbolji moguć način, puštajući ekskluzivni ugovor sa Marvelom da istekne, a zatim spretno frilensujući za obe velike firme, na serijalima koji se njemu dopadaju, izbegavajući da se veže za neki dugačak, tekući serijal koji bi mu zarobio najveći deo vremena tokom narednih nekoliko godina. Aaron je sada ime od ugleda koje, čim ga stavite na naslovnu stranu garantuje dobru prodaju, pa onda on i u svojoj creator-owned produkciji očigledno rešava da ide više na kvalitet nego na kvantitet.

Drugim rečima, ako je iko očekivao da dobijemo novi Scalped ili makar Southern Bastards nakon Aaronovog izlaska iz Marvel-zatvora, pa, to se neće desiti. Jason sasvim očigledno želi da radi više malih projekata radije nego jedan ogroman i to je SASVIM FER, pogotovo jer su mu najnoviji radovi za DC i Marvel bili zaista veoma dobri i demonstrirali da je mogućnost usredsređivanja na pojedinačne projekte korisna i za njega i za nas.

U svetlu svega toga, odmah ću reći i da Bug Wars, vrlo simpatičan strip, naprosto nema ni težinu ni energiju koje su imali neki Aaronovi creator-owned radovi, poput navedenih Scalped i Southern Bastards. Aaronova intencija je ovde, reklo bi se, bila da uradi jedan skoro pa programski pustolovni narativ, fantastični strip smešten negde između začudnosti omladinske literature kao što je kultni sovjetski roman o „smanjenoj deci“ Karik i Valja Jana Leopoldoviča Larija iz 1937. godine, i moderne „brutalne“ fantazije definisane televizijskom serijom Igra Prestola, sa njenim sukobljenim porodicama, kućama i nemilosrdnim ratom za premoć. Dodajte ovde prstohvat Konana, čije je moderne avanture Aaron vrlo korektno radio dok je Marvel držao licencu i imate strip nastao skoro eksplicitno po formuli.

Nije da ovde nema i neke lične dimenzije. Southern Bastards je bio strip o jugu SAD, ljudima iz onog kraja, njhovim mentalitetima, sa svim njihovim mračnim i fascinantnim stranama, i sa Bug Wars imamo Aaronov povratak u ove krajeve, ali i snažan nostalgični pokušaj vraćanja u detinjstvo. Kuća sa okućnicom u Alabami u kojoj se ova priča dešava (mostly u okućnici) je direktno inspirisana okućnicom i kućom u kojima je scenarista proveo svoje detinjstvo, trošeći, kaže, sate u visokoj travi i žbunovima, smišljajući epske narative koji su se odvijali u dvorištu što je – detetu – delovalo kao da se proteže miljama unaokolo. Bug Wars je onda napor da se uhvati ta magija detinje mašte snažno nadahnute bujajućim životom oko kuće.

Aaron je za ovaj projekat regrutovao svog partnera sa Marvelovog Konana, crtača Mahumda Asrara. Turčin je u poslednjih desetak godina za sebe izgradio veoma jaku reputaciju kao pouzdani Marvelov ilustrator, i vrlo zasluženo se probio u praktično prvi ešelon njihovih crtača, pa će, tako, recimo, u Oktobru krenuti serijal Amazing X-Men koji on  radi sa Jedom MacKayjem. Ali za Asrara je Bug Wars jedna druga vrsta nostalgičnog projekta jer je njegov prvi tekući serijal na kome je radio bio (vrlo nepravedno potcenjeni) Dynamo 5 upravo za Image Comics. Više od dve decenije nizvodno, Asrar radi Bug Wars kao sada ugledna zvezda američkog stripa i njegov crtež je, može se pretpostaviti, bio nezanemarljiv razlog za popularnost ovog serijala. Naravno, kolore je radio Matt Wilson a letering Becca Carey i ovo je A-reprezentacija kreativaca u današnjem američkom mejnstrim stripu.

Što i znači da Bug Wars nije nikako mogao da ispadne loše i mada nije u pitanju ni na koji način izvanredan ili revolucionaran strip, ovo je pitko, zabavno fentezi štivo čiji će koncept biti zanimljiv a vizuelni prigram prijemčiv širokom krugu čitalaca.

Aaron je formulu već izvežbao i u Bug Wars je glavni junak Slade Slaymaker, tinejdžer koji se sa majkom i starijim bratom useljava u staru očeu kuću negde u ruralnom delu Alabame, godinama nakon što je otac poginuo u bizarnom incidentu. Odlazak iz grada i dolazak u kuću gde se strašna nesreća desila, nakon što je ona godinama stajala zapuštena i bez ikoga, posledica je ekonomske prinude ali Sladeu je ovo na neki način i life-upgrade jer je sada u stanju da po ceo dan gleda bube u seoskom dvorištu. Kao i pokojni otac, Slade je zaluđenih entomologije, sa sobom punom raznih buba i terarijuma, gde bube sve imaju imena i on ih redovno hrani, sa njima priča i fascinirano ih posmatra. Nezgoda je, onda, što mu brat Syd, dugokosi, namrgođeni stariji tinejdžer sa crnim majicama i vrlo malo strpljenja za mlađeg brata, pati od vrlo snažne entomofobije i ne samo da će sa sadističkim besom kosilicu za travu voziti preko mravinjaka u dvorištu i opsesivno prskati bocu za bocom insekticida po kući već će i Sladeu pretiti da će da mu pobije ljubimce čim mu se pruži prilika.

Ovo deluje skoro kao stivenkingovska postavka, ali Bug Wars zapravo ne počinje scenom useljenja male porodice u staru kuću već epskim spleš-tablama koje pokazuju šta se dešava dole, u travi gde različite „kuće“ insekata ratuju jedne sa drugima, čini se, od samog početka istorije.

Ovo je prijemčiva ideja, sa spretno osmišljenim i vizuelno dizajniranim humanoidnim reimaginacijama različitih vrsta insekata (i arahnida, koji MOGU da se ubroje u kolokvijalnu klasifikaciju „buba“). Aaron tu mora da uradi dosta posla kako bi čitaocu prodao taj „mali svet“ pod nogama protagonista a u kome postoje i „normalne“ bube, a onda i njihove humanoidne verzije koje pričaju Engleski, nose odeću i oklope, koriste hladno oružje, imaju civilizaciju koja je kao prepisana iz Konana.

Aaron je DOBAR scenarista i on razume da previše objašnjavanja zapravo šteti uverljivosti mizanscena, pa daje samo neophodni minimum worldbuildinga, prepuštajući Asraru, Wilsonu i Becci Carey da urade važniji deo posla koji će nam „prodati“ ovaj svet i učiniti ga uverljivim. Nije da ovde ne moramo da savladamo određenu terminologiju i pohvatamo zašto i kako su različite kuće (rase?) buba u stalnom ratu, zašto svi mrze mrave a ne veruju paucima i od čega oni uopšte žive, ali Bug Wars uspeva da se kreće dosta dobrim tempom i da nam negde do druge epizode isporuči i dovoljno krvavih akcionih scena zbog kojih su mnogi od nas, jelte, došli na ovu predstavu, ali i da napravi kredibilnu sponu između porodice Slaymaker i ovog fantazijskog sveta koji postoji u dvorištu očeve stare kuće.

Bug Wars ipak ne može sasvim da umakne jednoj mehaničkoj, neću da kažem generičkoj ali primetno zanatskoj dimenziji u svojoj konstrukciji. Ovo je strip autora koji razumeju fantazijske trope i koriste ih kao gradivni materijal bez mnogo kreativnih intervencija na njima, u nadi da će lični, nostalgični element u temelju narativa odraditi dovoljno da se Bug Wars izdvoji ispred konkurencije. I, mislim, ovo mu je svakako uspelo – prodaja je zbilja bila odlična a ocene kritike su među najvišima koje sam za američki strip glavnog toka uopšte video ove godine. No, u kreativnom smislu, rekao bih da je ovo više spretno spajanje unapred pripremljenih segmenata priče nego što je nekakva duboka, introspektivna kreativna odiseja.

„Bug Wars je dakle neka vrsta stripovske Ikee?“ kažete sad vi sumnjičavo i priznaću da to dosta ružno zvuči kad se ovako napiše. Ali Ikea nije svoje dobro ime zaradila samo zato što je navodno jeftinija od pravog nameštaja (ako sopstveni rad smatrate bezvrednim onda, da, jeftinija je) već i zato što je u globalu to dosta funkcionalan i udoban nameštaj*. Bug Wars je praktično katalog tropa koji su svima nama dobro poznati i koje smo već mnogo puta viđali u stripovima, uključujući stripovima Jasona Aarona i Mahmuda Asrara. U drugoj epizodi, recimo, Slade Slaymaker, već odavno smanjen na veličinu bube, biće izveden u arenu, zajedno sa nekoliko drugih robova, da se bore protiv „džinovske“ bube koju njihovi mučitelji zovu samo „zver“. Sladeu će ovaj svet biti „objašnjen“, a njegova kompleksna politika pojednostavljena od strane zavodljive, a opasne žene koja će s njim deliti iskušenja i smrtne opasnosti ali svi znamo da će ga u odsudnom trenutku prodati a da će onda da se kaje zbog toga. Sam Slade će, uprkos svojoj mladosti i činjenici da NEMA POJMA kako se uopšte zatekao u ovom svetu i kako on funkcioniše, biti prepoznat, a onda i sam sebe prepoznati kao čoveka-koji-menja-sve, džonkarterovsko-bakrodžersovskog isekai-heroja koji prolazi kroz inicijantska iskušenja i prepoznaje svoju – presudnu – ulogu u istoriji sveta za koji do juče nije ni znao da postoji. I tako dalje.

*sem ako ne živite u mojoj kući gde, kunem, se, imamo najneudobnije fotelje i trosed koje je Ikea IKADA dizajnirala

I u domenu crteža i dizajna ovde imamo na programu KVALITET ali ne nekakvu invenciju koja izlazi izvan standarda fantazijskog swords’n’sandals imaginarijuma.

Jedan napor koji autori čine da ovaj strip bude distinktan od onog što su radili na Konanu je svakako to da se ovde ide na mrvicu „odrasliji“ ton, ali ovo ni u kom supstancijalnom smislu ne menja prirodu Bug Wars. To što likovi psuju, a Slade pesnicom može da probije lobanju humanoidnog, jelte, insekta, kad se baš razljuti ne izdvaja Bug Wars ni na koji esencijalan način od korpusa klasične pustolovne proze. Takođe, sami likovi imaju prilično stereotipne, predvidive karakterizacije i ponašanje, i, mada sam rekao da su na početku stripa u tački A a na kraju u tački B, ovo ne podrazumeva neko njihovo unutrašnje sazrevanje. Slade je, pogotovo, neko kome se stvari dešavaju mnogo više nego što ih on asertivno radi i iako na kraju on od uplašenog, zbunjenog dečaka postane heroj koji prihvata svoje nasleđe i mitološku ulogu, ovo je mehanički izvedeno i ne čini njegov lik dubljim, životnijim ili zrelijim.

U tom nekom smislu, fer je reći da Bug Wars zaista nudi konfekciju. Ali konfekcija koja radi posao je dobra konfekcija a Bug Wars jeste dobra konfekcija. Priča nije predugačka, nije konfuzna – a za šta je imala sve potencijale imajući u vidu kompleksnost društva u koje je Slade dospeo – likovi su stereotipni ali unutar tih očekivanih karakterizacija imaju i šarm i duh, pa i neki kul dijalog da izguraju narativ, a cela ta koncepcija reimaginacije mitoloških borbi sa čudovištima kao rata u seoskom dvorištu je moćna i ubedljiva na ime Asrarovog i Wilsonovog kvaliteta. Ovde se razlike između klanova/ rasa/ vojski jasno komuniciraju drugačijim dizajnom oklopa i opreme ali i drugačijom telesnom građom i bojom kože, a kontrast između dela priče koji se dešava u „našem“ delu sveta i onog koji se dešava na tlu je kvalitetno napravljen već i samim lejautom i kolornom šemom. Tako su scene u kući najčešće rađene skoro sasvim kvadratnim, pravilnim kadrovima sa više žute i narandžaste boje koja sugriše veštačko osvetljenje, dok onda deo stripa u „carstvu buba“ forsira šire kinematske kadrove, često postavljanje kompozicije iz donjeg rakursa, zeleni, plavi i krvavo crveni kolorit. Akcija je, naravno, ekstremno visceralna sa delovima tela, hitinom, krvlju i drugim tkivima koja lete unaokolo i ako volite kako je Mahmud radio Konana, ovde ćete dobiti mnogo sličnog programa.

Bug Wars, dakle, ja vidim kao jedan sračunat projekat, strip zaista zasnovan na nečem ličnom – Aaron naglašava da ga je dvorište u kome je provodio detinjstvo presudno oblikovalo kao čoveka – ali onda vrlo zanatski izveden da iskoristi readymade elemente pustolovne proze najbolje što može. Rezultat je korektan, pa i nešto više od toga ali ne MNOGO više. Naravno, sasvim je moguće i da sam ja ustao na levu nogu čitajući ovo jer, kako rekoh, odziv američke publike i kritike je bio skoro jednoglasno oduševljen. U najmanju ruku Bug Wars nije ni glup ni dosadan i vredan je vaše pažnje ako imalo volite Aarona, Asrara i ekipu. Kako rekosmo, kolekcija uskoro stiže u prodaju pa evo Imageove stranice preko koje možete kupiti pojedinalne epizode, preordeorvati kolekciju i, kako je običaj , prvi broj čitati besplatno.