U našem stalnom-povremenom posezanju za stripovima koje smatramo da su namenjeni deci danas pregledamo dva srazmerno recentna stripa. Oni dolaze iz potpuno različitih, jelte, kultura, sa razlličitih kontinenata i imaju korene u sasvim različitim istorijskim kontekstima. Nastajali su u sasvim različitim produkcijskim uslovima i izgledaju sasvim drugačije, pričaju drugačijim tonom, koriste drugačije narativne tehnike i možda su i namenjeni drugačijoj publici. Ipak, i jedan i drugi se obraćaju deci sa  inspirativnim – i aspirativnim – porukama, imaju upečatljiv, snažan grafički rad i za oba se reći da predstavljaju neku vrstu modernog prepakivanja motiva koje pripadaju mitologiji. Otud je nekako i prirodno da ih danas, da prostite, obradimo odjednom.

Prvi na redu će biti The Lost Sunday, evropski strip album izašao originalnu na Rumunskom, pod naslovom Duminica Pierduta 2021. godine. Iako ćete na internetu naći da je ovo prvo izdanje publikovao izdavač Pronoia, radi se o prilično grassroots/ DIY inicijativi koja se odvijala u rodbinsko-prijateljskom krugu, kako bi ovaj ljupki strip ugledao svetlo dana. Autorka, Ileana Surducan je ovaj strip suštinski finansirala putem kikstarter kampanje uz pomoć još dve saveznice od kojih jedna, Laura Bularca, stoji iza firme Pronoia („krosmedijske kompanije koja utopije pretače u stvarnost“) a druga je Ileanina sestra, Maria Surducan. Od 6.500 hiljada Evra koliko je bilo projektovano kampanjom, 544 osobe su uplatile solidnih 15.000 time učinivši ovaj projekat uspešnim i pre nego što je strip-album izašao.

No, Ileana Surducan nije nekakva početnica. Rođena 1987. godine u Klužu, ona se bavi ilustracijom decenijama, iako je studirala pre svega keramiku. Na njenom sajtu hoćete pronaći i neke keramičke radove, ali ćete naći i MNOGO više ilustracija za dečije knjige, pozorišne predstave i stripove. Čini mi se da sam neke od njenih ilustracija za dečije knjige video i u beogradskim knjižarama ali ne tvrdim da to nisu samo halucinacije mozga trajno oštećenog nespavanjem.

U svakom slučaju, Ileana Surducan radi stripove još od 2007. godine, kombinujući web-objavljivanje i rad na fanzinu zajedno sa sestrom. Od tada se postojano bavi grafičkim pripovedanjem, često bez reči i sa dosta oslanjanja na mitološke motive i klasične bajke. Njen prvi duži strip za decu, Edouard le renardeau, izašao je 2009. godine za francuski ‎Makaka Editions a isti izdavač je izdao Le Cirque tri godine kasnije, pa ga reizdao 2017. u većem formatu i sa novim crtežom na naslovnici, jer se radilo o uspešnom stripu koji je skrenuo pažnju na autorku.

Onda je The Lost Sunday bio logičan naredni korak sa programski zabačenim udicama ka publici sa one strane Atlantika pa je strip 2021. godine objavljen na Rumunskom i Engleskom i naredne godine autorki zaradio nominaciju za Ajznera (u kategoriji „Najbolji slikar/ multimedijalni umetnik“, a gde su te godine bila nominovana i tako jaka imena kao što su Juan Cavia ili Sana Takeda, a koja je, Sana Takeda, naravno i pobedila sa fantastičnim serijalom Monstress). Ove godine smo onda dobili „pravo“ izdanje za severnoameričko tržište a koje potpisuje Oni Press (tj. Oni-Lion Forge Publishing Group) i mada je fer reći da se u recenentnom izdavaštvu Oni Pressa ne vidi nikakav red, poredak, sistem i plan, KVALITET stripova koje izbacuju je na prilično visokom nivou.

The Lost Sunday je neka vrsta sažetka autorkinih interesovanja i tehnika iz njene zrele stvaralačke faze. Ovo je priča koja ima strukturu bajke i utemeljenje u bajkovitim/ folklornim motivima za koje Ileana naglašava da se ponavljaju u različitim kulturama na mnogo mesta na planeti. Idealan materijal za decu, svakako, ali odrasli će VEOMA moći da „rilejtuju“ čim shvate da je ovo strip o tome da je nekako, iz kalendara koji koristi stanovništvo malog, prašnjavog grada u nespecifikovanom vremenu i mestu – ali koje, i vreme i mesto, jako podsećaju na bajke braće Grim – nestala Nedelja. Glavna junakinja, devojčica Nina je vredna i požrtvovana klinka koja svakog dana u nedelji pomaže nekom od rodbine ili poznanika, radeći praktično od jutra do mraka i po pravilu na kraju dana konstatujući da su efekti napornog rada skoro uvek ništavni: obrađivani usevi ne daju ploda, spremljena hrana je ružnog ukusa, sortiranje smeća uvek ostavlja grad sa i dalje ogromnom hrpom smeća. Najgore od svega je što posle šest dana provedenih u mukotrpnom radu – uključujući Subotu provedenu u sortiranju i spaljivanju smeća – dolazi ponovo – Ponedeljak.

Nina shvata da ovo nije onako kako bi ljudi trebalo da žive i mašta šta bi radila kada bi Nedelja postojala (uglavnom bi se lepo oblačila i odmarala) a na kraju odlučuje da pokuša da ode do veštice za koju kažu da je proklela grad da nema Nedelju i da se s njom objasni.

Inspirisan autorkinim preterivanjem sa radim i ulaskom u sindrom sagorevanja – nečim što umetnici koji frilensuju, nažalost poznaju i predobro – The Lost Sunday je onda strip o herojskoj potrazi na kojoj Nina bolje upoznaje sebe – između ostalog i na ime doslovnog susreta sa drugom verzijom sebe koja nije tako vredna kao ona – a kada susretne „vešticu“ shvati da stvari koje ljudi pričaju i stvari koje su istina, pa… nisu nužno iste stvari.

Ileana Surducan ima vrlo razrađen pripovedni pristup i osećaj za to kako da iskoristi trope iz klasičnih bajki, kao i za njih tipičan ritam pripovedanja (na primer ponavljanje jednog istog motiva u tri situacije) i The Lost Sunday onda ispada jedna laka, ugodna a opet poučna skaska koja decu ne uči samo – VRLO VAŽNOJ – lekciji o tome da je odmor potreban radi održavnja mentalnog zdravlja nego i da odmorni i zadovoljni radnici rade bolje i efikasnije. On takođe prikazuje poželjne karakterne osobine kod pripadnice zajednice koje je čine vrednijim delom te zajednice i ilustruje kako zajednica uzvraća na ovo. U smislu didaktike, to je urađeno sasvim organski i strip ima taj razgaženi bajkoviti lup u kome ponašanje koje žrtvuje malo lične (sebične!) udobnosti zarad prosperiteta zajednice, daje nesrazmerno velike pozitivne rezultate i za pojedinca i za zajednicu.

Veliki deo uverljivosti pripovedanja ide na kvalitet crteža i kolora, naravno. Ileana Surducan u najvećem broju tabli ne ide na strogu podelu na panele i ima dovoljno sigurnu ruku da „prirodno“ razdvoji dešavanja u jednom vizuelno neprekinutom prostoru da čitalac nikada nema sumnju u to kojim redosledom idu crteži i kako njegovo oko treba preko table da se kreće. Ovo njen lejaut čini otvorenim, razigranim i, pogotovo jer su joj geometrije (zgrada, drveća itd.) često savijene i izuvijane, to jako pali maštu čitaoca, terajuči ga da aktivno proučava slike i „učestvuje“ u tempu odvijanja radnje. Sam crtež je rađen debelom olovkom – ili nekom njenom uspelom digitalnom imitacijom – i ovde nema oštrih, disciplinovanih tuševa koji karakterišu umetničin rad kada crta postere. Naprotiv, linije su „fuzzy“, senčenja rađena debelim šrafurama i to stripu – u kombinaciji sa JAKO izgrađenim okom za konture, mimiku i kompoziciju – daje toplinu i neposrednost. Isto, pa još više važi za kolore koji su nanošeni tako da se često vidi sam potez (naravno, i ovo je, pretpostavka je, urađeno digitalnim alatima) a gradijenti, kada ih ima, su grubi, prelazi između nijansi nagli i stripu ovo daje snažnu vizuelnu dinamiku i prijemčivi „dečiji“ izgled, a bez kompromitovanja jasnoće pripovedanja. U najvećoj meri takođe moram da pohvalim atorkin dizajn vukova od kojih svaki simbolizuje jedan dan u nedelji i jedan tip aktivnosti, i ovo su vrhunci stripa koje bih rado video kako gostuju i u nekom njenom narednom radu.

The Lost Sunday je, dakle, kvalitetan strip za decu, dugačak koliko treba, didaktičan bez isforsiranih poenti, grafički prijemčiv i ideološki na pravoj strani. U nadi da će ga neki od domaćih izdavača možda doneti i pred publiku na Srpskohrvatskom jeziku, evo linka za kupovinu rumunskog izdanja ovde, a onda i linka za englesko izdanje, putem Amazona, ovde.

Drugi strip za danas je poslednji u nizu Marvelovih „What if…“ radova iz najnovijeg serijala u kome su italijanski autori dobili priliku da urade reimaginacije ključnih Marvelovih likova, tako da ih u njihovim ulogama menjaju Diznijeve vedete. Marvel & Disney – What If… Goofy Became Spider-Man je i jedan od boljih radova unutar ovog projekta za koji, ako ste čitali moje prethodne osvrte, znate da smatram da je zapravo urađen sa premalo ambicije i nije iskoristio potencijale kakve je ovaj krosover nekako po definiciji morao da ima, ali ni kapacitete uglavnom VRHUNSKOG talenta zaposlenog da proizvede ove stripove.

Oni bolji Marvel & Disney – What If… stripovi su profitirali od toga da su zasnivani na starijim zapletima, iz vremena kada je prepovedanje u superherojskom stripu po definiciji bilo kondenzovanije i kada ste  u okviru jedne epizode morali da ispričate čitav, zaokružen narativ. Utoliko, onaj u kome Paja Patak „glumi“ Wolverinea, a kojim je ceo ovaj serijal i započeo pre približno godinu dana, je bio i najslabiji jer je bio utemeljen na motivima Old Man Logan verzije Wolverinea i imao naprosto previše bekgraunda koji mora da se objasni da bi akciono razrešenje bilo zadovoljavajuće.

Marvel & Disney – What If… Goofy Became Spider-Man je, rekoh, jedan od boljih pokušaja u ovom serijalu jer je i sam zasnovan na adaptaciji samo jedne epizode Spajdermena, njegove prve priče iz magazina Amazing Fantasy broj 15 – a koji je bio i poslednji broj tog magazina sa pričom o tinejdžeru koji stiče „moći pauka“ ali ih prvo koristi oportunistički pa onda kada shvati da zbog njegove sebičnosti gubi očinsku figuru, doživljava unutarnju transformaciju i postaje pravi heroj koji zna da „uz veliku moć mora ići i velika odgovornost“. Svaka čast Fantastičnoj četvorci, jelte, ali Amazing Fantasy 15 i ovaj strip o Spajdermenu u njemu su ono što je STVARNO lansiralo modernu eru Marela i superherojskog stripa uopšte i radi se o storiji koja zaista ima odlike „creation myth“ iskaza kada je posmatrate sa distance od šezdesetak godina.

Utoliko, autori su ovde imali VRLO jasan put da ga slede i pitanje je najviše bilo kako prilagoditi ovu storiju veoma mladoj publici kojoj su ovi stripovi namenjeni, iz njega izbaciti ceo taj motiv ubijenog strica Bena i krivice koju će Peter zauvek osećati što njegovu smrt nije sprečio, a da se očuva dramatični, herojski sloj narativa.

Kao i na prethodnim Marvel & Disney – What If… radovima, Steve Behling potpisuje „zaplet“ mada ni ovom prilikom nisam siguran šta je on tu imao da radi kad su zaplet uradili Stan Lee i Steve Ditko pre šest decenija, ali dobro, neko jeste morao da smisli kako da se na malu decu ne baci čitav taj kompleks krivice zbog ubijenog strica. Scenario je onda napisao Riccardo Secchi, jedan veoma iskusan autor i urednik stripova, inače čovek koji je diplomirao književnost i filozofiju ali pre svega sin Maksa Bunkera (tj. Luciana Secchija) koga znamo kao jednog od originalnih autora Alana Forda. Riccardo je od osamdesetih godina bio urednik Alana Forda, kasnije radio razne stripove a od kraja devedesetih sarađivao sa kompanijom Disney na stripovima i animacijama. Dodatno, njegov otac je još sedamdesetih godina prošlog veka publikovao Marvelove stripove u Italiji, započinjući ediciju Corno baš objavljivanjem Spajdermena. Dodatno, Riccardo Secchi je rođen iste 1962. godine kada i Spajdermen, svega tri meseca pre nego što će Amazing Fantasy 15 izaći. Dakle, najpraviji čovek na pravom mestu.

Što se tiče crteža, i ovde imamo vrlo ozbiljno ime sa olovkom u ruci. Francesco D’Ippolito je nekih dvanaest godina mlađi od Secchija, ali on radi za italijanski ogranak kompanije Disney već duže od dvadeset godina i jedan je od aktuelnih majstora „kućnog stila“ u magazinu Topolino. Američka publika je prošle godine imala priliku da vidi delić njegovog majstorstva u Aaronovom Uncle Scrooge and the Infinity Dime, ali sada je D’Ippolito uradio čitavu epizodu i ovo je RASKOŠNO, pogotovo jer je na kolorima i leteringu već potvrđeni šampionski tandem Lucio Ruvidotti i Laura Tartaglia.

D’Ippolito od prve table čitaocu u lice šljusne perfekciju, rekonstruišući lejaut, kompoziciju i atmosferu prve table Spajdermena ikad, samo sa savršenim prelivom diznijevske parodije. Ovo je, međutim, strip, koji treba da prikaže i mnogo teških elemenata: usamljenost glavnog junaka koji je intelektualno briljantan ali emotivno još uvek nedozreo da se nosi sa nepravednim svetom, tešku socijalnu realnost života sa samohranom strinom i pripadanja najnižem sloju srednje klase, pokušaj preuzimanja odgovornosti i uloge „muškarca u kući“ a koji se završava pogrešnom odlukom vođenom momentom egoizma što ga, for the record, ne možemo ZAISTA zameriti petnaestogodišnjaku koji je taman pomislio da je u životu uspeo i da će sada SVE biti drugačije; na kraju i tragediju.

Secchi se sa ovim odlično snalazi. Isprva sam se pitao zašto je za ovu „ulogu“ uzet Šilja a ne Miki koji je po prirodi svari intelektualniji i preduzimljiviji lik pa time i nekako prirodno bliži Peteru Parkeru, ali sa Šiljom scenarista može da istakne tu emotivnu nezrelost glavnog lika a da ona ne poprimi nekakve mračne tonove što su danas, nažalost često vezani za mlade, usamljene muškarce koje radikalizuju kojekakvi alt rajt influenseri po internetu. Šilja ima jednu bezazlenu, izvorno gikovsku nevinost u svom usredsređivanju na samo jednu stvar (u ovom stripu je to proučavanje insekata) a zbog čega ignoriše gotovo čitavu ostalu realnost, propušta da se socijalno integriše, izgradi odnose sa vršnjacima koji bi mu bili potpora i u sadašnjosti i u budućnosti. On je naprosto anđeoski naivan i Secchi ovde pravi sladak geg kada Šilji profesor u koledžu (Proka Pronalazač!) kaže da odlične ocene koje ima iz entomologije ukazuju da on ima jak intelektualni aparat i želju da uči ali da bi onda to trebalo da primeni i na druge predmete iz kojih ima GROZNE ocene, a Šilja se iskreno iznenadi što uopšte postoje drugi predmeti.

Kada dođe do sudbonosnog ujeda pauka koji Šilji daje posebne moći, strip perfektno replicira ikoničke scene otkrivanja novih telesnih kapaciteta na strani glavnog junaka i, u sigurno ponovljenoj metafori za pubertet, njegovo fizičko sazrevanje, naravno, ne prati jednako brzo emotivno sazrevanje. Šilja i ovde ima samo najplemenitije namere da zaradi malo novca kako bi strini pomogao da se plati kirija, a nezgodni deo zapleta sa tragičnim gubitkom strica zbog trenutka sebičnosti ovde je rešen tako elegantno da sam osećao potrebu da ustanem i aplaudiram Secchiju. Neću ovde da spojlujem to rešenje, ali ću reći da je emotivni gravitas prisutan, a bez opterećujuće TRAGIČKE krivice koju narednih šezdeset godina ništa ne bi moglo da izbriše. Akciono razrešenje je onda solidno izvedeno i strip se prizemlji sigurno, vrlo ekonomično koristeći svoje 24 table.

Francesco D’Ippolito je savršen pripovedač, a ovo naglašavam jer zahvaljujući stilu kojim je ceo ovaj serijal rađen on ima zapravo manji broj  panela da priču ispriča nego što je to imao Ditko u Amazing Fantasy. Paneli su ovde veći, da bi valjda bili jasniji deci, ali D’Ippolito čini čuda sa rasporedom od po pet panela na tabli – Ditko ih je imao uglavnom po osam – i ima prostora i za karakterne momente, mirne porodične scene, pa čak i za jednu spleš-tablu kakve smo u Spajdermenu počeli da dobijamo tek MNOGO godina kasnije sa Johnom Romitom koji ih je i sam uradio svega nekoliko.

No, D’Ippolito je i savršen „Dizni crtač“ i trenutno se nalazi na vrhuncu svojih moći – u istom mesecu kada mu je ovaj strip izašao u SAD imao je naslovnu stranu julskog broja Topolina u Italiji – pa je ovaj strip veliko uživanje za svakoga ko voli italijanske majstore i pita se kako bi, recimo izgledali crteži Romana Scarpe da je on danas živ. D’Ippolito intimno razume kako se rade karakterizacije ali i prikazi gradskog života u Dizni-stripovima, a onda TO ukšrta sa smelim perspektivama, dinamičnim kompozicijama i akrobatskom anatomijom koje pripisujemo Spajdermenu. Ruvidottijevi kolori su primereno dinamični i mada on radi po koji vidljiv digitalni trik da stripu da VIŠE dinamike nego što je klasika imala, on nikada od te klasike ne odstupa na neke fatalne načine, obezbeđujući zaista tradicionalni look and feel ovoj simpatičnoj priči.

Kao serijal, dakle, Marvel & Disney – What If… nije bio dovoljno jak da dosegne moja, priznaćemo PREAMBICIOZNA, očekivanja, ali se makar završava jednom od boljih epizoda. Nju možete putem Amazona kupiti ovde, a njena zadnja strana gromoglasno najavljuje NOVU originalnu avanturu Baje Patka iz pera Jasona Aarona (i sa najjačim saradnicima u likovima Mahmouda Asrara i Giuseppea Camuncolija), Uncle Scrooge: Earth’s Mightiest Duck, a koja izlazi neke dve nedelje u budućnosti u trenutku dok ja ovo kucam ali koja će VEĆ biti dostupna kad vi ovo budete čitali. Pa se vidimo tamo!